Predstava se bavi reformatorskim idejama pozorišta iz druge polovine prošlog veka, oličenih u stvaralaštvu velikog poljskog pozorišnog reditelja, Ježija Grotovskog, i time kako ove ideje koreliraju sa današnjim pozorištem i današnjim čovekom. 

Prema rečima reditelja predstave, Nenada Čolića, „U Antropološkom pozorištu u centru zbivanja nalazi se čovek… čovek kao ljudsko biće, čovek-glumac, ili tačnije rečeno, performer, poznavalac tehnike izvođenja nekog savremenog i autentičnog pozorišnog izraza… U Antropološkom pozorištu glumac nikada ne kreira lik uloge koji mu nameće dramska radnja, nego eventualno koristi elemente karaktera ako oni mogu biti funkcionalni u procesu otkrivanja i otelotvorenja njegovog stvarnog, organskog i istinskog bića koje je skriveno i od njega samog. Ako lik nije od koristi onda ga odbacujemo kao nešto nepotrebno, jer mi tragamo za dubinskim likom svog sopstvenog života. A taj lik se ne glumi, on naprosto biva.“

U predstavi igraju Dejan Stojković, Marko Potkonjak i Vesna Ilić, asistentkinja reditelja bila je Maša Jelić, a scenografiju i kostim, kao i dizajn vizuelnog materijala potpisuje Ivana Čolić. Za tumačenje na znakovni jezik zadužena je Vera Jovanović, a za audiodeskripciju Violeta Vlaški i Boris Dončić.

Predstava je pristupačna gluvim, nagluvim, slepim i slabovidim osobama uz obezbeđivanje tumačenja na znakovni jezik i audiodeskripcije.

Predstava se izvodi u okviru projekata U odbrani margine društva – 30 godina PLAVOG pozorišta, uz podršku programa Kultura za demokratiju koji sprovodi Hartefakt fondacija uz podršku Švajcarske agencije za razvoj i saradnju i Akcija za inkluzivniju kulturu kulturu – javno zagovaranje za veću dostupnost kulturnih sadržaja i veću participaciju osoba sa invaliditetom u kulturnom životu zajednice. Projekat se realizuje u okviru projekta ,,EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji” koju Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu sa organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.

Ulaz na predstavu je slobodan, a zbog ograničenog broja mesta neophodne su rezervacije na imejl: plavopozoriste@gmail.com. 

Naslovna fotografija: Dragan Mihajlović

Članak Nadrealistička negacija u PLAVOM pozorištu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Komad „Samica“, nastao po autorskom tekstu Trpele Milene Depolo, zasnovanom na autentičnim životnim pričama štićenica Helsinškog odbora za ljudska prava, govori o ženama koje su preživele nasilje — i o društvu koje je zakazalo.

U ovoj potresnoj inscenaciji četiri žene različitih profesija, obrazovanja i socijalnog statusa, nalaze se u zatvoru. Svaka od njih osuđena je na robiju jer je u očajničkom pokušaju samoodbrane ubila partnera-zlostavljača. One nisu počinile svirepe zločine, ali su ipak završile u samici.

Samica – kao žena sama, bez igde ikoga, napuštena i prepuštena samoj sebi;
Samica – kao zatvorska ćelija za služenje kazne svirepih zločinaca.

Od premijere do danas, predstava je snažno odjeknula među publikom i kritikom. Ulogu Jagode, koju je do sada igrala Tamara Bardak, preuzima Lana Đuričković.

Brojevi femicida u Srbiji svedoče o alarmantnom stanju: 26 slučajeva u 2022. godini, 28 u 2023, i 19 u 2024. godini. Predstava Samica podseća nas da iza svake statistike stoji ime, lice i život. I da nijedno društvo ne sme da ostane nemi posmatrač.

Predstava „Samica“ nije predstava za žene o ženama. Ovo je predstava za nas o nama. Tu je da nas podseti da smo i mi saučesnici, svaki put kada na nasilje zažmurimo.

Naslovna fotografija: Nata Korsky

Članak Samica u Akademskom pozorištu 21. juna se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Predstava je osvojila specijalnu nagradu na Bečejskom fesivalu monodrame BE:FEMON, obrazloženje žirija možete pročitati ovde.

Inspirisana istinitim događajem, novela „Krotka” govori o devojci koja se bacila kroz prozor i oduzela sebi život, sa ikonom u naručju. Međutim, Krotku odlikuje pripovedanje u prvom licu iz ugla njenog muža i nasilnika, dok sama naslovna junakinja gotovo nema prilika, te zapravo sagledavanje priče iz njenog ugla nikada nije bilo moguće. Time što joj nije dao glas, Dostojevski nam nikada nije dao odgovore na gorepomenuta pitanja, već čist prikaz mehanizma psihičkog nasilja zbog kog se i tragično završava, dok pripovedača ostavlja zapitanim nad samoubistvom glavne junakinje.

Ova predstava daje Krotki ime i prostor da ispriča sopstvenu priču odgovarajući na pitanje savremenika, čitalaca pomenute vesti, na pitanje pripovedača novele i na pitanje koje je i Dostojevski sebi postavio – zašto je Krotka skočila u smrt uprkos verovanju da je samoubistvo najveći greh?

Predstava prikazuje posledice psihičkog nasilja, ali prikazuje i žrtvu koja nije nema, pasivna ličnost koja „trpi”, već upravo „najneverovatniji samoubica” pokazujući da nasilje može da se desi zaista svakom.

Sara Simović rođena je 1998. godine u Kragujevcu. Nakon završene Prve kragujevačke gimnazije diplomira i masterira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Borisa Liješevića. Sara trenutno u Pozorištu „Toša Jovanović” u Zrenjaninu igra u predstavama „Šta će biti sa svima nama”, „Ljubinko i Desanka” i „Gospođa ministarka”, a beogradskoj publici se predstavila ulogom u duodrami „Disko svinje” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Širem auditorijumu Simović je postala poznata po ulogama u serijama „Tunel” i „Ubice mog oca 5”, gde je za rolu Dajane (2021. godine, u režiji Maše Nešković) dobila nagradu „Zlatna antena” za glumačko otkrovenje godine.

Fotografije: Promo

Članak Monodrama Krotka u Teatru Vuk se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovako glasi opis predstave Beograd-Berlin u kojoj se sreću Ivona Mitić i Lazar Tešić koji su režirali predstavu, ali i igraju u njoj. Povodom predstojećeg izvođenja koje je zakazano za 2. decembar u Galeriji KC Grada, razgovarali smo sa Ivonom Mitić.

Šta vas je inspirisalo za postavljanje predstave „Beograd-Berlin“?

Ivona: Mi, kao mladi glumci, želeli smo da stvorimo sebi priliku za rad, a ne da ih čekamo, kako to obično ide u ovom poslu. Zato smo napravili predstavu koja je iskrena i autentična, a čiji tim čine neafirmisani umetnici koji su takođe dobili priliku da se pokažu i dokažu široj javnosti. Počevši od potrebe za novim sadržajima za mlade ljude (uzrast od 16 godina pa nadalje), odlučili smo se za komad ,,Beograd-Berlin’’ Maje Pelević, koji se bavi temom mladih ljudi koji pokušavaju da kroz odnose nauče o drugima, a prvenstveno o sebi. To je univerzalno za sva bića, svi su prošli ili prolaze kroz takve procese.

Malo je dobro napisanih komada koji se tiču tog perioda života kod mladih ljudi (kada kažemo ,,dobro’’, mislimo na originalnost). Pored univerzalnosti, Majin tekst donosi mogućnost različitog učitavanaja, kao i mogućnost različitih glumačkih i rediteljskih rešenja. Pored teksta i samih ideja koje nosi, inspiracija nam je bio i grad Berlin, posebno iz perioda `90-ih, s obzirom da nije imao energiju koju sada ima, a koja nam se uklapa u predstavu (o toj energiji smo čitali i istraživali, s obzirom na to da nismo mogli da je doživimo jer nismo bili rođeni).

Da li je predstava namenjena specifičnoj publici?

Predstava je posvećena mladima i svima koji su prolazili kroz slične situacije. Želeli smo da likovi budu životni, da se publika pronađe makar u nekoj situaciji i da ih rezonuje na nekom nivou. Nekom možda i bude terapeutska. Volimo da verujemo da pozorište još uvek drži tu snagu.

Predstavu igrate u različitim prostorima. Koliko vam to utiče na scenska rešenja, imate li određene izazove?

Najveći izazov za umetnika jeste kada je alternativac i nezavistan, ali tada nastaju najiskrenije i najkreativnije stvari. S obzirom na to da nemamo svoju matičnu scenu, predstava menja oblik, ali suština ostaje ista. Igrali smo na više mesta, od pozorišnih scena do galerija – Bitef, Centar za kulturu Smederevo, KC Grad, Galerija U10. Svako igranje u novom prostoru je nova energija koju treba na pravi način kanalisati.

Da li se kroz likove može prepoznati neka univerzalna generacijska priča, budući da nemaju imena, već su oslovnjeni sa On i Ona?

On i Ona nemaju imena jer su svi mi. Poseduju vrline i mane, imaju strahove i fantazije, ali i nadanja. Još uvek ne znaju kako dalje u prevazilaženju strahova, a donekle znaju šta žele. Na prelaznom su putu, u potrazi za sopstvenim identitetom – u kasnim dvadesetima su, kada si sve, ali i nisi. To je ono što svaku generaciju povezuje, bez obzira na to koliko godina imaju.

Šta „Berlin“ simbolizuje u priči? Da li je to mesto gde On i Ona postaju Oni?

Berlin je geografska odrednica njihovih željenih odnosa i slobode. Oni traže put do njega, svako na svoj način. Ne bismo da otkrivamo da li su stigli do konačnog odredišta. Na publici je da zaključi.

Koje ključne poruke predstava prenosi?

Za prave puteve je potrebno malo hrabrosti, vremena i vere u sebe.

Kuda dalje nakon poslednje stanice, odnosno finalnog odredišta?

Za nas, kao mlade autore, ne postoji finalno odredište, već samo nastavak vožnje ili presedanje u drugi voz. Moramo da nastavimo da se krećemo jer se nama novi projekti i ponude ne pružaju lako. Startna pozicija nije ista za sve umetnike u Srbiji, ali ćemo se boriti da se to promeni. Nadamo se nekom igranju u Berlinu, u skorašnjoj budućnosti. A što se naših likova tiče, oni sazrevaju i stare, i nadajmo se da biraju neke sigurnije puteve za sebe.

Predstava Beograd-Berlin biće odigrana 2. decembra u Galeriji KC Grada.

Članak Za prave puteve je potrebno malo hrabrosti, vremena i vere u sebe se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jedna od takvih figura bila je političarka Vida Tomšič, čiji rad na unapređenju prava žena ostavlja dubok trag u jugoslovenskoj istoriji, a upravo njen život i zalaganje za bolji položaj žena prvukao je pažnju i slovenačkoj rediteljki Tjaši Črnigoj koja je, inspirisana Vidinom pričom, razvila seriju predavanja-performansa Seksualno vaspitanje II: Borba. U ovom performansu, Tjaša kroz lične i političke priče povezuje istorijsku brobu i današnji kontekst u kojem se pitanja seksualnih sloboda i reproduktivnih prava i dalje postavljaju.

