U tih četiri odsto, odnosno u prvih malo više od dve nedelje ove godine, svedočili smo odjecima i nastavku kriza koje su započele napadom Rusije na Ukrajinu, a koji su dodatno eskalirali 7. oktobra 2023, kada su pripadnici Hamasa izvršili napad na južne izraelske kibuce, što je događaj koji je dodatno ubrzao preoblikovanje svetskog pax populi.

*Ovaj tekst ne pokušava da daje dublju analizu događaja i trenutne geopolitičke situacije, već stremi da predstavi određenu vrstu preseka stanja; uz smeštanje ljudi, događaja i pojava u kontekst.

Lenjinova nedelja

Lenjinova opaska o decenijama u kojima se ne događa ništa, da bi se onda desila nedelja ispunjena događajima dovoljnim za nekoliko decenija, u potpunosti opisuje početak ratnog sukoba koji, kako se slažu mnogi analitičari, nije viđen od Drugog svetskog rata. Sedmi oktobar, dan kada su pripadnici Hamasa probili visoku betonsku ogradu koja je do tada držala Pojas Gaze odsečenim od ostatka sveta, i njihov napad na obližnji muzički festival u Izraelu i kibuce u blizini Gaze, uzimanje talaca i potom povlačenje nazad u okvire pojasa Gaze, u budućim istorijskim knjigama uzimaće se kao jedan od ključnih, prekretničkih dana s početka XXI veka.

Jer od tada, svet nikako nije mogao biti isti. Kako bi odgovorila na napad i, kako je rečeno, „eliminisala Hamas’’, izraelska vojska prvo je zatvorila dotok vode i hrane, prvobitno na severni deo Pojasa Gaze i, potom svu svoju snagu usmerila na pronalaženje i uništenje Hamasovih boraca, što je dovelo do ogromnih gubitaka i stradanja Palestinaca koji su živeli u Pojasu Gaze. Ubijeno je na hiljade civila, od čega su većina bili žene i deca, ubijeno je više novinara nego u nekom drugom ratnom sukobu, a severni deo Pojasa Gaze, prema izveštajima Al Džazire, potpuno je sravnjen sa zemljom i praktično nenastanjiv. Interno raseljeni Palestinci lutaju gradovima južnog dela Gaze, scene kada kamion sa pomoći UN pristigne u izbeglički kamp posramljuju one snimke iz Srbije za vreme inflacije.

Kada je reč o brojevima: u trenutku nastajanja ovog teksta, od početka sukoba Hamasa i Izraela, odnosno napada Hamasa 7. oktobra, u Pojasu Gaze ubijeno je više od 26.422 Palestinaca, ranjeno više od 65.087, prema podacima Ministarstava zdravlja u toj palestinskoj enklavi, dok je ubijeno nešto više od 1.200 Izraelaca.

Kada je o Zapadnoj obali reč, ukupan broj Palestinaca koje su izraelske snage uhapsile na toj teritoriji od 7. oktobra iznosi 5.755, i uključuje 190 žena i 335 dece, a vojska ili izraelski naseljenici ubili su oko 320 Palesetinaca koji su živeli na toj teritoriji.

Sve je ovo, naravno, produžetak sukoba koji traje decenijama unazad, još od okončanja Drugog svetskog rata, međutim, borbe su se prelile i na južni Liban, odakle pripadnici militantne grupe Hezbolah vrše napade na severne Izraelske gradove, a izraelska vojska uzvraća. Slično je i sa napadima na Izrael sa teritorije susedne Sirije, a američka vojska je rasporedila, čini se – za sada – 1.500 vojnika u Siriju i Irak, navodno kako bi se borili protiv pripadnika Isamske države.

Poslednjih nedelja, kao vrstu odmazde zbog palestinskih žrtava, pobunjenička grupa Huti iz Jemena izvodi napade i zarobljava komercijalne brodove koji prolaze Crvenim morem, važnom transportnom rutom, što je navelo SAD i Veliku Britaniju da počnu da vrše vazdušne napade na položaje Hutija na teritoriji Jemena. Na samom početku sukoba, SAD su čak svoj nosač aviona USS Džerald Ford dovezle u neposrednu blizinu izraelske obale u Sredozemnom moru, ali je on nedavno vraćen preko Atlantika. Francuska, Španija i Italija odbile su da učestvuju u bombardovanju položaja Hutija.

Huti su poručili da će nastaviti sa sličnim akcijama, dok su američki i britanski zvaničnici, pre svih premijer Britanije Riši Sunak, odlučni u izjavama da će nastaviti da izvode udare na položaje u Jemenu.

Na samom početku rata Hamasa i Izraela, izraelski premijer Benjamin Netanijahu, kao i drugi izraelski visoki zvaničici, govorili su kako očekuju dugotrajan sukob, koji se može protegnuti tokom cele 2024. Uzimajući te izjave, kao i eskalacije kojima svedočimo iz nedelje u nedelju, sasvim je očekivano da deeskalaciju sukoba i zaustavljanje ratnih operacija nećemo videti u narednom periodu.

Ako ovo i bude inicijalna kapisla, ili neko od prvih poglavlja budućeg svetskog sukoba, istoričari u budućnosti pisaće o optužbi za genocid do koje je došlo nešto više od tri meseca nakon početka samog sukoba: Južnoafrička republika je pred Međunarodnim sudom pravde optužila državu Izrael za vršenje genocida nad Palestincima. Čuli smo uvodna izlaganja obe strane, a kako je to opisao BBC, obe strane su se dosta oslanjale na izazivanje emotivne reakcije svetske javnosti. Kao da je svet do sada čitav sukob posmatrao nestremice: 13. januar bio je samo jedan od datuma kada su se širom sveta održavali protesti kojima je traženo zaustavljanje sukoba, a u kojima je učestvovalo stotinu hiljada demonstranata. Uzgred, postoje najave iz Južnoafričke republike da će tim od blizu 50 advokata u toj zemlji pred Međunarodnim sudom pravde podići optužbe protiv SAD i Velike Britanije za saučesništvo u genocidu.

Godina izbora

Egzistencijalista Žan-Pol Sartr govorio je o slobodi kao obavezi, i unutar takvog koncepta, život predstavio kao niz izbora. U 2024, svedočićemo čitavoj jednoj nisci bisera izbora, i to onih za vlast – širom sveta. Građani SAD, Rusije, Evropske unije, Indije, Južne Afrike, Velike Britanije ili Azerbejdžana, možda nisu pred izborom da nešto učine ili ne učine, kako je to jednom rekao Jovan Ćirilov, kao osuđenik na smrtnu kaznu koji se našao pred puščanom cevi, ali činjenica je da će neke od najvećih zemalja sveta ili tvorevina poput EU doživeti velike političke promene tokom ove godine.

Glavni izbori koje ćemo posmatrati, i čija je predigra započela 15. januara sa Republikanskim kokusom u Ajovi, biće oni za predsednika SAD. Uprkos mnogim kandidatima dve glavne stranke – Demokratske i Republikanske – gotovo je izvesno da će glavni takmaci biti isti kao i 2020. Dakle, aktuelni predsednik Džozef Bajden, u trenutku pisanja ovog teksta i jedini zvanični kandidat Demokrata na unutarstranačkim izborima, i bivši predsednik i čovek koji prema svim relevantnim istraživanjima ubedljivo vodi u odnosu na ostale Republikance (prema pojedinim istraživanjima, i više od 50 odsto u odnosu na prvog sledećeg pratioca), Donald Tramp, uhvatiće se u izborni koštac po drugi put, u trenutku kada situacija unutar SAD ne nalikuje na neku uoči nekog od prethodnih izbora. Prema istraživačkoj kući Pew Research Center, teme koje najviše zanimaju glasače u SAD uoči ovih izbora su ekonomija, zdravstvena nega, obrazovanje i pitanje imigracija. Međutim, moguće je da se, kao i na nekim prethodnim izborima, pojavi neka dark horse tema: rat na Bliskom istoku, međunarodni ugled SAD, pitanja LGBTQ+ zajednice, ili neka druga. U takvim situacijama, presudnu ulogu igra situaciona inteligencija kandidata, a Donald Tramp je taj kandidat koji vrca od nje.

Rusiju takođe čekaju predsednički izbori, a za sada trojica ljudi istakla su svoje kandidature: zamenik predsednika državne Dume Vladislav Davankov, član Dume Nikolaj Haritonov, i lider ruske Liberalno-demokratske partije Leonid Slucki. Kako je aktuelni predsednik Vladimir Putin najavio kandidaturu i predao potrebne potpise i ostala dokumenta, jasno je da je on ponovo glavni favorit, dodatno osokoljen uspesima u onome što Rusija naziva „specijalnom vojnom operacijom u Ukrajini’’, odnosno uspešnim odbijanjem dugo najavljivane ukrajinske kontraofanzive. Ipak, kako je nedavno preneo Demostat, nije celo rusko društšvo sasvim oduševljeno ratom u Ukrajini. Naime, tokom tradicionalnog obraćanja ruskog predsednika narodu na kraju godine, tokom kojeg on odgovara na pitanja koja su mu građani postavljali telefonskim ili elektronskim putem, Putinovi saradnici su uočili da je veliki broj građana zanimalo kada će se rat završiti. A kako pokazuje analiza ruskog Levada centra, rat entuzijastično i aktivno podržava svega 10-15% ruskih građana.

