Na konkursu se može učestvovati sa poezijom i/ili kratkom prozom. Svaki autor može da pošalje do 3 pesme i/ili do 3 kratke priče: pesme dužine do 2, a priče do 3 kucane strane (maksimalna dužina priče je 7000 karaktera sa proredima, veličina fonta 12), potpisane punim imenom i prezimenom, godinom rođenja, adresom stanovanja (državljanstvom u slučaju da autor živi u inostranstvu), brojem telefona i i-mejlom. Molimo autore da lične podatke ostave i u ,,telu” mejla i na početku fajla s radovima. Takođe, pesme odnosno priče treba da budu u jednom Word dokumentu, da se ne šalju kompresovano (ZIP, RAR itd.) i bez eksternih linkova ili na Google Drive-u. Najzad, da poštuju dijakritičke znake (slova č, ć, đ, š, dž) i pravopisna pravila.

Mejl adresa na koju treba slati radove je: zbornikrukopisi@gmail.com (sa naznakom ,,za Rukopise 48”).

Molimo autore da poštuju pravila konkursa i rok za slanje radova! Konkurs traje nešto više od mesec dan i završava se 14. februara u ponoć. ,,Rukopisi 48” izaći će iz štampe početkom maja tekuće godine, a datum promocije odnosno trodnevni festival biće naknadno saopšten.

Za dodatne informacije posetite www.domomladinepancevo.rs kao i Fejsbuk i Instagram stranicu Rukopisa.

KRATAK ISTORIJAT ZBORNIKA

Rukopisi izlaze u Pančevu od 1976. godine, a pokrenuo ih je pančevački književnik i gimanzijski profesor Momčilo Paraušić s namerom da okuplja mlade, talentovane Pančevce i pruži im priliku da objave svoje radove. Prvobitne brojeve štampali su Udruženje književnika Pančeva i novinski list Pančevac, a zatim je izdavač postao Dom omladine Pančevo, koji i danas neguje ovu tradiciju više od 40. godina. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, Rukopisi postaju jugoslovenski zbornik, zatim jedno vreme izlaze kao knjiga koja okuplja autore iz Srbije i Crne Gore, ne bi li 2004. godine ponovo postali izdanje otvoreno za autore nekadašnjih jugoslovenskih republika, sada samostalnih država. Ideja se pokazala kao značajna iz više razloga, ali najvažniji je bio taj da su urednici i izdavač uvek verovali kako mladi autori treba da se čitaju, upoznaju i međusobno komuniciraju na njima razumljivim jezicima. Zbog toga su Rukopisi postali i književni festival, sastavljen od pratećeg programa posvećenog književnosti, uvek uz dobru muziku, i centralni program posvećen autorima uvrštenim u aktuelno izdanje. Rukopisi su deo književne tradicije Pančeva, uređivali su ga i uređuju kako značajni književnici tako i oni mlađi, tek afirmisani, ali Rukopisi su i deo književne tradicije regiona, svojevrstan kulturološki fenomen, pasoš kojim se prelaze granice, ključna reč razumljiva svuda… a Pančevo je mesto susreta, razmene ideja i informacije, formirajući, kako je to rekao jedan od urednika ovog zbornika, ,,mlado tkivo tradicije”.

Članak Dom omladine Pančevo raspisuje konkurs za Rukopisi 48 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Đorđe Matić – Sve bilo je muzika (Kulturni centar Gradac iz Raške, edicija Raške duhovne svečanosti) 5/5 *****

Već godinama unazad moj izbor se svodi na ono što moram da čitam zbog emisija koje vodim na Radio Beogradu 2, a koje su u vezi sa književnošću, što je privilegija mog posla. Moja ovonedeljna privilegija, u tom smislu, bila je nova esejistička knjiga Đorđa Matića koja nosi stih po pesmi Arsena Dedića. Čuvenom kantautoru posvećen je i prvi esej u ovoj knjizi, a oni kasniji i Bobu Dilanu, Džimu Morisonu, Zdravku Čoliću, kako Đorđe Matić kaže, jednorogu naše muzike. Kuriozitet je da je knjiga štampana i na ćirilici i latinici, a Matić istančanim pesničkim jezikom ulazi u suštinu svih onih nota i stihova koji su presudno uticali na generacije stasale na ovim prostorima i to u formi eseja, žanra nepravedno zapostavljenog. 

Virdžinija Vulf – Gospođa Dalovej (Laguna) 5/5 *****

Nastavljajući misao sa početka prethodnog pasusa… 

Moj čitalački izbor se donekle ukomplikovao (ali i neizmerno obogatio) kada smo počeli da snimamo podkast Vredno priče u produkciji Kontrast izdavaštva. To me je vratilo ili prvi put odvelo do klasika, poput romana Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf. Naredne godine će se navršiti jedan vek otkako je objavljena ova knjiga istinske ikone feminizma. Nezaboravna gospođa Dalovej kupuje cveće usred Londona dok Big Ben otkucava sate, preispitujući svoj identitet i svoje izbore. Njena postelja se, kako primećuje, sužava. Tu je i neuhvatljiva Sali Seton, pravi modernistički junak Piter Volš i tragični Septimus Voren Smit (koji u jednom strašnom času prestaje da oseća)… Upoznavanje ovih likova je samo jedan od razloga za čitanje ovog dela i danas i za još sto godina. Kao i Sopstvena soba, kojoj ću se temeljnije vratiti na nekom odmoru (ako, ikada…). 

Ja sam ta koja nisam. Razgovori sa Milicom Nikolić, priredio Nenad Milošević (Akademska knjiga) 5/5 *****

U godini kada je objavljena Gospođa Dalovej rođena je jedna po svemu posebna intelektualka – Milica Nikolić, a kako je ovde dosta toga u simbolici broja pet, možda vredi pomenuti da nas je napustila pre pet godina. Milica Nikolić je, dakle, doživela duboku starost, a preminula je nadomak one ulice koja deli Zemun od Novog Beograda i koja nosi ime jednog od najmlađih američkih predsednika. U dugotrajnim razgovorima sa Nenadom Miloševićem, pesnikom i urednikom, podelila je svoja sećanja na, kako izdavač navodi, tri epohe srpske književnosti. Milica Nikolić bila je istaknuta urednica i prevoditeljka, supruga Oskara Daviča, prijateljica Radomira Konstantinovića, Aleksandra Tišme i Vaska Pope, a njena sećanja su dragoceni trag jednog prošlog vremena na koje danas gledamo sa čežnjom, kako zbog kvaliteta književnosti, tako i zbog uzbudljivije književne scene. O njenom karakteru govori i to što nijednom tokom razgovora nije prekinula Nenada Miloševića. Sa tom mišlju treba ući u o čitanje knjige Ja sam ta koja nisam. Na ovogodišnjem Sajmu sam za dvesta dinara kupila njenu knjigu o poeziji Vuča, Matića, Dedinca, Ristića i Daviča. 