Povodom prikazivanja njene predstave u okviru ovogodišnjeg Bitef festivala razgovarali smo sa slovenačkom rediteljkom Tjašom Črnigoj.

Tjaša Črnigoj,  Fotografija: Borut Krajnc

Kako si došla na ideju da rekonstruišeš borbu za reproduktivna prava u Jugoslaviji kroz format performansa? Šta te je inspirisalo za ovakav pristup?

Prvo, što je možda bitno da objasnim, jeste to da je Borba deo šireg ciklusa Seksualno vaspitanje II, serije od pet predavanja-performansa koji se bave seksualnim i reproduktivnim pravima žena. Na ideju za ovu seriju sam došla u prvoj polovini 2021. godine, za vreme takozvanog balkanskog #MeToo pokreta, kad se u javnosti počelo mnogo pričati o seksualnom nasilju i uznemiravanju na našim prostorima. Seksualna prava su mi se u tom momentu činila kao najvažnija tema i tema kojom bih se najviše htela baviti u svom radu.

Novoj pošti (Maska Ljubljana i Slovensko mladinsko pozorište) i Mestu žensk sam predložila da zajedno sa ekipom napravim seriju predavanja-performansa. To mi se činilo kao dobar pristup, jer sam htela napraviti nešto što je u isto vreme informativno i pozorišno ili umetnički uzbudljivo. Nameravala sam da se u većini predavanja-performansa bavimo sadašnjošću na dokumentaristički način, kroz intervjuisanje različitih žena o njihovim ličnim iskustvima na području seksualnosti, te kroz razgovore sa stručnjacima.

Ali od početka mi se činilo uzbudljivim da jedna od tema kojima se bavimo bude vezana za istoriju seksualnog vaspitanja, uloge žena i pogleda na žene i njihova prava u toj istoriji. Činilo mi se da ćemo na taj način stvoriti veću distancu od sadašnjosti i osvestiti društvo kako prava koja imamo danas nisu nešto što se podrazumeva, već nešto što na našim područjima ima vrlo specifičnu istoriju.

Tvoj rad se bavi ozbiljnim temama kao što su reproduktivna prava i seksualnost. Koliko ti je bilo izazovno da u predstavu uneseš i duhovite elemente uprkos težini teme?

Čini mi se da je to nešto što je došlo dosta organski jer imam osećaj da sam i ja, kao i cela autorska ekipa, ovim temama pristupale na način da smo uvek tražile ono što je svetlo, što je inspirativno i ohrabrujuće, iako smo htele da do publike takođe dolaze težina i ozbiljnost tih tema. Nekako mi se činilo da je u ovom procesu i za nas kao kreativnu ekipu, a i za publiku koja dolazi da vidi naš rad, najbitnije stvarati neki siguran prostor u kojem možemo otvarati tabuizirane teme na neki ljudski i topao način, gde možemo zajedno da plačemo i da se smejemo, gde možemo sa svim tim biti zajedno.

Priča o Vidi Tomšič zauzima centralno mesto u performansu, zašto si se odlučila da fokus staviš na nju i kako si njen život povezala sa širim kontekstom borbe za reproduktivna prava?

Ova odluka je došla u prvom delu procesa rada na Seksualnom vaspitanju II u kojem smo četiri performerke i ja radile u nekakvoj umetničkoj laboratoriji. Na početku našeg procesa tri meseca smo imale radionice na kojima smo zajedno donosile scene, pokazivale ih ispred grupe, a posle i komentarisale. Na taj način smo kroz praktičan rad istraživale različite teme sa područja seksualnih prava žena, kao i različite pozorišne postupke.

U tom delu procesa smo, između ostalog, počele detaljnije istraživati istoriju seksualnog vaspitanja na našem području i povezale smo se sa dr Majom Vehar, koja je radila doktorski rad o istoriji seksualnog vaspitanja u Jugoslaviji do kraja šezdesetih godina. Ona je za nas održala predavanje i pričala je o ljudima koji su bili najbitniji za istoriju seksualnog vaspitanja u Jugoslaviji.

Između ostalog, pričala je o Vidi Tomšić, važnoj jugoslovenskoj političarki i borkinji za prava žena, te o Francu Novaku, važnom ginekologu u Jugoslaviji. Mislim da smo tek na tom predavanju saznale da su oni, u stvari, bili bračni par i da su se, svako na svom polju, borili za prava žena. Ova priča nas je oduševila, jer nam se činila vrlo šarmantnom, činili su nam se kao nekakav power couple po pitanju borbe za prava žena. I tako smo odlučile da ćemo borbu za reproduktivna prava žena u Jugoslaviji rekonstruisati na osnovu njihovih biografija.

Kroz predstavu provlačiš i temu seksualnog zadovoljstva o kojoj se tek poslednjih godina otvoreno govori. Kako ti vidiš uticaj istorijske borbe za reproduktivna prava sa današnjim kontekstom seksualnih sloboda?

Mislim da je borba za reproduktivna prava za vreme Jugoslavije bila bitna za to da danas na našim prostorima uopšte možemo pričati o seksualnom zadovoljstvu kao o ljudskom pravu. Borba za reproduktivna prava u Jugoslaviji u stvari je bila borba za to, da bi žene bile zdravije i srećnije. Čini mi se da je priča o pravu na seksualno zadovoljstvo žena korak dalje u toj istoj borbi jer mislim da bi društvo u kojem bi se podrazumevalo da žene imaju pravo na seksualno zadovoljstvo – i da to nije sramotno ili nečisto ili trivijalno, nego je jednostavno ljudsko pravo – bilo sigurnije i više bi podržavalo žene da se ostvare na svim životnim poljima.

Kako vidiš ulogu umetnosti u današnjoj borbi za prava žena, posebno u vezi sa pravom na abortus i kontracepciju koje se poslednjih godina sve češće dovodi u pitanje?

Za mene kao rediteljku umetnost i pozorište imaju smisla samo dok su angažovani. Mislim da društveni i politički angažman nije odvojen od estetske dimenzije pozorišta, nego da je definiše. Za mene je najviše uzbudljivo o pozorištu razmišljati kao o prostoru gde etika nije odvojena od estetike, nego su spojene. U tom smislu mi se čini bitno da se danas, kroz pozorište, zauzimamo za reproduktivna i seksualna prava žena.

U predstavi pominješ „humane odnose među polovima”. Kako misliš da se ti odnosi razvijaju danas i zašto je važno da se seksualno obrazovanje fokusira na to?

U današnjom društvu vrlo su prisutne tendencije koje vode ka retradicionalizaciji društva i tome da žene i muškarci zauzimaju konzervativnije uloge. To je dosta zabrinjavajuće. Moj utisak je da su pogotovo mladi danas dosta izloženi tome na društvenim mrežama. Zbog toga mi se čini da je važno boriti se za seksualno obrazovanje koje je celovito i koje se bavi i rodnim ulogama, te odnosima između različitih polova, i koje u prvi red stavlja ljudska prava.

Kako ti vidiš napredak na polju ženskih prava, ženske seksualnosti i sloboda danas, u odnosu na ona u posleratnoj Jugoslaviji?

Najviše mi je poznat kontekst Slovenije, tako da najviše mogu pričati o tome. Moj utisak je da se od vremena posleratne Jugoslavije dosta toga promenilo i da je danas u Sloveniji poštovanje reproduktivnih i seksualnih prava na višem nivou, ali još uvek je dosta stvari za koje se treba izboriti. Abortus i kontracepcija su relativno dostupni i besplatni, ali činjenica je da još uvek mnogo žena svedoči o dosta neugodnim iskustvima obavljanja abortusa. Nakon #MeToo pokreta nasilje i uznemiravanje se brže prepoznaje i manje se toleriše, ali još uvek se dešava mnogo nasilja nad ženama i femicida, a izveštavanje u medijima o tome je često senzacionalističko, neosetljivo i nehumano prema ženama. Seksualno zadovoljstvo žena je i dalje dosta tabuizirano i nešto što nije opšte prihvaćeno kao ljudsko pravo.

Svaki put kad Borbu igramo u drugoj državi, istražimo kakvo je stanje dostupnosti abortusa i kontracepcije u toj državi. U Srbiji pravo na abortus i kontracepciju je – isto kao u Sloveniji – još uvek u Ustavu. Ali abortus i većina hormonske kontracepcije se plaća. U Hrvatskoj je abortus još uvek legalan, ali pravo na abortus i kontracepciju nije više u Ustavu. Ne samo da se abortus i kontracepcija plaćaju, već zbog takozvanog prigovora savesti samo određen broj ginekologa obavlja abortus. Znači, u tri države koje su pre bile deo Jugoslavije i koje su 1974. godine u Ustav upisale pravo na planiranje porodice, danas postoje velike razlike u dostupnosti abortusa i kontracepcije. To je veoma plastičan prikaz kako je priča o reproduktivnim i seksualnim pravima žena uvek priča o državi.

Kakav je bio proces rada sa izvođačicama? Kako su one uticale na oblikovanje same predstave i njene energije?

Proces rada na Borbi i Seksualnom vaspitanju II uopšte bio je vrlo kolektivan. Ima nas pet koautorki Borbe – izvođačice Sendi Bakotić i Vanda Velagić, scenografkinje Tijana Todorović (koja je i kostimografkinja) i Lene Lekše i ja.

Već od kad smo imale laboratoriju na početku, Sendi i Vanda su učestvovale kao autorke jer su donele svoje scene, a zajedno smo istraživale i debatovale o tome kako ćemo pristupati ovoj temi, kojim sadržajima nam se čini bitno davati prostor. Pritom, dosta je bio bitan njihov angažman i ljubav sa kojom su pristupale tim temama. Kad smo imale neki grubi pravac u kojem idemo, pridružila se i Tijana, koja je takođe bila jako angažovana u vezi sa tim temama, te je dosta entuzijastično i precizno radila na istraživanju, i sa kojom smo vizualno koncipirale dramaturgiju prostora i kostima.

U poslednjem delu procesa pridružila nam se i Lene, koja se brzo uklopila u uzbuđenje celog tima oko tih tema, a sa njom smo najviše radile na oblikovanju rekvizita i na animaciji predmeta, jer Borba je dosta zasnovana na principima pozorišta predmeta. Ja sam bila uvek ta koja je usmeravala proces i donosila odluke, ali kreativni proces je zaista bio kolektivan i čini mi se da se to oseti na svakoj izvedbi, jer svaki put kad igramo Borbu, oseti se uzbuđenje izvođačica za ove teme, oseti se da su one i autorke, te da im to što smo napravile mnogo znači.

Šta bi želela da publika ponese sa sobom nakon gledanja ove predstave?