Kada je reč o izborima za Evropski parlament (EP), građani EU će birati 720 poslanika za novi petogodišnji mandat, a mnogi te izbore vide kao ocenu popularnosti desničarskih, odnosno konzervativnih stranaka u Evropi, pogotovo nakon izbornih uspeha tih politika u pojedinačnim zemljama Evropske unije – najsvežiji primer, a potencijalno i putokaz kako bi mogli izgledati rezultati budućih izbora u EU je Holandija.

Kratak podsetnik: nakon neslaganja unutar vladajuće koalicije i vlade bivšeg premijera Marka Rutea, na prevremenim parlamentarnim izborima u novembru prošle godine, stranka krajnje desnice Gerta Vildersa osvojila je 37 od 150 poslaničkih mesta i tako po prvi put postala najsnažnija politička opcija u Holandiji, a stručnjaci ocenjuju da takvo političko iznenađenje nije viđeno još od Drugog svetskog rata.

Od oktobra 2022. u Italiji je na vlasti premijerka Đorđa Meloni iz konzervativne stranke koja naginje krajnjoj desnici Braća Italije, stranke koja je glavna perjanica grupacije unutar EP koja je najčešće opisivana kao evroskeptična, konzervativna i donekle čak i kao nacionalistička. U trenutnom sazivu EP, ta grupa – Evropski konzervativci i reformisti – drži 67 od 705 poslaničkih mesta.

Međutim, najveće šanse za dalji rast ima grupa desnog centra unutar EP – Partija evropskih naroda (EPP), čije su članice, pomenimo samo neke, Austrijska narodna partija (inače veoma bliska Srpskoj naprednoj stranci), nemačka Demohrišćanska, španska Narodna stranka (Partido popular) i hrvatski HDZ. U sadašnjem sazivu ova grupa ima 178 poslaničkih mesta.

Izbori za EP će, dakle, biti održani u svih 27 država članica EU i samim tim predstavljaju najveće transnacionalno glasanje na svetu. Poslanici u Evropskom parlamentu, jedinoj demokratski izabranoj instituciji bloka, predstavljaju 450 miliona ljudi koji žive u EU.

BRIKS+

Grupi Briks, koju su do sada činile Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, prvog januara ove godine pristupilo je još pet zemalja, dve afričke, dve sa Arabijskog poluostrva i jedna iz Azije: Etiopija, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), Saudijska Arabija i Iran.

Uprkos tome što je reč o, pre svega, ekonomskom savezu, a ne vojnom ili političkom, mnogi s pravom vide Briks kao najveću kontratežu zapadnim institucijama, poput NATO-a, EU, i drugih. Naime, po snazi bruto domaćeg proizvoda (BDP) članice Briksa nadmašile snagu zemalja G7 (koju čine SAD, Italija, Francuska, Kanada, Nemačka, Japan, EU i Velika Britanija) i to sa 31, 5% globalnog BDP-a. U zemljama Briksa sada živi gotovo polovina svetskog stanovništva, i proizvodi se oko 41% svetske nafte.

Razvoj događaja unutar Briksa ilustruje kako Kina polako, ali sigurno ostvaruje diplomatske pobede. Iran i Saudijska Arabija decenijama unazad bile su gotovo na ratnoj nozi, sve dok uz posredstvo Kine nisu ponovo uspostavile diplomatske odnose i potom đuture pristupile Briksu. Kineski uticaj u regionu sa najvećim izvorištima nafte u svetu tako se proširio i posledično izazvao tenzije unutar same SAD, pošto se ispostavilo da uprkos jakim vezama sa SAD, Saudijska Arabija sve više sledi sopstveni put iz zabrinutosti da je Vašington manje posvećen bezbednosti Persijskog zaliva nego u prošlosti.

Samo na prvi pogled paradoksalno, sve to donekle je olakšalo posao SAD na tom području – mnogo je lakše trgovati kada Iran i Saudijska Arabija nisu u sukobu. Ipak, u Vašingtonu je ostao gorak ukus u ustima što do takve diplomatske pobede nisu došli oni, već najveći izazivač SAD – Peking.

Godina Zmaja

Novu godinu po tradicionalnom kineskom kalendaru ove godine svet dočekuje 10. februara, tako što će napustiti godinu zeca i ući u godinu zmaja. Mnogi u ovome vide snažnu simboliku, čemu u prilog govore kineski potezi i sve veće prisustvo u svim ćoškovima sveta.

U kineskoj tradiciji, zmajevi su pretežno bića gospodari pokretnih voda i zbog toga su bili veoma poštovane figure u pretežno zemljoradničkoj Kini. Pored toga, zmaj simboliše ono jang iz jin-jang principa, odnosno sve ono što je pozitivno i aktivno, tačnije – na sunčanoj strani brda. I zaista, kineska diplomatija poput mitskog zmaja polako popunjava prostor, a država Kina je na početku 2024. već povukla nekoliko poteza koji pokazuju zašto ostaje jedini legitimni takmac SAD.

Indikativna su i nekoliko događaja uoči i na samom Svetskom ekonomskom forumu (SEF) koji je počeo 15. januara u Davosu u Švajcarskoj. Uoči samita, održan je sastanak šefova nacionalne bezbednosti nekoliko zemalja (ukupno preko 80 učesnika) o tome kako da se okonča rat u Ukrajini. Šef kabineta predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog Andrij Jermak pohvalio je tada prisustvo kineske delegacije, da bi nedugo zatim i sam predsednik Zelenski izjavio je da je ukrajinska strana zainteresovana za to da Kina učestvuje u „mirovnom samitu” o rešavanju sukoba u Ukrajini prema kijevskoj „mirovnoj formuli”.

Pored toga, Kina i Švajcarska su u Bernu potpisale sporazum o jačanju ekonomske saradnje dveju zemalja, odnosno o produbljivanju postojećeg sporazuma o slobodnoj trgovini. Podsećanja radi, iako je napustila kinesku inicijativu Pojas i put, italijanska vlada razmatra da takođe potpiše sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom, koji je daleko sveobuhvatniji od Pojasa i puta. Kao kruna januarske diplomatske inicijative Kine, došlo je obraćanje kineskog prmemijera Li Ćijanga na SEF-u, kada je izneo predloge za jačanje globalne ekonomske saradnje i istakao da je kineska ekonomija i dalje na putanji stabilnog rasta uprkos svetskim ekonomskim izazovima. Pozvao je i na jačanje saradnje na ekološkim pitanjima, što je bila ideja na koju je monopol imao Zapad, i istovremeno pozvao na proširenje saradnje između globalnog Severa i Juga da bi se izgradila „univerzalno korisna i inkluzivna svetska ekonomija’’.

Querida presencia

Buena vista social club pevao je o „dragom prisustvu’’ Ernesta Če Gevare, revolucionara rođenog u Argentini koji je, prema priči koju svi znaju, Južnu Ameriku obilazio motociklom i tako se upoznao sa njenom bedom u XX veku. Če je bio bolešljivo dete i patio je od astme, te su ga roditelji često vodili na more, kako bi udisao morski vazduh i lečio pluća.

U vreme dok je Če držao roditelje za ruke i šetao plažom, u argentinskoj prestonici rođen je dečak po imenu Horhe Mario Bergoljo, kojeg danas znamo kao Franju, Franciska, Frančeska – odnosno papu, vrhovnog poglavra rimokatoličke crkve, i čoveka kojeg je novoizabrani predsednik Argenitine Havijer Milei nazvao „imbecilom’’ koji podržava socijalnu pravdu i „predstavnikom zla na zemlji’’. Do tog incidenta došlo je u septembru mesecu prošle godine, nakon čega su sveštenici iz siromašnih četvrti Buenos Ajresa, papinog rodnog mesta, održali misu u odbranu Franje i osudili Mileijeve napade na njega. Strasti su se malo smirile nakon što su papa i Milei razgovarali telefonom u novembru, nakon što je Milei izabran za predsednika, a početkom januara, saopšteno je da je Milei pozvao 87-godišnjeg papu u posetu Argentini.

Papa je u nedavnom intervjuu za italijanske medije ocenio da argentinski narod pati, i da bi voleo da poseti svoju rodnu zemlju.