Radmila Lazić – Život posle života (Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani Kraljevo, Edicija Povelja) 5/5 *****

Teško da bi ova lista mogla proći bez poezije, i to kakve. Među poslednjim knjigama koje sam čitala je nova poezija naše istaknute pesnikinje Radmile Lazić, za koju bismo mogli reći, kako to kaže i Robert Frost, da je u stalnoj ljubavnoj svađi sa svetom. Priznala sam Radi da je na mene, kada sam bila pri kraju gimnazije, snažno uticalo njeno Žensko pismo, a tu je i kultna zbirka Doroti Parker bluz, koju se nadam da ćemo uskoro čitati u novom izdanju. Ipak, u novoj pesničkoj knjizi Rada Lazić piše o smrti i svemu što sledi posle, o prijateljstvu i svetu bez žeravice i plamena, bez ganuća. Dvadeset dužih pesama i 64 litanije čitaoca suštinski suočavaju sa mišlju Adama Zagajevskog sa početka knjige – suviše smrti, previše crnog sjaja… Radmila Lazić će i ovom knjigom potvrditi da pesma definiše pesnikov odnos prema životu i svetu, a čitaoce suočiti sa strašnim i večitim pitanjem kroz stih – šta sa preostalom šačicom života?

Migel de Servantes – Don Kihot (Vulkan) 5/5 *****

Kako napisati koji red o knjizi koja je opšte mesto svih naših odrastanja i stasavanja? Susret sa Don Kihotom posle mnogo godina od prvog čitanja samo potvrđuje ono što svi znamo – knjige treba čitati iznova i iznova, u različitim periodima života. Sećam se da je kritičar Milan Vlajčić jednom prilikom na radiju rekao da ako nisi gledao film ili čitao knjigu deset godina, teško da je možeš smatrati pročitanom. Don Kihot je u meni izazvao snažne čitalačke emocije, još od epizode sa vetrenjačama koje vidi kao divove, preko dva stada ovaca koje vidi kao neprijateljske vojske, pa sve do svakog pojedinačnog reda ove knjige koji je upućen njegovoj nedosanjanoj Dulsineji, jer vitez bez ljubavi isto je što i drvo bez lišća i plodova, što i telo bez duše. Ovaj junak renesansnog duha će već u petom poglavlju hrabro kazati da zna ko je, a čitaoca suočiti sa spoznajom da sukob idealizma i realnosti donosi nemire, smeh i suze. 

Naslovna fotografija: Vera Trifunović

Članak Biblioteka: Sara Arsenović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovaj inovativni umetnički format spaja poeziju i scenski izraz, oblikujući je u vidu pozorišne predstave u dva čina. Pesnici i pesnikinje interpretiraju svoje stihove kao likovi svakodnevnog života – popularne ličnosti, predstavnici institucionalizovane religije, tarot čitači, pa čak i političari. U prvom činu, „Konferencija za čitanje snova iz naroda“, publika ulazi u svet u kojem se prepliću svesno i nesvesno, lično i društveno. Društvene maske se skidaju, otkrivajući skrivene istine iza stereotipa.

Drugi čin donosi oslobađanje od karaktera i približavanje esenciji poezije. Pesnici se vraćaju svojoj autentičnosti, otvarajući vrata zajedničkim snovima i intimnim mislima koje nas sve povezuju. Poezija ovde postaje centralni glas, univerzalna nit koja spaja publiku i izvođače.

Fotografija: Miljana Šuković

Marija Dragnić, idejna autorka ovog performansa, kaže:

„Poezija zna“ nas podseća da nijedan čovek ne živi sam. Pesnici nas vraćaju zajedništvu – svaka rana je zajednička, svaka priča deo veće celine. Poezija, iako nastaje u samoći, pripada svima – ona je nevidljiva mreža koja nas povezuje.“

Turneja okuplja 12 mladih pesnika i pesnikinja, među kojim asu: Anđela Đokić, Jana Andrić, Nikola Mladenović, Petar Blagojević, Tamara Radević, Ana Radosavljević, Mirko Kekić, Nikodim Marjanović i Anđela Piljagić, predvođeni Radmilom Petrović, Marijom Dragnić i  Aleksom Krstić.

Radmila Petrović,  ističe:

„Pišem da bih dodirnula ljude i probila zidove njihovih izolovanih svetova. Performans je pokušaj da se dođe do one publike koja možda nikada nije kupila knjigu poezije. Možda će nakon ovog iskustva poezija postati deo njihovih života.“

Nakon Šapca i Kragujevca, turneja se nastavlja 29. novembra u Gradskoj biblioteci u Čačku, zatim 30. novembra u Centru za kulturu u Požarevcu, dok će završni performans biti izveden 2. decembra u Kulturnom centru Beograda.

Pesnički performans „Poezija zna“ nudi retku priliku da se poezija doživi kao kolektivni čin i deljenje zajedničkog iskustva tokom jedinstvenog poetskog putovanja.

Naslovna fotografija: Jana Andrić

Članak Pesnički kolektiv Svi mi na turneji sa performansom – Poezija zna se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na festivalu će učestvovati autori, prevodioci i umetnici iz Evrope i regiona: Žoao Luis Bareto Gimaraiš (Portugal), Laja Martinez i Lopez, Mireja Kalafelj (Španija, Katalonija), Eligjuš Dimovski (Poljska), Marija Dejanović (Hrvatska), Anđela Bulajić (Crna Gora), Vladana Perlić (Bosna i Hercegovina), Žarko Radaković, Bojan Vasić, Jelena Radovanović, Biserka Rajčić, Novica Petrović, Pau Bori, Vesna Stamenković, Dejan Matić, Uroš Kotlajić (Srbija). Tokom festivala posetioci mogu pogledati izložbu radova naših dizajnerki Dragane Nikolić, Dine Radoman i Sonje Žugić u knjižari Treće drvo. Vizuelni identitet ovogodišnjeg festivala dizajnirala je Dragana Nikolić.

Svi programi biće uživo prenošeni na Instagram stranici Trećeg Trga.

Članak Trgni se! Poezija! – 18. Festival evropske poezije u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na njemu su do sada u Srbiji, u Kulturnom centru Beograda, ali i u brojnim partnerskim institucijama, gostovali autori i autorke poput Adama Zagajevskog, Eve Lipske, Amira Ora, Uvea Kolbea, Ane Blandijane, Valerija Magrelija, Aleša Debeljaka, Džeroma Rotenberga, te Radmile Lazić, Zvonka Karanovića, Ane Ristović, Milene Marković, Danice Vukićević, Petra Matovića, Dragane Mladenović, Duška Novakovića, Nenada Miloševića i mnogih drugih. Mnogi pesnici, prevodioci i kritičari kroz godine takođe su učestvovali u debatnom programu, dok je ovaj festival kontinuirano bio posvećen i afirmaciji mladih autora i autorki kroz njihovo aktivno učešće u programima.

