Ženski Petrarka u meni
ne želi da mi uđeš u sobu
sručiš se na usne, kažeš
sutra doručkijemo zajedno.
Ne želim da me vidiš golu,
ni do grla obučenu,
a ni da maženjem
kotiš pruge kojima sam išarana.

Sve što bih da dišem je
ogledanje u tvojim pesma.
Ti u mojima već jesi,
zakopčavam ih iznova
kao bordo sandale pred izlazak.

Ostajem u odajama zamišljanja tebe
kako puštaš slavinu za prvu jutarnju kafu,
voda teče po uvek toploj šaci, i u sveće
urezujem molitve da budeš dobro.

Jana Andrić rođena u Beogradu 2000 god. odrastala je uz balet, padobransku brigadu, velike pse i slatko od kupina. Prve pesme napisala je u osnovnoj školi ali se poeziji okrenula po završetku srednje škole kada je počela da pohađa časove u slikarskom ateljeu. Danas studira modni dizajn, putuje u sunčane zemlje, sadi cveće i piše. Nastupala je u okviru poetskih večeri koje organizuju C4, Vazda bilo, Ponekad u 8, Stvaralački eho, i pesme su joj objavljenje u okviru zbornika PPM Enklave „Sunčana strana ulice“, u časpisu Bludni stih i bila je finalistkinja na festivalima poezije u Vrbasu i Zaječaru 2023 god.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Jana Andrić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Moje su suze najslađe u sredstvima javnog prevoza
Bojim svet nijansom tamnih stakala
Okrećem se ka horizontu
Saputnica naslutiće muku
Instinkt majke
Tišina će pogledom reći više
Nego sve reči sveta
Moje su pesme najteže
U sredstvima javnog prevoza
Mutni pejzaži
Ostavljam i odlazim
Dolazim i idem
Dve rode što paraju plavetnilo
Nema vode i steže mi se čvor u želucu
Magličavost budućnosti
Valja uokviriti akcijom
Uhvatiti san za rep
Ja mogu
Ja želim
Ja moram
Moje su pesme najslađe u sredstvima javnog prevoza.
Moje su suze najteže u sredstvima javnog prevoza.

Teodora Stajić rođena je 2003. u Vranju. U Vranju završava Gimnaziju „Bora Stanković”, nakon koje upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Pisanje za nju predstavlja najlakši i najprirodniji način izražavanja sebe, a pored pisanja poezije i proze u slobodno vreme se još bavi i slikarstvom.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Teodora Stajić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da sam prva krenula
ne bi pitao kuda
nego kome,
pustio bi me,
Pa bi posle sedam dana zvao
i rekao: ,,Nemoj’’
– Toliko o tome.

Da sam prva krenula
umesto mraka
ostavila bih ti upaljeno svetlo,
čistu posteljinu,
i
raspremljen krevet,
da dočeka nekog.

Upaljače,
prazne piksle,
strah iza ogledala

kad pomisliš da sam te zamenila
čestiku za rođendan,
ravan tepih bez bregova,

sve što sam se pravila da ne vidim
bacila bih
nikom ne treba.

Pre svega toga
imali bi zagrljaj
i suze na ramenima,
završili bi u istom krevetu
i mislio bi da ipak neću
Ali bih sutra ipak krenula.

Ostalo bi
osećanje sujete kad čujemo s kim se onaj drugi budi,
mahanje u prolazu
i pitanje bez odgovora
kako se prerastu ljudi?

Zvezdana Popović (13.5.2002. iz Čačka) je student pravnog fakulteta u Beogradu, farbana plavuša i veseljak.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Zvezdana Popović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svim mojim ženama
koje se svakog dana bore sa vukovima u sebi
želim da kažem hvala
kakva je sreća živeti sa heroinama mikro kosmosa
kažeš mi da često pričaš sa malom tobom
a ja baš tada mislim: mora da je ponosna
i nadam se da vidi tebe kroz ove moje oči
oči koje te vide kao najsnažniju kariku te baš tvoje bitke

svim mojim ženama
koje tiho trepere u sebi, jer nije dobro vreme za pobunu
i kojima uvek izgleda kao da nije dobro vreme za našu revoluciju
baš vama i baš tebi
želim da kažem hvala
vi ste te zbog kojih svet tiho spava
čak i u noćima sa najvećom olujom

