Posetioci će imati priliku da pred praznike uživaju u sniženim cenama i popustima domaćih izdavačkih kuća, pronađu inspiraciju za poklone i upoznaju se sa, kako starom, tako i aktuelnom književnom produkcijom koje nam domaće IK pripremaju. Očekuju nas i neformalna druženja sa domaćim piscima i pesnicima koji će potpisivati svoje knjige.

Ma sajmu će biti: PPM Enklava, LOM, Rende Izdavačka Kuća, Treći Trg & Srebrno drvo, Književna radionica Rašić, Radni sto, Areté, Besna kobila, DARMA BOOKS, NoRules izdavaštvo, Sumatra Izdavaštvo, Izdavačka kuća Strahor, Odiseja Izdavačka kuća, ŠTRIK, IK Silesija, Makondo, Ammonite Books & Records, IPC Media, System Comics, Bedem knjige, Jež izdavaštvo, Komiko Orfelin, FMK Knjige…

„Gradski sajam knjiga započeo je u KC Grad krajem 2019, a zbog pandemije nastavljen u ovoj godini. Letnji i Septembarski Gradski Sajam zaista su primetno pokazali koliko su izdavači, pisci i publika nedostajali jedni drugima u živom kontaktu i medjusobnoj interakciji”, kaže Jelena Pavlović iz Kulturnog centra Grad.

„Pratili smo novitete književne produkcije uglavnom online u veoma teškoj izazovnoj godini za sve i novim komunikacijskim okolnostima, tako da su sajmovi, a i program Booking koji smo pokrenuli ove godine, okupili ponovo i publiku i pisce i urednike izdavačkih kuća, pre svega u solidarnosti i podršci, ali i u odgovornosti prema kulturnoj sceni i snažnoj potrebi koju i mi kao organizatori osećamo.”

Ulaz je besplatan.

Članak Gradski sajam knjiga u Kulturnom centru Grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na koricama zbirke piše kako je ona pesnikinja koja primećuje i beleži kako paukovi šire posteljinu, mrznu dlanovi bilja, porfirni talasi beže od kljuna broda; ona piše pisma, pisma-pesme, lekovito uznemirujuće u jednom trenutku, u drugom one koje lišavaju strepnje od prolaznosti jednostavnim podsećanjem na to da smo privremeno dobro / i privremeno ovde.

Ona beleži jednostavne prizore i usađuje u njih priče. Nenametljivo i nežno ali upečatljivo.

Pre nego što se sama predstavi, ukratko i formalno o njoj:

Maša Živković (1994, Beograd) završila je Filološku gimnaziju, a trenutno je studentkinja Filozofskog fakulteta na Odeljenju za klasične nauke. Učestvovala je na 34. Festivalu mladih pesnika Dani poezije u Zaječaru i Festivalu kulture Slovo Gorčina u Stocu. Dobitnica je druge nagrade Mak Dizdar za 2019. godinu. Pesme su joj objavljene u pančevačkim Rukopisima 43, časopisu za kratke književne forme Fragment, onlajn časopisu za poeziju Enklava, na veb portalu Astronaut, u multimedijalnoj zbirci Plima i u Oblakoderu. Jedna je od organizatorki poetskih večeri Mladi i zeleni.

Iako je tvoja poezija živela na internetu jedno vreme, bila objavljivana i nagrađivana, danas možemo da čitamo tvoju prvu zbirku. Kakav je osećaj kada se kreativni rad zaokruži u celinu?

Mnogo je lep osećaj jer pesme konačno pripadaju svima koji to žele. S jedne strane malo sam u čudu kad vidim sve te pesme u knjizi, a s druge deluje mi kao nešto sasvim očekivano i prirodno jer je postepeno dolazilo do toga da se zaokruži u celinu, kao najobičniji rezultat nekog rada, kao na primer dobijena ocena s nekog pismenog zadatka.

Koliko dugo su nastajale pesme?

Tri godine su nastajale,  menjale i neprestano se dopunjalvale.

Koja ti je prva asocijacija na pomen tvoje zbirke Kroz visoku travu?

Tišina i nepregledna polja obrasla visokom travom kroz koju se vrlo brzo kreće neka životinjica, jež ili miš, svakako nešto što ne mogu da otkrijem šta je tačno, a izaziva znatiželju.

Posveta i jedna pesma iz zbirke upućuju na istu osobu. Koliko je važno imati kraj sebe mentora prilikom stvaranja?

