„Moj jutarnji smeh“ reditelja Marka Đorđevića je groteksna filmska priča o zakasnelom odrastanju tridesetogodišnjaka na periferiji Srbije. U rediteljskoj eksplikaciji autor navodi da u širem smislu film govori o jednoj generaciji koja je odrastala pod staklenim zvonom i čiji su roditelji pokušavali da sačuvaju decu od surove realnosti. Naime, generacije preživele brojna previranja na ovim prostorima izgubile su snagu, a deca odrasla bez adekvatne muške figure (što je česta pojava u savremenom domaćem filmu)  prinuđena su da preuzmu odgovornost za sopstvene živote. Socijalni kontekst, kao i intimni svetovi aktera dočarani su suptilnim emocijama, humorom i tugom koje se prožimaju u svakoj sceni. Protagonista Dejan (Filip Đurić) živi u predgrađu Kragujevca sa ocem alkoholičarom (Branislav Slavković) i preterano zaštitnički nastrojenom majkom (Jasna Đuričić). U sivilu svakodnevice on se suočava sa brojnim stresnim, neprijatnim situacijama i bori sa sumnjom u samog sebe. Dejanovo infantilno ponašanje, gotovo patološki odnos sa majkom, kao i činjenica da je i dalje nevin čine film izrazito duhovotim, ali istovremeno neprijatnim za gledanje. Nakon posete vidovnjaku (Nebojša Glogovac) koji ga direktno součava sa preterano očiglednom neprijatnom istinom i smrti oca, on napokon preuzima inicijativu i zakoračuje u svet odraslih. Lik vidovnjaka u funkciji je otvorenog govora o seksu i emocijama što za ostale junake predstavlja stigmu, odakle proističe njihova tragičnost. Takođe, osećanja se otvoreno ne iskazuju čak ni u slučaju smrti kojoj se pristupa kao birokratskom problemu. Dugim statičnim kadrovima, preciznim mizanscenom i prirodnim osvetljnjem ostvaren je veoma prisan odnos aktera i publike. Takođe, čestim izlascima aktera iz kadra podstiče se isčekivanje kod publike i stvara osećaj učešća u naraciji. Film se završava scenom seksa pri čemu se autor poigrava sa kulturološki shvaćenim konceptom nevinosti kod muškaraca i žena. Autentičnim autorskim izrazom, jednostavnim i efektnim rešenjima ostvaren je veoma dirljiv prikaz stvarnosti.

Film „Moj jutarnji smeh”

„Poslednja slika o ocu“ (r. Stefan Đorđević) je emotivno filmsko ostvarenje ispričano kroz minimalan dijalog i upečatljive slike. U središtu priče su Dušan i njegov sin Laza koji putuju kroz centralnu Srbiju za Beograd kako bi Lazi pronašli novi dom. Budući da je u terminalnoj fazi bolesti Dušan pokušava da ostvari kontakt sa rođenom sestrom koju nije video godinama. Intimna atmosfera postiže se sporim ritmom, širokim totalima živopisnih predela i mikrogrimasama aktera. Gledaocu se ne otkrivaju razlozi putovanje već se putem naznaka postiže gradacijsko naslućivanje. Priča eskalira kada u Centru za socijalni rad Laza oblači Dušanovi jaknu koja nosi snažno značenje. Naime, mirno prihvatajući surovu relanost dečak je prinuđen da prerano odraste i uzvrati na očevu neizmernu brigu. Ova zamena uloga ogleda se i u činjenici da je priča posredovana očevom perspektivom, dok se naslov odnosi na sinovljevu. Teška tema je obrađena na smeo i suptilan način čemu je veoma doprinela glumačka saigra Igora Benčine i mladog debitanta Marka Matića.

Film „Poslednja slika o ocu”

Oba filma prošla su veoma zapaženo od strane publike i žirija, ali se time uspesi domaće kinematografije  nisu iscrpeli. Film „Asimetrija“ Maše Nešković dobio je dobio je dve strukovne nagrade, za montažu i fotografiju. Posebno priznanje u okviru „Hrabri Balkan“ selekcije pripao je filmu „A sad se spušta veče“ Maje Novaković. Zatim u okviru specijalnih projekcija prikazana su još dva srpska dugometražna filma “A.S. (25)“ Milene Grujić i „WHO THE FUCK ARE YOU“ Marine Radmilac.

Autorka:  Ivona Đurić

Članak Dominacija domaćih mladih autora na jubilarnom 25. Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.