Kao i u pomenutm delima, autorka suptilnim humorom i stilom koji odiše jednostavnošću prikazuje priče koje bi mogle biti stvarne. Ukoliko napravimo paralelu između knjiga Moj muž, Nikuda ne idem i pomenutog dela, uočljiva je povezanost koja se zasniva na otvaranjima tema o položaju žene u formalnim okvirima današnjeg društva. I dalje su prisutne senke prošlosti koje čine da strahovi žena deluju kao nešto duboko ukorenjeno u pamćenju društva. Rumena je jednom prilikom za Oblakoder rekla: „Ako živiš i radiš u jednoj sredini, imaš obavezu da učiniš da ona bude bolja.” Tom rečenicom autorka govori i o svom pristupu stvaralaštvu. Uticaj koji želi da ostvari kroz književnost značajan je posebno za sredinu u kojoj živimo, gde su mnoge teme koje se tiču položaja žene u društvu još uvek tabu.

Priča kojom nas autorka uvodi u delo značajna je jer otvara temu o kojoj ne govorimo naglas – o čemu razmišlja i čega se plaši devojka koja prvi put odlazi kod ginekologa. Ni u priči ti strahovi ne bivaju izgovoreni naglas. S obzirom na to da je uvodna priča fokusirana na tok misli devojke u čekaonici ginekološke ordinacije, uviđamo trenutke rađanja ideje o prenošenju problema jedne žene . Junakinja priče „Tinin problem” razotkriva nesigurnosti i strahove pred prvu posetu ginekologu. Pored porodičnih problema, koje Rumena Bužarovska najčešće slika u ovoj zbirci, zanimljive su teme koje otkrivaju strahove i situacije sa kojima se susreće žena kroz sazrevanje. Ova priča značajna je jer kroz nju možemo naslutiti teme koje će se kasnije razviti u zbirci „Moj muž”. Autorka uspeva da prikaže jasno jednu scenu koja je poznata mnogim mladim ženama. U tom zbrkanom toku misli javlja se osećaj stida – hoće li ginekolog osetiti neprijatan miris? Kako doći od dela za presvlačenje do stolice za pregled? Da li ima neizlečivu i strašnu bolest koja se prenosi polnim putem? Međutim, kroz njenu posetu ginekologu saznajemo i za savete koje je dobijala od drugarice o tome da ne treba da koristi zaštitu, posmatramo njen razgovor sa ženom u čekaonici i zahvaljujući autorki zaokružujemo u priču poznate scene i rečenice iz okoline kojima žene teše jedne druge ili odvlače još dalje u ralje društva koje nema razumevanja.

Ukoliko ste čitali dela Rumene Bužarovske, navikli ste na perspektivu žene. Međutim, u Osmici autorka se češće poigrava perspektivom pa tako u priči „Uoči velikog takmičenja” pripovedač je mladić. Ipak, u pomenutoj priči pažnju privlači lik njegove tetke, osobe koja komplusivno čisti dom kako bi za to dobila priznanje. Ova, kao i ostale priče iz zbirke, predstavlja dramu koje se odvija u kratkom vremenskom periodu što doprinosi tome da situacije deluju napeto. Granične situacije u kojima se nalaze likovi mogu delovati banalno te zbog toga i posebno duhovito, kao u pomenutoj priči. Banalna situacija u kojoj mladić, nakon dugog putovanja, ne uspeva da isprazni creva u besprekorno beloj i čistoj kući svoje tetke, čini priču napetom jer se čitalac do kraja priče pita hoće li junak uspeti da obavi nuždu. Međutim, iako naizgled originalan, tok priče koji se vezuje za junaka u jednom trenutku postaje predvidiv, čime se ublažava utisak o kraju priče. Ipak, važno je pomenuti da situacija u kojoj se našao junak problematizuje dublji problem u svetu žene koja je opsednuta čistoćom kako bi za to bila nagrađena. Prekor koji upućuje svojoj rođaki koja nije i naizgled tako uredna uvodi u ovu priču temu stereotipa koji se odnose na žene u jednom društvu. Suptilni detalji koji nam svedoče o jednom malom društvu, skrajnuti su pred mislima junaka koji sve vreme razmišlja o oslobađanju creva.