Želela bih da ponese priču o istoriji, koju verovatno ne zna i nije još čula za to, bar u nekim segmentima. I želela bih da ova priča i način kako je predstavljena u pozorištu, inspiriše i ohrabruje na borbu i očuvanje već izborenih reproduktivnih i seksualnih autonomija, jer se to nikada ne podrazumeva.

Fotografije: Jelena Janković

Članak Prava koja imamo danas nisu nešto što se podrazumeva se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pored nje, festivalski žiri činiće glumice Jelena Stupljanin i Tihana Lazović, dramaturg i pisac Dimitrije Kokanov, kao i novinarka i kritičarka Nataša Tripni. Oni će odlučivati o tome koja će od deset predstava iz glavnog programa dobiti neku od nagrada festivala – Gran pri „Mira Trailović“ i Specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“.

Susreti sa autorima, Fotografija: Nata Korenovskaia

Uz navedene predstave, publiku Bitefa i ove godine očekuje zanimljiv i raznovrstan prateći program. Kako je najavio Milivojević, ove godine Bitef Polifonija prirediće jubilarno, 25. izdanje u trajanju od 1. do 3. oktobra. Dvanaesta po redu Cirkobalkana biće održana već od 19. pa sve do 28. septembra u Luci Beograd. I ovog puta Susreti sa autorima omogućiće publici festivals da razmeni iskustva i utiske sa autorima predstava koji na Bitef stižu iz celog sveta. Teorijska fešta, platforma koju uređuje prof. dr Ana Vujanović, biće održana 27. i 28. septembra, a obuhvatiće dva predavanja poznatih svetskih profesorki – Nikita Davan preispitaće ulogu koju umetnost treba da ima suočena sa rastućim društvenim nepravdama, dok će se Marija do Mar Kastro Varela baviti novim tumačenjima i razumevanjima krhkosti i nesigurnosti.

Boje Bitefa brišu granice

Direktor Bitefa Miloš Latinović podsetio je na to da su neka od najuspešnijih gostovanja na Bitefu rezultat odlične saradnje sa inostranim kulturnim centrima koji postoje u Beogradu. Tako saradnja sa Gete institutom i Francuskim institutom traje već decenijama.

Na tom tragu ovogodišnji Bitef otvoriće plesna predstava „Mekšanje” Dens on ansambla iz Berlina, realizovana u koprodukciji fondacije Onasis Stegi iz Grčke i Nacionalnog koreografskog centra Rilije-la-Pap iz Francuske.

„U ovom izvođenju nastupa 11 plesačica i plesača koji su stariji od 40 godina”, izjavio je direktor Gete instituta dr Kristof Feldhus. „Komad svesno otvara pitanje šta znači sazrevati kao umetnica ili umetnik: Na koji način se telo menja, koje to promene unosi u nastup, na koji način se menja držanje ili stav, kako u direktnom tako i u prenesenom značenju. Mekšanje takođe postavlja pitanje i da li umetnica ili umetnik sa godinama mekšaju?”

Konferencija za medije, Fotografija: Tanja Drobnjak

Umetnički direktor Bitefa Nikita Milivojević skrenuo je pažnju na već najavljeno veliko gostovanje slavne, vekovima stare francuske kompanije Komedi Fransez sa predstavom „Hekuba, ne Hekuba”. Iako je ranije bilo najavljeno da će se ova pozorišna kuća prvi put predstaviti beogradskoj publici upravo na Bitefu, tokom letnjih priprema i temeljnog istraživanja festivalskog tima utvrđeno je da Komedi Fransez gostuje prvi put na Bitefu, ali ne i u regionu.

„Utvrdili smo da je kompanija Komedi Fransez posetila naš grad 1936. godine, u okviru njihove prve turneje Centralnom Evropom, takozvane propagandne turneje”, otkrio je Milivojević i izrazio zahvalnost Službi za istraživačko-dokumentacionu delatnost Narodnog pozorišta u Beogradu, uz čiju je pomoć festival došao do ovog važnog podatka.

Ističući značaj ovogodišnjeg gostovanja pomenute kompanije, ataše za kulturu Francuskog instituta Karolin Sota podsetila je da na to i da je reditelj predstave „Hekuba, ne Hekuba” Tijago Rodrigeš novi direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Avinjonu, jednog od najznačajnijih festivala savremenog pozorišta u svetu.

„Kroz svoje pozorišne komade, ali i kao festivalski selektor, Tijago Rodrigeš neguje evropske vrednosti, u geografskom i kulturnom smislu tog pojma, baveći se interkulturalnim dijalogom i i kulturnom različitošću. Regionalno predstavljanje ovog pozorišnog komada značajan je trenutak i za Teatroskop, regionalni program za podršku razmene u oblasti scenskih umetnosti između aktera jugoistočne Evrope i Francuske, kojim rukovodi Francuski institut”, dodala je Sota, navodeći da je ovim važnim gostovanjem Bitef postao deo ovogodišnjeg programa Ritam francuske kulture.

Zamenica šefa Delegacije EU u Srbiji Plamena Halačeva navela je kako je i ove godine program Bitefa izašao van evropskih granica i to upravo zahvaljujući važnim pozorišnim saradnjama.

„Zahvaljujući koprodukcijama više evropskih partnera, ove godine na Bitefu možemo da gledamo i predstave iz Brazila i Bolivije. To je fantastično i upravo doprinosi tome da Bitef iz godine u godinu ostaje važno mesto susreta vrhunskih evropskih i svetskih umetnika. Za Beograd i čitav region, veliko je priznanje i čast imati ovakav pozorišni festival”, navela je ona. „Evropska unija će nastaviti da podržava kulturu i kulturne aktere iz Srbije. Juče smo svečano otvorili Evropsku kuću u srcu Beograda, koja će biti još jedno mesto našeg susreta. Pozivam vas da posetite Evropsku kuću, pratite dešavanja i sami doprinesete njenom programu i daljem životu.”

Plavo-belo prijateljstvo Bitefa i 1664 Blanc

Generalni sponzor ovogodišnjeg Bitefa je brend 1664 Blanc, koji je ponosan što na ovakav način može da doprinese uspehu festivala. 

„Brend 1664 Blanc, poznat po svom sofisticiranom ukusu i vrhunskom kvalitetu, savršeno se uklapa u atmosferu koju Bitef festival pruža. Kao festival posvećen umetnosti i kreativnosti, Bitef je prirodan izbor za našu podršku jer odražava vrednosti koje 1664 Blanc predstavlja – eleganciju, inovaciju i posvećenost izvrsnosti. Radujemo se što ćemo biti deo ovog jedinstvenog događaja i pružiti podršku talentovanim umetnicima i kulturnoj sceni“, izjavila je Jovana Vještica, menadžerka za korporativne poslove kompanije Carlsberg Srbija.

Ulaznice za festival mogu da se kupe onlajn, na festivalskom sajtu, sa popustom od 10%. Po redovnim cenama ulaznice mogu da se kupe i na blagajni Bitefa, koja je i ove godine otvorena u festivalskom pres centru, na prvom spratu MTS dvorane (Trg Nikole Pašića). Radno vreme blagajne od do 24. septembra biće od 11 do 15 časova (svim danima, osim nedeljom), dok će od 25. septembra do 4. oktobra blagajna raditi u istom terminu, radnim danima i vikendom.

Pokrovitelji festivala su Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Ministarstvo kulture Republike Srbije. Generalni sponzor 58. Bitefa je 1664 Blanc, koji je prepoznao značaj festivala kao kulturne manifestacije i doprinosi njenom uspehu. Tradicionalno, podršku festivalu pružili su i Gete Institut, Francuski institut i Delegacija Evropske unije. Partner i prijatelj Bitefa je i New Moment New Ideas Company, kreativna agencija festivala. Partneri festivala i ove godine su Generali osiguranje Srbija, Erste Bank a.d. Novi Sad, kao i Coca-Cola HBC Srbija.

Naslovna fotografija: Mekšanje, Jubal Battisti, Dance on

Članak Predstavljen međunarodni žiri 58. Bitefa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pažnja svetske javnosti ovih dana usmerena je ka Francuskoj, gde se otvaraju 33. Letnje Olimpijske igre, ali je Francuska glavna tema i u pozorišnom svetu, zahvaljujući upravo završenom, prestižnom festivalu u Avinjonu. Na njemu je svetsku premijeru imala predstava „Hekuba, ne Hekuba“, autorski komad istaknutog portugalskog umetnika Tijaga Rodrigeša, koji je odnedavno i umetnički vođa pomenutog festivala.

Zahvaljujući generalnom sponzorstvu kompanije 1664 Blanc, kao i dugogodišnjoj saradnji Bitefa i Francuskog instituta, domaća publika biće u prilici da ove jeseni predstavu „Hekuba, ne Hekuba“ gleda i u Narodnom pozorištu u Beogradu!

Fotografija: Jean Louis Fernandez/Comédie-Française

Rodrigešov umetnički rad odlikuje često reinterpretiranje klasika i kombinovanje fikcije sa istinitim pričama, koje je duboko ukorenjeno u ideji pisanja za glumce i sa njima i/ili sa publikom, čime on traga za poetskom transformacijom stvarnosti pomoću pozorišnih sredstava. Za pomenutim strategijama poseže i ovog puta i kao polaznu tačku svog rada uzima mit o Hekubi i njenoj deci, koju je izgubila u Trojanskom ratu, koristeći, takođe, Euripidove tragedije „Trojanke“ i „Hekuba“.

Međutim, Rodrigeš proširuje ovaj kontekst savremenom istinitom pričom o specijalizovanoj ustanovi za decu sa autizmom u Ženevi i majci koja, u želji da zaštiti svoje dete, tuži tu instituciju nakon što je u javnost izašla priča o zlostavljanju štićenika. Istražujući univerzalne teme patnje, pravde i majčinske ljubavi, ova predstava postavlja pitanje da li svet u kome deca ovako i ovoliko stradaju uopšte zaslužuje da bude spasen?

Nakon premijere u Avinjonu, francuski Figaro zabeležio je kako je Rodrigeš uspešno konstruisao ovu nesvakidašnju dvostruku priču, nazivajući predstavu vrhunskom umetnošću. Njujork tajms navodi kako reditelj i ovog puta znalački usmerava publiku ka empatiji koja se razvija prema glavnim, ali i brojnim sporednim, izuzetno složenim junacima.

Ovdašnja pozorišna publika ovog septembra imaće prvi put priliku da gleda Komedi fransez u našem regionu, a ovo će ujedno biti i prvi put da se publici festivala predstavlja Tijago Rodrigeš.

Fotografija: Christophe Raynaud de Lage, Comédie-Française, Festival d’Avignon

Bitefovom timu posebno je drago da se ova vekovima stara pozorišna institucija predstavlja srpskoj publici baš u godini kada obeležavamo 100 godina od rođenja Mire Trailović. Upravo je njena neostvarena želja bila da dovede Komedi fransez u Srbiju.