Presudno je, bar za mene. Mentor-prijatelj koji će uvek biti tu kao podrška puna nežne ali i stroge ljubavi, potrebne da bi se štićenik trgao, izašao iz ljušture samodestruktivnosti i strahova, samodovoljnosti,  neko ko će usmeriti ogledalo pravo u lice štićenika, naučiti ga introspekciji i podnošenju sveta, opstanku u njemu, hrabrosti i dobroti, podsticati ga u autentičnosti, ohrabrivati i pre svega razumeti, saosetiti s njim. Verujem da je najteže mentoru u svim ti procesima jer iznova proživljava sve kroz šta je i sam prošao, a nije da ne boli.

Ljubavno pismo mentorki

usamljeno mesto u čitaonici
šire je od prostora teskobe
u bezbednom domu

olovke koje si mi poklonila
obrasta lišaj na stolu

ništa ne shvataj ozbiljno sem rada
manje izgovora
više doslednosti i posvećenosti

čvrstina autoriteta
stroga ljubav

zareze, tačke, niz malih slova
tvojih poruka i pesama
zapisujem na papirima

napamet učim, podvlačim crvenim
pratim kao uputstva
praveći sebi mape, spiskove

tvoja brižnost je jutarnje sunce
na obrazima
umilnost pasje dlake
na dlanovima, čelu

hrabrost, razum, samoodržanje

da si ptica bila bi plamenac
raskošno narandžaste boje
s jednom nogom na zemlji
drugom uvučenom u perje

Stihovima iz svoje zbirke slikaš prizore iz svakodnevice. Malo reči stvara mnoštvo pesničkih slika i značenja. Kako bi ti opisala svoj odnos prema stvaranju? Kada je nastajala inspiracija za ove pesme?

Svoj odnos prema stvaranju bih opisala kao opsesivan, zabavan, ali i kao nešto prema čemu se ima odgovornost. Taj otkriveni dar obavezuje na promišljanje i čitanje, saznavanje i na rast ličnosti, neodustajanje od zapisivanja misli koje će se kasnije pretvarati u pesme. Inspiracija za ove pesme nastajala je u trenucima u kojima sam najmanje razmišljala o poeziji, a koji su se kasnije u retrospekciji pokazali dragocenima.

Stiče se utisak da su ove pesme izuzetno intimne, iako su lišene subjektivnog doživljaja i patosa. Kako pronaći pravu meru?

Upornim radom i sređivanjem i brisanjem napisanog, čitanjem dobre poezije i konsultovanje s ostalim pesnicima.

Kada si znala da će naslov zbirke da glasi Kroz visoku travu? U kakvom je odnosu naslov sa pesmama iz zbirke?

Nisam znala za naslov sve do poslednjeg trenutka kad je trebalo odlučiti. Naslov je prilično u figurativnom odnosu sa pesmama, kao kretanje junaka kroz gustiš osećanja i odnosa sa ljudima, bez saznanja o odredištu, a opet je delom i u  bukvalnoj vezi s pesmama u kojima često iskrsne neki detalj  iz divljeg prirodnog okruženja, neka biljka, životinja.    

Kakve promene su se desile u tvom pisanju od početka do nastanka prve zbirke?

Od nekomunikativnih i samodovoljnih pesama sa kojima se i nije moglo baš poistovetiti do pesama koje su sasvim jasne i otvorene, ne izgubivši ništa od autentičnosti.

Rođendanska čestitka

u prepunoj sali pred koncert
trčim da te zagrlim
kao da te vidim među spasenima
posle nesreće

 Da li preporučuješ mladim pesnicima radionice poezije? Zašto misliš da su važne?

Išla sam na tri serije radionica kod Ognjenke Lakićević, a potom i na jednu seriju radionica kod Zvonka Karanovića da radimo na pesmama iz zbirke. Radionice  preporučujem najviše od svega. Tamo dolazi do otvaranja, do iskoraka iz zone udobnosti, do rasta i shvatanja kako nas drugi vide.  Prelepo je, čudnovato, pomalo i uznemirujuće, ali na radostan način. Tamo se otvara celokupan svet, pored sveta književnosti. Važne su još i zato što se tamo upoznaje mentor, najveća ljubav u životu.

Jedna si od oragnizatorki poetskih večeri Mladi i zeleni. Koliko su pesničke večeri  značajne? Čiju poeziju voliš da slušaš?