Posebno zanimljva je priča koja takođe pretresa scene iz društva koje smo počeli da doživljavamo opštim mestima. „Meso za ručak” predstavlja idejnu liniju koja će se razvijati u daljem stvaralaštvu autorke. Centralna tema pomenute priče jeste odnos koji junakinja uspostavlja sa majkom svog partnera, sa kojom započinje život u zajednici. Naizgled opšta mesta u kulturi jednog društva produbljena su kada se u priču uvodi svekrvin kućni ljubimac – mačka, koja zauzima svojevrsnu ulogu njenog alter ega. Suočavanje sa majkom partnera zamenjeno je borbom koju junakinja vodi sa životinjom. Priča je obojena upečatljivim scenama i napetošću koja se razrešava u poslednjoj sceni jednim snažnim poređenjem u kome razotkrivamo detalje o jednom partnerskom odnosu, koji su se suptilno javljali kroz priču.

Porodični odnosi su dominantna tema ove zbirke. Pored ženske perspektive, koju očekujemo od autorke, opisujući kompleksne porodične odnose, ona pokušava da zagrebe po površini slike jednog oca. Čini to u nekoliko navrata, a posebnu pažnju privlače očevi iz pripovetki „Ne plači tata”, „Talasi” i „Ćufte od blata”. Iako su smešteni u tri različita konteksta, njih trojicu povezuje to što su u odnosu prema porodici i u odnosu prema sebi emocionalno nedostupni. U prvoj pomenutoj priči oslikan je lik oca koji nakon saznanja o tome da je njegov sin bio žrtva u jednoj situaciji. Pred očima svoje supruge postaje ogoljen do tančina. Međutim, očevo iskaljivanje gneva nad detetom nasilnikom i njegovim ocem opisano je kroz slutnju njegove supruge. Ustaljeni obrasci prema kojima muškarac, a posebno muškarac sa Balkana, treba da se ponaša uskraćuju iskazivanje emocija. Zanimljiva je linija kojom se kreću očeve emocije. Rađaju se u trenutku kada je njegov sin u ulozi žrtve, a ne onoga koji napada. Autorka suptilno, kroz slutnje i misli majke, pred nama gradi lik osobe koja je i sama mogla biti žrtva. Za razliku od ovog oca koji je nepristupačan i dalek prema sebi, otac iz priče „Ćufte od blata” prikazan je otac nasilnik, apsolutno hladan i dalek. Dve situacije u kojma saznajemo o liku jesu nasilje nad ćerkom. Takvo nasilje najavljuje nam njena drugarica iz ulice, nemi posmatrač. Za razliku od oca iz prethodne priče, o ovom ocu ne saznajemo puno, njegova osećanja su zamaskriana slikom agresije. Na kraju, otac koji se prikazuje u priči „Talasi”, iako brižan prema ćerki, predstavlja se kao nepostojan i nepoznat. Nakon sumnjivih poslova u koje je upleten, njegova supruga odlazi sa ćerkom u Grčku, u lažnom scenariju odmora, devojčica se susreće sa nesrećnom i nezadovoljnom majkom.