Narod zaista pati, pošto se Argentina suočava sa najgorom ekonomskom krizom u poslednjih nekoliko decenija, gde 4 od 10 ljudi živi u siromaštvu, a Milei je rekao da nema alternative oštrom i bolnom fiskalizacijom za popravljanje situacije.

I pored toga što su ga zbog ekscentričnih nastupa mnogi poredili sa Donaldom Trampom, Milei najpre nalikuje nekoj libertarijanskoj karikaturi, a među prvim odlukama koje je doneo kada je izabran bilo je odustajanje od napora da se Argentina pridruži Briksu.

U trenutku kada su u Brazilu, Venecueli, Boliviji, Čileu, Kolumbiji i drugim južnoameričkim zemljama na vlasti levičarski lideri i partije poput Lule da Silve, Madura i Borića, ovakav zakoret ka ekonomskoj i političkoj desnici u drugoj najvećoj zemlji na kontinentu je indikativan, pogotovo kada se uzme u obzir da je prvi potez koji je doneo da oslabi vrednost argentinskog pezosa za 50% u odnosu na američki dolar. Pored toga, argentinski predsednik je i ranije najavio da će prekinuti odnose sa „autoritarnim i komunističkim’’ zemljama, u koje spadaju Kina, Rusija i Brazil. Treba imati na umu da su Brazil i Kina daleko najvažniji trgovinski partneri Argentine, dok je Kina, nakon Međunarodnog monetarnog fonda, najveći kreditor te prezadužene zemlje.

Mileijevo prisustvo svakako je šok za zemlje latinske amerike, ali i za ceo svet – bilo da govorimo o globalnom jugu, zapadu ili severu. Uz velike političke promene koje očekuju SAD i Evropu, jačanje desnice na Zapadu, predviđenu eskalaciju ratnih sukoba na Bliskom istoku, osnaživanje Kine i postepeno povezivanje globalnog juga, svet kao da traži nekog čije će „drago prisustvo’’ uspeti da smanji tenzije i odalji čovečanstvo od scenarija koji bi u svom nazivu uključivao broj tri.

Članak Buđenje zmaja i desnice, smiraj jednog i početak drugog sukoba se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stalni pogoni događaja – OUR ,Accompanyings’ (improvizacije i performansi), DžuBoks (razmena materijala), Zvučna instalacija i Čitalački pult – iniciraju umetničku produkciju u festivalskom formatu, i to sa namerom da afektizuju i konceptualizuju improvizaciju kao umetnički, kulturni i društvno-politički (protiv)stav suprotstavljen komercijalizaciji, trivijalizaciji, depolitizaciji i predatorskoj utilitarizaciji umetnosti.

U okviru programa  OUR ,Accompanyings’, biće održane prezentacije, performansi i radionice, kroz eksperimentalnu i participativnu muzičku i poetsku produkciju u kojima će se mešati različite postave učesnika i muzičara. Pogon DžuBoks je plejista u procesu stvaranja od strane svih učesnika i posetioca anti-festivala, koja će se aktivirati i koristiti preko wi-fi mreže i direktno na DžuBoks kompjuteru u prostoru KC Lab-a. Na Čitalačkom pultu biće izloženi brošure, lifleti, tekstovi koji su deo nezavisne produkcije i umetničke kritike i analize za slobodnu razmenu, dok će stalna zvučna instalacija biti aktivna u prostorijama KC Lab-a tokom događaja.

Po uzoru na Company Weeks (godišnji festival slobodne improvizacije koji je organizovao Derek Bejli od 1977. do 1994.) i Rock in Opposition (pokret muzičkih bendova koji su se suprotstavili monopolu muzičke industrije tokom sedamdesetih godina), Festival-u-Opoziciji ne pretenduje na mesto institucije sa autoritetom, već istrajava kao krhko čvorište ispresecanih flukseva sa lokalne i regionalne scene, baš kao i onih upliva kreativne energije koji dolaze iz evropskih i svetskih metropola. Događaj bez vatrometa!

Motivacija za održavanje događaja  proističe i iz savremenog društvenog i nesigurnog ekonomskog konteksta, koji se snažno reflektuje na kulturni sektor i konstantno skraćuje vreme za umetničko eksperimentisanje i preispitivanje kreativnih potencijala. Predstojeći događaj ima za cilj da uspostavi razvoj novih oblika i  odnosa u okviru umetničke produkcije, uključujući i istraživanje novih oblika umetničkog obrazovanja.

Učesnici Festivala-u-Opoziciji su Jaka Berger (Ljubljana), Zahra Mani (Grac), Dejana Sekulić (Brisel), Luka Čabo (Zagreb), Ksenija Stevanović (Beograd), Ilia Belorukov (St. Petersburg/Novi Sad), Alisa Beck & Sara Zlanabitnig – echoraum (Beč), Artan Sadiku (Skoplje), Davorka Begović (Zagreb), Brigitte Egger (Insbruk), Ivar Roban Križić (Beč/Zagreb), Andrej Mirčev (Berlin), Jonas Kocher & Gaudenz Badrutt – Bruit Association (Biel/Bienne), Janez Leban (Tolmin), Marianna Karava (Atina/Beograd), Anna Belorukova (St. Petersburg/Novi Sad), Nenad Marković (Novi Sad), Jelena Anđelovski (Novi Sad), Stevan Bradić(Novi Sad), Marko Jovetić (Novi Sad), László Lenkes (Novi Bečej), Nemanja Tasić,  (Novi Sad), Vlada Rašković (Novi Sad), Milana Zarić, Karolina Baeter, Vladimir Blagojević – Ansambl Studio 6 (Beograd/Novi Sad/Kragujevac), Daniil Gorokhov (Kotor/St. Petersburg), Vitaliy Ovchinnikov (Novi Sad/St. Petersburg), Pavle Jovanović (Zagreb), Bojana S. Knežević (Beograd), Filip Vlatković (Novi Sad), Rab Rab Press (Helsinki), Ben Watson (London), Zavod Sploh (Ljubljana), kuda.org tim: Zoran Pantelić, Borka Stojić, Zsolt Polgar, Olja Homa, Minja Smajić (Novi Sad).

Program Festivala-u-Opoziciji se realizuje u okviru šire međunarodne kolaborativne mreže organizacija iz Novog Sada, Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Helsinkija, Biela/Bijena, Brisela, Graca i Beča.

Festival-u-Opoziciji se realizuje uz podršku FfAI – Fondacije za umetničke inicijative, Swiss Arts Council Pro Helvetia, KC Lab-a, Gradske uprave za kulturu grada Novog Sada, Austrijskog kulturnog foruma iz Beograda, Goethe-Instituta Beograd, Ambasade Republike Slovenije u Beogradu.

Članak Festival-u-Opoziciji: Umetnost i politika improvizacije u Novom Sadu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

A onda kapetan Kostas, koji pristaje svojim čamcem, moli te za uslugu. „Ne bilo ti zapoveđeno’’, kaže on: „a pošto znam koliko voliš da roniš, da li bi zaronila i zakačila moje sidro za ovo uže? Sam bih to uradio, ali ova reuma me danas ubija’’. „Naravno’’, odgovaraš mu i sva ponosna skačeš u more.

Ovako počinje drugo poglavlje knjige Moji razgovori s ćerkom o ekonomiji bivšeg Grčkog ministra finansija, Janisa Varufakisa naslovljeno Cena naspram vrednosti. Ovim primerima on pokušava da objasni nekome ko ulazi u svet odraslih pojam dobra:

Zalazak sunca. Parisovi vicevi. Radost što si zaronila kako bi učinila uslugu kapetanu Kostasu. Tri stvari tbog kojih se lepo osećaš. Tri dobra. Koja je razlika između dobra i robe? Roba jesu dobra (kao na primer tvoj iPad), ali dobra nisu obavezno i i roba. Tri dobra koja smo naveli nisu ponuđena na prodaju.

Šta je to što fudbal prodaje? Jesu li to ulaznice, dresovi, šalovi, suveniri? Jesu li to fudbaleri i njihovi profesionalni ugovori? Jesu li to golovi i svi oni momenti ezgaltacije koje vidimo na reklami za MasterCard uz potpis – Neke stvari se ne mogu kupiti novcem?

Pitajmo se, takođe, i ovo – šta je to što u fubalu nema cenu i ne može se kupiti ili prodati?

O ovim i drugim pitanjima navijači širom sveta dumaju poslednjih decenija, u eri agresivne komercijalizacije fudbala. Međutim, tek je zbog nedavne odluke 12 najbogatijih timova Evrope da pokrenu sopstveno takmičenje, kakvo do sad nije viđeno, prvi put progovoreno i o tim tabuima.