Značajne su pesničke večeri da bi poezija došla do što većeg broja ljudi, da bi se ljubitelji poezije upoznavali, družili i  razmenjivali iskustva. Volim da slušam poeziju Marije Dragnić, mnogo lepo čita i piše i često nas obraduje svojim dolaskom. Takođe i poeziju Ognjenke Lakićević koja tako prijatno čita kao da razgovara, tako da ne možeš a da ne čuješ, razumeš i uživaš.  

Koje pesnike si volela i koje voliš danas?

Pre nego što sam došla na radionice kod Ognjenke, nisam znala ništa o savemenoj poeziji, uopšte o savremenoj književnosti, toliko bogatstvo mi je promicalo sve te godine. Do tada sam volela fragmentarno sačuvanu poeziju antičke pesnikinje Sapfo, zatim Alkeja, Remboa, Federika Garsija Lorku, T. S. Eliota, Rabindranata Tagora, Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića, Miloša Crnjanskog. Danas volim najviše poeziju Ognjenke Lakićević i Zvonka Karanovića, pa Marka Pogačara, Tanju Stupar Trifunović, Zbignjeva Herberta, Vislavu Šimborsku, Silviju Plat, En Karson, En Sekston, Rejmonda Karvera, Pentija Sarikoskog, zatim poeziju svojih kolega radioničara Kristine Milosavljević, Vladana Krečkovića, Dejana Kanazira, Radmilu Petrović, zatim kolega iz regiona Vernesa Subašića, Nikole Ćorca. Ima ih baš dosta.

Šta te trenutno inspiriše i pišeš li?

Trenutno me sve inspiriše,  ali ne pišem (smeh).

Nesreća na putu

auto ubrzava
pod hipnozom
isprekidane linije
autoputa

da smo u Malholand drajvu
bile bismo ona banda
koja se zakucala u limuzinu

vičeš na mene
ne pratim mapu kako treba
idemo u pogrešnom smeru

zaustavljam pogled
na modricama tvojih nogu,
omekšalom voću
koje bih zgrabila da izgrizem

autobus na dva sprata ide nam u susret
mimoilazi nas

sve manje vremena mi je potrebno
da se oporavim od grubosti ljudi
koje volim najviše

Članak Maša Živković: Pisanje kao opsesija, zabava i odgovornost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Radmila Petrović (1996, Užice) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila je Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama „Miris zemlje“ (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku „Celulozni rokenrol“ (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, onlajn časopisima, učestvovala je na brojnim čitanjima poezije u Beogradu. Polaznica je nekoliko radionica kreativnog pisanja. Trenutno pohađa radionicu za pisanje poezije kod Ognjenke Lakićević i onlajn radionicu za pisanje kratke priče kod Senke Marić. Slavi Đurđevdan.

Tvoji stihovi preko noći su postali viralni na društvenim mrežama. Delili su ih i oni stariji i oni mlađi i oni koji su levo i oni koji su desno i oni koji čitaju samo poeziju i oni koji je ne čitaju gotovo uopšte. Ti to nisi videla iz prve ruke jer, koliko znam, nemaš nijednu društvenu mrežu. Kako je na tebe uticala ova vest? 

Drago mi je, naravno. Pesme nisam ni pisala za one levo ili desno, mlađe ili starije. Pisala sam prosto za ljude.

A kako si provodila vreme tokom policijskog časa? Gde si bila kada je proglašeno vanredno stanje?

U to vreme bila sam u svom selu tako da mi termin policijski čas nije preterano značio. Čitala sam knjige, gledala filmove i serije, pomagala roditeljima na njivi, završila rad na zbirci pesama i u nekoliko navrata samo ležala i ćutala.

Moja mama zna šta se dešava u gradovima je tvoja treća zbirka poezije. Šta poručuješ njenim naslovom? Kako si ga odabrala? Čini mi se da si mi jednom prilikom rekla da je u igri bilo nekoliko radnih naslova.

U igri jeste bilo nekoliko naslova jer urednik, Zvonko Karanović, u početku nije bio za ovaj naslov. Međutim, posle dugo razmišljanja nekako smo se zajedno vratili na taj, početni. Mislim da je taj naslov povratnički i iz čitalačke perspektive: na početku ti ništa ne znači, a kad pročitaš knjigu i okreneš je na naslovnicu, pomisliš aha, njena mama zna šta se dešava u gradovima. Želela sam naslov koji će mi biti teško da izgovorim, ne zbog broja reči, već emotivno. Duži naslovi se teže pamte, ali ostaju duže u sećanju.