svim mojim ženama čije suze znam
kao da su moje
i čije ožiljke vidim oštre i prelepe
vama želim da kažem da izgleda da smo već pobedile
sva naša unutrašnja previranja
spavaju na tananom čaršavu prostranom na srcu, spavaju mirno poput deteta
koje je malopre prvi put ugledalo svetlost dana

svima vama koje mi u najmračnijim prostorijama
palite svetlo, čak i onda kada mislim da sam potpuno sama
želim da kažem da mi već jesmo pobedile
ali mrak će uvek ići za nama
tada je važno da se setimo
svetlo koje smo godinama stvarale u sebi
uvek će osvetliti mrak

sada znam
ja sam ona koja je zbir svih žena
sa kojima sam godinama osvetljavala put

heroina u meni
je i ona kojoj pred spavanje kažeš
da još uvek nije kraj

Natalija Aleksić je rođena 1997. u Beogradu. Diplomirani je menadžer i producent u pozorištu, radiju i kulturi. Trenutno je na Master studijama u Budimpešti – smer Mediji i komunikacija. Voli analognu fotografiju i za poeziju smatra da je oduvek bila deo nje i da će tako ostati. 

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Natalija Aleksić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Moje su suze najslađe u sredstvima javnog prevoza
Bojim svet nijansom tamnih stakala
Okrećem se ka horizontu
Saputnica naslutiće muku
Instinkt majke
Tišina će pogledom reći više
Nego sve reči sveta
Moje su pesme najteže
U sredstvima javnog prevoza
Mutni pejzaži
Ostavljam i odlazim
Dolazim i idem
Dve rode što paraju plavetnilo
Nema vode i steže mi se čvor u želucu
Magličavost budućnosti
Valja uokviriti akcijom
Uhvatiti san za rep
Ja mogu
Ja želim
Ja moram
Moje su pesme najslađe u sredstvima javnog prevoza.
Moje su suze najteže u sredstvima javnog prevoza.

Teodora Stajić rođena je 2003. u Vranju. U Vranju završava Gimnaziju ,,Bora Stanković”, nakon koje upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Pisanje za nju predstavlja najlakši i najprirodniji način izražavanja sebe, a pored pisanja poezije i proze u slobodno vreme se još bavi i slikarstvom.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Teodora Stajić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ti hodaš po zemlji u koju propadam
Crnoj od mržnje, jadnoj od bola
Zlokobno otkucava sat
I krici se prolamaju kroz noć
Dok ih novo jutro ne uguši

Apsurdno ne poznajemo sebe
U svome odrazu vidim vas
Ogledala su neprijatelji
Treba ih polomiti

Dozivaju odsutnosti
Nagriza samoća
Čelične zidove besmisla
Rđa je na zanemarenim kutima
Naših bića koja ne prihvatamo

Tanka je linija između tamnice i hrama
Nekima je telo grobnica
Ubijam se dok kosti ne prohodaju
Svaki pokret je spomenik
Jednom delu duše
I svaki osmeh opelo
Još neupokojenim snovima

Ja neću biti tvoj agnus dei
Jer i sama žudim za spasenjem
U snoviđenju te pohodim
Sablast sa belim licem čoveka
Iza tamnih naočara
Mrtve oči gledaju

Mina Pavlović rođena je i živi u Beogradu, gde upisuje studije filozofije na Filozofskom fakultetu. Njen filozofski rad fokusiran je pre svega na analitičku estetiku, ontologiju umetnosti i normativnu etiku, ali uz to veliki značaj pridaje i izučavanju lingvistike i retorike. Učestvovala je na više konferencija u zemlji i regionu i objavljivala radove u nekoliko časopisa i zbornika. Poeziju je počela da piše u gimnazijskim danima, ali tek od nedavno to deli sa drugima. U pisanju i govoru je jezički puritanac. Član je Internacionalnog udruženja profesionalnih pisaca i urednika, na čijim projektima, između ostalog, trenutno radi.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Sablast se pojavljuje prvo na Oblakoder.