Svake godine, festival nosi novi tematski predznak; u ovogodišnjoj notaciji i sa željom da se istakne diskurzivno svojstvo poezije – njena nematerijalna razmenska vrednost – Svetsk(i) dan(i) poezije realizuju se pod motom Jedni (o) drugima.

Program: Četvrtak 21.3.

12.00 – Mađarska poezija u fokusu: klasici mađarske poezije u gradskom prevozu

18.30 – Šta (ne) znamo o savremenoj mađarskoj poeziji? (panel)

19.30 – Mađarska poezija u fokusu (čitanje poezije)

Petak 22.3.

18.30 – 20.00 Pesnici (o) pesnicima

18.30 – razgovor Petra Miloradovića i Bojana Markovića

19.00 – razgovor Tijane Savatić i Irene Plaović

20.00 – Jedni (o) drugima (čitanje poezije)Učestvuju: Ana Ristović, Bojan Marković, Dejan Matić, Dragica Stojanović, Dunja Ožegović, Irena Plaović, Marija Dragnić, Petar Miloradović, Slobodan Ivanović, Tijana Savatić

„Svetski dan poezije, koji se svake godine obeležava 21. marta, slavi jedan od najdragocenijih oblika kulturnog i jezičkog izraza i identiteta čovečanstva. Tokom čitave istorije, u svim kulturama i na svim kontinentima, poezija se obraća svima nama i našim zajedničkim vrednostima, preobražavajući najjednostavnije pesme u moćan podsticaj dijalogu i miru.

Svetski dan poezije prilika je da se oda počast pesnicima, da se ožive usmene tradicije čitanja poezije, da se podstakne čitanje, pisanje i podučavanje poezije, da se neguje stapanje poezije s drugim umetnostima, kao što su pozorište, ples, muzika i slikarstvo, i da se poveća vidljivost poezije u medijima. Sve dok poezija spaja ljude na svim kontinentima, pozivamo sve da nam se pridruže.”

Ujedinjene nacije

Ulaz na sve programe je slobodan.

Članak Svetski dani poezije u Galeriji Artget se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ženski Petrarka u meni
ne želi da mi uđeš u sobu
sručiš se na usne, kažeš
sutra doručkijemo zajedno.
Ne želim da me vidiš golu,
ni do grla obučenu,
a ni da maženjem
kotiš pruge kojima sam išarana.

Sve što bih da dišem je
ogledanje u tvojim pesma.
Ti u mojima već jesi,
zakopčavam ih iznova
kao bordo sandale pred izlazak.

Ostajem u odajama zamišljanja tebe
kako puštaš slavinu za prvu jutarnju kafu,
voda teče po uvek toploj šaci, i u sveće
urezujem molitve da budeš dobro.

Jana Andrić rođena u Beogradu 2000 god. odrastala je uz balet, padobransku brigadu, velike pse i slatko od kupina. Prve pesme napisala je u osnovnoj školi ali se poeziji okrenula po završetku srednje škole kada je počela da pohađa časove u slikarskom ateljeu. Danas studira modni dizajn, putuje u sunčane zemlje, sadi cveće i piše. Nastupala je u okviru poetskih večeri koje organizuju C4, Vazda bilo, Ponekad u 8, Stvaralački eho, i pesme su joj objavljenje u okviru zbornika PPM Enklave „Sunčana strana ulice“, u časpisu Bludni stih i bila je finalistkinja na festivalima poezije u Vrbasu i Zaječaru 2023 god.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Jana Andrić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Moje su suze najslađe u sredstvima javnog prevoza
Bojim svet nijansom tamnih stakala
Okrećem se ka horizontu
Saputnica naslutiće muku
Instinkt majke
Tišina će pogledom reći više
Nego sve reči sveta
Moje su pesme najteže
U sredstvima javnog prevoza
Mutni pejzaži
Ostavljam i odlazim
Dolazim i idem
Dve rode što paraju plavetnilo
Nema vode i steže mi se čvor u želucu
Magličavost budućnosti
Valja uokviriti akcijom
Uhvatiti san za rep
Ja mogu
Ja želim
Ja moram
Moje su pesme najslađe u sredstvima javnog prevoza.
Moje su suze najteže u sredstvima javnog prevoza.

Teodora Stajić rođena je 2003. u Vranju. U Vranju završava Gimnaziju „Bora Stanković”, nakon koje upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Pisanje za nju predstavlja najlakši i najprirodniji način izražavanja sebe, a pored pisanja poezije i proze u slobodno vreme se još bavi i slikarstvom.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Teodora Stajić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da sam prva krenula
ne bi pitao kuda
nego kome,
pustio bi me,
Pa bi posle sedam dana zvao
i rekao: ,,Nemoj’’
– Toliko o tome.

Da sam prva krenula
umesto mraka
ostavila bih ti upaljeno svetlo,
čistu posteljinu,
i
raspremljen krevet,
da dočeka nekog.

Upaljače,
prazne piksle,
strah iza ogledala

kad pomisliš da sam te zamenila
čestiku za rođendan,
ravan tepih bez bregova,

sve što sam se pravila da ne vidim
bacila bih
nikom ne treba.

Pre svega toga
imali bi zagrljaj
i suze na ramenima,
završili bi u istom krevetu
i mislio bi da ipak neću
Ali bih sutra ipak krenula.

Ostalo bi
osećanje sujete kad čujemo s kim se onaj drugi budi,
mahanje u prolazu
i pitanje bez odgovora
kako se prerastu ljudi?

Zvezdana Popović (13.5.2002. iz Čačka) je student pravnog fakulteta u Beogradu, farbana plavuša i veseljak.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Zvezdana Popović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Svim mojim ženama
koje se svakog dana bore sa vukovima u sebi
želim da kažem hvala
kakva je sreća živeti sa heroinama mikro kosmosa
kažeš mi da često pričaš sa malom tobom
a ja baš tada mislim: mora da je ponosna
i nadam se da vidi tebe kroz ove moje oči
oči koje te vide kao najsnažniju kariku te baš tvoje bitke

svim mojim ženama
koje tiho trepere u sebi, jer nije dobro vreme za pobunu
i kojima uvek izgleda kao da nije dobro vreme za našu revoluciju
baš vama i baš tebi
želim da kažem hvala
vi ste te zbog kojih svet tiho spava
čak i u noćima sa najvećom olujom

svim mojim ženama čije suze znam
kao da su moje
i čije ožiljke vidim oštre i prelepe
vama želim da kažem da izgleda da smo već pobedile
sva naša unutrašnja previranja
spavaju na tananom čaršavu prostranom na srcu, spavaju mirno poput deteta
koje je malopre prvi put ugledalo svetlost dana

svima vama koje mi u najmračnijim prostorijama
palite svetlo, čak i onda kada mislim da sam potpuno sama
želim da kažem da mi već jesmo pobedile
ali mrak će uvek ići za nama
tada je važno da se setimo
svetlo koje smo godinama stvarale u sebi
uvek će osvetliti mrak

sada znam
ja sam ona koja je zbir svih žena
sa kojima sam godinama osvetljavala put

heroina u meni
je i ona kojoj pred spavanje kažeš
da još uvek nije kraj

Natalija Aleksić je rođena 1997. u Beogradu. Diplomirani je menadžer i producent u pozorištu, radiju i kulturi. Trenutno je na Master studijama u Budimpešti – smer Mediji i komunikacija. Voli analognu fotografiju i za poeziju smatra da je oduvek bila deo nje i da će tako ostati. 

