Na stanici me čekaju mlada koleginica i kolega, očigledno dosta entuzijastičniji od mene i sa manje problema oko ustajanja. Danas idemo do Novog Sada da pričamo o ekološkim i socijalnim pravima, a voz je upravo spoj tih prava. Dok čekamo naš intersiti voz popularno nazvan SOKO, na stanicu dolazi jedan dizel voz. Deluje kao da se izgubio jer na njemu piše Kikinda, iako na ovu stanicu ne dolaze vozovi iz Kikinde. Objašnjavam kolegama da je verovatno greška ili da su zaboravili da izmene naziv od neke prethodne vožnje.

Dok jadni izgubljeni voz odlazi, primećujem da se na stanici već okupio veći broj ljudi i da bi uskoro trebalo i naš voz da stigne. U tom trenutku nas glas sa razglasa obaveštava da intersiti voz Beograd Centar – Novi Sad dolazi na treći kolosek. Od gužve ne vidim gde je tačno ulaz za bicikle, pa u strahu da se vrata ne zatvore ulazim na prva vrata, gde sam procenio da ima dovoljno prostora za biciklu.

BG – NS za 36 minuta

Šta reći i napisati o voznoj liniji o kojoj se najviše priča i koja se ubedljivo najviše koristi. Meni je ova linija samo dokaz da ljudi vole vozove i da su jako racionalni – ukolko im obezbedite brz i pouzdan prevoz, lako će se ponovo preusmeriti na voz umesto na automobile. Ali bilo bi dobro da imamo i malo više od ovih 80 kilometara brze pruge. Zamislite da u Niš, Kragujevac, Užice, Zrenjanin ili neki drugi grad možete stići sličnom brzinom, to bi bilo divota i zasigurno bi vratilo ljude na železnicu.

Iako mi je zamišljanje brze i funkcionalne železnice strast, trenutno nemam vremena da se time bavim, jer me stjuard u vozu opominje da sam ušao na progrešna vrata i da moram da pronađem mesto da ostavim bicikl. Na moju opasku da ću stajati i držati bicikl, odgovara mi da je u ovom vozu stajanje zabranjeno. Improvizacijom nalazim mesto gde mogu da ostavim biciklu, i sedam u restoranski deo voza, mada po pogledu stjuarda vidim da nije baš srećan na kom sam mestu ostavio bicikl.

U ovom vozu moguće je naručiti kafu, sok, pivo, grickalice ili sendvič, što predstavlja zaboravljenu novinu, jer su vozovi sa restoran kolima davno nestali sa naših pruga. Naručujem jedan sok, koji nisam stigao da popijem do kraja, kao što nisam stigao ni da pogledam sve vesti na telefonu, a već ulazimo u Novi Sad. Tačno 36 minuta bez kašnjenja i stigli smo na železničku stanicu u Novom Sadu.

Železnička stanica Novi Sad

Vidim da se stanica ponovo renovira, samo par godina nakon poslednje rekonstrukcije. Pitam se šta li sad rade i kako će preurediti stanicu? Inače, ova stanica jedna je od najprometnijih, ako ne i najprometnija u državi. Zajedno sa velikom grupom ljudi izlazimo iz voza i jednim od sporednih puteva pored glavnog hola, gde su radovi u toku, izlazimo ispred zgrade.

Nadam se da će pri ovom renoviranju osmisliti kreativniji način da zaustave ptice da ulaze, ako je to uopšte i potrebno. Prošli put su na to, izgleda, zaboravili, pa je naknadno ispred glavnog ulaza postavljena neka struktura koja je ličila na lavirint sastavljen od letvica i plastične mreže. Ova konstrukcija, osim što je bila irazito ružna, dodatno je usporavala ljude pri izlasku i ulasku u stanicu.

U žurbi nisam stigao da fotografišem stanicu, ali me teši to da ću već sutra u povratku imati više vremena. A iako se čini da je u Novom Sadu sve sporije, za mene u ovom gradu vreme leti. Jedva sam stigao sve – i da održim sesiju u CK13, i da popijem pivo u Crnom ovnu i da se vidim sa prijateljima, a već je vreme za povratak.

Odavde pogled bolje vidi stvari,

Iznad grada leti bez problema.

Ovde vreme teče ispočetka,

Ovde vreme leti brzo.