u limuzini
istočnog bloka
vozila sam se sa roditeljima
na prvu svadbu u životu

maštala sam
o livadama ušuškanim
šatorskim krilima

sanjala muzikante
okačeni nogama o konopce
visili su kao raširen veš

klateći se
spuštali su instrumente
gostima tik na uvo

crtala sam kupasti želatin
čekaće na stolu
da sa drugom decom
krišom u njega uvučem prste

dok je trabant odskakao drumom
u selu se već igralo kolo
nismo znali da se jedna karika
otkačila u plesnoj ekstazi

na odredištu tišina
ljudi statični
ličili su na šahovske figure

pitala sam tatu
koliko harmonikaša,
gostiju i torti
može da se sakrije

u drveni sanduk

Anđela Milinković (1987, Beograd) završila je osnovne i master studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, sa fokusom na modernu umetnost. Nekoliko godina je radila na kustoskim izložbenim projektima i u oblasti upravljanja muzejskim zbirkama. U prošlosti su je okupirali i aikido, psihodrama i aktivistički horovi. Od 2020. godine radi za nemačku IT firmu, piše poeziju i čeka da vidi kojim novim interesovanjima će je život iznenaditi.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Anđela Milinković se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Imaš nešto što ima moja kuća
čudnu materiju koja me
ne ostavlja samu
stare bukete
cveće ogledala i slike
mračnu borovu šumu
samo kuća ne može da ode
da ponese stvari i kaže da žuri
čak ni ja ne mogu da je ostavim
poetika tog prostora se ponavlja u snovima
podsećaš na ljubičasto cveće koje
obmotava ljuljašku
analogne fotografije sa letovanja
na kojima se smejem
i imam plavu kosu
imaš nešto što liči na mir
na baršunati vokal džez pevača
moja bolesna sentimentalnost
nikad me neće ostaviti
ličiš na nekog sa kim bih mogla
da čuvam psa ili zasadim drvo
imaš nešto što mi je poznato
prema čemu imam divljenje i prezir
možda ti nikad nisam rekla da godinama
pokušavam da pobegnem od kuće.

Kristina Kljajić je rođena 1998. godine u Kraljevu. Trenutno je na master studijama književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Bavi se pisanjem poezije, vizuelnom poezijom i slikarstvom.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Kristina Kljajić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

ulica petardi koje cvileći umiru u bljuzgavicama,
ja u kutiji
kutija se smanjuje oko tela koje se suši
karton se topi pod težinom kiše, guta telo
kroz trepavičnu paučinu nazirem drečava novogodišnja svetla
vidik ometaju anonimni listovi prolaznika
iznad kutije- prozor, izlog žurke za primer, čujem:
’Uvek se pitaju gde im je ćerka
Možda je sama sa muškarcem
Kog ne žele da vide čuju o njemu da misle’
izlazim iz kutije

ulazim u lift, prima me kao kraljicu koja nisam
napuštam lift posle 5050 dizanja i spuštanja
zakucam
pusitite me unutra
vatromet ispovraća odgovor iza nemog lica domaćina
sve je toplo i zaparno
kuhinjska ploča je hladna i trezni-
prekrij je ćebetom
povuci zavese da dan ne bi došao
spavamo mirni smo
ne znam ko su ovi ljudi
nabubana intimnost
poređane petarde koje su odvolele svoje
cvileći umiru u bljuzgavicama.

Milica Lukić (3.5.1999, Kotor) je studentkinja dramaturgije. Pretežno se bavi pisanjem scenarija za filmove i serije. Za svoju dušu uživa u pisanju kratke proze i poezije.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Milica Lukić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ogovaraju nas
kristalne čaše
iza stakla vitrine.

Portret tvog dede cokće
na par papuča
koje žive na pragu.

Visoki plafoni dobacuju
jorganima koji se mimoilaze.
Četkice za zube okreću leđa.

U garaži uspavan fijat,
sanja o krivinama Morače
i šištanju kole za nežne uši devojčice.

Ona sada bira kraljeve.
Deca joj žive u saksijama,
koferi uvek nadohvat ruke.

Ne putujemo od kad je odletela,
nema potrebe za begom
od ovakvog života.

Dragana Milovanović (1990, Beograd) radi, piše i pleše. Nakon novinarstva i marketinga, našla se kod kuće među pikselima i rečima kao dizajnerka sadržaja. Zalutala je u poeziju 2021. godine i sad neće da izađe. Pesme su joj objavljene u Zborniku pesama učesnika radionice pisanja PPM Enklava Sunčana strana ulice, časopisu Maksim, kao i na portalima Bludni stih i Hiperboreja.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Dragana Milovanović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

prolazim pored kuće
u kojoj smo nekad živeli,
vrlo često.
isto toliko puta okrenem glavu ka njoj
da vidim ima li nešto novo,
nešto drugačije.
svaki put vidim sebe 
kako placem ispred ulaza,
jer ima bubašvaba.
vidim te kako primećuješ i gazis ih,
sve do jedne.
tako si i mene gazio.
posle 15 godina shvatila sam,
da ih nisi sklonio jer sam plakala
već su ti smetale.