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Natalija Aleksić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Moje su suze najslađe u sredstvima javnog prevoza
Bojim svet nijansom tamnih stakala
Okrećem se ka horizontu
Saputnica naslutiće muku
Instinkt majke
Tišina će pogledom reći više
Nego sve reči sveta
Moje su pesme najteže
U sredstvima javnog prevoza
Mutni pejzaži
Ostavljam i odlazim
Dolazim i idem
Dve rode što paraju plavetnilo
Nema vode i steže mi se čvor u želucu
Magličavost budućnosti
Valja uokviriti akcijom
Uhvatiti san za rep
Ja mogu
Ja želim
Ja moram
Moje su pesme najslađe u sredstvima javnog prevoza.
Moje su suze najteže u sredstvima javnog prevoza.

Teodora Stajić rođena je 2003. u Vranju. U Vranju završava Gimnaziju ,,Bora Stanković”, nakon koje upisuje studije psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Pisanje za nju predstavlja najlakši i najprirodniji način izražavanja sebe, a pored pisanja poezije i proze u slobodno vreme se još bavi i slikarstvom.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Teodora Stajić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ti hodaš po zemlji u koju propadam
Crnoj od mržnje, jadnoj od bola
Zlokobno otkucava sat
I krici se prolamaju kroz noć
Dok ih novo jutro ne uguši

Apsurdno ne poznajemo sebe
U svome odrazu vidim vas
Ogledala su neprijatelji
Treba ih polomiti

Dozivaju odsutnosti
Nagriza samoća
Čelične zidove besmisla
Rđa je na zanemarenim kutima
Naših bića koja ne prihvatamo

Tanka je linija između tamnice i hrama
Nekima je telo grobnica
Ubijam se dok kosti ne prohodaju
Svaki pokret je spomenik
Jednom delu duše
I svaki osmeh opelo
Još neupokojenim snovima

Ja neću biti tvoj agnus dei
Jer i sama žudim za spasenjem
U snoviđenju te pohodim
Sablast sa belim licem čoveka
Iza tamnih naočara
Mrtve oči gledaju

Mina Pavlović rođena je i živi u Beogradu, gde upisuje studije filozofije na Filozofskom fakultetu. Njen filozofski rad fokusiran je pre svega na analitičku estetiku, ontologiju umetnosti i normativnu etiku, ali uz to veliki značaj pridaje i izučavanju lingvistike i retorike. Učestvovala je na više konferencija u zemlji i regionu i objavljivala radove u nekoliko časopisa i zbornika. Poeziju je počela da piše u gimnazijskim danima, ali tek od nedavno to deli sa drugima. U pisanju i govoru je jezički puritanac. Član je Internacionalnog udruženja profesionalnih pisaca i urednika, na čijim projektima, između ostalog, trenutno radi.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Sablast se pojavljuje prvo na Oblakoder.

u limuzini
istočnog bloka
vozila sam se sa roditeljima
na prvu svadbu u životu

maštala sam
o livadama ušuškanim
šatorskim krilima

sanjala muzikante
okačeni nogama o konopce
visili su kao raširen veš

klateći se
spuštali su instrumente
gostima tik na uvo

crtala sam kupasti želatin
čekaće na stolu
da sa drugom decom
krišom u njega uvučem prste

dok je trabant odskakao drumom
u selu se već igralo kolo
nismo znali da se jedna karika
otkačila u plesnoj ekstazi

na odredištu tišina
ljudi statični
ličili su na šahovske figure

pitala sam tatu
koliko harmonikaša,
gostiju i torti
može da se sakrije

u drveni sanduk

Anđela Milinković (1987, Beograd) završila je osnovne i master studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, sa fokusom na modernu umetnost. Nekoliko godina je radila na kustoskim izložbenim projektima i u oblasti upravljanja muzejskim zbirkama. U prošlosti su je okupirali i aikido, psihodrama i aktivistički horovi. Od 2020. godine radi za nemačku IT firmu, piše poeziju i čeka da vidi kojim novim interesovanjima će je život iznenaditi.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Anđela Milinković se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Žiri za dodelu prestižne nagrade, koji je radio u sastavu: dr Zoran Đerić (predsednik), dr Dragana V. Todoreskov (članica) i Biljana Puškar (članica), odluku je doneo jednoglasno. Prema propozicijama, u konkurenciji su bile pesme ljubavne tematike, koje su objavljene u periodici, odnosno u posebnim knjigama, između dva dodeljivanja nagrada, od novembra do novembra 2023. godine.

Nagrađena pesma objavljena je u Letopisu Matice srpske, Novi Sad, oktobra 2023. Godine. Milica Špadijer rođena je 1989. Godine u Beogradu. Osnovne i master studije završila je na Katedri za klasične nauke Filozofskog fakulteta u Beogradu (smer klasični jezici), usavršavala se na Kings koledžu u Londonu, na Nacionalnom Kapodistrijskom Univerzitetu u Atini, te na Univerzitetu u Oksfordu. Kao stipendista vlade Republike Grčke provela je godinu dana na Univerzitetu u Janjini. Doktorske studije pohađala je na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu.

Do sada je objavila zbirke poezije „Šar-planina” i „Novo groblje”. Laureat je nagrade „Mladi Dis” za 2019. Godinu, a sa svojim zbirkama je ušla i u uži izbor za nagrade „Branko Miljković, „Mika Antić”, „Đura Jakšić” i „Jefimijin vez”.

Poeziju, prozu i prevode objavljivala u časopisima Letopis Matice srpske, Polja, Povelja, Koraci, Bosanska vila, Književne novine, Srpski književni magazin, Sent, Buktinja i drugim. Sa grčkog je prevela roman „Kasandra i vuk” Margarite Karapanu, pesničku zbirku „Afrodita u plavom” Petrosa Stefaneasa, kao i izbor iz poezije Tomasa Calapatisa „Ovo mesto”.

Član je Udruženja novinara Srbije i trenutno uređuje časopis „Mali Politikin Zabavnik”. Po motivima iz njene poezije u galeriji „Sanjaj” u Dositejevoj 11 u Beogradu organizovana je grupna izložba šest umetnica pod nazivom „Planine i groblja”, koja će biti otvorena do 25. novembra 2023. godine.