Pored toga, ponosni smo što je ove godine 1664 Blanc generalni sponzor festivala. Čuvena francuska kompanija prvo pivo proizvela je sredinom XVII veka, samo desetak godina pre nego što je osnovan Komedi fransez. Zbog toga će ove godine Bitef biti pravo mesto za upoznavanje sa najboljim od francuske tradicije – od vrhunske pozorišne umetnosti do vrhunskog umeća pravljenja premium piva!

Na tom tragu, prvo gostovanje trupe Komedi fransez u Srbiji rezultat je dugogodišnje saradnje Bitefa i Francuskog instituta u Srbiji, čiji ataše za kulturu Karolin Sota tvrdi kako se institut raduje gostovanju ove predstave u Beogradu iz više razloga, od kojih je prvi – izuzetnost.

„Komedi fransez, koja je osnovana 1680. godine, najstarija je pozorišna kuća u Francuskoj sa stalnim ansamblom. Pozorišni festival u Avinjonu, koji je 1947. godine osnovao Žan Vilar, jedan je od najznačajnijih i najnaprednijih festivala savremenog pozorišta na svetu. Srpska publika imaće prvi put priliku da se upozna sa radom Tijaga Rodrigeša u izvedbi trupe Komedi fransez“, objasnila je Sota.

Kao drugi razlog, ona je navela hrabrost po kojoj je prepoznat Rodrigeš, ali i Bitef: „Poznat po svojoj zahtevnosti kada je umetnički nivo programa u pitanju, Bitef je još jednom potvrdio tradiciju saradnje sa Francuskim institutom u Srbiji. Umetnički tim Bitefa poklonio je poverenje predstavi pre nego što je premijerno izvedena, znajući da nosi snažnu poruku o ljudskosti i društvu u kom danas živimo.“

Na kraju, kao treći razlog, Sota navodi susrete, jer se krajem sedmice očekuje izvođenje predstave na čuvenom festivalu u Atini, a nakon Bitefa najavljena su i gostovanja u Ljubljani, Bukureštu i Istanbulu.

Fotografija: Christophe Raynaud de Lage, coll. Comédie-Française, Festival d’Avignon

„Ova regionalna dimenzija nam je utoliko draža što Francuski institut kroz program Teatroskop podržava saradnju između jugoistočne evrope i Francuske u oblasti scenskih umetnosti. Tako će predstava u Beogradu biti dobar okvir da u vidu konferencija i okruglih stolova bude predstavljen rad Komedi fransez i Pozorišnog festivala u Avinjonu, kao i za organizovanje stručnih susreta u perspektivi dugoročne saradnje između Francuske i Srbije u oblasti pozorišta“, zaključila je Sota.

Pedeset osmi Bitef biće održan od 25. septembra do 4. oktobra pod sloganom „Lepota (ne)će spasiti svet”. Beogradskoj publici u glavnom programu predstaviće se čak deset produkcija koje stižu iz Nemačke, Francuske, Švajcarske, Bolivije, Brazila, Holandije, Belgije, Slovenije, Hrvatske i Srbije.

Pokrovitelji festivala su Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Ministarstvo kulture Republike Srbije. Generalni sponzor 58. Bitefa je 1664 Blanc. Tradicionalno, podršku festivalu pružili su i Gete Institut, Francuski institut i Delegacija Evropske unije. Partner i prijatelj Bitefa je i New Moment New Ideas Company, kreativna agencija festivala. Partneri festivala i ove godine su Generali osiguranje Srbija, Erste Bank a.d. Novi Sad, kao i Coca-Cola Hellenic Srbija.

Naslovna fotografija: Jean Louis Fernandez/Comédie-Française

Članak Komedi fransez prvi put u Srbiji – na 58. Bitefu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tim 19. Festivala internacionalnog studentskog teatra (FIST) svojom temom ukazuje na to da je pritisak postao simbol savremenog društva i pozicije mladog čoveka u njemu, ali i da je na pojedincu kako će se sa pritiskom nositi – prihvatanjem ili odlučnim stajanjem na put.

„Živeti u svojim dvadesetim godinama znači nesnađenost, izgubljenost, prepuštenost. Prepuštenost slučaju, sebi, drugima, očekivanjima, bolu, sreći, životu. Živeti u dvadesetim godinama znači praviti greške, ispravljati ih, ljutiti se, voleti, imati visok standard, pokazati sebe, sakriti sebe, zaštititi sebe. Živeti u dvadesetim godinama znači da vreme teče, a mi imamo osećaj da stojimo. Vreme teče i ono neće stati, a od pritiska nam zuji u ušima”, poručuju organizatori 19. FIST-a.

Temu pritiska će iz različitih perspektiva obraditi pet gostujućih trupa eminentnih evropskih pozorišnih akademija iz Poljske, Bugarske, Hrvatske i Grčke, koje čine glavni, takmičarski program festivala. Devetnaesti po redu FIST će 20. maja sa početkom u 19:30 časova otvoriti predstava „U samoći pamučnih polja” Nacionalne akademije dramskih umetnosti iz Varšave, koja se bavi izazovima ostvarivanja iskrenih međuljudskih odnosa u savremenom društvu, dok predstave drugih akademija pokreću teme poput nezaposlenosti mladih, odnosa kapitalizma prema umetničkom stvaranju i položaja kvir zajednice.

Festival će 25. maja u Novom Bioskopu Zvezda zatvoriti FIST produkcija, koju ove godine potpisuje studentkinja Teona Milićević. Pod nazivom „Pritisak”, a u režiji Nemanje Mijovića, ova audio-vizuelna dramska instalacija nastoji da stimuliše čovekova čula, predstavljajući pritisak u njegovim mnogobrojnim formama.

Devetnaesto izdanje festivala čini i bogat prateći program – zagrevanje za festivalsku nedelju nezvanično je počelo 8. maja, kada je u Prostoru Miljenko Dereta održana tribina [1] „Na mladima pritisak ostaje[2] ”, na kojoj su učesnici tribine Pavle Cicvarić, Emilija Milenković i Teodora Pajović govorili o socijalnoj, ekonomskoj i političkoj participaciji mladih u Srbiji.[3] 

Pred samo otvaranje festivala, 20. maja u 18 časova, u saradnji sa Hemofarm fondacijom biće organizovana tribina „Na kafi sa psihologom”, posvećena upravo pritiscima sa kojima se suočavaju mladi u svojim dvadesetim godinama, a jedan od govornika biće i mladi glumac Ognjen Mićović.

Prateći program čini i intenzivno, trodnevno usavršavanje za buduće pozorišne producente „In case of emergency break glass and call a producer”, sačinjeno iz radionica i panela čiji su predavači i govornici uspešni pojedinci iz sveta umetnosti, ali i korporativnog sektora.

Ovogodišnje izdanje festivala specifično je i po organizaciji celokupnog programa u prostorima alternativne umetničke scene, ukljućujući Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Bitef teatar, Elektropionir, Hartefakt Kuću, Novi Bioskop Zvezda i Novu Iskru. Za devetnaest godina postojanja, FIST će po prvi put imati svoj festivalski centar – u periodu trajanja festivala, umetnička galerija i kafe-bar Polet u Cetinjskoj 15 biće mesto susreta i off-programa.

Ulaz na sve programe 19. Festivala internacionalnog studentskog teatra je besplatan.

Devetnaesti po redu FIST podržan je od strane Ambasade Republike Grčke u Beogradu, Ambasade Republikr Poljske u Beogradu i Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR).

Više informacija o celokupnom programu ovogodišnjeg izdanja festivala može se pronaći na zvaničnom veb-sajtu festivala, Instagram i Tiktok nalozima festivala.

Članak Počinje 19. Festival internacionalnog studentskog teatra se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Svojim dubokim i iskrenim doživljajem predstave koji je suptilno prenela na scenu”, Nina Perge, studentkinja master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu, dobila je nagradu za najbolju žensku ulogu i time doneli srpskoj studentskoj pozorišnoj sceni prvu nagradu na ovom značajnom internacionalnom festivalu.

Nakon ovog velikog uspeha, predstava „Psihoza u 4.48h” se vraća u Beograd, i to u svom novom rekonstruisanom izdanju posebno prilagođenom za prostor KC Žive, u utorak, 14. maja od 19h. Po završetku predstave od 21h, u autentičnom prostoru koji simulira psihijatrijsku bolnicu, Matej Rusmir preuzima scenu i vodi publiku kroz ostatak večeri uz svoje prepoznatljive leftifield psihotične melodije.

„Psihoza u 4.48h” se bavi raskrinkavanjem samoubilačke misli. Depresivna spisateljica, čiji lik tumače Nina Perge i Marta Šćekić, nakon pokušaja samoubistva biva zatočena na psihijatriji gde počinje da sumnja u zdrav razum nakon što se zaljubi u ambicioznog mladog doktora, koga igra Ognjen Mićović, koji joj usađuje ideju da je jedini način da živi lečenje medikamentima. Kada proces traženja prave terapije ne uspe i jave se psihotične epizode, demantujući ljubavni odnos koji su imali, on je otpušta iz bolnice ne ostavljajući joj nikakvu nadu da joj može biti bolje, zbog čega se ona ubija. Sara Kejn ovaj dramski tekst ostavlja kao svoj testament u kojem razobličava svoju istinu o borbi sa depresijom i apatičnim društvom koje ju je odbacilo.

Predstava je nastala  na inicijativu grupe mladih umetnika, koji su poneti manjkom reprezentacije na javnoj sceni o temi mentalnog i duševnog zdarvlja, kao i načinima na koje zajednica tretira ove probleme, želeli da kroz performativni diskurs skrenu pažnju na njihovu važnost.

Fotografije: Promo

Članak Predstavom Psihoza u 4.48 studenti FDU osvojili nagradu na prestižnom evropskom pozorišnom festivalu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Mišolovka” je popularna i na našim prostorima i da ovaj tekst govori o klasičnoj predstavi i običnoj pozorišnoj trupi, njegov početak sasvim izvesno bi glasio: „Zavirili smo iza kulisa…”

Međutim, „Mišolovka” o kojoj mi govorimo nema kulise jer se predstava odigrava u kući porodice pesnika Milana Rakića, vili koja je podignuta 1894. godine u Takovskoj ulici u Beogradu. Pozorišna scena zamenjena je tako autentičnim prostorijama sa visokim plafonima iz perioda XIX veka, a iza ove ideje stoji pozorišna trupa „Artisti”.

„Artisti” su se prvi put sastali 2015. godine, a povod za njihovo okupljanje bio je projekat pri Fakultetu organizacionih nauka – tačnije, rad na predstavi „Dr“ Branislava Nušića. Trupa je zvanično osnovana 1. aprila 2016. godine i nazvana je „Artisti na žici”. Ovaj nastavak „na žici” u međuvremenu je otpao iz naziva, ali je artista na monociklu ostao njihov prepoznatljivi simbol i zaštitni znak.

Do sada su izvodili predstave „Zajednički stan”, „Pre rata” i „Boing – Boing”, ali publici trenutno najviše pažnje privlači „Mišolovka”, za koju je rediteljka Sofija Ristić uradila adaptaciju, te je radnju predstave smestila u kuću Milojevića.