vidim dvorište puno cveća,
suncokrete.
miris gumene lopte
i odzvanjanje dečijeg smeha.
bile smo previše glasne
baba se požalila kako ne može da zaspi,
to ti se nije svidelo.
uzeo si gumenu loptu
iz malih dečijih ruku,
neće više Grozda imati suncokrete.
više se nije žalila,
a mi smo nastavile da se igramo unutra.

vidim zakacen TV u dvorištu kuće,
a na njemu ide
lepotica i zver.
u ruci su nam štapići,
jedemo ih hipnotisane.
uvek je bilo lakše pustiti piksele
da igraju tvoju ulogu.

i tako setim se u trenutku
od svega po malo
al nastavim da hodam, s’ lakoćom
jer znam da sada druge lažeš
da za njih gazis bubašvabe.

Marija Mladenović, rođena u Beogradu 2002. godine. Student scenske arhitekture, tehnike i dizajna na Fakultetu tehničkih nauka. Njena trenutna zanimanja vezana su za grafički dizajn, dizajn svetla, film i muzičke spotove.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Marija Mladenović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

tu si za koji minut
na brzinu prestajem sve što sam radio
pravim atmosferu
kao da je neko ovde živeo
uzimam knjigu, bacam je na sto poluotvorenu
sipam vodu da proključa
ćebe bacih preko stolice
nered čini kao da sam prekinut u nečemu
na vratima ulaziš, ostavljaš jaknu
izuvaš patike
zagrljaj me podseća da je ovo telo živo
hajde da odemo negde van grada
na neku planinu gde sati prolaze sporije
hajde da odemo na neku livadu
da bar malo sebe zavaramo
da ne živimo ovaj život
hajde da odemo u neko selo
da vidimo kako nam nije toliko loše
nagli zvuk preseca tok mojih misli
voda je proključala
šta ćeš piti?

Goran Vujkov rođen 19. 10. 1997. godine, diplomirani filozof i master student filozofije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Radi kao muzejski edukator u Galeriji Matice srpske i svoje studije posvećuje estetici i filozofiji umetnosti u okviru kojih je objavio nekoliko naučnih radova na tu temu preispitivajući odnos teorije i prakse u umetnosti, istorije zapadne misli u poimanju lepog i sl. Učestvovao je na projektima na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, i bavi se slikarstvom već nekoliko godina, dok je poezijom počeo intenzivno da se bavi 2021. godine. 

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Goran Vujkov se pojavljuje prvo na Oblakoder.

svitanje na terasi obloženoj trskom uporno je nemo
dok staklo prozora vrišti krvavo rođenje Sunca.
hladna stopala u toplom krilu, toplo krilo ispod hladnih stopala
elektricitet jutra budi uspavane vene.
trska se linja i pada u bezdan,
tu komšinica ide po hleb,
da bude vreo , da ispada iz ruku.
dok ti so grebe nozdrve
talasi preplavljuju obalu,
surovo hladno umivanje.

na stolu ostaci voćnog jogurta- lepljiva i osvežavajuća kupka za mrave.
breskva zaleđena od jutarnje rose
sitne pege oštro je prekrivaju.
a ti
ti se praviš
praviš se da se nikad nećeš ponovo odvesti u grad
prisvajaš zgusnuti slani vazduh kao da si se tu rodio.
postoje i neki drugi životi
pogledaš gore- samo nebo,
zatvoriš oči- samo more
postoji setiš se i mesto
pogledaš gore ono borovi
ispod peškira iglice budno koegzistiraju
udahneš – smola
izdahneš- jod.
a ovde i sada-
tanka pamučna majica ježi se nad kožom.
svet
naježenih voćnih plodova i komada odeće.
od sutra asfalt će uranjati u đon tvojih patika,
na šest točkova milećeš ulicama,
liftovi će te katapultirati iznova i iznova,
nećeš čuti
a još manje primećivati
a danas
ova sloboda miriše na rođenje.

da trska raste porasla bi nam iznad glava,
ostali bi ovde,
so bi nas milovala i čistila,
trska da raste more bi nam se sakrilo u pluća.