Pesma „Ljubav”, napisana je u duhu narodnih, lirskih, ljubavnih pesama. Ljubavne pesme su stare koliko je staro i osećanje ljubavi. Ovo, osnovno i najjače ljudsko osećanje, iskazano je odgovarajućom melodijom, koja je i po tome nalik na narodnu (naravno, podrazumeva se izvesna distanca, budući da je autorka poetesa doktus, pa i blaga ironija ovog “pevanja”).

Osećanje se iskazuje posredno i diskretno, u slikama i alegorijski. Ljubav je samo nagoveštena, tek se naslućuje. Ipak, u njoj ima ljubavne radosti i sreće. Jezik je jednostavan, baš kao i u narodnim lirskim pesmama, igriv, čak i duhovit. Milica Špadijer je savremena srpska pesnikinja, koja namerno podražava pomenute narodne oblike forme, pa i lirske žanrove, kako bi u njih smestila reflekse ličnog i intimnog sveta, ali ukazujući i na
univerzalna, svevremena pitanja, htenja, raspoloženja i osećanja.

Ljubav

Došao si mi mlad
I došao si mi star
Došao si mi bor
I došao si mi sad
Došao si mi perje
I došao si mi glad
Došao si mi senka
I došao si mi hlad

Ako me vidite novu
Ako me bude stazom
Ako me pregazi voz
Ako me stigne nadom

Neka me pokrije ples
I neka me pojede raž
Neka me umije mir
I neka me sačuva glas

Milica Špadijer

Fotografija: Promo

Članak Pesnikinja Milica Špadijer dobitnica nagrade Lenkin prsten se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako je nastala ideja za stvaralački eho i zašto si rešila da ga pokreneš?

Emilija Šljivić: Ideja je nastala zahvaljujući  priči Stvaralački Eho koju sam napisala pre tri godine. Tada sam razmišljala kako bi bilo zanimljivo organizovati događaje sa piscima i razgovarati svake nedelje o procesu pisanja priča. Međutim, shvatila sam da je sam naziv priče Stvaralački Eho sveobuhvatan i mogao bi da uključi sve ljude koji se na neki način bave umetnošću.

Stvaralački eho se bavi različitim umetnostima – šta sve potpada u domen stvalačkog eha i čime se sve on bavi?

Stvaralački Eho se bavi idejama. Sve potiče od neke ideje koja nas nadahne da je pretočimo u umetničko delo. Događaji uvek imaju temu ili pojam koji nam je vodilja u razgovoru. Na taj način, stvaraoci iz različitih sfera umetnosti ili nauke predstavaljaju svoje radove, razmišljanja, iskustva nadahnuta temom. Takav vid komunikacije ostavlja prostora da možda započnu zajedničke projekte koji bi doprineli razvoju kulture u našoj zemlji.

Kako bi opisala lajtmotiv Stvalačkog eha?

Kreativnost kao vodilja, motivacija, glavni pokretač.

Program Stvaralačkog eha dešava se u različitim mestima u Beogradu – kako ste ih birali i da li postoje neke specifičnosti svakog od njih?

Birala sam alternativne kulturne prostore, zato što se ljudi na takvim mestima osećaju kao kod kuće. Mesta poput Baze Kulturnih Zbivanja, Bife Ventila, Društvenog centra Krov, Kvake 22, KC Grad. Svi prisutni mogu aktivno učestvovati na događaju, a ne samo pasivno posmatrati sa strane i čekati da se postavi pitanje, kao što je slučaj na nekim kulturnim događajima. Važno je i mlađim generacijama približiti kulturna dešavanja i pokazati da mogu biti veoma zanimljiva i interaktivna, ukoliko su organizovana na mestima u kojima se oni osećaju prijatno.

Stvaralački eho pokreće okupljene na razgovor o umetnosti – zbog čega su ovi razgovori važni?

Umetnost nam omogućava da pokrenemo neke teme koje nas duboko dotiču kao ličnosti. Razgovori o svemu tome mogu pomoći da iz neke drugačije perspektive sagledamo teme koje smo predstavili u stvaralaštvu. Na taj način dolazi do razmene mišljenja, i samim tim sazrevamo i kao ličnosti i stvaraoci jer učimo da slušamo jedni druge, da razgovaramo u svetu koji je više okrenut virtuelnim komunikacijama, koje vode sve većem otuđenju među ljudima. 

Da li postoje neka nova saznanja o kulturi i umetnosti do kojih ste došla radeći ove dve godine?

Upoznala sam divne i talentovane ljude, ali primetila sam da im ponekad nedostaje hrabrost i volja da istraju u realizaciji ideja. Zapadnu u pasivnost ili prepuštenost vremenu, a neki od njih prestanu da se bave umetnošću. Najvažnije je ne odustajati, koliko god to zvučalo kao izlizana fraza, zaista jeste tako i ja se nadam da će Stvaralački Eho poslužiti kao podrška.

Kakva je pozicija kulture i umetnosti u Beogradu, a kakav je odnos mladih prema njoj I prema stvaralaštvu?

Iz nekog razloga stičem utisak da je sve  jednolično. Čini mi se da je sve postalo kvanitet, ali ne i kvalitet. Hiperprodukcija je uzela maha u svim sferama umetnosti. U moru raznovrsnog sadržaja, važno je obratiti pažnju na kvalietan kulturni sadržaj, koji je na žalost, nedovoljno afirmisan u javnosti. Otud možda i potreba mladih umetnika da odu iz ove zemlje i sreću pronađu na nekom drugom mestu, gde će se osećati cenjeno i prihaćeno.

Šta je najvažnije za mlade umetnike koje ovde stvaraju? I šta biste poručili onima koji žele umetnošću da se bave?

Nadovezaću se na prethodno pitanje. Ja mislim da je umetnicima najvažnije da njihov rad bude cenjen i prepoznat kao nešto u šta vredi ulagati. Na taj način se daje i motivacija koja je neophodna kako bi uopšte opstali u umetnosti. Svima bih preporučila da se bave umetnošću jer može biti veoma lekovito. Neka naša negativna osećanja koja potiskujemo mogu biti pretočena u umetničko delo. 

Kako planirate da proslavite 2. Rođendan Stvaralačkog eha?

Drugi rođendan proslavićemo u Bifeu Ventil i veoma talentovani stvaraoci Milica Babović, Filip Savković i Ivana Nikolić govoriće o nekim temama koje ih trenutno zaokupljuju u radu i stvaralaštvu. Muziku će po završetku kulturnog programa puštati pesnikinja Marija Živković.

Šta su vam dalji planovi i želje za razvoj?