Primećuješ li promenu u svom odnosu prema pisanju poezije od prve zbirke do sada?

Sa praktične strane, rekla bih da sam postala veštija, oslobodila se nekih  iluzija. Poezija gubi neku funkciju u mom životu, ali i dobija drugu, možda dublju, značajniju. Čudno je to, transformiše se iz dana u dan, stvari se sagledavaju iz drugačijih pozicija. 

Tvoj lirski subjekat je u intenzivnoj komunikaciji sa svojim ženskim precima (kada to kažem, posebno mislim na pesmu Šuma, plug, jagorčevina). Zašto je to važno devojci-hajdučkoj travi? Šta je od njih naučila, a šta im zamera? 

Lirskog subjekta muči činjenica da žene od kojih je nastala nisu bile srećne. Ona obećava sebi da će uraditi šta god bude trebalo da postane ta prva, srećna žena. Ne zamera im što nisu pobedile, zamera im što se nisu borile. Njihova tuga i neiskorišćeno znanje se prenose implicitno, međugeneracijski čineći glas lirskog subjekta zrelijim i snažnijim.

Mogli bismo reći i da se ona hrabro suočava sa duhovima predaka. Koliko je tebi lično važno prihvatanje i suočavanje sa vremenom koje je iza nas? Kada te to pitam mislim i u ličnom i u kolektivnom smislu. 

Mnoge stvari ne mogu da podnesem i prihvatim. Između ostalog, zbirka govori i o toj borbi.

ŠUMA, PLUG, JAGORČEVINA

osećam duše ženskih predaka
koje su nastradale od muške ruke

zakačile se za mene
kad sam krenula u Beograd
i neće ni one kući

govore mi: seci ih kao pihtije!

pogledom ili kuhinjskim nožem?
možda perorezom koji nosim u džepu?

hoću, samo ne ovog
naročito ovog!, naređuju

od svega što sam na svetu mogla biti
bila sam samo žensko, priča Radovanka
pse na selu nikad nismo cenili
a biti žena bilo je gore od psa

tvoj pradeda je bio kao izvor
kaže Dobrosava, hladan i prek
spavali smo u kaci za rakiju kad me je doveo
vešao me je kao mačku koja je pojela sve piliće

a sve je to i bilo zbog rakije

snago, ne pristaj da budeš nečija

izađite iz mojih pesama!
i vi ste htele samo sinove
koji su vam posle razbijali glave

ništa iz muke niste naučile, babe
sve je bilo uzalud

Jedan od komentara koje sam čula na tvoje stihove bio je da pišeš izrazito žensku poeziju. Da li je tako doživljavaš? Postoji li ženska poezija?

Ne znam šta je ženska poezija. Poezija je dobra ili nije dobra.  

Da li bih pogrešila ako bih rekla da te odnos velike sredine, kao što je grad, i male, kao što je selo, podstiče na pisanje?

Podsticaj za pisanje uvek dolazi iznutra, iz sukoba emocija. Selo i grad su samo scenografija.

A kada pišeš? 

Kad god imam o čemu, kad god imam razlog za pesmu.

Šta te ohrabruje, a šta te plaši?

Sama sebe ohrabrujem, plaši me jer ne znam kako treba živeti.

Čijim stihovima se vraćaš?

Ne vraćam se često pesnicima koje sam nekad čitala, više idem napred. Mnoge stvari nisam pročitala, ali nadoknađujem propušteno. Da bi se pisalo nije dovoljno samo iskustvo, već i čitanje.

Koju si knjigu iz školske lektire mrzela?

Antigonu, Božanstvenu komediju, i još mnogo, mnogo njih. U to vreme nekako me to nije doticalo.

Koja ti je prva asocijacija na Ekonomski fakultet? 

Ne znam, neka težina na duši.

Vratimo se tvojoj poeziji – često učestvuješ na pesničkim večerima. Koju svoju pesmu najviše voliš da čitaš pred publikom i zašto? 

Volim da čitam pesme koje do tog trenutka nisu stigle da mi dosade. Dakle, što novije, to bolje.

Preporučuješ li svima radionice poezije i proze koje pohađaš? Šta je najvažnije što si na njima naučila?