Milica Lukić (3.5.1999, Kotor) je studentkinja dramaturgije. Pretežno se bavi pisanjem scenarija za filmove i serije. Za svoju dušu uživa u pisanju kratke proze i poezije.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Milica Lukić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Čuješ mrmljanje između svetova?
To putuje prenos predstojećeg zločina:
poljubac na liminalnoj strani Meseca.

U mladom regolitu prebivaju sećanja:
polja srebrnih cvetova, san tužnih brojeva
i osmeh koji prašta hladnoću poraza.

Zarobljen u prostranstvu mraka
protežem ogledala k’ sjaju tri lapisa;
u susret poljupcu na svetloj strani Meseca.

.–. — .-. ..- -.- .-

Ljubav je poklon; lepota pod maskom
Trojanskog rovera, spremna da pokori
prostor-vreme i stvori čudnu mogućnost;
da naše ništa postane jedno drugom nešto.

Vladan Pavlović je kreativni stvaralac koji živi slobodno i radi uporno u BG-u. Bavi se grafičkim dizajnom, poezijom, političkim aktivizmom, veksilografijom, japanskom kaligrafijom, pismovnim sistemima, protestnom fotografijom, ilustracijom, video produkcijom… i posvećuje veliku pažnju forama koje su samo njemu zanimljive. U martu 2023. je napisao, dizajnirao i samoizdao svoju prvu polaskanu i ranjenu knjigu poezije “¯\_(ツ)_/¯ Otkud znam”.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Vladan Pavlović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

uhvati me strah da nemam sreće
da sam crni gavran, loše predskazanje
i da će sve moje mračne misli da se obistine

i nikad nisam razumela brigu svoje babe

ali i to će proći, kažem
kad se setim

nikad značajnije ljude nisam imala kraj sebe
valjda je u tome začkoljica
svesna sam koliko se iskreno može voleti
samim tim i brinuti
u svetu punom katastrofa i nepredvidivog

i svaka bolest se da rešiti, osim iznenadne
smrti

baba razumem te, ali izađi iz kuće, nije sve
tako mračno

Savina Smederevac (1998) je filmska producentkinja i umetnica, mladi joga instruktor i zaljubljenik u baštovanstvo. Trenutno završava Master studije filmske produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, priprema film i jedva čeka da sine sunce.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Savina Smederevac se pojavljuje prvo na Oblakoder.

mozak nam je elektro scena
živimo nomadskim ritualom u gradu
previše senzacija još veća glad

jedna životinja – dva tijela
to nije zagonetka
tako se pravi otisak izgužvane posteljine

poješće sebi rep i glavu
vratiti se u utrobu i
zaspati snom zadovoljnog putnika

ujutru nema gdje da ode
a ipak mora da izađe
provjeriće još jednom tuđe stanove
možda u nekom od njih
nađe svoje srce

Anđela Piljagić rođena je 1999. godine u Banjaluci. Studira Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljivala je svoju poeziju na portalima (Čovjek-časopis, Strane.ba). Iz hobija se bavi jogom, tangom i kontakt improvizacijom.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Anđela Piljagić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U mojim prsima je zakopana
Uvučena, ušuškana, sa crnom spavaćicom od svile, koža koja izaziva opekotine trećeg stepena
onome ko ne zna sa njom
Ona je snažni zid, sunce koje nema oblake oko sebe
Zna sve, da nebo ne može bez nje, ne prihvata tamu
Kad god zađe, zna da je izlazak i ponovni sjaj neminovan
Podlo se povinuje, a onda zasija žustrim ustankom

Strašnija je od mračnih, hladnih i stranih ulica, a nekad u nju pobegnem
Otkad je posegnula za mnom, pomešah je sa samim suncem
Ali i da jeste sunce, oganj, čak i nešto natprirodno
Sujeta nije ljubav

Jelena Ilić, rođena 06.10.1999. godine. Diplomirala je novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Nišu i trenutno piše za Magazin Pressing, a takođe je i pisala dve i po godine za Studentski dnevni list. Ovim putem bi htela da podeli sa svetom poeziju koju sakriva u sebi već nekoliko godina. Naime, njena ljubav prema književnosti kreće iz osnovne škole, kada je počela pisati prozu. Poezija je počela da je zanima 2017. godine, tada je i shvatila koliko stihovi umeju isceliti, a usudila se pisati je tek dve godine kasnije.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Jelena Ilić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

još jedno jutro
da se budim sama
nedovršena
čupava kosa
Januar
spremna da napravim vulkan od varnice