Sat vremena pred početak predstave „Artiste” zatičemo u Takovskoj 17, gde za nas otvaraju vrata ranije nego što je to uobičajeno jer su pripreme za izvođenje u punom jeku. Jedan deo trupe već je u kostimima, drugi se pripremaju za šminku i frizuru, treći lože vatru, četvrti proveravaju da li je s tehničke strane sve u redu jer, osim glume i režije, u „Artistima” svi rade sve.

Ipak, iako je reč o amaterskoj ekipi (jer svako od njih ima svoje primarno zanimanje), već na prvi pogled je jasno da svako od njih zna šta radi i koje zaduženje ima, što ne bi trebalo da iznenađuje, s obzirom na to da su nedavno proslavili svoje stoto igranje „Mišolovke”.

Kako je sve krenulo?

„Mišolovka je naša četvrta predstava i prvi izlet u nešto ovako drugačije, do tada smo radili samo na klasičnoj pozorišnoj sceni. Zapravo, smo mi i „Mišolovku” planirali da radimo za klasičnu scenu po originalnom tekstu. Međutim, prvi put kada smo počeli sa čitanjem nije nam se nešto dalo, izjalovio nam se taj plan, ali eto – sačekala je svojih 5 minuta”, objašnjava na samom početku Sofija Ristić, rediteljka predstave.

Kako ističe, za nju je sam rad na adaptaciji bio interesantan zato što je automatski čitajući originalni Agatin tekst zamišljala ambijent u kome će „Artisti” igrati.

„Morala sam, naravno, i određene scene da prekrajam, isečem, pretumbam da bi mogao da se napravi kontinuirani vremenski tok jer kod Agate je malo drugačije. Ja sam želela da se to sve odgira izjedna, odmah i pred očima gledalaca, tako da ne mogu da kažem da je bilo preteško – nije, zato što valjda kad u nečemu tako uživaš, onda ti ništa nije teško. A kada imaš super ljude za kolege i saradnike, onda su ti oni inspiracija i sve je lakše”, govori Sofija.

Sofija Ristić

Kuća u Takovkoj ulici, međutim, nije prvi dom porodice Milojević (iako pravi jeste). Na svom početku, „Artisti” su „Mišolovku” izvodili u kući porodičnih prijatelja jednog od članova trupe i tamo je zapravo „Mišolovka” i stvorena.

„Tamo smo igrali godinu dana, i imena pojedinih likova su vezana za tu kuću jer smo ih, zapravo, od pravih vlasnika i pozajmili”, napominje Sofija.

Osim Sofije, (diplomirane pravnice, glumice i rediteljke u pozorištu za decu), Nemanje Puvače (zubnog tehničara) i Isidore Ristić (Sofijine sestre, diplomirane profesorke francuskog jezika) koji čine postavu „Artista” od samog početka, pojedini članovi priključili su se nešto kasnije, na audiciji koja je održana 2019. godine.

„Otprilike petoro nas koji sada činimo deo postave smo nakon audicije krenuli sa radionicama i tu smo se valjda inficirali, to nam se svidelo – atmosfera, ljudi, kreativnost… Onda je počela Mišolovka i eto – sad smo tu. Ne znam da li je Agata Kristi ovako zamislila ovu ulogu, to jest siguran sam da je nije ovako zamislila (smeh). Ja sam se trudio da kreiram taj lik onako kako sam ja osetio, a naravno da sam slušao sugestije i sve što mi je rečeno, jer je to urađeno na pravi način”, prepričava Dragan Kadović koji u predstavi igra gosta pansiona Paravićinija.

Na isti način trupi se priključila i Tamara Mašić koja tumači lik gospođe Ćuk. Ona kao posebnu karakteristiku ove trupe ističe rad iz srca i sa mnogo ljubavi.

„Mnogo je lepo kad radite sa ljudima koji su vam u međuvremenu ili od samog starta postali prijatelji ili su već to bili pošto je deo ekipe i osnovao „Artiste” i znaju se bukvalno od detinjstva. Ja sam došla na audiciju pre 4 godine, ali imam osećaj kao da se znamo mnogo duže. I mimo predstave se družimo. Baš funkcionišemo kao tim i oseća se ta neka kohezija, poštujemo se međusobno, s obzirom na to da smo svi različiti i za različite stvari smo se školovali, ali imamo zajednički cilj i zajedničku ljubav, pa nas to nekako povezuje. Pritom, i sva ta različistost, u stvari, pojačava kvalitet cele trupe jer učimo jedni od drugih”, ističe Tamara.

Za one od 7 do 107

Više od dve godine izvođenja sa sobom su donele i brojne anegdote, prepričava nam Milan Vukajlović koji je za lik narednika Vidaka pustio brkove, pa više ni sam nije siguran kako izgleda bez njih, s obzirom na to da se svako igranje događa pred publikom od 20 ljudi i da su gotovo svakog meseca četiri datuma rezervisana za „Mišolovku”.

Sofija, s druge strane, nije sigurna koji je glavni razlog što se za predstavu interesuje i mlađa i starija publika, ali ono što je možda zajednički činilac svih njihovih prethodnih predstava jeste to što su one takođe smeštene u neku epohu koja nije savremena.

„Nismo još uvek radili nijedan moderan tekst, i opet smo uspeli da zainteresujemo publiku od 7 do 77, tačnije – bliže 107, s obzirom na to da nas je gledala i čuvena Branka Veselinović, sada nažalost pokojna. Ona je imala 98 godina kada je gledala našu prvu predstavu, što je nama bilo važno jer je ona bila deo filmske postave „Zajedničkog stana”. Pitali smo se u početku da li će se ovo ikome dopadati i da li će ljudi želeti da gledaju ovo. Ne znam da li je to zbog te neke naše energije, ili zbog toga što su tekstovi svevremeni – dakle, ne zastarevaju, ali interesovanje publike i dalje ne jenjava”, govori Sofija.

Nemanja Puvača misli da se publici zapravo svidela njihova ogoljenost, pored želje, truda i talenta.

„Preko 100 igranja pokazujemo sebe kroz likove i posle predstave nas ljudi upoznaju, pa i ako su mislili možda da smo neki nadobudni glumci ili namćori, uvere se u suprotno”, objašnjava on.

Tamara se nadovezuje utiscima da je predstava intenzivna, napeta, misterija je, drama, i ljudi budu baš šokirani posle završetka. U igranju im, kako ona smatra, pomaže i kuća, koja je sama po sebi još jedan igrač.

„Sam ambijent dosta znači i oslikava jednu epohu, ali i olakšava da se i mi, kao i publika, uživimo i nekako je mnogo intimnije. Publika nam je samo na par santimetara, tako da se razmena energije baš oseća. Mi svaku promenu njihovog raspoloženja osetimo, a isto tako i oni našu i onda je sve intenzivnije, oseća se taj naboj. Pritom, mi posle predstave imamo druženje sa publikom, komuniciramo sa njima, oni nas vide kakvi smo u stvarnom životu, a na sceni smo mnogo dalje, možda ima i više slobode za neke greške da se to sve pokrije. Ovde je sve uočljivo, bukvalno nas publika čuje kako dišemo”, navodi Tamara.

Kroz priču sa njima, kako Tamara primećuje, publika se opusti pa ima još bolji doživljaj jer se tek tada osećaju uključeno u priču – komuniciraju, postavljaju pitanja, dobace neku kritiku…

„Ali baš su svi pod utiskom, što nas bodri i daje nam snage u nekim trenucima. Neki misle da mi posle stotog igranja radimo mehanički, ali se, naprotiv, baš trudimo da u svako igranje ubacimo nešto novo, neki momenat koji će našu energiju održavati tako da ništa ne izgleda veštački. Pritom, ne smemo da dozvolimo sebi da ispadnemo iz lika, to je ovde mnogo osetljivije jer ako se to možda i ne vidi, oseti se”, smatra Tamara.

Novo izvođenje – nova predstava

Kako vreme odmiče, tako se i sama predstava menja i dobija nove finese koje je, iz igranja u igranje, čine sve boljom.

„Neki od glumaca su, da se tako izrazim, štreberi i oni su zapisivali svaku moju digresiju, tekst im je prepun nekih beležaka i sve su, po tome što sam im objašnjavala i govorila, radili. Oni su se možda teže opuštali da dodaju nešto svoje. A opet, imamo i druge glumce koji su prosto takvi da su odmah na prvu loptu zagrlili svog lika i dali mu sebe apsolutno, ali svakako da su proigravali i volim da kažem da sad i ne znam kako izgleda predstava, zato što sam ja tamo u nekom slepom uglu, gde ne vidim ništa, čujem ponešto i oslanjam se na neki svoj osećaj i na to naše poznanstvo. Često im pretim da ću da postavim neku skrivenu kameru da vidim šta oni to rade, ali naravno, na nivou šale jer im verujem”, govori kroz smeh Sofija.

Nemanja, koji polako završava sa šminkanjem kolega, odgovara nam na pitanje koliko mu je bliska scenska šminka i da li se od početka bavi time.

„Svi smo zajedno u ovome, samo je pitanje šta su čiji afiniteti. Ne, šminka nije nastala kao neka moja želja, već kao potreba za projekat, i onda je ostalo tako. Sad mi je zabavno, nekad je stresno, nekad kasnimo, pa u poslednjem trenutku histerišem”, nastavlja Nemanja u šaljivom maniru, dodajući da njega šminkaju godine.

Do kraja predstave, kako i sam primećuje, svi se malo promene, kao i publika, prema Nemanjinom mišljenju, i u tome je i čar „Mišolovke”.

Upitana kako doživljava pridev „amaterski”, koji u javnosti ume da ima pežorativnu konotaciju, Sofija odgovara da joj to ne smeta.

„Da budem iskrena, i ja prva da ne radim ovo i da nemam ove ljude, odreagovala bih sa negodovanjem na poziv na neku amatersku predstavu. Ali evo, mi već 8 godina dokazujemo i sebi i drugima da to ne mora da bude tako. Inače sam jako samokritična i često nemam vere u sebe, ali su ljudi ti koji nam uglavnom kažu da izgledamo kao profesionalci. Mi ovo volimo iz dubine duše i srca i dokaz je to što mi ovo ne radimo za platu i što se tome maksimalno posvećujemo i u stanju smo da sve druge stvari zapostavimo samo da bismo se ovim bavili. U stvari, ta reč i potiče od glagola voleti”, podvlači Sofija.

Možda je najbolji opis ove trupe dao Dragan Kadović, odgovarajući na pitanje šta su za njega „Artisti”.

„Za mene su Artisti malo po malo postali deo mog života. Nije tako delovalo u početku, ali tako je ispalo i ponosan sam na to što sam ovde i što možemo zajedno da stvaramo, u ovom ambijentu i sa ovim ljudima i da to delimo s drugim ljudima i motivišemo ih da se i oni uključe. Jednostavno, da radimo lepe stvari”, iskren je Dragan.