Stvaralački Eho će nastaviti da se organizuje i u ateljeima, tako da će pored kulturnog događaja biti organizovane i radionice crtanja inspirisane temom događaja. Polaznici radionica će imati priliku da se upoznaju sa stvaralaštvom pisaca, pesnika, dramskih umetnika, fotografa, itd. Želja mi je da Stvaralački Eho jednog dana postane edukativni centar koji će uspešno pružati podršku svim kreativcima!

Fotografija: Privatna arhiva

Članak Kreativnost kao vodilja Stvaralačkog Eha se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo sa umetnicom Jelenom Pantelić o ideji za izložbu, prikazivanju emocija kroz radove, razlozima zbog kojih je počela da piše poeziju, a otkrila nam je zašto joj je lakše da pesme piše na engleskom umesto na srpskom jeziku.

Kako je nastala ideja za tvoju aktuelnu izložbu u galeriji Novembar?

Jelena Pantelić: Krajem prošle godine sam ostala bez posla i mislim da me je to poguralo, a i dalo mi je vremena da počnem da spremam izložbu. Početna tačka su bile pesme. Protekle dve godine sam ih prikupljala, crtala povremeno, skicirala ideje za skulpture i osećala sam da je vreme da se to objedini i objavi i da se ide dalje.

Na prvi pogled postavka u galeriji može da asocira na neki svet iz bajke ili možda neki san, ima li ikakve veze sa tim?

Nisam radove pravila sa tom idejom, ali čini mi se da je za mene gotovo neizbežno da, kakva god emocija stoji iza toga, detinjstvom inspirisani radovi deluju bajkovito.

„Od mrvica se ne pravi torta“, glasi naziv izložbe. Iz tvoje pesme može se videti da je to bila rečenica koju ti je terapeutkinja rekla tokom seanse, možeš li da nam otkriješ zašto si baš odlučila da tako nazoveš izložbu?

Ta rečenica mi je važna i ostavila je na mene tada snažan utisak, a simbolično mi je jer je to stih kojim se zbirka završava. Smatram taj period života nekom vrstom prekretnice.

Kako su nastajali radovi koje imamo priliku da vidimo? Kako je izgledao taj proces?

Neki radovi su nastali brzo i intuitivno. Neki su se, kao, recimo, skulptura kaubojske čizme, transformisali nekoliko puta od početne ideje. S obzirom na to da su nastajali tokom dve godine, beleška su različitih perioda. Crtež FONKU sam radila u pauzi između dva posla, u trenucima iscrpljenosti i stresa.

Ranije si se bavila skulpturom, a sada, pored toga, kombinuješ i druge medije, zbog čega si se odlučila da eksperimentišeš sa načinom na koji se izražavaš?

Ovo nije nešto što sam odlučila baš sada da uradim, to je počelo još za vreme studija kao posledica mog interesovanja za različite materijale i za izazove koje oni nose. Teško mi je da se opredelim za jedan način izražavanja, jer različite ideje koje imam traže drugačija rešenja. Ako mislim da je najbolji način da nešto prikažem kroz video, ne mogu na silu pokušavati da to predstavim kroz skulpturu i obrnuto. Ono što možda možemo nazvati nekom vrstom eksperimenta sada jeste pisanje pesama.

Neki od radova na izložbi predstavljaju simbole iz detinjstva, poput Kosili kupke, šta ti motivi simbolišu za tebe?

Samo to, simbol iz detinjstva. Nešto prijatno.

Pišeš i poeziju koju si inkorporirala u izložbu, kada si počela da pišeš?

Počela sam da pišem 2021. godine i većina pesama koje su se našle u zbirci su napisane tada. To je bio period usamljenosti i prihvatanja i te pesme sam tretirala kao neku vrstu dnevnika.

Zašto ti je važno da uz radove ukombinuješ i izraziš se i kroz reči, odnosno poeme?

Za mene je pisanje novina, a imala sam jaku potrebu da se izrazim verbalno. Pisanje pesama je došlo spontano. Trenutak kada sam pomislila da to možda može biti način na koji ću govoriti o sebi i svom radu je bio tokom pisanja pesme Artist statement.

Pesme su poprilično iskrene i introspektivne, često se vraćaš u prošlost i spominješ oca, smrt bake, koliko ti je bilo izazovno da te svoje misli podeliš sa drugima?

Nije mi baš bilo svejedno kada je trebalo da objavim sajt. Te pesme su dve godine stajale u mom telefonu i osećala sam da, ako to ne uradim sada, neću nikad. Mislim da je frka od te neke izloženosti bila manja od krivice da ništa sa tim ne uradim. Kasnije, kada sam odlučila da odštampam zbirku, nisam mnogo razmišljala o tome.

Zašto pišeš na engleskom, a ne na srpskom?

Pisanje na engleskom mi daje određenu distancu koja mi pomaže da budem koncizna, s obzirom na to da mi to nije maternji jezik, a to mi je bilo važno. Na srpskom mi se misli rasplinu.

Da li su reči na papiru često „teže“ od skulptura ili slika?

Mogu biti.

U kojim trenucima postaje beznačajno da li svajpuješ na Tinderu ili Glovu?

Rekla bih – u trenucima potpune apatije. Ko je besomučno skrolao na obe aplikacije, sigurno je u jednom trenutku primetio da je vrlo lako da na isti način pretražuješ hranu i ljude.

Šta trenutno okupira tvoju pažnju?

Trenutno sam na Hvaru, pa mi pažnju okupiraju hrana i more.

Na čemu trenutno radiš, da li pripremaš nešto novo?

Pripremam, ali možda realizujem na proleće. Naredni period posvećujem poslu.

Fotografije: Marijana Janković

Članak Od mrvica se ne pravi torta, ali može da nastane izložba se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Imaš nešto što ima moja kuća
čudnu materiju koja me
ne ostavlja samu
stare bukete
cveće ogledala i slike
mračnu borovu šumu
samo kuća ne može da ode
da ponese stvari i kaže da žuri
čak ni ja ne mogu da je ostavim
poetika tog prostora se ponavlja u snovima
podsećaš na ljubičasto cveće koje
obmotava ljuljašku
analogne fotografije sa letovanja
na kojima se smejem
i imam plavu kosu
imaš nešto što liči na mir
na baršunati vokal džez pevača
moja bolesna sentimentalnost
nikad me neće ostaviti
ličiš na nekog sa kim bih mogla
da čuvam psa ili zasadim drvo
imaš nešto što mi je poznato
prema čemu imam divljenje i prezir
možda ti nikad nisam rekla da godinama
pokušavam da pobegnem od kuće.

Kristina Kljajić je rođena 1998. godine u Kraljevu. Trenutno je na master studijama književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Bavi se pisanjem poezije, vizuelnom poezijom i slikarstvom.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Kristina Kljajić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Skoču, kao glas sa radija B92 sam upoznao, sad već davno, u njegovoj emisiji Gistro FM, gde je ponekad mnogo srećan, ponekad pomalo nadrkan, pričao o muzici koju voli i sluša. Uživo sam ga upoznao nekad kasnije, jer smo radili (a i radimo još uvek) na istom Radio Aparatu. Tad je ova nadrkanost izvetrila iz mog shvatanja njega, i upoznao sam ga kao jednog jako finog i toplog tipa, koji ne odustaje od svojih ideja i ljubavi.