Majka je centralna ličnost priče „Osmica”. Dramatična situacija koja se odvija u mislima junakinje koja ne želi da troši novac i živi skromno kako bi svoju porodicu obezbedila, slika je jednog vremena i jednog posebnog pogleda na svet sa kojim se neretko možemo susresti kod žena i majki. Priča se niže oko jednog događaja – potencijalnog odlaska kod privatnog zubara. Iskorak iz rutine u kojoj živi u njenim mislima deluje kao krupan korak radi koga će se kajati. Taj iskorak ogleda se u trošenju zarađenog novca na sebe. U toku jednog dana odigrava se drama junakinje koja se bori sa svojim strahovima. Osim pomenute bojazni da će potrošiti novac, otkrivaju se i dublje nesigurnosti. Dok uništena strahovima pokušava da se ponaša prirodno, ona pravi ishitrene poteze kako bi kupila vreme koje joj je preostalo do odlaska kod zubara. Za to vreme život oko nje teče i niko ne obraća pažnju na dramu koja se razvija u njoj.

Među proodičnim odnosima nije zanemaren ni odnos između dve sestre, a prikazan je u priči „Pribor za goste”. Autorka nas uvodi u priču in medias res, kao i dosad, a razotkrivanje međuljudskih odnosa pred očima čitaoca razjašnjava se u u jednoj prikazanoj situaciji. Dok nam govori o svojoj sestri, Ada ironično i duhovito najpre predstavlja njen nedostatak talenta, na kome ipak uspeva da zaraćuje kao kompozitorka. U ovom slučaju je to opis posete muzičkog kritičara. Zajednički život dve sestre, Ade i Bele, počinje onda kada Bela postaje udovica. Prikazane kao potpuno različite osobe, ipak se na kraju stapaju kroz prizmu zanimljivog gosta, muzičkog kritičara, koji ih posećuje u dva navrata.

U odnosu na pomenute pripovetke, „Smrt učiteljice Stane”, problematizuje odnos prema autoritetu. Tema je posebno značajna i čini se da nije toliko prisutna i u društvu, kao ni u književnosti današnjice. Devojčica koja pripoveda, slika nam svoju učiteljicu kao nežnu i tolerantnu. Međutim, iz ugla roditelja, o učiteljici Stani saznajemo da je izrazito gruba, nervozna, hladna i koristoljubiva. Autorka verodostojno predstavlja dečiju perspektivu. Uprkos komentarima roditelja i događajima koji su joj posvedočili o grubosti učiteljice Stane, devojčica veruje u njenu dobrotu na osnovu naklonosti koja joj je poklonjena. Posebno značajno u ovoj priči jeste problematizovanje školskog sistema, odnosno njegove nedoslednosti u slučajevima učitelja koji su kroz školovanje i sami učili kroz kazne, autoritativnost i grubost. Autorka vešto prepliće perspektive, dok slušamo devojčicu koja govori o nežnosti i ljubavi, pojavljuju se dve scene dovoljne da se uverimo u suprotno. Ipak, manipulacija kojom se učiteljica služi doseže duboko do deteta. Ponovo, kao i u mnogim ostalim Rumeninim delima, susrećemo se sa pričom koja svakako jeste istinita jer su mnogi od nas, posredno ili neposredno, bili pod uticajem nekog autoriteta tokom školovanja, za kojeg smo verovali da je bezgrešan.

S obzirom na to da je zbirka nastala 2010. godine i prethodi delima Rumene Bužarovske sa kojima smo imali priliku da se susretnemo, uočava se rađanje ideja koje će oživeti u kasnijim zbirkama. U odnosu na zbirku „Moj muž” ovde se uočava slabija kompoziciona povezanost, posebno naglašena s obzirom na to da će se novija zbirka razvijati oko unapred određenog jezgra (skup priča iz ugla žena koje otvaraju temu položaja žene u društvu i sa članovima svoje porodice). Takođe, priče nisu jednako kompleksne – razlikuju se na tematskom nivou i na nivu motivacije likova. Posebnu pažnju privlače slike kojima se autorka služi kako bi nam prikazala ličnosti, kao i pripovedanje koje je dinamično. Stil je jasan, gotovo razgovoran, a autorka se poigrava sa svakodnevnim situacijama, dodeljujući im važno mesto tokom priče, kako bi poentu uspela suptilno i nepretenciozno da izvede. Važno je istaći kako je autorka otvorila i zanimljive teme sa kojima se nismo susreli u njenom kasnijem stavaralaštvu. Ženska perspektiva ovde nije dominantna, javlja se pričanje iz perspektive muškarca i deteta takođe. Ipak, nemoguće je da ne uočimo kako su otvorene teme koje problematizuju diskriminaciju, nasilje i stereotipizaciju žena, a koje će autorka oživeti u kasnijim delima na izuzetan način.