Kada su 18. aprila, u redovnom terminu Engleske Premijer Lige, šuškanja o osnivanju Evropske fudbalske Superlige (u daljem tekstu ESL) došla do Gerija Nevila, bivšeg fudbalera Mančester Junajteda, sa sigurnošću možemo reći da se on nije setio Varufakisovih primera, pre svega zato što ne postoji engleski prevod te knjige. Ali, ipak je vođen intuicijom, Nevil osuo paljbu po 12 evropskih timova koji su odlučili da osnuju ESL. Nazvavši u direktnom prenosu svoj bivši klub „odvratnim’’, i „pohlepnim do srži’’, zahtevao je oduzimanje bodova svim inkriminisanim klubovima, kao i još žešće kazne.

Inkriminsani timovi bili su Real Madrid, Barselona i Atletiko Madrid iz Španije, Mančester Junajted, Mančester Siti, Liverpul, Arsenal, Čelsi i Totenhem iz Engleske, i Juventus, Inter i Milan iz Italije.

Cinik bi verovatno podsetio Nevila na enormnu platu koju je zarađivao tokom dvadesetogodišnje karijere na Old Trafordu, ali činjenica je da je Nevilova izjava sve osim pogrešna. Najbogatiji timovi sveta uključeni u projekat ESL zapravo su među timovima koji su i najzaduženiji u fudbalu, i zahvaljujući dodatnim dugovima koje su stvorili uslovi igranja mečeva bez publike tokom pandemije virusa COVID-19, pokušali su da odmetanjem od krovne organizaije evropskog fudbala UEFA i Lige šampiona, ne u cilju poboljšanja fudbala (šta god to značilo – kako nam i poručuje Miloš Janković u ovom tekstu), već iz čiste pohlepe i još veće zarade.

U najkraćem, ESL bila je zamišljena tako da 12 najbogatijih timova igra sredinom nedelje međusobno u ligaškom sistemu, bez opcije da ispadnu. Pobednici bi nastupali u plej ofu, i onda bi se igralo finale. Još tri tima učestvovalo bi svake sezone putem vajld-kard pozivnice. Bilo je predviđeno da američka investiciona banka JP Morgan uloži 4,5 milijarde evra i finansira ovo takmičenje. Amazonov striming servis bi prenosio te mečeve uživo za pretplatnike.

Tog 18. aprila, predsednik UEFA, Aleksandar Čeferin, bio je prepun gneva.

U medijima se pojavila informacija da je vlasnik Juventusa i predsednik Zajednice Evropskih klubova, Andrea Anjeli, napustio tu poziciju i objavljeno je kako je on sada jedan od potpredsednika ESL, zajedno sa amerikancima Džoelom Glejzerom (jednim od vlasnika Mančester Junajteda), Džonom Henrijem (jednim od vlasnika Liverpula) i Stenom Krenkeom (jednim od vlasnika Arsenala). Za predsednika bio je izabran Florentino Perez, izvršni direktor Real Madrida i vlasnik grupe ACS (Actividades de Construccion y Servicios S.A.) koja se bavi inžinjeringom i svim vrstama telekomunikacija.

Čeferin je imao razloga za bes. UEFA je nastavila dugogodišnju praksu da maksimalno izlazi u susret najbogatijim timovima, oblikujući kontinentalna takmičenja tako da najbogatiji maltene uopšte ne ispaštaju. Najrecentniji korak bilo je objavljivanje novog formata Lige Šampiona, prema kojem bi najbogatiji timovi zauvek opstali kao članovi, bez obzira na pozicije u domaćim šampionatima.

„Nismo znali da gajimo zmije u svojoj blizini’’ – Čeferinova izjava zazvučala je veoma živopisno. Dovoljno da se fanovi širom sveta zahuktaju i da od ponedeljka, 19. aprila, stadioni bogatih timova budu zatrpani ogorčenim porukama protiv ESL, kao i da osvanu grafiti sa sličnim ostrašćenim izjavama. Među najzanimljivijim komentarima navijača bili su oni koji predviđaju „sokerizaciju’’ i „amerikanizaciju’’ fudbala, predviđajući prekide na svakih desetak minuta za još jedan Bijonsin koncert u međuvremenu.

Činjenica je, ipak, i da Čeferin ne vodi bitku protiv ESL da bi „spasio fudbal’’, već zato što bi cene TV prava na prenose izgubile na vrednosti ako najbolji timovi istupe. U mnoštvu analiza kojima imamo pristup, negde se provlači ovaj podatak – UEFA zadržava oko 30 posto ukupnog profita od svake sezone LŠ, dok timovi učesnici dele ostatak novca prema zaslugama. Najbogatiji su smatrali da su tako zakinuti za ogroman deo kolača i odlučili da iseku posrednika, odnosno UEFA.

Evo kako je prethodne sezone izgledao sistem nagrađivanja u Uefinoj Ligi Šampiona.

Svaki tim koji se domogne grupne faze, odnosno uopšte učestvuje, dobija 15 miliona evra.

Za svaku pobedu tokom grupne faze, tim dobija blizu 3 miliona, a oko jedan milion za nerešen rezultat.

Napredak u nok-aut fazu donosi 9,5 miliona evra. Četvrtfinalisti inkasiraju 11 miliona, a polufinalisti još 12. Ulazak u finale donosi još 15 miliona, a pobeda u finalu još 4. Dakle, šampion može da zaradi minimum 75 miliona evra.

Ali, najveći deo para klubovi dobijaju kroz sistem UEFA koeficijenata – dakle, na osnovu rezultata u prethodnih deset godina. Takoreći, na staru slavu. Tako je, na primer, u sezoni 2018/19, Liverpul, kao Šampion Evrope, zaradio manje od Barselone koja je ispala u polufinalu.

Prisećajući se na koliko očiju je zažmurio kada su u pitanju bogataši, Čeferin je sutradan izjavio: „Gospodo, napravili ste ogromnu grešku, ali još uvek ima vremena da promenite mišljenje’’. Uprkos snažnim izjavama Anjelija i Pereza kako „nema nazad’’, do javnosti su stidljivo dopirale vesti poput ove: na Zoom sastanku vlasnika italijanskih prvoligaša, predsednik Torina Urbano Kairo je, u jednom momentu, zaurlao na Anjelija, nazivajući ga izdajnikom.

U predvečerje tog utorka, sve više su se čuli disonantni glasovi. Svi kapiteni engleskih premijerligaša izjavili su da su protiv ESL, a čak je i trener Mančester Sitija, Pep Gvardiola, rekao da „nema smisla takmičiti se ako ne možeš da izgubiš’’.

Postepeno, suočeni sa protivljenjima navijača, najavama drakonskih kazni od UEFA poput izbacivanja iz domaćih prvenstava i potmulog režanja britanskog premijera, Borisa Džonsona, bogati klubovi, jedan po jedan, istupali su iz ESL. Prvi Čelsi, a potom i ostali, dok nisu ostali samo Barselona i Real Madrid. Na kraju je, makar privremeno, odustao i Florentino Perez. „Evropka Super Liga će jednom ugledati svetlost dana’’, obećao je.

UEFA je možda dobila bitku, ali deluje da se tek zahuktava ratno stanje. Uostalom, UEFA ne nudi efikasno rešenje da najveći, ali istovremeno i najzaduženiji klubovi smanje svoje dugove. Primera radi, Real Madrid i Juventus, najgrlatiji u pokušaju uspostavljanja ESL, dužni su  337 miliona funti i 147 miliona funti, tim redom. Uopšte, svi osnivači ESL ukupno duguju 2,4 milijarde funti. Jedino se Čelsi nalazi u plusu, na oko 16 miliona.

Hajde da pretpostavimo da Real i Barselona bankrotiraju, ili makar dospeju u situaciju da ne mogu da plaćaju svoje igrače. Oni će i dalje na tržištu moći da unovče svoj talenat, iako po nešto nižim platama. Na primer, Luka Modrić neće više igrati za 10 miliona evra godišnje, već za nekih 5 ili 6, u nekom manjem timu, gde će imati i veći sportski motiv da pruža bolje partije. A gde je još 7 od 50 najboljih igrača sveta iz Reala (prema novinaru Vladimiru Novakoviću)?

Vratimo se onda na pitanje – čemu uopšte fudbal, ako bude postao totalni zombi tržišta?

Odgovor možda nudi ovaj odlomak iz Varufakisove knjige:

U našem društvu postoji tendencija da se dobra pobrkaju s robom i da se smatra kako će, što je veća cena nekog dobra, neko radije poželeti da ga ponudi na prodaju. Ali nije tako. To važi za robu: Što smo mi spremniji više da platimo kako bismo kupili iPad, to je Apple spreminiji da proizvede veći broj iPadova. Ali to ne važi po svaku cenu za Parisove viceve.