Danilov doživljaj Beča

U međuvremenu došla je T. da kupi novi bicikl, i da se zajedno vratimo kući. Kupila je bicikl prelepe bordo boje (ona me ispravlja da je to zapravo burgundi boja), i opominje me treba da požurimo kako bismo našli neko mesto u vozu jer sad imamo dve bicikle, a nismo uspeli da kupimo online karte.

Stižemo na voz u poslednjem trenutku, ali unutra već ima previše ljudi i u deo predviđen za bicikle ne možemo da uđemo. Trčimo do drugog dela voza gde ima manje gužve i gde bismo mogli da se uguramo, ali nadrkani kondukter kaže da nema šanse da nas pusti. Najfinije ga molimo, ali on neće ni da čuje, tako da smo samo pogledom ispratili kako voz odlazi sa stanice.

Sledeća dva intersiti voza su potpuno rasprodata i tek za neka dva sata možda nađemo mesto u regio vozu koji ide nešto sporije i staje u više mesta između Novog Sada i Beograda, ali barem nije neophodno imati rezervisanu kartu.

Dok čekamo, koristim vreme da se šetam po stanici koja se u ritmu pristizanja vozova periodično puni i prazni. U jednom trenutku sve je mirno i izgleda gotovo pusto, da bi u narednom sve vrvelo od života i žamora ljudi koji čekaju voz za Beograd. Mogu da zamislim kako će se ovi prazni hodovi dodatno prorediti kada bude završena obnova linije za Suboticu.

Nakon što smo ispratili dva voza, konačno dolazi i naš regio voz. Brzinski ulazimo i smeštamo bicikle na mesto predviđeno za njih, ali to znači i da četiri dodatna sedišta ne mogu da se koriste. Već znam da, kad se voz napuni (a zasigurno će biti pun jer je nedelja veče), neki ljudi će krenuti da se bune zašto bicikli stoje tu.

Put nazad koji traje nešto manje od sat vremena koristim za čitanje svog omiljenog naučno popularnog magazina. Dok čitam o balonima od sapunice i njihovom prikazu u umetnosti, polako mi pada glava i osećam kako jedva čekam da se vratim kući i odspavam.

Vikend je brzo prošao i već sutra moram ponovo na posao, ali me raduje da se ove nedelje zbog državnog praznika radi samo tri dana, pa već u mislima imam produženi vikend i jednu prilično egzotičnu voznu liniju, kojom se putuje dugo i sporo.

Članak Vozom koji kasni: Ovde vreme leti brzo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

MDCCCLXXXIV uvek je predstavljala dobar podsetnik i vežbu za raspoznavanje rimskih brojeva koje sam još u osnovnoj školi učio, a ako se dobro sećam, u pitanju je 1884. To je godina kada je ova železnička stanica otvorena, a sa nje je krenuo prvo voz za Zemun, a tri dana kasnije i voz za Niš. Možda bi ispod godine otvaranja trebalo postaviti i MMXVIII (2018) kao znak za godinu kada je sa ove stanice 30. juna u 21:40 časova otišao poslednji voz.

Stanica koje više nema

Od trenutka kada je otvorena, pa do trenutka zatvaranja, ova stanica je predstavljala glavnu železničku stanicu grada koji se menjao, ali i različitih država kojima je Beograd bio glavni grad. Građena po uzoru na zapadno evropske železničke stanice, dugo je predstavljala jednu od najlepših beogradskih građevina. Slična železnička stanica, samo nekoliko godina mlađa, postoji i u Zagrebu, ali je ona, za razliku od ove beogradske, još uvek funkcionalna.

Nekadašnja glavna železnička stanica imala je sve ono što jedna stanica treba da ima, a često i više od toga. Na stanici ste mogli da kupite sendvič, ali i da popijete pivo dok čekate voz ili da sednete sa drugom i rođakom koji su tek stigli iz daleka. Kafana je često bila i alternativna čekaonica, pošto moje sećanje ne dopire do vremena kada je čekaonica bila u funkciji.