Članak Zbirka Osmica – odnosi moći u porodici i društvu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dimitrije je mladi pisac, kolumnista, profesor Engleskog jezika i student filozofije. Eseje i kolumne objavljivao je na raznim internet portalima, a u poslednje dve godine primarno se usmerio na držanje časova Engleskog jezika i pisanje proze i poezije. Svoje prvo delo, The Mechanical Butterfly: A Book of Impressions, Dimitrije je objavio početkom godine, a pre mesec dana objavio je i kratku knjigu filozofskog karaktera, Notes from the Coffee Table: The Philosophy of Possibility, koja je  tek prva u nizu knjiga filozofskog karaktera koje planira da piše i objavljuje.

Tim povodom rešili smo da malo proćaskamo sa Dimitrijem o njegovom stvaralaštvu, interesovanjima, ali i planovima za budućnost.

Koji je bio presudan faktor da baš „Mehanički leptir” bude tvoj prvi roman koji ćeš podeliti sa ostatkom sveta i zašto baš preko Amazona?

Dimitrije Ostojić: Lične spise, među koje se ubrajaju i određena poglavlja Mehaničkog Leptira, sam odavno pisao, ali sam ih retko delio sa drugima, izuzev nekolicine tekstova  i pesama koje bih ponekad podelio sa bliskim osobama, osobama koje su se u tim tekstovima pronašle. Naime, jedno je kada neko pročita tekst i taj isti tekst razume – Stvari su iz korena potpuno drugačije kada neko reči oseti, kada među rečima pronađe svoj život, svoje osećanje, sećanje, kao i svoje iskustvo, drugim rečima, kada u delu pronađe sebe. To je, za mene, ono što daje delima dublji smisao. To je bio, može se reći, presudan faktor, činjenica da to delo za nekoga, negde, može imati duboki smisao. Pored toga, Mehanički Leptir je prvo delo koje sam, tako reći, završio, uobličio i upotpunio u jednu celinu, za koju sam smatrao da treba postojati u obliku knjige.

Nisam siguran kako stvari stoje sa izdavaštvom u Srbiji, ali ne verujem da bi lokalne izdavačke kuće bile, tako reći, oduševljene idejom objavljivanja kratke knjige, napisane od strane nepoznatog autora, koji, povrh svega, piše svoja dela na engleskom jeziku. Pored toga, Amazon nudi platformu koja, u velikoj meri, oslobađa autora od nepotrebne birokratije, kao i sumanutih cena izdavaštva, platformu koja, istovremeno, daje samom autoru veću kontrolu nad sopstvenim delom. Sve to, naime, ima svoju cenu, jedna od kojih je ta da delo mora biti napisano na engleskom jezikom. Ta cena je, doduše, bila za mene mala, naspram onoga što mi je, na Amazonu, bilo ponuđeno.

Moja želja je da moje knjige ljudi čitaju. E-knjige su, nije sporno reći, mnogo pristupačnije, kao i jeftinije od fizičkih kopija istih. Pored toga, one su rasprodeljene globalno, što znači da su odmah dostupne ljudima iz drugih zemalja, bez potrebe da se u to mešaju izdavačke kuće koje mogu, ali i ne moraju, biti voljne da te iste knjige prevedu na drugi, strani jezik. Može se, stoga, reći da je jedna stvar vodila drugoj i da je Amazon ispao, po meni, najbolja opcija za izdavaštvo.