za doručak žvaćem istinu
prelazim preko spiska u glavi
stvarati
voleti
biti
sve je ista bol
udahneš toliko života
samo da bi ga opet istisnuo

za užinu seckam sopstvenu ranjivost
prebrojavam suze
za ručak očajnički pokušavam
da pronađem lepotu
u kratkotrajnom

za večeru
nova pesma
nova tajna
nova nada
usijan mozak
kuckam na kompjuteru
kao da ću večeras
baš večeras sve da saznam
ponašam se isto kao moja mama
pokušavam da opipam svet iz svakog ugla
istovremeno
kunem se
ako se još malo rastegnem
mogu celog da ga zagrlim

teget nebo
devojčica sa šibicama
mrzim što moram da idem da spavam
samo još jedna pesma
samo još jedna pesma
samo još jedna pesma

Emilija Terzić (1999) je multimedijalna umetnica. Izlagala je na 12 grupnih izložbi, režirala je 10 muzičkih spotova i trenutno piše svoju prvu zbirku poezije.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Emilija Terzić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

ti mirišeš na prašinu
i ja ne znam da pišem magično.
ne znam da kažem bolje od prašina
i tvoja posteljina
i lift par sekundi nakon što iz njega izađeš.

trebalo bi ređe da se viđamo
ili ako baš moramo
da nas u proseku deli između 5 do 7 ljudi
može i dijagonalno
u tvom stanu mi postaje nepodnošljivo.

jedva čekam proleće
da krene sezona alergija
hrana će biti manje poželjna
ali sa njom i ti.

Jovana Pantić po formalnom obrazovanju modna dizajnerka i kostimografkinja, a trenutno menadžerka u digitalu. Vodila podkast, pravila keramiku, plesala balet, ilustrovala, bila urednica, uletala na snimanja kad zatreba. Voli pop kulturu, naučnu fantastiku (čak i kad je loša), mange od kojih doživljava emotivnu štetu, šetanje i situacione kafe, i ako se može opisati u dve reči, to bi bile – previše svega.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Jovana Pantić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

sagradili ste kuću na 3 sprata
da u njoj ostanu dve osobe, mačka i pas
a i pas ima 12 godina
pitanje je vremena kada će ostati dve
osobe i mačka
da li je to dovoljno za dom?
sve je poređano isto
kao da ste još tu
kao da se na terasi još može osetiti miris
monus slim cigara koje mi nisu bile baš
omiljene
ali šta sad
nisi ih kupovao za mene
za mene si kupovao nešto drugo

bio je dobar čovek, miran, nije puno pričao
šta ćeš, to je život
jebite se i vi i život
i te utešne reči zadržite za sebe
mogu i bez njih
ne znaju kakav si čovek bio

nosio si uvek dva broja veću jaknu
i šuškao ruke u duboke dzepove
možda je to bila fora sa tim većim jaknama
nikad nisam pitala
mora da je postojala neka fora
vozio si motor koji je bio dva puta manji od
tebe
mora da je postojala neka fora
voleo si grožđe
ili možda ono što od grožđa nastane
ne znam nikada nisam pitala
čitao si uvek neke knjige koje meni nisu bile
zanimljive
voleo si našeg psa ali nisi hteo da to svi
znamo
bio si tužan kad sam te poslednji put videla
mislim da si znao
ali ja nisam znala
da sam znala rekla bi ti barem da te volim
mislim da ti to nikad nisam rekla
možda je i kod mene postojala neka fora

znaš baka bi bila mnogo ljuta na tebe da
zna da si otišao
i ja sam bila ljuta
prvo na doktore onda na sve oko sebe pa
na popa
mnogo je dugo pevao
a i iskreno mnogo se proseravao
sada više nisam ljuta
samo hoću kući
ali više ne znam gde je to

sagradili ste kuću na tri sprata da u njoj
ostanu dve osobe, mačka i pas
da li je to dovoljno za dom?
ne znam
možda i jeste
ali pod uslovom da na prvom spratu uvek
gori jedna sijalica
baka je ipak celog života štedela
vreme je da prestane

Jana Stošić je iz Vranja,studira socijalnu politiku i socijalni rad u Beogradu. Kroz pisanje najlakše iskazuje svoje emocije i to joj je omiljeni način smanjena i smirenja anksioznosti.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Jana Stošić se pojavljuje prvo na Oblakoder.