To je jedina stvar koju preporučujem svima, bez izuzetka. Ako voliš fudbal, ideš na teren subotom u šest da igraš. Ako voliš književnost, ideš na radionice.

Najvažnije što su mi donele radionice jesu prijatelji. Ne postoji mesto na svetu na kome su ljudi više iskreni i povezani. O pisanju naučiš mnogo toga, skratiš sebi put.

Kada neko kaže enklava, ti pomisliš na? 

Entuzijazam, prijateljstvo, ideju.

U jednoj pesmi se pitaš da li poezija i dalje uzbuđuje. Pa, da li te uzbuđuje?

Da me ne uzbuđuje, ne bih je čitala, a ni pisala, nipošto. Dobra poezija je uvek vidljiva. Međutim, neki ljudi pišu poeziju radi pisanja, možda sopstvene afirmacije. U poeziji moraš biti iz pravih razloga. Jedan od njih je potreba nešto da kažeš. A koliko će to biti dobro zavisi od talenta, rada, znanja.

Fotografije: Ema Bednarž

Članak Radmila Petrović: Dobra poezija je uvek vidljiva se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ukoliko se upustite u pretraživanje o tome koliko se čita, videćete dva tipa rezultata. U jednu grupu spadaju jednocifrene brojke koje ukazuju na postotak čitalaca, a u drugu spadaju dvocifrene brojke koje ukazuju na postotak čitalaca određene izdavačke kuće. Otvara se pitanje — ukoliko izuzmemo afirmisane pisce i knjige koje su svedočanstvo književnih talasa prošlosti, koliko nam je poznato književno stvaralaštvo današnjice u našoj zemlji?

U nepreglednom nizu top lista koje često objavljuju izdavači i domaći mediji, retko možemo da pronađemo imena autora mlađih od 30 godina. To nas najčešće ne čudi, deluje kao prirodan sled — da bi dobio posao treba ti iskustvo, da bi ti izdavačka kuća objavila knjigu treba ti iskustvo, a to bi značilo da iskustvo gradiš u okruženju iskusnih koji te ne podstiču. Začarani krug posao — iskustvo.

U gorenavedenim nepreglednim nizovima ne vidimo ni pesnike. Na 18 naslova pojaviće se jedna zbirka poezije, čiji je autor afirmisan. Međutim, u poznatim i dostupnim top listama nisu uočljiva imena mladih ljudi koji pišu pesme. Znači li to da mladi ne pišu poeziju?

Ukoliko se usmerimo ka potrazi za književnim večerima, deluje da u Beogradu postoje mladi koji pišu. To su oni mladi čije naslove nećemo pronaći među top listama izdavačkih kuća.

Pored Pesničenja, koje postoji dugo i povremeno se pojavljuju ideje organizatora o pesničkim večerima i konkursima, od 2009. godine postoji i Poezin. Oni opisuju svoju misiju kao izgradnju mostova saradnje sa srodnim organizacijama iz regiona. Povezivanje mladih i njihovo uključivanje u kulturne tokove jedna je od ideja vodilja ove organizacije. Na taj način otvaraju mogućnost stvaranja novog talasa poetske scene u Srbiji.

Od 2010. postoji i neprofitna organizacija Argh! koja organizuje večeri poezije svakog meseca. Poetski događaj Na sav glas održao se dvanaesti put 7. decembra. Veče poezije Mladi i zeleni predstavilo je u pet navrata čitanje poezije. Petnaesto poetsko veče Pet minuta pažnje održano je u oktobru ove godine.

Nedaleko od Beograda, u Štabu Pogon u Pančevu odražavaju se književne večeri Punchtown poetry. U Pogonu se skoro dve godine okupljaju mladi i neafirmisani autori, izdavači, kao i poznatija imena savremene književne scene.

Pored navedenih okupljanja, mladi pesnici neretko mogu da učestvuju na književnim konkursima koji se održavaju širom Srbije.

