Filip je jedan od naših najtalentovanijih autora džez, pop i fank muzike. U maju 2021. postaje član Big Benda Radio Televizije Srbije, prvobitno kao pijanista, a potom i kao dirigent.

Ovo je jedinstvena prilika da na jednom mestu čujete Filipove autorske pop – funk numere.

Binu će deliti sa vrhunskim beogradskim muzičarima od kojih srce benda čine dobro poznati vokali – Aleksandra Bjelić Aleksijević i Marko Vlahović, ritam sekcija – Peđa Milutinović i Dragan Ivanović (Van Gogh), kao i duvačka sekcija: Nikola Cvetković, Andrija Gavrilović, Luka Ignjatović i Rastko Obradović).

Ulaznice su dostupne na sajtu www.tickets.rs i na prodajnim mestima TICKETS-a.

Naslovna fotografija: Blanco

Članak Filip Bulatović (Mapo Keys) predstavlja nove pesme koje premijerno izvodi pred publikom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autor je uradio portret Jovana Memedovića, našeg poznatog voditelja, koji se već dugo godina svojim radom zalaže za očuvanje životne sredine.

Projekat je nastao na placu reciklažnog centra EKOStar PAK u Beogradu, odakle su flaše prenete na Savu između Starog i novog železničkog mosta.

Postavka je duga 20, a široka 12 metara i zauzima površinu od 240 kvadrata, a kuriozitet je činjenica da je reč o prvom umetničkom poduhvatu ovog tipa, gde se jedan lik ocrtava slaganjem mozaika od odbačenih plastičnih flaša sakupljenih sa reka.

Povod rada pod nazivom „Save our home” – „Sačuvajmo našu kuću” i celokupnog projekta „Čišćenje”, nastao je iz želje da se podigne svest o važnosti čuvanja prirode, kao i o značaju recikliranja otpada u ostvarenju tog cilja.

Ceo rad je simbolično izveden na Svetski dan reka, zvanični praznik UN, koji obuhvata raznolike akcije čišćenja rečnih korita i obnove staništa, obrazovne programe, kao i promociju ekologije.

„Jovan Memedović je neko ko vodi računa o svima nama, kako god da se gleda na njegovu misiju očuvanja životne sredine. Njegove emisije kulturno-obrazovnog karaktera su poput onih uz koje se nekada odrastalo, a koje su otkrivajući nam tajne prirode zapravo govorile o našim potrebama i našem zdravlju!”, govori Josifovski, kome je za pravljenje portreta od flaša bilo potrebno pet dana neprestanog i napornog rada. Za to vreme, Pijanista je uz pomoć petnaestak prijatelja uspeo da projekat privede kraju.

Po završetku rada, flaše su uklonjene iz reke, i odnete su na reciklažu.

„Inspiraciju sam pronašao u jednoj od Jovanovih emisija gde je vozio kanu po reci Drini punoj raznog otpada i čije obale uveliko poprimaju obrise deponija. I sam je to nazvao “prava ekološka katastrofa”. Nekoliko mesci kasnije, u filmu “Težina lanaca 3” Borisa Malagurskog, Jovan priča o tome kako je tamošnje ljude preobratio, da ih je na kraju bilo sramota šta su činili i da su reku krenuli da čiste. Jedno je sigurno, svest može da se podigne, ali da bi se to postiglo treba širom otvoriti vrata obrazovanju i kulturi. Ovog leta, dosta vremena sam provodio na mojoj omiljenoj, reci Savi, i u neverici sam gledao sav taj silni otpad koji ona nosi. Krenuo sam da ga sakupljam i da bih od toga stvorio delo koje će da makar na tren pokaže da je lepota reke nešto što treba negovati. Kao što su ljudske oči ogledalo duše, tako su i reke ogledalo prirode. Moramo da budemo odgovorni, jer ne živimo sami na ovom svetu, već kao deo univerzalnog ekosistema. Ovom prilikom sam želeo da skrenem pažnju na ozbiljne probleme, koje kao jedno civilizovano društvo, ne bismo smeli da imamo. Nedopustivo je, na primer, da se reciklaža promoviše, a da se onda đubre na istu gomilu baca. Za sada je svest o tome jako loša, a ovaj rad je trebalo da pokaže da reciklirani otpad ima svoju korisnu namenu. Na kraju, i ovaj rad je, služio da prenese poruka, jer čemu lepota ako ne razvija krila.”, dodaje Josifovski.