Dok sam radio u hostelu koji se nalazio u neposrednoj blizini stanice, u glavi sam imao memorisan ceo red vožnje, a pogotovo internacionalne linije. Kao iz topa, odgovarao sam na pitanja kada polazi voz za Sofiju, Skoplje ili Zagreb. A hostelski gosti. uglavnom bekpekeri koji putuju vozom, bili su nepresušni izvor interesantnih priča. U moru tih priča, uvek ću se sećati one koju mi je koleginica iz hostela prepričala. Naime, u hostel su došle dve devojke iz neke države severne Evrope, sredile su se za izlazak i na pitanje koleginice da li im treba preporuka, rekle su da će se snaći. Sutradan, kada ih je pitala kako je bilo u gradu, rekle su kako su imale malo veća očekivanja od Beograda, pošto je muzika bila čudna na mestu u kom su bile, a i nije bilo previše mladih i zgodnih ljudi, već uglavnom sredovečni muškarci, ali da su se na kraju ipak super provele i da su igrale na stolovima sa tim ljudima. Tek naknadno smo saznali da je početak i kraj njihovog izlaska u Beogradu bio u kafani na železničkoj stanici.

Neki su uspevali i da stignu dalje od kafane, a stanica je predstavljala i prozor u svet za mnoge ljude iz Srbije, jer je za samo 26 evra bilo moguće kupiti povratnu kartu do Budimpešte. Upravo je voz za Budimpeštu bio i poslednji koji je otišao sa ove stanice, ispraćen je uz pesmu „A sad adio” i protestni baner „železnička van centra zemlja trećeg sveta”.

Zajedno sa autobuskom stanicom, železnička je tvorila simbiozu koja je predstavljala jednu od glavnih gradskih gravitacionih tačaka. Na stanici i oko nje, mogli su da se vide najrazličitiji profili – od studenata koji idu kući za vikend, divljih taksista koji samo čekaju da oderu nekog iz provincije ili bekpekera iz inostranstva, navijača koji se pevajući vraćaju sa utakmice, umornih radnica koje su upravo završile smenu, različitih sumnjivih likova, do bakica i dekica koji koriste penzionerski popust.

Fasada bez funkcije

Zarad „razvoja” grada, železnička stanica je žrtvovana. Okolinu zgrade stare želežničke stanice sada čine neboderi Beograda na vodi. Danas nema više šina koje su vozove dovodile do stanične zgrade. Svi peroni su srušeni, a šine izvađene. Nema više ni skraćenog perona 1a koji mi je prvih par puta predstavljao enigmu jer nisam umeo da ga pronađem, pa sam se osećao kao u nekom Hari Poter filmu.

Stara plava lokomotiva, popularno mesto nalaženja grupa koje putuju zajedno, još uvek je tu. Čini mi se da je u mnogo lošijem stanju nego ranije i da samo čeka dan kada će biti sklonjena, zajedno sa svojim jugoslovenskim oznakama. Za razliku od nje, spoljna fasada bivše zgrade glavne železničke stanice obnovljena je i izgleda bolje nego ikada, ali nažalost – ostala je samo lepa forma bez funkcije.

Pogled kroz zamrljane prozore ove zgrade jasno pokazuje da se ona već godinama ne koristi. Unutra sve izgleda razvaljeno, a na samim prozorima skupilo se toliko prljavštine da se kroz njih jedva može nešto videti. Na jednom od prozora još uvek stoji par ukrasa i jedna srmica sa proslave ko zna koje nove godine.

Renovirana fasada odlikuje se i odbrambrenom arhitekturom protiv ptica. To su one metalne šipkice postavljene na gotovo svakoj ivici, kako bi onemogućile nekog umornog goluba da tu sleti. Gubitak funkcije je oterao ljude, a šipkice teraju golubove, tako da stanica deluje sablasno.

Danas kada se spuštate Nemanjinom ulicom, stanicu je jedva moguće primetiti. Urbanim pejzažom dominira veliki spomenik Stefanu Nemanji i čitav trg napravljen oko ovog spomenika. Tek iza trga, fizički odvojen velikim stepenikom, nalazi se ulaz u nekadašnju glavnu železničku stanicu. Stanica, koja je i spomenik kulture, čeka da joj se prenameni funkcija i da postane muzej ili nešto drugo.

Žal za bivšom glavnom železničkom stanicom verovatno je i moj žal za nekim prošlim, iz ovog ugla bezbrižnijim danima, u kojima je sve delovalo lakše. Dok mi kroz glavu prolaze slike ispraćaja tog poslednjeg voza, znam da moram da se okrenem nekim drugim stanicama na kojima još uvek ima ljudi i sa kojih mogu negde da otputujem. Pa, ipak, ostaje ta nostalgija za stanicom koja to više nije i to još u centru grada, gde železnička stanica i treba da bude.

Članak Vozom koji kasni: O železničkoj stanici koja to više nije se pojavljuje prvo na Oblakoder.