Kao što ne važi ni za međusobne utakmice vrhunskih timova. Ono što svako finale i borbu za isto čini životno vrednim upravo je nepredvidivost: ta borba koja traje čitavu sezonu, kao i saznanje da, ako ne dostigneš slavu, prestiž i mesto u fudbalskoj istoriji, možeš da pokušaš ponovo tek sledeće sezone. I to samo ako si među najimućnijima. A gde je mesto za snove svih onih drugih miliona klubova? Zašto se navijači Steaue i Zvezde, jedinih timova istočne Evrope koji su osvajači Lige Šampiona, toliko ponosni na tu činjenicu da su osvajači? Zato što se upravo to pamti, a ne ko je bio najskuplje prodat igrač na zapadu ili koliku je platu tamo imao.

U redovnoj epizodi fudbalskog podkasta Piramida radosti na Sportklubu, novinari Darko Plavišić i već pomenuti Vladimir Novaković zauzeli su svoje pozicije za i protiv ESL. Plavšić je napomenuo: „Meni nije zanimljivo da svaki dan gledam Real i Barsu, što će ovo takmičenje i doneti…’’

Novaković je upitao: „A da li svaki dan želiš da gledaš Barsu i Hetafe (osrednji tim u Španiji, prim.aut.)?’’

P: „Ali, vidi, svakako je već previše utakmica u kalendaru.’’

N: „Ja mislim da je ESL pravi put ka tome da ih bude manje. Da ostanu samo one najznačajnije.’’

Kako tačno merimo najzančajnije? Ako gledamo isključivo prema profitu, ne bi trebalo uopšte da postoje navijači timova van inkriminisanih 12. Ostali treba da postanu neka vrsta čistilišta i fabrike za fudbalere koji će nastupati u nekom od poluvremena oko nastupa Due Lipe.

Međutim, ona vrsta vrednosti koja okuplja navijače oko timova širom planete jeste životna vrednost, odnosno onaj deo koji nema cenu. Ništa ne može da se poredi sa jednostavnim iskustvom odlaska na utakmicu sa prijateljima, neizvesnošću rezultata do samog kraja i nade da, ako ste slabiji, savladate najjačeg. Uostalom, Zvezdina pobeda iz 2018. nad ESL osnivačem Liverpulom, aktuelnim vicešampionom i budućim šampionom Evrope nema možda finansijsku vrednost, ali to je ono o čemu se i dan – danas priča i razlog je zašto neisplativi, neperspektivni napadač Milan Pavkov veća legenda od skupo prodanog Nemanje Radonjića za navijače Zvezde.

Životna vrednost jednog odlaska na meč, slavlja zbog postignutog gola, tuge i besa zbog poraza, nešto je sasvim različito od njihove cene.

Te dve vrste vrednosti – životna i razmenska – ne bi mogle, u suštini, biti više različita jedna od druge. U današnjim društvima, međutim, vrlo se često sve vrednosti mere kao da jesu razmenske. Postoji težnja da se sve što nema cenu, sve ono što se ne može prodati uz dobit – smatra bezvrednim, i obrnuto.

Imajući ovo u vidu, pitanje ESL jeste nešto oko čega morate zauzeti jasan stav. Jeste li za ili protiv?

Iluzorno bi bilo misliti da je otkazivanje ESL pobeda romantike nad profitom, jer naprosto nije. Vrhunski fudbal se igra, a jaz se i dalje proširuje samo jer se tako isplati moćnicima, a šizma, ako se dogodi, dogodiće se samo jer nečija pohlepa nije zadovoljena.

Do tada, ako zaista volite fudbal, počnite da navijate i podržavate svoj lokalni tim umesto onaj koji troši tuđi novac, a kada i njega nestane, traži još tuđeg novca da taj nedostatak nadomesti.

Naslovna fotografija: Jannik, Unsplash

Članak Evropska Super liga – preispitivanje smisla fudbala se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Hvala svima koji su učestvovali u realizaciji ove emisije i Kvaki 22 što nam je ustupila prostor!

Novinarka: Marina Zec
Produkcija: Marija Todorović
Kamera i montaža: Milena Arsenić
Ilustracije: Olga Đelošević
Zvuk: Marko Đukić, Digimedia

Podržite Oblakoder na Patreonu!

Članak Mladi i politička participacija: Sara Nikolić i Vuk Velebit | Salon | E02 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da li mladi smatraju da su njihovi problemi dovoljno zastupljeni u politici?

Da li su mladi dovoljno politički angažovani?

Odgovore na ova pitanja saznajte u našoj drugoj video anketi!

Hvala svima koji su nam pomogli u njenoj realizaciji!

Članak Oblakoder anketa: Mladi i politička participacija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Danas živimo u vremenu u kojem mnogi smatraju da nema potrebe za postavljanjem pitanja o ravnopravnom učešću žena u politici, jer one već decenijama imaju pravo glasa. Ali, postavlja se pitanje, ako žene čine 50 ili više procenata stanovništva – zašto njihova zastupljenost u politici ne odražava stvarnost? Na ovu temu, svoju izjavu nam je dala direktorka UN Women-a u Srbiji, Milana Rikanović. „Postavlja se pitanje kako je moguće da javne politike i sprovođenje javnog interesa bude javno i sveobuhvatno ako su iz procesa odlučivanja isključene predstavnice polovine populacije.“

Važno je napomenuti da je konkretan problem nedovoljna zastupljenost žena u političkoj participaciji. Iako Indeks rodne ravnopravnosti, kojim se bavi Evropski institut za rodnu ravnopravnost, beleži boljitak u domenu moći, najviše zbog povećanog učešća žena u radu Narodne skupštine, kao i na funkcijama u Vladi Republike Srbije, činjenica je da je zastupljenost ženskog učešća u politici na lokalnom nivou gotovo nevidljiv. U prilog tome govori podatak da su žene na čelu samo 12 od 169 jedinica lokalne samouprave.

U proceni javnog mnjenja naših čitalaca, o pitanju dovoljne zastupljenosti žena u politici ali i pitanju njihove zastupljenosti u donošenju odluka, pomogla nam je Oblakoderova anketa. Rezultati su sledeći: 70,5% ispitanika smatra da žene nisu ravnopravne u učešću u politici, dok njih 27,1% smatra da jesu. Kada je reč o zastupljenosti žena u donošenju odluka u politici, 83,6% smatra da su žene manje zastupljene u donošenju političkih odluka, dok 16,4% smatra suprotno.

U svetu je sve više primera žena na liderskim pozicijama (Novi Zeland, Španija, Finska, Nemačka), ali u Srbiji to ne mora nužno označavati emancipaciju žena. „Nije nevažno u simboličkom smislu imati ženu na važnoj funkciji. Ali imati ženu na poziciji ne znači automatski ravnopravnost i žensku emancipaciju. Jedna žena na funkciji je simbol, ali danas to više nije dovoljno“, rekla je za Oblakoder politikološkinja i docentkinja na Fakultetu političkih nauka, Biljana Đorđević. Ona ističe da je izuzetno važno da žena koja se nađe na visokoj političkoj funkciji zastupa ženske interese. Takođe smatra da se mnogi uslovi za poboljšanje položaja žena u društvu rešavaju u političkoj sferi.

Iako je uvođenje obavezne kvote od 40% zastupljenosti žena (manje zastupljenog pola) na izbornim listama važan korak, on i dalje ne označava istinsku ravnopravnost. O ovoj promeni, Oblakoderova sagovornica Marija Ratković, teoretičarka kulture i medija i pomoćnica gradonačelnika Šapca za pitanja mladih kaže da „forma treba da prati funkciju“ i da je sama činjenica potrebe za borbom za kvote problematična i indikativna.

Danijela Mirjanić, članica Gradskog veća Grada Beograda, smatra da je ovakav pristup nalik rešavanju problema s vrha piramide. Ona navodi da je na lokalnom nivou stanje problematično, gde žene jesu zastupljene, ali kao državni službenici, bez mogućnosti odlučivanja o važnim pitanjima. Danijela ističe i da je izuzetno važno da prilikom delegiranja žena za mesto odbornice ili za izvršnu vlast na lokalnom/republičkom nivou birati dobar kadar, a ne samo uzimati u obzir pol osobe.

Na pitanje o preprekama, predrasudama i stereotipima sa kojima se susreću žene u politici, naše sagovornice su imale vrlo slične odgovore. Kao velike prepreke navode izloženost seksističkim i mizoginim komentarima, kao i komentarima na račun izgleda. „Muškarac ima privilegiju da ga prozivaju na osnovu onoga što radi, a ne na osnovu toga kako izgleda“, reči su naše sagovornice Marije Ratković.