O čemu pišeš u svom romanu?

Objasniti Mehaničkog Leptira ukratko je težak zadatak. Ako bih ga morao definisati, rekao bih da je to fikcionalna autobiografija. Mehanički Leptir je, naime, delo fiktivnog Pisca. Doduše, iako je sam Pisac fiktivan lik, to nije glavni razlog zašto je Mehanički Leptir delo fikcije.

Najjednostavnije rečeno, Pisac piše svoju autobiografiju, posvećenu određenoj osobi. Međutim, same činjenice njega ne zadovoljavaju. On priznaje da, iako on može reći stvari o sebi, same činjenice, kao i same reči, sa sobom ne nose težinu preživljenog momenta. Pisac se odlučuje na to da svoj život i svoju prošlost predstavi, naime, kao niz poetskih, fiktivnih priča, niz momenata opisanih, ne onako kako su se oni dogodili, već onako kako ih je on sam doživeo.

Mehanički Leptir je, stoga, knjiga koja govori o pomućenim istinama sopstva, o traumama, sećanjima, uticajima koje na čoveka imaju, kako vreme, tako i slučaj.

Pored ovog romana, napisao si i filozofsko delo. Ako nečega na ovom svetu ima u izobilju, to je različitih “filozofija”. Šta je ono što je izostajalo u svom tom moru ideja i samim tim podstaklo te da napišeš jedno takvo delo?

Potpun odgovor na ovo pitanje može biti, vrlo lako, knjiga za sebe. Mislim da bi bolje bilo reći šta Zapisi nisu.
Naime, Zapisi nisu delo u kome su premise, metode i zaključci obavijeni u nerazlučive, mistične, filozofske apstrakcije, pozivajući se, kako bi svoju istinitost dokazali, na druge nerazlučive, mistične i apstraktne filozofske sisteme.
Zapisi nisu delo koje od čitaoca zahteva da on bude “uveden u filozofiju”. Svako, ma koliko puno ili malo filozofski nastrojen on bio, može, u najmanju ruku, pročitati i razumeti Zapise.
Ideje drugih filozofa nisu predmet Zapisa. Predmeti Zapisa su mogućnost, kontingentnost, kao i Priroda, razmatrani na način sa kojim se ja, lično, nisam nikada ranije susreo kod drugih filozofa.
Zapisi nisu komplikovani. Jednostavno i razumljivo je lepše od komplikovanog i nerazumljivog. Sam naziv knjige, Zapisi sa stočića za kafu, odiše neozbiljnošću, iako je to jedno ozbiljno delo. Moglo bi se reći da to delo nije namenjeno “ozbiljnim” filozofima, koji bi, smatram, svoje vredno vreme radije posvetili mozganju o tome šta je tačno Hegel “time hteo reći”, spajanju i prespajanju ideja Dekarta i Lajbnica, raspravama o odnosu Novoplatonizma i Hrišćanstva, itd. To je delo namenjeno onima koje ne zanima filozofija u svrhu poznavanja istorije filozofije. To je delo namenjeno onima koje zanima filozofija kao disciplina čija je svrha razumevanje samog bića.

Puno truda je uloženo u to da se Zapisi učine što bližim samom čitaocu. Ja, stoga, smatram da je najbolje da se sam predmet Zapisa ostavi u rukama čitaoca.

Čitajući “Mehaničkog leptira” i “Zapise sa stočića za kafu” ostao sam pri utisku da, iako se radi o dve knjige koje su potpuno drugačijeg karaktera i forme (jedno je narativno, a drugo teorijsko (čitaj: filozofsko)), stiče se utisak da obe povezuju isti motivi istine i sudbine. Koliko se tretman ovih motiva razlikuje u ova dva dela i kako misliš da bi fiktivni pisac iz “Leptira” odreagovao na “Zapise” ?