Nemanja Puvača istakao je i zainteresovost „Artista” da ožive još neki objekat, pošto je njihovo igranje na neki način postala revitalizacija starih objekata, u arhitektonskom smislu.

„Ovaj objekat je tu i koristi se za neka snimanja ređe nego što mi igramo predstavu, ali apelujemo na ljude da nam se jave, ako znaju možda neki salonac koji čuči skriven i da je namešten u nekom ruhu, bilo kakvom. Mi se onda pojavimo i dignemo stan na noge, upalimo reflektore i pustimo ljude da uđu u nešto što nije muzej, nije pozorište, nije klub, nije kafić i taj osećaj je stvarno nešto posebno. Ne mislim da smo izmislili toplu vodu, ali mislim da je sam koncept nešto što privlači ljude. A ovakvi objekti uglavnom budu srušeni. Međutim, dok se ljudi okupljaju tu i štite nešto do poslednjeg trenutka, želimo to da radimo. Ovo je dobar interaktivan način da se očuvaju objetki u Beogradu, a i šire, u celoj Srbiji”, zaključuje Nemanja.

Pa, ukoliko želite da zavirite u „Mišolovku” budite sigurni da ste karte rezervisali na vreme i nikad, ni po koju cenu, nemojte prepričavati detalje i otkrivati ih drugima. Neka to bude vaša mala tajna.

Fotografije: Matija Borbelj

Članak Predstava Mišolovka – zamka u koju želite da budete uhvaćeni se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dramaturškinja je Teodora Marković, scenograf Bojan Kaurin, kostimograf Jovan Cvetković, koreograf Aleksandra Arizanović, kompozitorka Duda Buržujka, a autorka songova je Sajsi MC. Na sirov i ogoljen način, predstava poziva publiku da preispita kolektivnu i društvenu odgovornost, ali skreće pažnju i na vršnjačko i seksualno nasilje, veoma autentično i upečatljivo.

Sa Milicom Radojčić, autorkom teksta po kome je nastala predstava „Tiho, tiše”, razgovarali smo o inspiraciji za nastanak ovog dramskog dela, saradnji sa Anom Janković i buntu koji nastaje tokom i nakon gledanja ovog pozorišnog komada.

Autorke plakata: Anja Dukić i Andjela Tončev

Predstava je nastala u okviru projekta „Novi glasovi Beogradskog dramskog pozorišta”. Da li su tekst i tema nastali tokom rada na projektu ili si već i ranije imala ideju da se baviš ovom temom?

Dramu „Tiho tiše” sam napisala na završnoj godini studija, tako da, sve nastaje ranije. Konkretna inspiracija za bavljenje temom mi je došla nakon gledanja filma „Belladonna of sadness” (1977.) koji je u meni pokrenuo određenu vrstu bunta. Rediteljka Ana Janković je prepoznala potencijal i „zaoštrila” stvari, učinivši taj bunt snažnijim.

Kako je došlo do saradnje sa Anom Janković?

Anu sam prvi put srela u jednoj od mračnih vežbaonica FDU-a. Krišom sam pušila i posmatrala kako priprema jednu od svojih ispitnih predstava, jednako sirovu kao „Tiho tiše”. Moj omiljeni žanr je horor i oduvek sam htela da sarađujem sa nekim ko ima sličnu vrstu senzibiliteta. Tražili smo reditelja ili rediteljku koja ima dovoljno smelosti da režira „Tiho tiše”. Imala sam sreće, Beogradsko dramsko pozorište nas je spojilo.

Zbog čega je došlo do odstupanja od originalnog teksta? Šta je iz njega izostavljeno, dodato ili izmenjeno?

Suština teksta je ostala ista. U drami je veći fokus na likovima i njihovim odnosima, dok u predstavi postoji prvi deo koji je dokumentarni, to su priče rediteljke i glumaca na temu seksualnog nasilja, a drugi deo predstave je moj tekst „Tiho, tiše”. Najdrastičnija intervencija je sam kraj. U mom tekstu nije došlo do penetracije prilikom seksualnog napada, a rediteljka je to pojačala do brutalnog silovanja. Takođe, u predstavi postoje različite forme kao što su stendap, kabare, songovi, plesne sekvence.

Do odstupanja od teksta je došlo jer je Ana htela da postoje dva dela predstave. Prvi, dokumentarni, u kom je objašnjen kontekst i modeli koji su formirali nju i glumce, dok je „Tiho, tiše” odgovor drugom delu, posledica u nekom smislu. Prvi deo objašnjava kako je priča „Tiho, tiše” verovatna i moguća danas, koji je kontekst koji to omogućava. Veliku zahvalnost dugujemo dramaturškinji Teodori Marković na izmenama.

Zbog čega ste odlučili da predstava ima ovakav oblik?

Ani je bilo važno da fenomen kulture silovanja preispita iz različitih perspektiva. Šta je to kada se o silovanju pripoveda, šta je to kada se igra kao scena, šta je to kada se komentariše? Na koje načine to komunicira sa publikom u različitim formama? Kako publika reaguje kada je to samo priča koja se nekom davno desila, šta je to kada publika vidi haljinu u kojoj se to rediteljki desilo, a šta je to dok publika svedoči silovanju koje se odigrava pred njima? Da li je menjanje forme u vezi sa preduzimanjem odgovornosti publike?

Da li je tekst od početka podrazumevao i eksplicitne detalje ili se do njih došlo radom na predstavi? Kakve su bile tvoje prve reakcije kada si pogledala predstavu?

Neki bi rekli da tekst jeste eksplicitan, ali za mene koja sam proživela takvo detinjstvo, „eksplicitni” način ponašanja i jezik tinejdžera predstavlja svakodnevnu stvar. Ljudi odbijaju da poveruju u činjenicu da većina tinejdžera, nažalost, živi takav život. Od malena suočeni sa seksizmom, mizoginijiom i svetom droge. Tužno je što većina zauvek ostane zarobljena u tim stegama. Kada sam prvi put pogledala predstavu, znala sam da je to – to.

Da li si imala udela u odabiru glumica i glumaca? Kakve su bile njihove reakcije na prvo čitanje teksta?

Dok sam pisala tekst, razmišljala sam o tome ko bi od glumaca čiji rad poznajem bio odgovarajuć. Anin izbor i moje ideje su se poklopile, tako da glumačku podelu čine Čubrilo Čupić, Aleksandra Arizanović, Anja Ćurčić, Jana Milosavljević, Veljko Stevanović i Nikola Đorđević. Prvo čitanje je potvrdilo moja nadanja, jezik kojim pričaju likovi im je prirodno legao.

Predstava publici nudi priliku da se uključi komentarima i reaguje na određene scene, čak i da napusti salu ukoliko joj u nekom momentu postane previše mučna. Kakva su iskustva sa dosadašnjih izvođenja, kolika je njihova tolerancija na provokaciju temom (ali i scenom) silovanja?

Publika je svakog dana drugačije reagovala. Bilo je dana kada bi dosta njih napustilo salu, bilo je suza, napada panike i besa. Na jednom izvođenju niko nije izašao. Dobijali smo aplauz na, po meni, čudnim mestima, na kojima bi ljudi trebalo da ostanu „smrznuti”, što je jako zanimljivo i svedoči koliko nam je ova predstava potrebna kao društvu. Nakon što bi se završila predstava, ljudi bi izlazili sa osećanjem šoka, puni pitanja vezanih za temu. Predstava je podstakla ljude na razmišljanje, što nam je i bio cilj.

Predstava ima starosno ograničenje (nije namenjena maloletnim osobama), iako se tvoj tekst bavi šesnaestogodišnjacima. Osim toga, Sajsi je u pozivu na pretpremijeru napisala da za nju „treba imati želudac”. Šta bi ti rekla, kome je predstava namenjena i ko treba da je pogleda?

Predstava je namenjena svima, a pogotovo ljudima koji imaju svesni uticaj na maloletna lica – roditeljima i prosvetnim radnicima. Vršnjačko nasilje se zanemaruje, a problem se rešava na pogrešan način.

View this post on Instagram

A post shared by TIHO TIŠE (@tihotise_predstava)

Prikazano je i vršnjačko nasilje – koliko ti je bilo teško da obuhvatiš sve važne, a istovremeno i teške teme, tako da priča svakog lika bude višeslojna i da nijedna od njih ne prođe neopaženo?

Bilo je lako, s obzirom na to da smo i rediteljka Ana i ja proživele takve stvari. Priča svakog lika mi je jako poznata, sve to sam srela i srećem u svakodnevnom životu.

U tekstu se baviš i kritikom medija i načina na koji oni izveštavaju o seksualnom nasilju, ali takođe kritikuješ i njihov odnos prema ženama koje su dospele u žižu interesovanja nakon što su to isto nasilje prijavile. Kakav je tvoj utisak, da li misliš da su mediji koji to rade uopšte svesni odgovornosti koju bi trebalo da imaju kada se bave ovakvim temama?

Određeni mediji se vode logikom da je publicitet, a sa njim i zarada, bitnija od psihičkog zdravlja pojedinca i same publike koja je svakodnevno pod uticajem takvog načina izveštavanja. Služe se zastarelim sistemom, bez želje za promenom ili pronalaskom boljeg načina.

Predstava postavlja i pitanje kolektivne odgovornosti društva koje, čini se, daje podstrek kulturi silovanja. Zbog čega ti je bilo važno da se baviš i ovim pitanjem?

Lično sam se često susretala sa pogrešnim stavovima i gomilom toksičnih naslova vezanih za seksualno nasilje. To mi je pokrenulo pitanje odakle potiču takvi stavovi. Pokušali smo da kroz mali gest – predstavu „Tiho tiše” damo otpor i probudimo bunt. Nažalost, svesna sam toga da sama predstava nije dovoljna, potrebno je mnogo više kako bi se podigla kolektivna svest u našoj zemlji. Ali, i mali bunt je bolji nego nikakav.

Predstava svakako podstiče na dijalog i sigurno je da niko sa iste neće otići ravnodušan. Da li je to ono što ste želele da postignete ili ipak postoji neka univerzalna poruka koju predstava šalje?

Univerzalna poruka i osećaj koji predstava treba da prenese je – bunt. A sa tim i gomilu pitanja koja vode do istog.

Autorka fotografija:  Foto/Net – Ana Paunković

Članak I mali bunt je bolji nego nikakav se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kao i čitava kampanja, i ova predstava ima za cilj podizanje svesti o važnosti reciklaže, ali i edukaciji najmlađih o zaštiti životne sredine. Glumačka postava će najmlađim sugrađanima na zanimljiv i adekvatan način dočarati značaj ove teme i podstaći svest o ekološkim inicijativama od najranijih uzrasta.

Podsećamo, u okviru inicijative „Plus za planetu – promena počinje od tebe“ prikupljaju se plastične flaše na „zelenim punktovima“ postavljenim na Adi Ciganliji, u tržnim centrima (Ušće Shopping Center, Delta City, BEO Shopping Center, Navigator i Ada Mall), kao i ispred hipermarketa Mega Maxi Ada. I ovom prilikom kompanija PepsiCo poziva sve građane u Beogradu da donesu pozitivan izbor, pronađu „zelene punktove“ i ubace iskorišćene plastične flaše.