Direktorka UN Women-a smatra da su „u skladu sa nametnutnim rodnim ulogama, brojne prepreke za učešće žena u politici i javnom životu, na svim nivoima vlasti, posebno na lokalu. To nikako ne znači da one ne žele da budu politički aktivne i da se angažuju u javnom životu. To je za njih put koji je prepun suočavanja sa raznim stereotipima i drugim izazovima kao što su negativni stavovi prema ženama-liderkama, zatvorenost političkih stranaka i sistema kada je reč o promovisanju kandidatkinja, seksistički komentari i učestali oflajn i onlajn napadi od strane pripadnika drugih stranaka, kao i postojanje sveukupne sistemske diskriminacije žena koja sprečava žene da ulažu sredstva i vreme u svoj politički angažman. Žene su svesne svih tih prepreka, ali i toga koliko je važno da se i one pitaju i budu na mestima gde se donose odluke“.

Kada je reč o Oblakoderovoj anketi, došli smo do zaključka da većina ispitanika smatra da od obrazovanja zavisi da li bi žene trebalo da budu na visokim javnim funkcijama.

Važno je naglasiti da nikako ne bi trebalo ići iz krajnosti u krajnost i birati osobu za određenu funkciju samo na osnovu pola. Kako je to istakla naša sagovornica Biljana: „Želim da kritikujemo žene na osnovu onoga što govore i rade, a ne na osnovu pola ili izgleda“.

Kao praktične korake za rešavanje ove situacije, Biljana navodi važnost zajedničkog rada na redefiniciji institucija, koje su ustrojene u vreme kada žene nisu u njima imale učešća. Marija kaže da je pitanje prisustva žena način kroz koji se dešava normalizacija njihovog uključivanja u svakodnevno funkcionisanje. Danijela Mirjanić smatra da su ohrabrivanje i edukacija ključni elementi uz pomoć kojih bi se mogla stvoriti baza iz koje bi se mogla birati dobra izvršna vlast. One navode i solidarnost i inicijativu kao činioce od velikog značaja za promenu trenutnog stanja.

Direktorka UN Women-a, Milana, smatra da je „potrebno da se izborimo sa sistemskom diskriminacijom žena, što je dug i naporan proces, čiji je cilj jasan, a to je puna rodna ravnopravnost. Na tome svako od nas može i mora da radi svakog dana i jedino se na taj način krećemo ka tom cilju“, zaključuje ona.

Važnost učešća žena u politici ogleda se i u drugačijoj perspektivi koje one pružaju, kao i pitanjima koja postavljaju, a na koja prevashodno žene obraćaju pažnju (pitanja unapređenja zdravstvene zaštite, pitanja brige o deci). „Samo društvo u kome svi njegovi građani i građanke imaju jednaka prava i mogućnosti može napredovati i razvijati se“, navela je Milana.

Trebalo bi naglasiti da se borba za ženska prava ne tiče isključivo ženskog dela populacije i nije usmerena protiv muške populacije. Ključno je međusobno razumevanje i podrška, kao i neisključivanje nijednog od delova populacije.

Ostaje pitanje – imajući u vidu da prototip idealne demokratije predstavlja primer antičkih polisa, u kome su žene i robovi bili isključeni iz odlučivanja i uopšte bilo kakvog vida društvenog uključivanja – da li stvarno želimo takvu demokratiju?

Članak Žene u politici: stvarna ili formalna zastupljenost? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

S druge strane, mladi ljudi izbegavaju formalne načine bavljenja politikom, kao i bilo kakav oblik stranačkog delanja. Prema istraživanju Demostata iz 2019. godine, čak 78 posto mladih ne bi prihvatilo da bude na bilo kojoj političkoj funkciji, a manje od jednog procenta mladih ljudi se već nalazi na nekoj funkciji.

Imamo, dakle, pred nama paradoksalnu situaciju: iako se veoma interesuju za situaciju u zajednici, mladi biraju alternativne načine, ali i nehijerarhijske organizacije sa direktnim delovanjem, umesto formalnog učešća u politici kroz stranke i institucije.

Milena Stanić iz Beograda učestvovala je u odbranama stanara od iseljenja i protestima protiv izgradnje malih hidroelektrana. Ona kaže da je ulazak u aktivizam bio spontana posledica informisanja o aktuelnim društvenim problemima:

„Ne radi se samo o protestovanju kao takvom. Prijateljica i ja nismo puno razmišljale, sele smo u auto i očas posla se našle u Rakiti, pre svega zbog toga što smo puno čitale i od ranije se informisale za ekološki problem u vezi sa rekama i mini-hidroelektranama i htele da se nekako u to uključimo.
Kada smo stigle, ispostavilo se da je glavni deo protesta prošao, ali da su ljudi koji su protestovali i dalje bili tu, i da se dešavala neka vrsta druženja. Mislile smo da je bezveze što smo došle, ali ljudi su nas prihvatili i puno im je značilo prisustvo još novih ljudi. Sa njima smo ostale u kontaktu i pokušavamo da pomognemo na različite načine. Nas dve smo napisale tekst za Mond Diplomatik o čitavoj situaciji, a novac koji smo dobile smo poslale meštanima, moj tata (glumac Tihomir Stanić, prim.aut.) je odigrao monodramu za meštane, spojili smo ih sa nekim advokatima…“

Možda je jedan od razloga za vaninstitucionalni angažman mladih to što, prema pomenutom istraživanju, natpolovična većina mladih nema nikakvo poverenje u institucije predsednika, skupštine, vlade, političke stranke… Svakako je kuriozitet što mladi praktično imaju manje nepoverenje prema NATO alijansi, kod nas tradicionalno omraženoj instituciji, nego prema političkim strankama.

Milena smatra da je to sasvim normalno.

„Mislim da je svima jasno da političari ne rade u interesu naroda, samo je pitanje da li smatramo da bi neki drugi političari u budućnosti radili nešto ili kapiramo da je problem sistemski. Ne postoje alternative u bilo kom smislu i organizicije kojima ljudi mogu da se priključe, a i ta kultura političkog aktivizma ili angažmana bilo kakvog je zamrla jer se na tome isto radi sistematski. Meni je super što ljudi mrze politiku u tom užem smislu, ali bih volela da ljudi budu politički aktivni u širem smislu, da se organizuju i slično. Mislim da je ljudima jasno već da, ako nešto hoćeš da uradiš, moraš sam. Naravno, ljudi pokušaju sa peticijama prvo, na razne legalne načine i na kraju bude da ne samo da ih niko u startu ništa ne pita, nego ignoriše njihove žalbe. Ljudi na kraju skapiraju da su država i privatnici u sprezi i da ih boli uvo i za njih, i za druge ljude, i prirodu i spontano se taj sukob stvori, sve više eskalira jer država počinje da sprovodi silu i ljudi evoluiraju kroz te borbe. Mislim da iskustvo na terenu najviše politizuje ljude, protesti, štrajkovi, sukobi sa policijom ili državom, sa privatnim interesom…“, zaključuje Milena.

Milena i Tihomir Stanić u Rakiti, foto: Milena Stanić

Slično viđenje razloga za političko delovanje mladih izražava i Lana Avakumović, politikološkinja i zamenica glavnog urednika portala Talas.rs: „Ja kad god vidim neku društvenu akciju koja mi deluje smisleno doć iću tu, čak iako mislim da neće nužno uspeti da ispuni neki cilj.“

Ona smatra da su razlozi za mali broj mladih u političkim strankama veoma očigledni:

„Mladima je lakše da se pokrenu kroz proteste, nego da se bore u partijama. Naše partije su visoko personalizovane, prezidencijalizovane, niko ko nije predsednik partije, a ovo namerno kažem u muškom rodu, i njegov najuži krug, sigurno ne utiče mnogo na politiku. I sasvim mi je jasno zašto neko koga zanima politika, ne pomisli prvo: ,,E, sad ću ja da uđem u stranku’’, jer nije pitanje kada će uspeti da nešto postigne, već hoće li moći, ikada.
Mene jako nervira što sve naše stranke imaju taj odeljak omladine, pa kad neko hoće da se aktivira stranački, on prvo uđe u taj ogranak stranke, koji je realno marginalizovan i nema nikakav uticaj, a onda provedu nekoliko godina lepeći plakate, deleći flajere… I zašto ti kao mlad čovek da uđeš u to ako znaš da te prvo čeka desetak godina takvog rada na terenu.. Kada pričamo o ovim temama, uvek je lako vratiti se na devedesete, mladost na ulicama i slično, ali danas mladi realno mogu da zapale iz zemlje. Spakuješ se i odeš negde gde je bolje, što je tužna stvar, ali tačna. I uprkos svemu tome, mi i dalje imamo puno mladih u politici.“

Lana Avakumović, foto: Vračarski razgovori / Mreža za demokratski dijalog

Lana smatra da veliki deo odgovornosti za ovakvu apatiju leži upravo na strankama: „Neko ko ne posmatra politički život kod nas može samo da bude zbunjen dešavanjima. Imali smo u poslednjih nekoliko meseci kampanju bojkota, pa razjedinjene partije i pokrete u opoziciji, što je sve bilo jako nekoherentno, i bez obzira šta je bio cilj svega toga, glavna posledica bilo je zbunjivanje i pasivizacija građana u Srbiji. A poslednje što nam treba je još pasivnih gradjana.“.