Tretman ovih motiva se razlikuje na isti način na koji se razlikuju i sama dela. U Mehaničkom Leptiru se tome pristupa na ličnoj osnovi, dok se u Zapisima tim temama pristupa objektivnije i nepristrasnije. Doduše, u tim delima se retko kada pominju isključivo “istina” i “sudbina” kao takvi. U tim delima su takve stvari više implicirane, radije do eksplicirane.

Smatram da bi Pisac bio vrlo nezadovoljan Zapisima. Smatram da bi on voleo nešto malo ličnije.

Kako se nosiš sa onim danima kada ti se prosto ne piše? Kakvih iskustva imaš sa ‘piščevom blokadom’ i imaš li neki proces pisanja generalno?

Može se reći da mene opseda nešto suprotno od piščeve blokade, naime, svakodnevna bujica ideja, što je druga, jednako ubitačna, krajnost. Znate, poznato je da je najteži zadatak napisati prvu rečenicu knjige. Ja ne mislim da je to slučajno. Prazan papir ne predstavlja, za mene, priču koja nije napisana, on predstavlja svaku priču koja na njemu može biti napisana. Možete samo zamisliti osećaj kada se u vama hiljade ideja bore za pažnju i da, pritom, svaka zahteva da baš ona bude sledeća, ma koliko ona bila besciljna, nedovršena, nerazumna, itd.

Smatram da svemu tome treba dati vremena. Celine, vremenom, dobiju formu, bitne ideje ostaju, nebitne nestaju. Nekim ljudima uspeva da “samo pišu, bez obzira na sve”. Meni ne. Moja sveska je prepuna ideja zapisanih u jednoj, do dve, rečenice. Ipak, iako smatram da ideje treba razmatrati, smatram, isto tako, da nema svaka ideja jednaku vrednost, ili, drugim rečima, da ne mora baš sve biti rečeno. Može se reći da jednostavno osetim, u vezi svojih ideja, kada je to, tako reći, to.

Čime se sve zanimaš kada se ne baviš pisanjem? Šta te najviše ispunjava?

Kada se ne bavim pisanjem, iskreno, najviše volim da predajem engleski (To može delovati čudno, budući da je to moj posao). Ipak, razgovori sa ljudima, činjenica da nekome pomažem, da radim nešto što je od stvarne koristi nekome je ono što me najviše ispunjava.

Volim da se bavim stvarima vezanim za tehnologiju. Dugo vremena sam koristio, kao i mnogi drugi, računar, ne obraćajući pažnju na ono što ta naprava zapravo jeste. To se promenilo kada sam, prateći sugestiju bliske osobe, odlučio da isprobam Linux operativni sistem. To je bio trenutak koji je, može se reći, pokrenuo moje interesovanje za samu stvar.  Može se reći da sam, vremenom, postao fasciniran računarima, programiranjem, kao i elektrnonikom – Ne samo činjenicom da tako nešto postoji, već da je to neko napravio i da tako nešto zapravo radi.

Volim da se bavim muzikom, što bi rekli, “za svoju dušu”. Nisam, međutim, autor muzičkih dela, niti sam deo neke muzičke grupe. Najviše se bavim obradama pesama koje meni lično znače. Pored toga, smatram da me to čini interesantnijim na žurkama.

U kom trenutku si rešio da želiš da se baviš pisanjem? Lista tvojih hobija varira od muzike, filozofije pa sve do programiranja, šta je ono što prozno pisanje izdvaja od svih tih interesovanja i koja je bila prelomna tačka kada si samom sebi rekao – Ja sam pisac ?

Nisam siguran da sam ikada rekao sam sebi da sam ja pisac, ali mislim da je prelomna tačka bila kada sam, tokom boravka na keju u Novom Sadu, prvi put osetio ogroman naboj energije koja je prosto zahtevala da iz mene izađe u vidu reči na papiru. Loše artikulisanih, nepovezanih reči, ali reči svejedno. Stvari su samo nastavile da idu svojim tokom. Da budem iskren, nisam o pisanju nikada razmišljao u okviru profesije. Više me je zanimimalo da li ono što je pomoglo meni, može pomoći još nekome. Nisam siguran da mogu dati bolji odgovor od toga.