Skoča ima knjigu. Iako sam mislio da ćemo ga prvo videti kao pisca romana, ili makar kratkih priča, iznenadio je zbirkom poezije. Tu zbirku, „Ponekad se probudiš u Beogradu“ promovisaće u KC Gradu, 27. jula, ali pre nego ga vidimo uživo te večeri, sa knjigom u rukama, popričali smo malo, u online svetu sa njim – o pesmama, poeziji, muzici, Beogradu, kao i svim onim drugim standardnim temama o kojima vredi pitati Skoču.

Za početak, kako si? Sećam se iz tvojih starih emisija na B92 da si uvek govorio da voliš leto jer svi zapale, pa grad bude prazniji. Je l’ i dalje tako?

Skoča: Dobro sam, hvala na pitanju. Da, tako je još uvek i biće tako dok sam živ. Ima nešto jako intimno u tom praznom gradu tokom leta. Neke od najlepših uspomena koje imam desile su se u praznom Beogradu u letnjim mesecima. A i mnogo volim pesmu koju peva BJ Thomas „Everybody’s Out of Town”.

Ponekad se probudiš u Beogradu. Kako je izgledao ceo put od razmišljanja o pesmama, stavljanja reči na papir, pa sve sad do dolaska u knjižare?

Pesme pišem celog života. Zapravo, sa njima sam i počeo, mnogo pre proze, još u trećem osnovne. Prošlog leta sam se često osećao melanholično i usamljeno, iako realno nisam bio sam. Smetalo mi je i ovo i ono. Vesti su bile groznije nego inače. Moj karakter se saplitao o prepreke koje je mnogo puta u prošlosti preskočio. Osećao sam se kao da sam izgubio rat u kome nisam ni učestvovao. Bekstvo od svega toga pronalazio sam u pisanju pesama. Gotovo svaki dan tokom jula i avgusta napisao bih po jednu pesmu. Vremenom ih se nakupilo. I za razliku od pesama koje sam ranije pisao, koje su bile mnogo ličnije, ove su bile nekako univerzalnije. Skapirao sam da nisam jedini koji može razumeti setu u podacima da je Bob Dilan napunio 80, da je umro Žan Pol Belmondo, odnosno da šibicari sa štajge siluju Beograd. Sa štajge koje više nema. I tako sam došao do odluke da bih mogao da ih objavim.

Koliko se tvoja poezija razlikuje u odnosu na tvoje kratke priče, kolumne,promišljanja koje smo čitali prethodnih godina? I kako si se uopšte odlučio na poeziju (jer si postao poznatiji po drugačijoj vrsti pisane reči)?

Pesme retko pišem kada sam srećan i zato su malo mračnije od moje proze. A rešio sam da ih objavim jer ih je bilo puno i što sam bio zadovoljan većinom njih. A i to što sam znao da ljudi od mene ne očekuju poeziju bio je još jedan razlog. Jer, jebeš očekivanja, ona ionako uništvaju sve što je lepo.

Fotografija: Vladislav Mitić

Koja je veza cele zbirke (i tebe samog) sa Duškom Radovićem? Pitam zbog naslova.

Naslov ima veze sa pesmom „Sometimes You Wake Up in Charleston” koju je pre nekoliko godina snimio Gent Li Filips. Čim sam čuo taj naslov, znao sam da ću ga maznuti za nešto svoje, mnogo mi se svideo. A Beograd zato jer najveći broj pesama ima veze sa njim, nema tu neke filozofije. Iako mnogo volim Duška Radovića, on nema nikakve veze sa tim naslovom. Bar svesno nema veze.

I, koja je generalno tvoja veza sa domaćom poezijom? Koliko ti je ona bliska, koliko strana, a koliko si svoj rad i pečat crpeo više iz same pop kulture?

Kada je domaća poezija u pitanju, jako volim Milenu Marković, Vitomirku Vitu Trebovac, Radmilu Petrović, Draška Sikimića… Ipak, ne mislim da su oni mnogo uticali na moje stihove. Ja pesme pišem na sličan način već 30 i kusur godina, samo što sam ih tek sad obznanio javnosti. Možda uticaja ima u nekoj muzici koju slušam, ali i to je mnogo više nesvesno nego svesno.

Kad se sastavlja zbirka pesma, da li postoji neka veća ideja oko celog zbira? Da li je više kao konceptualni album, ili skup hit singlova?

Za mene, roman je album, a zbirka priča ili pesama je kompilacija. A ja ubedljivo najviše volim albume. Zato sam i hteo da počnem svoju zvaničnu književnu karijeru romanom, ali ispostavilo se da je to prekrupan zalogaj za mene, bar još uvek. Previše tu bude stvari kojima nisam zadovoljan. I onda sam krenuo od onoga što znam da mi dobro ide. Prvo sam iščitavao sve pesme koje imam, odbacivao one koje mi se ne sviđaju, ostavljao one koje su mi okej. To što je ostalo, ušlo je u zbirku. Redosled je otprilike hronološki, po tome kako su nastajale, od najstarijih do najnovijih. Ali redosled je, kao i za svaku kompilaciju, manje važan.

View this post on Instagram

A post shared by Vladimir Skočajić Skoča (@skocatx)

Gde i kako vidiš sebe danas na književnoj sceni Srbije?

Vidim se na moru u septembru i oktobru. Iskreno, ne razmišljam uopšte o književnoj sceni Srbije, ili bilo koje druge zemlje.

U svojim emisijama i tekstovima često imas one vremenske odrednice, tipa muzika za veče, muzika za kišu. Za šta je onda, koje vreme i mesto „Ponekad se probudiš u Beogradu“?

S obzirom na to da je najveći broj pesama nastao u praznom Beogradu tokom leta, recimo da je to najprikladnije vreme za uživanje u mojoj zbirci. Mada, siguran sam da nećete mnogo manje uživati ni ako je čitate tokom snežne večeri u decembru.

Koji je idealni saundtrek ove knjge? Šta bi sjajno leglo uz čitanje ovih stihova?

Recimo, neka ambijent amerikana. Instrumentalna muzika sa slajd gitarama i klavirom. SUSS, Jon Arroyo, Bruce Kaphan, William Tyler, Ezra Feinberg, Chuck Johnson…Većina pesama iz zbirke je nastajala dok mi je nešto od ovoga sviralo u pozadini.

Da li imaš neki omiljeni komentar na knjigu, nešto što te je potpuno raspametilo i razoružalo?