Ministarstvo kulture i informisanja raspisuje konkurs „Novica Tadić”. Pravo učešća na ovom konkursu imaju svi pesnici koji nemaju više od 35 godina i pišu na srpskom jeziku. U Čačku se, zahvaljujući gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis” i Odboru Disovog proleća, raspisuje konkurs „Mladi Dis” za rukopis prve pesničke zbirke napisane na srpskom jeziku za autore do 31. godine starosti. Na Festivalu kulture mladih Srbije u Knjaževcu dodeljuje se nagrada „Timočka lira” koja godinama unazad okuplja mlade pesnike. U Ribaševini kod Užica tradicionalno se održava književna manifestacija „Odzivi Paunu”, u okviru koje se mladim pesnicima dodeljuju nagrade. U Nišu se dodeljuje nagrada „Branko Miljković”. Početkom sledeće godine ova nagrada biće dodeljena 49. put. U konkurenciju za nagradu ulaze sva prva izdanja knjiga poezije objavljenih na srpskom jeziku tokom 2019. godine.

Među izdavačkim kućama ističe se Treći Trg koji je 2017. pokrenuo stalni godišnji regionalni nagradni konkurs za neobjavljene knjige poezije, kratke proze, romana i prevoda. Vredi pomenuti i Darmu, Partizansku knjigu, PPM enklavu koje ostavljaju mesta za autore koji objavljuju svoju prvu knjigu poezije.

Širom Srbije održava se mnoštvo književnih manifestacija koje slave mladost i poeziju. Međutim, osvojena nagrada na konkursu ne garantuje kontinuitet u stvaranju. Vraćamo se i na pitanje sa početka — zašto ima tako malo dostupnih pesničkih zbirki koje su napisali neafirmisani autori?

Stiče se utisak da smo okruženi poezijom. Internet joj je pružio slobodu, ali i nestalnost. Sa novim trendom ona se rađa, ali jednim klikom i umire.

Da li su izdavačke kuće spremne da rizikuju sa nečim što se ne čita (dokaz za to su liste najčitanijih knjiga) i da li smo mi spremni da vratimo poeziji život?

Nije dovoljno ono profesorsko pitanje — „Ko piše poeziju u ovom odeljenju?” već je potrebno istinsko interesovanje za položaj pesnika i poezije u našoj zemlji što je jedna od želja redakcije Oblakoder magazina ulaskom u nepredvidive dvadesete ovog veka.

Fotografije korišćene u tekstu: beogradskigrafiti.com, memes.com

Članak Ko piše poeziju u ovom odeljenju? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kristina Milosavljević Kika je mlada pesnikinja iz Smedereva, strastveni filmofil, poznavalac muzike i književnosti i pre svega jedna od najiskrenijih ljudi, koje znam. Nosi najlepše košulje i obožava da vozi bajs okolo.
U sredu 22. maja od 19h u Spratu u Cetinjskoj, će zajedno sa Dejanom Kanazirom, imati promociju svoje zbirke ,,Piši kada stigneš“, koju je izdala za izdavačku kuću Zvonka Karanovića PPM Enklava.

Zbirka nosi naziv ,,Piši kada stigneš“, da li nam poručuješ da treba češće da pišemo?

Naslov jeste dvosmislen, ali bih rekla da se više odnosi na poruku upućenu nekoj osobi ili osobama, čitaocima. Imam tendenciju da uvek kad se rastajem sa meni dragim ljudima kažem ,,javi se kad stigneš kući’’. To mi je nekako lepo i brižno. Može da se tumači i drugačije eto, piši kad stigneš u smislu nek svako piše kad ima vremena, a trebalo bi da ga bude. 

Preporuči nam tvoje omiljene pesnike i pisce da ih pročitamo…

Mislim da mi je omiljena knjiga „Komo’’ od Srđana Valjarevića. Možda mi je on i omiljeni pisac trenutno. Pročitala sam sve od njega i sve volim. Drage su mi pesme, zbirka Džo Frejzer, prvi roman, koji je napisao sa dvadesetak, onda dva zimska dnevnika – plus sam u periodu čitanja dnevnika živela blizu Šumica i Konjarnika, kao i on dok  ih je pisao. Sve ulice su mi bile poznate i bliske, gledala sam nepoznate ljude misleći da su ljudi o kojima piše. Srđan je velika uteha, nadam se da će objavljivati još.  Što se tiče poezije to su Branko Miljković, Ognjenka Lakićević, Stefan Simić, poljski pesinci Ruževič i Herbert za koje sam saznala na radionici i naravno radioničari sa Oljinih i Zvonkovih radionica.  Ima ih mnogo, ali neki od njih su Maša Živković, Dejan Kanazir, Sergej Lovreković, Radmila Petrović, Marija Živković, Željana Vukanac. Nađite ih po gradu.

