Umetnik Nikola Žigon, umetnica Dušica Pejić i arhitekta Vladimir Lovrić

Kustoskinja izložbe Aleksandra Lazar ukazuje da ovaj internalizovani pogled, izražen kroz apstraktni gest, predstavlja kinetičko-likovni odraz jungijanskog paradoksa kojim umetnica mapira simboličke poruke nesvesnog. Ovaj internalizovani pogled, izražen kroz apstraktni gest, predstavlja kinetičko-likovni odraz jungovih ideja o konfliktu i razrešenju, kao i o aktivnoj imaginaciji.

„Kao što postoji dan i noć, dobro i zlo, život i smrt, tako i svaki deo nas nosi tamu i svetlo, haos i red. Čovek je biće polarnosti. Konflikti su važan deo nas koji nam pružaju priliku za razvoj. Oni nam pomažu da se naša svest pomeri i podigne. Okretanjem poglada unutra, šta vidimo? U svom radu istražujem koliko mogu da zaronim u dubinu svoje psihe, da iz nesvesnog prepoznam i iz njega iznesem ono sto je važno za mene i druge a da se i sama u njemu ne izgubim. Naši, lični konflikti su važni, jer su oni prilika za razvoj, prilika da se razvije naša svest.“, kaže Dušica Pejić.

Kustoskinja Aleksandra Lazar, kustos Miroslav Karić i umetinica Dušica Pejić

Izložba će biti otvorena do 25. maja 2024. godine svakoga dana od 10 do 21 časova. Razgovor o izložbi uz prisustvo umetnice i kustoskinje, održaće se u nedelju, 19. maja u 12 časova u galeriji Štab.

O umetnici:

Dušica Pejić uvršćena je u osam najistaknutijih autora apstraktne orijentacije u srpskom slikarstvu posle 2000. godine. Njeni radovi nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama u Cirihu, Beču, Beogradu, i dobitnica je nagrada kao što su Zahvalnica srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu (2018), Priznanja za rad Tesla Art fondacije (2017), Priznanja za doprinos i saradnju Art Fest At Doral u Majamiju, USA (2014), i drugih. Saradnica je na projektima povezivanja različitih umetničkih izraza, kao i vanredna profesorka na master studijama na Institutu za umetničku igru u Beogradu, gde radi na povezivanju vizuelnog i izvođačkog stvaralaštva.

Fotografije: Galerija Štab

Članak Otvaranje izložbe Dušice Pejić u geleriji Štab se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U potrazi za svojim stilom Katarina Žutić se oprobala u akrilima, akvarelima i kombinovanoj tehnici. U njenim radovima koji nisu akvareli, često se može primetiti kolaž kao nešto što je svojstveno njenom izrazu. Završila je Fakultet dramskih umetnosti, odsek za glumu, a kasnije i master režije. Kolažne papire pravi od svojih iskorišćenih glumačkih tekstova. Crta i slika čitav život, koristila sve što joj je bilo dostupno od materijala, medjutim, u prethodnih pet godina odlučila je da se tome posveti do kraja. Oprobala se u pejzažima, apstrakciji i ovog puta nam se, kombinovanom tehnikom, predstavlja kroz nadrealizam.

Ranije izložbe imale su jasnu poruku očuvanja prirode, njene snage i lepote, u vidu prizora prirodnih lepota, kao i posledica koje dolaze usled nemara prema svom okruženju u vidu postapokaliptičnih prizora jalovišta i uništene pustopoljine.

I na izložbi ,,Persefonin vrt” koju će Katarina otvoriti 19. marta u Dorćol Platzu, priroda je centralna tema.

„Drveće je tu kad se rađamo, jer drugačije ne bismo ni mogli da se rodimo – ne bi bilo vazduha. Ono nemo posmatra naše, za njih, kratke živote i kad umremo, njihovo nas korenje grli. Šta ako je svrha naših tela nakon smrti jednostavno đubrivo za zemlju iz koje raste drveće? To vidim kao jasnu sponu izmedju materijalnog i duhovnog sveta. Često me opseda ova misao. Verujem da svako drvo ima koren u nekom našem pretku i lično imam stav da je drveće na nekom metafizičkom nivou simbol koji povezuje život i smrt, dve suprotne i nerazdvojive ideje”, objašnjava Katarina Žutić motive koji se prepliću u njenim radovima, koje ćemo premijerno videti na osmom Kontaktu.