Iako sam svestan da nisam baš nepoznat ljudima, priznajem da me je ostavilo bez teksta to što je moja zbirka, od kada je objavljena 22. maja pa sve do danas, najprodavanije izdanje izdavačke kuće Booka. I još uvek me ostavlja bez teksta. Nikad nisam voleo liste bestselera i sada sam na jednoj od njih. Niko ne može bolje da se zajebava s tobom od života samog.

View this post on Instagram

A post shared by Bookastore (@bookastore)

Poznat si kao neko ko nema dlake na jeziku i kaže uvek ono što mu je na umu. Pa, da li bi mogao da nam daš par saveta za srećan zivot danas? Šta raditi, a šta izbegavati u Beogradu i Srbiji 2023?

Gledati svoja posla. Live and let live. Napraviti mikrosvet. Ne svađati se sa ljudima koje ne poznaješ o ljudima koje ne poznaješ. Slušati muziku, gledati filmove, čitati knjige, gledati Sopranose i Cinema Paradiso. Šetati pored reke ili spavati do podne. Ako imaš love i uslova, putovati što više. Voditi ljubav na krovu zgrade u avgustu. Izbegavati ljude koji imaju potrebu da ti objasne da bog postoji ili ne postoji, one koji imaju reči, ali ne i postupke. Odjebati sve nas koji dajemo nekakve savete.

Bio si u Americi i vratio si se. Kad te neko pita: da li da odem ili ne, šta mu kažeš?

Uvek da odeš. Amerika je divna. Teksas je divan. Ništa u životu ne bih menjao za to, skoro trogodišnje, iskustvo iz Amerike. Kad bolje razmislim, mislim da ne postoji mesto na svetu za koje bih savetovao nekom da ne treba da ode. Možda samo neka koja su nebezbedna.

Šta dalje? Je l’ ovo samo početak, i u kojim pravcima težiš da nastaviš svoje pisanje?

Plan mi je da sledeće godine objavim zbirku priča, a nakon toga, nadam se, za par godina i roman. Možda u međuvremenu sleti još neka zbirka pesama. A možda i ne, ako provalim da se baš očekuje.

Za kraj – kad si napisao svoju prvu pesmu u životu, da li je se sećaš i kakva je ona bila?

Bio sam četvrti razred osnovne. Napisao sam je za svoj prvi virtueni bend The Insects. Bila je na engleskom jer sam očekivao da The Insects pokore ceo svet. Počinjala je stihovima „I dress my Adidas, Texas jacket and five hundred one, and I run to be with her, because sir, she’s my baby, and maybe, she loves me”. Imao sam 10 godina i fond od 100 engleskih reči. Ali ložio sam se. I to je ključ u svemu, za sve i svuda. Loženje. Bez njega nema ničeg.

Naslovna fotografija: Lazar Jablanović

Članak Vladimir Skočajić Skoča: Loženje je ključ u svemu, bez njega nema ničega se pojavljuje prvo na Oblakoder.

ulica petardi koje cvileći umiru u bljuzgavicama,
ja u kutiji
kutija se smanjuje oko tela koje se suši
karton se topi pod težinom kiše, guta telo
kroz trepavičnu paučinu nazirem drečava novogodišnja svetla
vidik ometaju anonimni listovi prolaznika
iznad kutije- prozor, izlog žurke za primer, čujem:
’Uvek se pitaju gde im je ćerka
Možda je sama sa muškarcem
Kog ne žele da vide čuju o njemu da misle’
izlazim iz kutije

ulazim u lift, prima me kao kraljicu koja nisam
napuštam lift posle 5050 dizanja i spuštanja
zakucam
pusitite me unutra
vatromet ispovraća odgovor iza nemog lica domaćina
sve je toplo i zaparno
kuhinjska ploča je hladna i trezni-
prekrij je ćebetom
povuci zavese da dan ne bi došao
spavamo mirni smo
ne znam ko su ovi ljudi
nabubana intimnost
poređane petarde koje su odvolele svoje
cvileći umiru u bljuzgavicama.

Milica Lukić (3.5.1999, Kotor) je studentkinja dramaturgije. Pretežno se bavi pisanjem scenarija za filmove i serije. Za svoju dušu uživa u pisanju kratke proze i poezije.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Milica Lukić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ogovaraju nas
kristalne čaše
iza stakla vitrine.

Portret tvog dede cokće
na par papuča
koje žive na pragu.

Visoki plafoni dobacuju
jorganima koji se mimoilaze.
Četkice za zube okreću leđa.

U garaži uspavan fijat,
sanja o krivinama Morače
i šištanju kole za nežne uši devojčice.

Ona sada bira kraljeve.
Deca joj žive u saksijama,
koferi uvek nadohvat ruke.

Ne putujemo od kad je odletela,
nema potrebe za begom
od ovakvog života.

Dragana Milovanović (1990, Beograd) radi, piše i pleše. Nakon novinarstva i marketinga, našla se kod kuće među pikselima i rečima kao dizajnerka sadržaja. Zalutala je u poeziju 2021. godine i sad neće da izađe. Pesme su joj objavljene u Zborniku pesama učesnika radionice pisanja PPM Enklava Sunčana strana ulice, časopisu Maksim, kao i na portalima Bludni stih i Hiperboreja.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Dragana Milovanović se pojavljuje prvo na Oblakoder.

prolazim pored kuće
u kojoj smo nekad živeli,
vrlo često.
isto toliko puta okrenem glavu ka njoj
da vidim ima li nešto novo,
nešto drugačije.
svaki put vidim sebe 
kako placem ispred ulaza,
jer ima bubašvaba.
vidim te kako primećuješ i gazis ih,
sve do jedne.
tako si i mene gazio.
posle 15 godina shvatila sam,
da ih nisi sklonio jer sam plakala
već su ti smetale.

vidim dvorište puno cveća,
suncokrete.
miris gumene lopte
i odzvanjanje dečijeg smeha.
bile smo previše glasne
baba se požalila kako ne može da zaspi,
to ti se nije svidelo.
uzeo si gumenu loptu
iz malih dečijih ruku,
neće više Grozda imati suncokrete.
više se nije žalila,
a mi smo nastavile da se igramo unutra.

vidim zakacen TV u dvorištu kuće,
a na njemu ide
lepotica i zver.
u ruci su nam štapići,
jedemo ih hipnotisane.
uvek je bilo lakše pustiti piksele
da igraju tvoju ulogu.

i tako setim se u trenutku
od svega po malo
al nastavim da hodam, s’ lakoćom
jer znam da sada druge lažeš
da za njih gazis bubašvabe.

Marija Mladenović, rođena u Beogradu 2002. godine. Student scenske arhitekture, tehnike i dizajna na Fakultetu tehničkih nauka. Njena trenutna zanimanja vezana su za grafički dizajn, dizajn svetla, film i muzičke spotove.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: oblakodermagazin@gmail.com

Članak Poezija utorkom: Marija Mladenović se pojavljuje prvo na Oblakoder.