Članak Edukativna ekološka predstava za decu – Sakupljaj svoju ambalažu i nosi na reciklažu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Predstava se igra u formi monodrame po istoimenom tekstu mostarskog pisca Veselina Gatala. Autor predstave je Jelena Kesić. Predstava govori o odrastanju i snalaženju kroz ratna dešavanja iz vizure jednog psa mešanca. Prepričavajući svoje avanture, Salvatore vodi gledaoca kroz priče o svom detinjstvu, odrastanju, napuštanju, odnosu sa gazdom, pronalaženju svoje životne svrhe, svojoj besebičnoj ljubavi, borbi, izgaranju, kukavičluku i ponosu. Ovo je jedna dirljiva priča sa kojom možemo da se poistovetimo svi mi ljudi i svi oni psi. Ova predstava želi da nas podseti na sve ono plemenito i iskreno što smo kao ljudi zaboravili da treba da budemo, a što psi i dalje jesu.

Namenjena je odraslima, onima koji se osećaju kao deca i uzrastu starijem od 12 godina.

Karte se sada mogu kupiti u KC Gradu i za 500rsd.

Članak Predstava Ja sam pas… i zovem se Salvatore u Kulturnom centru GRAD se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Povodom premijere, autor predstave Igor Koruga je rekao: „Drago mi je da smo stigli do finalne tačke jednog zajedničkog, posvećenog tromesečnog rada, i da se predstava konačno odigrala pred publikom. Presrećan sam što sam imao priliku da radim sa ovih šest fantastičnih umetnika zajedno na jednom mestu, da razmenjujemo iskustva i znanja, i prevazilazimo naše generacijske razlike. Ova predstava prosto ne postoji bez njih, bez njihovih ekspertiza, iskustava, sećanja, priča, istraživanja, metoda, praksi…Stoga sve što su dali u ovom procesu veliki je poklon, a posebno to da stoje pred publikom i pred plesnom scenom, prvi put zajedno, udruženi, snažni a opet tako iskreni, ranjivi. Neizmerno sam zahvalan na njihovoj podršci i želji da se sve ovo ostvari. A posebno zahvaljujem Milici Ivić, saradnici bez koje ovaj koncept ne bi ni uspeo da se realizuje, kao i svim ostalim saradnicima – na njihovom strpljenju i posvećenom radu na predstavi“.

Drugo izvođenje predstave zakazano je za petak 21. april u 20 časova, u Bitef Teatru.

Polazna želja u kreiranju ove plesne predstave jeste pitanje: na koji način arhiviranje plesne umetnosti može biti umetnička praksa? Autorovo istraživanje ove želje odvija se kroz transgeneracijsku kreativnu razmenu sa šest koreografa/reditelja/plesača/izvođača lokalne nezavisne plesne scene: Nelom Antonović, Anđelijom Todorović, Jelenom Jović, Tatjanom Pajović, Borisom Čakširanom, i Sanjom Krsmanović Tasić.  Ovih šest umetnica i umetnika zajedno, izvođači su predstave, odnosno „arhive u pokretu“ – otelovljujući nedovoljno zabeležene zapise kretanja, doživljaja, sećanja, oralnih istorija iz njihovih umetničkih opusa – u trenutku kada ne postoji zvaničan institucionalni okvir arhiviranja lokalne plesne scene.

Kroz transgeneracijsko (samo)propitivanje fizičkih, društvenih, emocionalnih, ekonomskih, ideoloških i drugih (uglavnom nevidljivih) ranjivosti iza njihovog kulturno-umetničkog rada i prakse, preispituju se ujedno i taktike, principi, (re)pozicioniranja i kontradiktornosti njihove samoodrživosti kao oblika otpora, kritike i zajedništva u turbulentnim društveno-političkim okolnostima rada i života tokom poslednjih četredeset godina. Šta o svemu tome iz današnje perspektive imaju da kažu (umetnički i lično) Antonović, Todorović, Jović, Pajović, Čakširan i Krsmanović Tasić? Šta nose i kriju njihova tela? Na koje načine se nestalnost arhiviranja jednog vremena i istorije odražava kroz nestalnost same umetničke izvedbe (predstavu)? Kako plesna umetnost (nezavisne scene) opstaje kao relevantno društveno, kulturološko i političko sredstvo za re- i pre-oblikovanje društvenog tela? Želja da se napravi čvrsta istorija, sigurno se završava neuspehom. Pitanje je samo, za koga?

Uz autora i koreografa Igora Korugu i izvođače, na predstavi su radili dramaturškinja Milica Ivić, kompozitor Luka Mejdžor, Mane Radmanović zadužen za grafičko oblikovanje, Boris Butorac, dizajner svetla, producentkinja Marijana Cvetković, kao i koordinator Marko Pejović i organizator Filip Perić.

Predstavu realizuje Stanica Servis za savremeni ples uz podršku projekta Dance On, Pass On, Dream On, programa Kreativna Evropa i Ministarstva kulture Republike Srbije, a partneri su Kulturni centar Magacin i Bitef Teatar.

Fotografije: Vladimir Opsenica

Članak Premijerno izvedena plesna predstava Želja da se napravi čvrsta istorija završiće se neuspehom autora Igora Koruge se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Učestvuju u razgovoru: Andraš Urban, Ildiko Lovaš, Dejan Ilić, Bojan Krivokapić i Tamara Mitrović

Ko je zaista bio Geza Čat? Veliki pisac, slikar, kompozitor ili pak lekar? Ili tek zavisnik od morfijuma i ubica? I ko je merodavan da odgovori na to pitanje? I. Lovaš je pustila da o tome govore piščevi najbliži – majka, supruga i ćerka, te pisac sam. Ali, od njihovih glasova se ne sklapa (samo) slika o piscu. Umesto da pokaže ko je pisac zaista bio (što je ionako nemoguć posao), I. Lovaš radi nešto drugo: razlaže i prokazuje lažnu, zlonamernu javnu sliku o piscu i predrasude o piscima i književnosti uopšte.

Ildiko Lovaš (1967, Subotica), jedna od najznačajnijih spisateljica u Srbiji, diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Fabrika knjiga objavila je prevode s mađarskog jezika zbirke priča Via del Corso, romana Španska nevesta (Devojački, roman) i Kamenčić. Knjiga o Leni i o Leni Rifenštal. Dobila je više prestižnih nagrada u Mađarskoj.

Već svojim naslovom i roman i predstava sugerišu veliki emotivni naboj, ali i  neminovnosti sudbine koju pojedinac ne može da izbegne. Neobična je sudbina subotičkog pisca Geze Čata koji je živeo na prelazu 19. u 20. vek.

„To jeste snažna, emotivno jaka priča o majčinstvu, o detinjstvu, o tome kako je biti napušten. Majka mu umire vrlo rano, to je otvor gde ulazimo u Čatovu frustraciju sa životom, tu vidimo na kraju jednog dečaka koji sve vreme želi da bude prihvaćen, a zagrađuje se u neki provincijski milje iz kojeg nikada nije ni znao da izađe na pravi način. Kako ostati siroče, odrastati u svetu tako da se ne vežete maltene nizašta.“  – Andraš Urban

20.00, Velika sala

Predstava Pozorišta „Kostolanji Deže” i Novosadskog pozorišta

U predstavi igraju: Livia Banka, Gabriela Crnković, Timea Filep, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Robert Ožvar i Andrea Verebeš.

Reditelj Andraš Urban, potpisuje i scenografiju, kompozitor muzike Silard Mezei, kostimograf Marina Sremac, dramatrug Kornelija Goli. Autorka ilustracija za predstavu je Fani Cer, praunuka Geze Čata, koja je ilustrovala i knjigu.

Predstava stavlja u centar lik Geze Čata, pisca, slikara, kompozitora i psihijatra, koji je živeo na prelazu 19. u 20. vek. Svojim naslovom već i roman i predstava sugerišu veliki emotivni naboj, ali i neminovnosti sudbine koju pojedinac ne može da izbegne. Geza Čat, subotički umetnik i lekar, zavisnik od opijata, nesrećan zbog rane smrti majke, ubio je ženu, pokušao samoubistvo, pobegao iz klinike, da bi sa 32 godine umro od predoziranja. Prikazujući njegov dramatičan život iz ugla njegove majke, supruge i ćerke, ali i samog pisca, likovi su postavljeni u odnosu na centralnu figuru samog Čata, odnosno kroz njihova emotivna sećanja i njihove komplikovane odnose gradi se priča i o tome šta čini arhetip porodice.

Predstava se igra na mađarskom jeziku s titlovanim prevodom na srpski.

Članak Predstavljanje knjige i istoimena predstava – Kad te Bog ritne u stomak u DKSG-u se pojavljuje prvo na Oblakoder.

MRZIM POZORIŠTE je autorski i autobiografski performans Minje Bogavac –  pozorišne autorke i radnice u kulturi Srbije. Autorka performansa, radi u profesionalnom pozorištu od svoje dvadesete godine. Sada ima četrdeset jednu. 

Performans kombinuje pozorišnu teoriju, praksu i ličnu ispovest umetnice, nakon dve decenije pozorišnog rada. Performans je duhovit, satiričan, ironičan. U svojoj eksplicitnoj nameri da omalovaži pozorišnu umetnost i njen značaj u društvu, zapravo priča priču o igri – kao smislu života, kao najvažnijoj stvari na svetu.

Predstava će biti održana 27. marta, na Svetski dan pozorišta, od 20č na sceni Reflektor teatra na Dorćol Platz-u (Dobračina 59b, Beograd) gde ćete moći da zajedno sa Minjom Bogavac upoznate čudesan svet pozorišta!

Više informacija o kupovini karata možete pronaći na veb-sajtu Reflektor teatra www.reflektorteatar.rs.

Performans je delimično finansiran dobrovoljnim donacijama građana, sakupljenim u kampanji „VI STE VIŠE OD PUBLIKE: producirajte predstave Reflektor teatra” 2021. Takođe, nastao je u koprodukciji sa nezavisnim art-habom RADAR iz Sofije, gde je premijerno izveden 2022. u okviru festivala „New Stages SouthEast” koji organizuje Gothe Institut Bulgarien. Performans se igra u verziji na srpskom i verziji na engleskom jeziku.