Da li misliš da su poezija i muzika neraskidiv oblik umetnosti?

Poezija je verovatno deo svih lepih stvari. Nalazim je najčešće u filmovima i muzici naravno. Ne mora nužno da bude deo tih stvari, ali nekako prepoznam kad jeste. Možda više osećam muziku, u smislu više mi znači svirka od pesničkih večeri, ali glupo je porediti to. Često pročitam neku pesmu i to mi bude muzika, lepe gitarice, nečiji glas i onda  s druge strane čujem prelepu muziku i pomislim ,,poezija’’.  To su bendovi Slowdive i Radio dept-poezija.

Koliko dugo pišeš?

Počela sam u septembru 2017. Sa prvih par pesama sam se prijavila na pesničku radionicu „anonimni pesnici’’ i tamo je sve počelo.

Misliš li da je važno čitati poeziju uživo i zašto ne voliš to da radiš?

Mislim da jeste važno i jeste lepo čitati uživo. Na taj način bliže prenosiš ljudima to što si napisao i to kako se osećaš. Samo je meni sve sveže i čitanje mi je traumatično. Čitala sam svega četiri puta i svaki put kad izgovaram te stihove, kao da proživljavam emocije  iznova i iznova. Mislim naravno to je normalno, nisam kamen, ali bih volela da se ipak malo distanciram i  mogao bi neko iskusniji da mi kaže da li vremenom to osećanje bledi (smeh) i nadam se da da. Biće bolje kad pesme malo ostare.

Kako je došlo do saradnje sa Zvonkom?

Prva verzija zbirke  je nastala na prvoj radionici kod Olje. Bilo je brzo, neočekivano i  ludo. Ona je predložila da pošaljem na konkurs koji organizuje Treći Trg i poslala sam 31.12. par minuta pre ponoći, to je bio krajnji rok hahah. Na konkursu se ništa nije desilo tako da dalje nisam znala šta bih sa tim. Onda opet uskače Olja i pita  da li bih  slala  Zvonku zbirku na uređivanje. To je bilo super, on i ja smo se skapirali i mesecima radili na tome. Na kraju to nije ostalo samo na uređivanju već  se Zvonku dopalo i hteo je da izda za svoju izdavačku kuću PPM Enklava. To je ta lepa kratka priča. Zauvek zahvalna Olji i Zvonku, divni ljudi koji me savetuju, daju smernice, pokušavaju da me sačuvaju od mnogih prepreka na koje početnici inače nailaze i na koje su i oni sami nailazili, ali nije imao ko da im pomogne.

Čini mi se da u pesmama brineš i o najsitnijem detalju, pa tako ako pišeš o betonu učinićeš ga toliko lepim i mekanim da ćemo ga svi zavoleti, zašto je tako?

(Smeje se)
Hvala na lepim rečima, drago mi je ako je utisak takav. Najčešća povratna informacija o pesmama koje sam dobila za sad je to da su pesme tople, ljudi kažu osećaju neku toplinu. Pa ne znam, drago mi je, mislim da toga nikad nije dovoljno. Ne mislim da su sve pesme takve. Inače nekad zaboravim na toplinu i samo sve bude hladno, pa je onda opet pronađem u muzici, filmu, zagrljaju. Volela bih da se zadrži u mom pisanju što duže.

Da li si ponosna na sebe? Šta su rekli tvoji najbliži i da li imaju/imaš neku omiljenu pesmu?

Ne osećam neki ponos, ne znam možda ni šta je to, ali mi je previše drago zbog svega. Imam neviđenu podršku od ljudi koje volim i to mi najviše znači. Pored prijatelja je sve manje strašno i lepše je. Sad se osećam kao dete iz neke bajke o prijateljstvu (smeh), ali zaista je tako, koliko god otrcano zvučalo, nije me sramota. Najdraže pesme su mi možda ,,Dugogodišnja alergija’’, ,,Smederevo’’ i ,,Ana, ti i ja’’.

Imaš li da poručiš nešto mladim nadama koji žele da se ostvare u pisanju?

Ako bih nešto nekome poručila, bio taj neko mlada nada u pisanju ili nešto deseto, to bi bilo da taj neko čita, bude dobar, grli puno, povređuje malo, piše ako mu se piše i da ispija ta piva!

Autorka teksta: Varavara Vučković

Članak Kristina Milosavljević: Treba više da se grlimo! se pojavljuje prvo na Oblakoder.