Docent na Fakultetu političkih nauka, Dušan Vučićević, mišljenja je da mladi u Srbiji nisu politički pasivni, u poređenju sa drugim zemljama Evrope.

„Nije to ništa neobično i nije van nekih svetskih trendova. Kad se posmatraju istraživanja na evropskom nivou, interesovanje mladih za učešće na formalnim političkim angažmanima, poput glasanja, jeste nisko, pogotovo ako porediš sa  neformalnim učešćem – na bojkotima, protestima, demonstracijama… Onda ta cifra skače i na 40 posto. A prema jednom istraživanju od prošle godine, oko 12 posto mladih je član neke stranke, što nije toliko mali broj.“

Vučićević takođe smatra da uprkos tome što mladi pre biraju da se uključe u direktnu političku akciju, nije zanemariv ni broj onih koji učestvuju i u formalnim političkim aktivnostima.

„Prilikom održavanja edukativnog projekta Popularna politika, radili smo istraživanje sa mladima koji tek stiču biračko pravo. Pre početka te edukacije, oko 60 posto je reklo da bi izašlo na izbore, a kada se ta edukacija završila, taj broj se povećao za deset posto. Dakle, ako dve trećine osamnaestogodišnjaka izlazi na izbore u Srbiji, to, po meni, uopšte nije strašno.
Politika kao jedna formalizovana aktivnost je dosadna. Koga sa dvadeset godina interesuju pojmovi kao što su institucija, vladavina prava, demokratija… I onda kad tako postaviš politiku, kao nešto što je prilično dosadno, sasvim je logično što mlade to ne zanima. Drugo, i partije se ne bave mladima uopšte, pa kako da nekoga i privuku?
S druge strane, mladi kod nas ipak izlaze na izbore, recimo, u sasvim prosečnom broju, pogotovo kad poredimo sa evropskim prosekom. Suludo je opet i očekivati da, na primer, 90 posto mladih izlazi na glasanje, ne kod nas, nego bilo gde.”

Dušan Vučićević, Fotografija: Vreme

Uprkos tome, ostaje i problem nepoverenja mladih u institucije. Vučićević kaže da postoji jedan indikator koji to jasno ilustruje:

„Kada je reč o nepoverenju mladih u institucije, istina je da im mladi ne veruju, ali ništa drastično više nego stariji. Nedavno je sprovedeno istraživanje koje je pokušalo da odgovori šta to utiče na poverenje u institucije i ispostavilo se da je glavni aršin pomoću kojeg možeš da proceniš da li neko veruje institucijama taj da li neko glasa za partiju koja je na vlasti. A ako uzmemo u obzir da nije veliki broj mladih član neke stranke, nije teško zaključiti otkud to nepoverenje.“

Politika, makar ona formalna, ostaje igračka za nešto stariju decu. Međutim, ne treba da nas zavara to što omladina ne učestvuje u toj i takvoj igri, posebno imajući u vidu kakva su pravila. Mladi žele da daju svoj doprinos, i to čine svakodnevno, samo – na drukčiji način: direktniji, jednostavniji, može se reći – i iskreniji.

Autor naslovne fotografije: Stefan Knežević

Članak Omladina nije apolitična – samo joj se ne učestvuje u igri se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iako se tek završava treći mesec 2020. godine, čini se kao da ona traje barem duplo duže i kao da je sa sobom donela toliko toga lošeg, da je nemoguće da postane gore. Bilo bi najbolje kada bismo svi mogli da se probudimo prvog aprila i da nas neko obavesti da je sve ovo bila jedna izuzetno dobro isplanirana prvoaprilska šala i da, ukoliko zatvorimo na tren oči, kada ih ponovo otvorimo, sve će biti u redu.

Ipak, nažalost nije tako.

Pandemija je zatvorila dve trećine planete u „svoja četiri zida”, preuzela vlade, aerodrome, ulice i bolnice. Bilo da je u pitanju ljudsko delo ili prirodna mutacija virusa, virus korona je najveća globalna katastrofa koja je zahvatila svet od početka 21. veka. I još uvek ne znamo kako da se izborimo sa njom, niti kada ćemo je prevazići.

Ipak, dok iščekujemo vesti o nastanku vakcine protiv virusa korona i novosti o sve većem broju nezaraženih i sve manjem broju umrlih, ne preostaje nam ništa drugo nego da se zamislimo nad životom koji živimo, okrenemo sebi i zapitamo – šta bi trebalo da promenimo nakon ovoga?

Većina ovih odgovora zavisi od pojedinca i njegovih želja i prioriteta, ali postoje i oni odgovori koje možemo usvojiti svi – da je vreme da počnemo da vodimo više računa o sebi i svetu u kome živimo. A kako možemo voditi više računa o svetu u kome živimo? Tako što preuzimamo odgovornost za dešavanja u svetu, pristajemo da učestvujemo u njemu i da ga menjamo na bolje. Ili, kraće, tako što ćemo razviti političku svest i postati politički aktivni.

Ko je kriv za svet u kome živimo?

Ukoliko bismo kao ljudski rod, koji živi zajedno na jednoj planeti, zastali na trenutak i zapitali se šta je sve prethodilo ovome i šta sve predstavlja problem ili prepreku u rešavanju trenutne pandemije, verovatno bismo otišli toliko daleko unazad, da bismo za sve okrivili nastanak ljudskog roda.

Ali zaista, kakav je svetski poredak u kome živimo?

Razlike između siromašnih i bogatih nikada nisu bile veće, sve su zagađeniji osnovni resursi od kojih zavisimo kao što su vazduh i voda, informacione tehnologije su se razvile do nivoa koji se graniči sa humanošću i prelazi u distopijska predviđanja. Umesto promišljanja sveta u kome živimo ili doprinošenja istom, svakodnevno se predajemo zatupljivanju i lakoj zabavi. Obrazovanje je sve pojednostavljenije i usmerenije ka profitu, te društvene nauke u obrazovnim ustanovama izumiru. A verovatno u narednih nekoliko decenija ljudi više neće umeti ni da pišu, već samo da kucaju i klikću na uređajima. Osim toga, uspeli smo da izazovemo požare na čitavim kontinentima, kao i da otopimo čitave kontinente, i sve to iz udobnosti svoje dnevne sobe gde po sto peti put gledamo smešni klip ili svajpujemo u potrazi za osobom sa kojom ćemo se poklopiti na Tinderu. Jer nas politika ne zanima i ne utiče na naš život.

Nesvesni sveta oko sebe i naše uloge u njemu, prepuštamo ga bez promišljanja u ruke ljudima čiji su osnovni interesi novac i taština, koji ne prezaju ni pred kakvom žrtvom, osim da žrtvuju sebe.

I još se time hvalimo kako „jao bre ma mene ta politika znaš ne zanima, ja sam studentkinja arhitekture i promišljam nove vidove eko arhitekture“. O, koliko se samo toga političkog nalazi u ovakvoj jednoj rečenici. Kada bismo zaista promišljali eko arhitekturu, onda bismo se i zalagali da se nešto u društvu promeni, pa samim tim i u politikama koje se tiču ekologije. A tako bismo došli i do arhitekture. Razumete? Promena nije stvarna ukoliko nije holistička i ukoliko njome ne utičete na više elemenata. A svakim svojim delom pokrećete niz reakcija, koje neminovno utiču na društvo.

Ukoliko razvijete političku svest, to ne znači da sami treba da promenite svet. Ali znači da za vođe treba da postavljate ljude koji će se u svakodnevnim, pa i u kriznim situacijama odnositi prema svojoj državi kao prema jednom društvu, kojem žele da pomognu i doprinesu, a ne koga žele da pokradu. To znači da učestvujete u društvu i ne dozvoljavate da ono propadne – pa makar morali ponekad da se pomerite iz svoje zone komfora.

Informisanje o koroni ili festival razmahivanja neznanjem

Ono što će definitivno ostati i što ćemo pamtiti kao simbol virusa korona jeste toalet papir, ali možda i više od toga – panika. Panika uzrokovana neznanjem, demagogijom, bahatim obraćanjima kako političara, tako i laika na društvenim mrežama.

Možda bi bilo dobro da nakon ove situacije oni koji se bave politikom ili vole da je komentarišu na društvenim mrežama i portalima nauče da odvajaju političke ideologije koje su proistekle iz teorije i političku praksu. Količina tekstova i objava koje se bave teorijama zavere, „zapadnim” neoliberalnim i „komunističkim” virusno-zaraznim sistemom zaista je požaravajuća, ali je još gora količina neznanja koja se krije iza ovakvih reči i tekstova.