MILENA MINjA BOGAVAC (Beograd, 1982) je spisateljica, dramaturškinja, pozorišna redateljka, scenaristkinja, pesnikinja, aktivistkinja, dramska pedagoškinja i radnica u kulturi. Kreativna je direktorka organizacije Centar E8 i direktorka Reflektor teatra, angažovane pozorišne trupe koja posluje u sklopu ove organizacije. Nezavisno od stalnog angažmana, piše, režira i radi kao dramaturškinja, u okviru raznih institucija ili organizacija sa nezavisne umetničke scene u Srbiji i regionu. JUGOSLAV HADŽIĆ (Smederevo, 1976) je muzičar i glumac. Od 2002. do 2014. Bio je stalni je član Dah teatra. Godine 2014, sa koreografkinjom i rediteljkom Sanjom Krsmanović Tasić, osnovao je nezavisnu trupu Hleb teatar. Radi u Hleb teatru, kao glumac, kompozitor, muzičar, asistent režije i tehničar. Od 2015. godine, radi kao dizajner zvuka i tonski tehničar u Bitef teatru. Tehnički je direktor festivala MATER TERRA i Plesnog festivala „Dani Smiljane Mandukić”.

Članak Predstava Mrzim pozorište premijerno na Dorćol Platz-u se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Reč autora:

„Svaki živi organizam predstavlja sistem koji funkcioniše po nekim zakonitostima prirode. Samo čovek funkcioniše po zakonima razuma koji često nije usaglašen sa zakonima prirode već je po pravilu u sukobu sa njima, pa tako i u sukobu sa samim sobom. Predstava Organizam ovori nam o tome koliko su nam osećanja drugačija od nametnutih normi, konvencija i moralnih vrednosti. Samim tim postajemo zarobljenici očekivanja okoline da ne  budemo drugačiji i da se stopimo u masu prosečnosti. Svaki čovek u sebi nosi i sukob između razuma i osećajnosti koji, gotovo po pravilu, rađa bunt. Kako postići sklad i balans težnji i potreba je vrhunski cilj svakog živog bića, a ova predstava samo otvara niz pitanja i društvenih problema sa kojima se susrećemo svakodnevno, a nadam se da će pružiti i neke odgovore.”
-Boris Postovnik

Reč rediteljke:

 „Neizmerno mi je drago što je Boris Postovnik imao poverenja da prepusti svoje prvo dramsko delo u ruke jedne neiskusne, ali ambiciozne studentkinje. Već na prvo čitanje „Organizam“ je okupirao moje misli. Ovaj komad na zanimljiv i neobičan način prikazuje problem savremenog mladog čoveka da pokaže svetu ono što jeste. Konstantan osećaj da moramo da se prilagodimo, često nas ograničava da iskoračimo iz svog balončića komfora u kome živimo. Ova komedija nastaje kao proizvod rada i dobre volje mladih i posvećenih ljudi. Nadam se da će ugrejati srca publike, baš kao što su i oni ugrejali moje.“
-Milica Kvrgić

Autorski tim čine:

Režija: Milica Kvrgić
Asistent režije: Lidija Đurašević
Autor teksta: Boris Postovnik
Produkcija: Marija Aleksić
Asistent produkcije: Vladislav Marković
Scenografija i dizajn kostima: Katarina Mijailović
Muzika: Petra Perović
Koreografija: Mirela Božić
Dizajn svetla: Sanjin Aleksić
Izrada kostima: Vesna Balać
Tehničar: Nikola Nikolić
Grafički dizajn: Petar Vasiljević


Glumačka podela:

Srce: Marko Čupić
Mozak : Ivan Blagojević
Želudac: Nebojša Pribićević
Zadnjica: Dušan Pavlović
Desna noga: Tamara Mladenović
Leva noga: Sara Pavlović/Marija Marijanović
Desna ruka: Đorđe Momčilović
Leva ruka: Lazar Tešić
Jezik: Luka Golubović
Jetra: Katarina Veljović

Trajanje: 85 minuta

Fotografija: Nena Mirčić

Članak Predstava Organizam u Domu kulture Studentski grad se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Midlseks, Kod Večite slavine, Slepa mrlja, Kafka machine, Tesla, izumetnik i Golmanov strah od penala predstave su za koje će srednjoškolci i studenti imaju popust više od 50 odsto te će tako ulaznica, uz indeks i knjižicu iznositi 400 dinara. 

Kako ističe glumica Sonja Kesler od izuzetne je važnosti, kada je reč o predstavi „Midlseks“ da publika, a prvenstveno mladi zavire u život jedne transseksualne osobe, kako bi znali kroz šta ona prolazi.

„Neverovatno ispričana priča stoji iza ovog jednostavnog naslova. U čoveku je tako puno stvari,  a tako lako može biti osakaćen u pokušajima da se smesti u kalup. Jedna intimna i dirljiva priča o različitosti. Za publiku, a pogotovo za mlade, je važno da neguju plemenitost i saosećanje, Midlseks od gledalaoca to traži“, istakla je Kesler.

Glumac Marko Marković koji tumači lik Jozefa Bloha u predstavi „Golmanov strah od penala“ kaže da ova predstava donosi jednu lekovitu poruku opakog nobelovca.

„U mene je Handke ubacio neku anksioznost, sećam se da sam poslednjih 20 strana čitao naglas na Štrandu da bih sebi dokazao da sam ga pročitao. Kakav pisac, ubedio me koliko je poraz otrežnjujuć i ohrabrujuć, u vremenu osuđenom na uspeh. Šta je uspeh bez zadovoljstva“, ističe Marković.

Međunarodni dan studenata obeležava se 17. novembra kao sećanje na 1939. godinu kada su nacisti pogubili 20 čehoslovačkih studenata koji su protestovali protiv okupacije.

Više od 1.200 studenata tada je odvedeno u koncentracione logore, a domovi i Univerzitet pretvoreni u kasarne. Međunarodno veće studenata kasnije je u Londonu proglasilo 17. novembar za Međunarodni dan studenata, a pedeset godina kasnije, 1989. godine, studenti u tadašnjoj Čehoslovačkoj ponovo su ustali protiv drugog nedemokratskog režima, čime je započela “plišana revolucija” kojom je u toj zemlji okončan komunistički režim.

Ulaznice su u prodaji na biletarnici SNP-a, dok sve informacije o predstavama, publika može pronaći na sajtu Srpskog narodnog pozorišta.

Fotografije: V. Veličković i S. Doroški

Članak Povodom Međunarodnog dana studenata – Kako je propao svet? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ansamblu predstave dodeljena su oba priznanja FAS-a na svečanoj ceremoniji zatvaranja festivala koja je održana u nedelju, 6. novembra u Malom pozorištu „Duško Radović.”

„Kroz celokupnu ovogodišnju selekciju dominantno provejava tema usamljenosti, otuđenosti i nemogućnosti komunikacije u svetu pogođenom ogromnim problemima. Ipak, predstava ,,Ja sam Akiko“ izdvojila se svojim uzbudljivim scenskim jezikom, ali i katarzom koju nam je donela.“ navodi se u obrazloženju stručnog žirija. „ Hrabar umetnički i produkcijski potez ove ekipe, da postave Tićmijev roman na scenu u formi jedne intimne monodrame, izuzetno je značajan vredan pomena“

Stručni žiri ovogodišnjeg FAS-a činio je po jedan član iz svakog od deset pozorišta koja su učestvovala na festivalu: Draga Živanović, Ivana Nedeljković, Miloš Anđelković, Milja Mazarak, Tijana Grumić, Ljubica Radomirović, Emilija Stojanova Mrdaković, Blagovesta Vasileva, Toma Bibić i Željka Mandić.

Pomenuta predstava zadivila je i pedagoški žiri, koji je ove godine zasedao u sastavu: Dragana Ćećez-Iljukić, Suzana Plavanjac i Jasmina Radosavljević.

„Ovogodišnja selekcija je pokazala da pozorište za decu i mlade u Srbiji danas obrađuje teme koje su ne samo aktuelne nego i društveno angažovane kao što su empatija, nasilje, ekologija, usamljenost, zlostavljanje, zanemarivanje, a kao podlogu koriste kako dela klasične književnosti poput bajki tako i dela savremenih autora“, navodi se u odluci ovog žirija.

„Gledajući Akiko, osim usamljenosti koju prvo vidimo, vidimo i ljubav u odnosu sa ocem, maštovitost, duhovitost, inteligenciju, snagu, ljubomoru, energiju znanja, čežnju za majkom, čežnju za drugim. Pedagoška vrednost ove predstave proizlazi iz umetničke naracije, režije, teksta i svih zvučnih, slikovnih, taktilnih, muzičkih, emotivnih i glumačkih elemenata.“ Žiri pedagoga 4. festivala ASITEŽ-a Srbije odlučio je da posebno pohvali i predstavu „Bambi“

Pozorišta za decu i mlade Kragujevac.

Pokrovitelji festivala su Grad Beograd, Gradska uprava grada Beograda – Sekretarijat za kulturu, a festival su podržali i Francuski institut – Teatroskop i kompanija Audiovox.

Autorka fotografija: Lidija Antonović

Članak Predstava Ja sam Akiko osvojila dvostruku nagradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ideja za novu predstavu nastaje iz kratkotrajne vizije Stravinskog u kojoj starešine u krugu posmatraju mladu devojku koja pleše do smrti. A kako se vizija kasnije razvijala u kompoziciju i balet, devojka prihvata poziciju one koja će biti žrtvovana, kako bi se umilostivile sile („koje su veće od nas“) i omogućile plodnu godinu. Stoga, žrtva se podnosi drugima, a žrtvujemo najbolje od sebe. Danas posmatramo žene od kojih se takođe očekuje da sprovodeći društvene obrede, odustanu (barem od dela) života, ne bi li društvo nastavilo da perpetuira svoje modele nekog navodnog
prosperiteta. Ovom predstavom mi se vraćamo na to mesto, na krug kojim počinje žrtvovanje.

Predstava se bazira na originalno kreiranim plesnim materijalima i izvodi se na kompilaciju po izboru reditelja, ali ima i nekoliko referenci: Rosas danst Rosas (Anne Teresa De Keersmaeker), Barbe Bleue (Pina Bausch) i Frauenballet (Suzanne Linke). Sva tri citata neće biti izvedena na muziku koja je bila korišćena u originalu, već na Posvećenje proleća Igora Stravinskog.

Ovu predstavu posebno posvećuju ženama dobi 50+, koja je i dob učesnica u predstavi, od kojih su se neke aktivno bavile plesom pre 30 godine, a nekima je to bio večiti san. Sada osnažene, one nude to zajedništvo i drugim ženama i svima voljnim da promišljaju o odnosima moći i mogućnostima promene.

Kompanija Strune u plesu i saradnice.

Koreografija i izvođenje: Branka Baretić Milenković, Danijela Pantić, Stanislava Maksimović, Marina

Maraš, Ivana Ristić, Ljubica Jovanović, Milica ĐurĎević, Ljiljana Andrejević

Koncept, dramaturgija i režija: Marko Pejović

Kostimograf: Boris Čakširin

Plesni pedagog: Ana Ignjatović Zagorac

Produkcija: Branka Milenković PR IzvoĎačke umetnosti

Finansijska podrška: Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru projekta Plesom (osna)žene

Podrška u realizaciji: Kulturni centar Magacin

Fotografija: Luka Knežević Strika

Članak Premijera plesne predstave O (od)ustajanju se pojavljuje prvo na Oblakoder.