Celokupna izrada crteža odvijala se jako sporo, iako je prethodno bila precizno osmišljena, na samom poččetku radova se pokazalo da će mnogo vremena trebati da se u mrežu uplete 4000 flaša. Pomoć je ubrzo stigla sa svih strana, od prijatelja, kolega, pratilaca…

„Možda je i najteži deo bio pletenje flaša u mrežu po unapred iscrtanoj šemi. Za to mi je trebalo preko tri dana, da bih poslednji dan pozvao prijatelje u pomoć, jer radu nije bilo kraja. Posle sam bojama napravio valere na flašama. Najzahtevnije je bilo postaviti sve flaše tako da mogu da se transportuju. Bila su to četiri velika valjka dužina od 2,4 do 3,6 metara. Iako mi je bilo prvi put da ovako nešto radim, verovao sam da ću uspeti. Zahvalio bih se svim mojim prijateljima koji su bili uz mene i svesrdno mi pomagali”, navodi Andrej.

Kao sledeći korak ovakvog jednog projekta Josifovski ističe da bi to trebalo da bude jedinstvena  akcija u opštinama koje su bili najviše na ″udaru″ turista tokom ovog leta, a potom će se posvetiti  skulpturama koje je već počeo da radi po divljim deponijama smeća.

Naslovna fotografija: Petar Šarčev

Članak Portret sa likom Jovana Memedović od flaša na Svetski dan reka se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U intervjuu za Oblakoder pre nešto više od godinu dana, Andrej je naveo da u bliskoj budućnosti želi da završi doktorski rad i odbrani disertaciju, a paralelno sa usavršavanjem tehnike oslikavanja murala, krene i sa nekim svojim, novim tehnikama likovnog prikazivanja. Zato smo ga na početku ovog razgovora pitali da li je ostvario ono što je planirao?

Planovi su se malo izmenili u međuvremenu. Prijavio sam temu doktorske disertacije u maju, ali sam se onda vratio par koraka u prošlost kako bih završio monografiju. Kada si naišla, u toku je bio finalni dogovor za poslednju stranu, pakovanje i slanje štamparu. Na izložbi ćemo i publika i ja prvi put videti kako monografija izgleda i to je verovatno novina u odnosu na druge promocije koje mesecima unapred imaju sve spremno. Kada je reč o slikama na zidu, uradio sam jedan mural tako što sam isprobao tehniku mešanja akrilnih boja sa velikim procentom vode. Sve vreme dok sam ga radio, padala je kiša, tako da je ona pomagala da ta boja curi sa zida, što se jako svidelo i meni, ali i onima koji su to naručili, tako da je na centralnom gradskom trgu u Apatinu osvanuo mural na kome sam prvi put prmenio tu tehniku.

Po čemu je izložba “Pijanista – pet godina na ulici” zid i delo različita od svega što si do sad radio?

Pre svega je različita zato što se nikada nisam bavio hronologijom, da tako kažem (izbegavam reč retrospektiva jer imam 28 godina, a planiram da radim još mnogo), tj. nekom vrstom preseka stanja. Prostor u kome će biti realizovana je kultan. U Galeriji SKC-a su ponikli mnogi ljudi koje ja poštujem izuzetno, pa samim tim meni ima poseban prizvuk i obavezuje me da joj posvetim posebnu pažnju. S druge strane, to je ono što su ljudi očekivali da vide prošle godine. Reč je o prezentaciji mojih radova, zida i dela, što je podnaslov knjige. Na taj način želim da približim ljudima sam proces nastajanja svih tih dela, jer je to ono što ih interesuje. Kada radim na mostovima, obično usledi pitanje kako to radim. Sada će imati priliku da to vide. Biće emitovani i snimci, video-radovi, radovi sa ulice, ali i objekti i skulpture, kao, na primer, zlatni kontejner, kao i neki originalni artefakti sa izložbi, recimo originalna tabla sa Venecijanskog bijenala koja je bila izlagana u našem Paviljonu.

A zlatni lav?

Obavezno, eno ga na terasi, čeka da ugleda ponovo svetlost jedne galerije i svetlost reflektora. Ono što predstavlja još jedan dodatak je to da pravim svoj atelje, odnosno prenosim ga. Zapravo, on je neka vrsta magacina. Ja sam kao neki hrčak koji stalno nešto donosi, tako da ću jedan deo galerije posvetiti tome.

Možemo li očekivati i dela koja niko do sada nije imao prilike da vidi?

Video-radove niko do sada nije video. Ispostavilo se da je to što nisam imao toliko vremena da budem ažuran sa tim, da ih postavim na vreme i montiram, na kraju ispalo dobro jer se sačuvalo do danas. Tu su razni murali, recimo Galeb Džonatana Livingstona i Poruka u boci. Ono što je specijalna draž u svemu tome je da neće biti oficijalnog dela, već će momci iz Državnog posla prezentovati knjigu na način na koji oni budu želeli. S njima sam otpočeo tu borbu protiv prostakluka i kiča.

Ukoliko se osvrneš na tu, kako ti kažeš, hronologiju, šta misliš, dokle ste stigli sa borbom?