Zato je važno da osvestimo da je u toku 21. vek i da je vreme da se otrgnemo i odvojimo od ideoloških etiketa, koje su (dragi politikolozi) društveni konstrukt i to teorijski. Ne morate da se identifikujete sa njima u realnosti i da se predstavljate kao mesije „pravilnih” pogleda na svet, ili još gore da o tome pišete javno i ostavljate tragove svoje nepromišljenosti kako na internetu, tako i u medijima. Upravo takvo laičko bavljenje politikom uništava bilo kakav konstruktivan napredak društva, stvara razdor i čini politiku odbojnom svima drugima. A možda je to i cilj radi (budućeg) upravljanja samoprozvanih „internet eksperata”.

Ovo se takođe odnosi i na političke vođe, kojima bi ova pandemija mogla da bude dobra opomena (da se saberu), ali i test političkog znanja i veština – koji je veliki broj njih pao. Izgleda da je vreme da nauče da se bave svojim poslom, a ne pukim prežvakavanjima istih poruka koje im je neko na treningu komunikacija na početku karijere rekao „da rade“ i da će koristeći „taj model ponašanja političara” zagarantovati sebi moć i novac. Politika je sredstvo društva za upravljanjem društvom, a ne sredstvo moćnika za porobljavanje društva. Ma koliko nam istorija govorila drugačije. A ideologija – njoj je mesto u teorijskim knjigama.

Zašto je ovo važno?

Izvor: Time Out NY – Activism Issue

Kao što smo već pomenuli, društvo predstavlja celinu, pa tako i svaka vaša odluka utiče na celo društvo. Pa tako i vaše političke odluke. Ne zanima vas ko vodi državu? Onda nemate pravo da se žalite kada vam nešto ne odgovara. Vaša lenjost dovodi do toga da iz, ne samo godine u godinu, već decenije u deceniju i generacije u generaciju u Srbiji gledamo opoziciju koja je nesposobna i nekompetentna, koja ne ume da razvije celovit politički program. A zašto? Pa zato što ga niko ni ne gleda, niko ne obraća pažnju na to.

A kada bi obraćali pažnju na program?

Onda bi i oni morali da se potrude. Onda bismo imali i za koga nekada da glasamo ukoliko smo nezadovoljni, umesto da samo kukamo.

Onda bismo možda imali ekološki osvešćenu državu, onda bismo možda mogli da delamo lokalno i uspostavimo nekorumpiranu lokalnu upravu, onda bismo možda mogli da prestanemo da zavidimo i da se selimo u skandinavske države. Možda bismo mogli da prestanemo da živimo u strahu i konstantnoj želji da odemo odavde, možda bismo mogli, ukoliko nastupi vanredna situacija, da se osetimo bezbedno, a ne ugroženo. Možda bi neko brinuo o nama, umesto da nas laže i potkrada. Znate ono, koliko vi cenite sebe, toliko vas i drugi cene? A mi sebe politički ne cenimo ni najmanje.

Dakle, cilj je da postanete društveno angažovani, ali i politički osvešćeni – jedino tako možete razumeti sve okolnosti sa kojima se suočavamo svakodnevno i informisano uticati na njih.

Kako da postaneš politički obrazovaniji/a i probudiš se iz svog apolitičnog sna?

Izvor: Ed Magazine

Kada kažemo da je neko politički aktivan, to ne mora samo da znači da ta osoba sedi u parlamentu, pripada stranci i svakodnevno prati politička dešavanja. To može da bude i jednostavno politički elementarno obrazovana osoba, koja je sasvim prosečno informisana, taman dovoljno da može da oformi političke stavove. A kada oformi stavove može informisano da donosi političke odluke, kao i da promisli i razmotri društvene inicijative kojima želi i može da se bavi, ili da im doprinese. I ne, to ne znači da ste politički obrazovani ako ulazite u duele na tviteru ili u komentarima informativnih portala. To znači da ste se potrudili da osvestite svoju ulogu u društvu i način na koji biste voleli da ono bude ustrojeno. I da cenite sebe i društvo u kome živite. A ne da skrolujete feed na Instagramu dok vas neko jednog dana ne probudi da vam kaže da je kasno. Jer ako se ne probudimo – biće kasno.

I dobro kakve ovo veze ima sa koronom?

Iako pandemija nije uzrok svih problema sa kojima se svakodnevno suočavamo, ona je dobra opomena da se osvrnemo na svet u kome živimo i okolnosti sa kojima se suočavamo, a za koje smo mi odgovorni. Jer, da nismo lenji i da obraćamo pažnju na svet oko sebe – ne bi bila jača fudbalska industrija od medicine. Ne bi vredeo više jedan koš nego jedna vakcina. Ne bi svakodnevno strahovali šta će da uradi političar na vrhu zemlje. Ne bi po jedno dete na svakih 15 sekundi umiralo od gladi (u svetu u kome ima dovoljno hrane za sve). Ne bi moglo sve da se plati – pa i ljudski život. Ili bismo makar više težili da ne bude tako. A ovo je opomena da se probudimo i uzmemo svoj život i svet u svoje ruke. I da konačno postane svet kakvom težimo, a ne koga se plašimo.

Članak Zašto je važno da po završetku pandemije korone postanemo društveno odgovorni? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Govorili su: Aleksandar Mijailović – Zajedno za Srbiju, Velibor Pavlović – Demokratska omladina, Katarina Senić- Socijaldemokratska stranka i Boban Stojanović, ispred Krovne organizacije mladih Srbije.

Ujedinjenje Demokratske stranke donelo je i ujedinjenje omladinaca i omladinki. Njihovim starijim kolegama ovo je povratak na poznato jer su do 2012. godine svi oni bili jedna stranka. Odnosno ZZS i SDS proizašli su iz Demokratske stranke.

Šta o ujedinjenju misle mladi milenijalci?

„Nikad nisam razdvajala te dve stranke. Uvek sam govorila „dve duše jedno telo“, tako da mi je sve ovo došlo prirodno. Apsolutno sam bila za ovakvu ideju.“, kaže Katarina Senić.

„Za nekoga ko nikada nije bio u DS-u, ja na ovo više gledam kao na neko spajanje. Vrednosno smo veoma bliski. Ujedinjenje je veoma dobar korak za ubuduće.“ , rekao je Aleksandar Mijailović.

Milenijalci – generacija mladih rođena u periodu od osamdesetih do dvehiljaditih godina. Za njih se kaže kako intenzivno koriste savremene tehnologije, vole da prave „selfie“, stalno menjaju posao. Pored toga, manje se interesuju za politiku nego prethodne generacije, njihovi politički stavovi često se označavaju kao konfuzni. Smatra se i da su najrazmaženija generacija u istoriji.

„Ne mislim da su milenijalci razmaženi, možda u svetu, kod nas ne bih rekla. S’obzirom na to da smo prošli ratove devedesetih, petooktobarske promene, nekako smo porasli uz sva ta dešavanja. Čini mi se da nas je to ojačalo“, kaže Katarina Senić.

Akcenat je stavljen na temu mladi i politika. Na koji način se približiti mladima, kako ih privući da razmišljaju o politici na drugačiji način, da izađu na izbore i učestvuju u političkim debatama, kao i kako sprečit „odliv mozgova“?

 Politički analitičar, Boban Stojanović, prokomentarisao je visoki procenat odlaska mladih iz naše zemlje: „Jedno je da vidite 73% na televiziji, na nekom grafikonu, drugo je kad vidite taj stav mladih uživo. Toliko je jasno zašto oni žele da idu da nema potrebe da se bilo šta objašnjava. Eto, to su najveći problemi.“

Velibor Pavlović, ispred Demokratske omladine govorio je o tome kako mlade zainteresovati za politiku: „Mislim da ćemo imati dosta problema da nađemo pravi način kako da pridobijemo, ne njihov glas, već njihovo interesovanje. Trudimo se da što više budemo vidljivi spolja tom mladom narodu, sutra će oni biti ti koji treba da odlučuju.“

„Treba da koristimo svaki vid komunikacije kako bi približili mladima šta je zapravo politka.“ dodaje Senićeva.

Današnje generacije mladih su u posebno nepovoljnom položaju. Doživele su promene državnih režima, suočene su sa nezaposlenošću, ekstremizmom, ekonomskom krizom. Šta je to što je potrebno politici u Srbiji kako bi se mladi zanimali za istu?

Članak Milenijalci sa planom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U ovoj epizodi ugostili smo dvojicu mladih ljudi koji su redovni na subotnjim protestima i jednog koji se profesionalno bavi političkom analizom, sa namerom da probamo da malo dublje analiziramo i dokučimo značaj Ugovora sa narodom.

Naši gosti su Vuk Velebit, Dušan Duduković i Filip Otović Višnjić.

Verziju podkasta bez pozadinske muzike možete poslušati ovde:

Članak Podkast kao takav: Ugovor opozicije i naroda – Šta to znači? se pojavljuje prvo na Oblakoder.