Koji su pisci najviše uticali na tvoj stil pisanja, a dela kojih autora najviše voliš da čitaš nezavisno od uticaja na tvoj stil?

Lavkraft je najviše uticao na moj stil pisanja, iako se ja, lično, ne bavim pisanjem horor priča (mada, ne bih krivio one koji bi filozofska dela, drage volje, smestili na policu posvećenu delima horor fantazije). Međutim, Lavkraftov stil pisanja o onom nepoznatom, nejasnom, kao i sanjolikom jeste ono što je na mene najviše uticalo, naročito kada se govori o Mehaničkom Leptiru.

Pored toga, volim da čitam Kafku, koji je, ujedno, moj omiljeni pisac. Pored Kafke, volim da čitam Crnjanskog, H. S. Tomsona, kao i E. A. Poa. Duduše, u poslednje vreme najviše čitam stručne knjige.

Da li si imao neki konkretan cilj koji si želeo da ostvariš objaviljivanjem svojih dela? Koja su tvoja nadanja u vezi sa tvojim stvaralaštvom generalno i imaš li neke planove za budućnost (neka nova knjiga)?

Jedino delo koje je nastalo sa konkretnim ciljem jesu Zapisi sa stočića za kafu, čija je svrha razrešenje određenog nesporazuma. Ipak, da se vratim na ono što sam ranije rekao, moja najveća želja jeste da ta dela nekome pomognu, da ta dela neko pročita i da, možda, u njima pronađe isti smisao sa kojim sam ih ja pisao, kako za sebe, tako i za bliske osobe.

Planovi za buduća dela postoje, to je sigurno, ali takve stvari nisu za predviđanje, niti požurivanje, barem što se mene, lično, tiče. Sa druge strane, ako bih počeo da nabrajam sve ideje koje mi se svakodnevno vrte po glavi, bili bismo ovde dugo vremena.

Prilazi ti delimično zbunjeni mladić ambicioznih ideja, ali pesimističkih zapažanja u vezi sa perspektivom pisanja kao profesije, i pokreće tipičnu temu… Kako zapičeti i da li započinjati kada takva zanimanja nemaju perspektivu…? Šta bi rekao tom zbunjenom mladiću?

Ako bismo svi bili fokusirani samo na stvari koje u današne vreme imaju “perspektivu”, svi bismo završili, ili u IT struci, ili u drugoj zemlji, ili, po mogućnosti, u IT struci u drugoj zemlji. Ipak, sušta je činjenica da nas, kao ljude, ne zanima samo ono što ima “perspektivu”.

Sa druge strane, ja nisam pristalica romantične ideje umetnika, čoveka koji gladuje, ali je, zato, fanatično “odan” svojoj umetnosti, čak i ako ga ona košta života.

Uspeh pisca diktira, u najvećoj meri, slučaj. Pisac može uložiti ogromne količine truda u svoje delo i da, na kraju, od tog truda ne vidi ni jedan drugi plod do ličnog zadovoljstva. Ta profesija, stoga, nije jedna od onih profesija u kojoj uspevaju oni koji se, čistom silom, trude više nego drugi. Potrebno je, stoga, pronaći ravnotežu između ambicije i svakodnevnice. Sva moć onima koji umeju da od svog hobija načine profesiju, ali to nije niti moja, lična, stvarnost, niti stvarnost mnogih drugih umetnika. Ali, želja i potreba ne pitaju i stoga se mi time bavimo, što je, za mene, sasvim u redu.

Autor teksta: Nikola Jović

Članak Kako fiktivni pisac piše istinitu biografiju? se pojavljuje prvo na Oblakoder.