Prestao sam da mislim o tome. Samo radim. Ono što je hronologija donela knjizi je to što sam shvatio, odnosno, grafički dizajneri koji su radili na njoj, Vladimir Kovač i Danira Sovilj, da radova ima mnogo. U jednom trenutku su me pozvali da me pitaju da li sam siguran da ne želim da napravimo dva toma od po 500 strana, jer je prvobitno bilo dogovoreno da ih bude oko 300. Nisam bio svestan koliko sam radio, samo sam proizvodio. Hronologiji sam se posvetio u toj meri da sam nabavio poseban papir, posebne korice, posebno knjigovezačko platno, želeo sam da se napravi kutija, da sve bude na najboljem mogućem nivou, jer ta knjiga treba toliko toga da donese i zaista, očekivanja koja imam su velika.

Kakav si kad radiš na nečemu? Da li se isključiš od svega i svih ili čekaš poslednji trenutak da nešto završiš?

U poslednje vreme, sve radim usputno. Za vreme trajanja RunAway-a, probudim se, odem tamo, onda dođem na fakultet da završim radne obaveze, zatim radim na knjizi i crtanju, uveče montiram snimke, spavam po 2-3 sata i to se nastavlja iz dana u dan. Ne volim kada me nazivaju najboljim umetnikom, od toga se ograđujem. Ja stvaram, a vreme će pokazati šta je umetnost i ko su umetnici, ali zato mogu da kažem da sam jako posvećen svom radu, ako ne i najposvećeniji. Predan sam onome što radim i ništa ne ostavljam poluzavršeno ili nezavršeno. Uvek kada vidim neko svoje delo, setim se kako sam radio, na kakve sam probleme nailazio, setim se svih faktora koji su običnom posmatraču nebitni. Recimo, mural u Apatinu. Četiri dana dok sam radio na njemu, bio je potop. Ja sam neprestano crtao, s kabanicom, ispod nje sam imao jaknu, duks, farmerke, ribarsko odelo, a na sve to i sigurnosni pojas. Sve vreme sam razmišljao kako će mural izgledati kada sija sunce i kada je najlepši dan u godini. Tada nikoga neće zanimati kako sam ja to radio i da li mi je bilo hladno. Tokom celog dana sam crtao, a tokom cele noći radio na prijavi doktorata, koja me je čekala odmah po povratku u Beograd. Malo sam se i razboleo, ali sam sve uspeo da završim na vreme, tako da je ponekad cajtnot i dobar.

Da li je tako bilo i sa knjigom?

Kada je reč o knjizi, sve zasluge idu Vladimiru Kovaču i Daniri Sovilj. Nisam želeo da budem klasičan Srbin koji sve zna najbolje, tako da sam im poslao materijal, a oni su sve dalje osmislili, uključujući i dizajn. Mene je izuzetno radovalo da su mi lektori vraćali tekst sa izuzetno pozitivnim komentarima. Postoji deo u predgovoru gde sam pisao kako je deda koga nikada nisam upoznao, tatin tata, omalovažavao njegova umetnička dostignuća. Sport, literarna sekcija i gluma za njega su bili “ripanje, alanje i vikanje“. Uvek je govorio da je takvih umetnika pun Guberevac. Jedan od komentara koji sam dobio je da bi deda bio ponosan na mene, tako da mi je to jako značilo. Čak me je i razredna iz gimnazije, Ana Dimitrijević, supruga Gorana Dimitrijevića, koja mi je radila lekturu i korekturu engleskog jezika, pošto je knjiga dvojezična, pitala da napiše nekoliko rečenica o meni, pa se javio i direktor moje osnovne škole, koji me nazvao maskotom. Ima tu svega. Na omotnici, na kutiji knjige, piše čuvena rečenica mog prvog pravog učitelja crtanja i arhitekture, Vojina Novakovića Lole, koja glasi: “Je l’ znaš ti kolika su ti muda ako je portret 70 kvadrata?”

Kada si rešio da objaviš knjigu, da li si u glavi imao ideju ili uzor u nekoj knjizi, da si želeo da tvoja knjiga izgleda poput te?

Ne. Ovo je prva knjiga sa ovih prostora sa ovakvom tematikom. Nešto slično je jedino uradio Slaven Kosanović Lunar iz Zagreba koji se već 35 godina bavi street art-om. Aleksandar Đorđević je izbacio “Street Art Belgrade”, ali knjige nekog pojedinca nema. Ja sam i napisao da se nadam da će mi se oprostiti što sam se prvi osmelio na takav potez, ali sam to uradio u cilju promocije ulične umetnosti jer mislim da je to važno. Voleo bih da svako od crtača to uradi, jer bi se tada cela priča podigla na viši nivo. Za sada smo samo oni što šaraju po zidovima.

Fotografije: Andrej Josifovski, privatna arhiva

Članak Pijanista: kako nastaje jedno delo se pojavljuje prvo na Oblakoder.