„Ruke su motiv koji se, sa drvećem, provlači kroz sve slike i na taj način sam pokušala da ukažem na moć koju mi ljudi imamo da uradimo nešto veliko i dobro. Moć da zajedno stanemo na put uništenja, ne samo tekovina civilizacije, već i prirode u kojoj živimo”, dodaje umetnica.

Persefonin vrt – jer ruke čine dela.
Na Kontaktu – jer kontakt dolazi prirodno.

Novi, osmi Kontakt, očekuje nas nod 21. do 23. marta 2024. u organizaciji producentske kuće „Kontakt konferencija“ i promoterske kuće Odličan Hrčak. #Kontakt24 će ponovo u martu Beograd učiniti centrom susreta profesionalaca iz sfere muzičkog biznisa. Novo izdanje Kontakta obeležiće koncerti, izložbe, tribine, paneli, kreativne radionice, izložbe i javne diskusije koje imaju za cilj da dodatno unaprede rad svih sektora koji čine kreativne industrije i industriju zabave.

Naslovna fotografija: Radovan Rosić

Članak Prva samostalna izložba slika Katarine Žutić u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako kustoskinja izložbe Aleksandra Lazar ističe, LE NEZ, kao omaž istoimenog Đakometijevog (Alberto Giacometti) rada, koristi nos kao polaznu tačku za svež pogled na ulogu satire i metafore u najnovijim ciklusima radova Joškina Šiljana i Aleksandra Stanojevića Kempe. Oba umetnika poseduju ekspresivnost i karikaturalnost izraza koji je dodatno obogaćen duhovitošću i shvatanju kreativnog procesa stvaranja kao igre. Kempine skulpture su totemskog karaktera, monohromne i dominantne, rađene od svakodnevnih predmeta i recikliranih materijala, obložene papir mašeom. Šiljan svoje ideje predstavlja radovima velikog formata gde kroz čistu paletu i apstrahovane forme duhovitim nazivima i asocijativnim formama predstavlja nos kao glavnog protagonistu situacije ili momenta.

Joškin Šiljan, Ima si nos svaka mu čast, akril na platnu

„Za razliku od očiju, okarakterisanih kao „prozor duše”, nos zauzima upadljivu ali i problematičnu poziciju kroz istoriju tipizacije i karakterizacije različitih ljudskih rasa (grčki, jevrejski, afrički), navika, klasnih pripadnosti i društvenih vrednosti (aristokratski, seljački, prćasti, kukasti)”. – iz teksta kataloga, Aleksandra Lazar

Marko Brun, osnivač i direktor galerije Štab, koji godinama zastupa ova dva umetnika, ističe značaj Srpskog kulturnog centra u Parizu i prilike da domaći autori mogu da se predstave u srcu Evrope: „Jako je značajna inicijativa i nova politika Ministarstva kulture RS da se program u našem Kulturnom centru u Parizu učini dinamičnijim uključivanjem privatnih galerija sa svojim umetnicima i programima. Privatne galerije jesu istinski nosioci savremenih trendova i kretanja u umetnosti, pa će ovakvi poduhvati i prilike za predstavljanje naših umetnika u inostranstvu donositi nove mogućnosti za umrežavanje i priključivanje svetskim tokovima koji nastaju i plasiraju se u najvećim centrima umetnosti, kao što je Pariz.”

„Izložba LE NEZ je omaž galskoj i srpskoj kulturi, oprečnim i problematičnim lokalnim i regionalnim metaforama, tribalnim kulturama i tribalizmu u umetnosti, ali i diskurzivnoj konstrukciji identiteta. Koristeći nos kao centar svemira, umetnici Joškin Šiljan i Aleksandar Stanojević Kempa nastavljaju dugu umetničku tradiciju društvene satire kroz tipizacije osobenosti, navika, pripadnosti i drustvenih vrednosti” – zaključuje u svom tekstu Aleksandra Lazar.

Aleksandar Kempa Stanojević, Preoblikovanje, papier mache, kombinovana tehnika

Izložbu LE NEZ publika može pogledati od 22. februara do 9. marta 2024. godine u Kulturnom centru Srbije (123 Rue Saint Martin, Pariz).

Svečano otvaranje planirano je za četvrtak, 22. februar 2024. godine u 19 časova, a izložbu će otvoriti direktorka Kulturnog centra Srbije Natali Beljanski i kustoskinja izložbe Aleksandra Lazar.

O umetnicima:

Aleksandar Stanojević Kempa rođen je 1992.  godine u Paraćinu. Diplomirao je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek – slikarstvo, na klasi prof. Bosiljke Zirojević Lečić. Trenutno je na master studijama slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi prof. Zirojević. Boravio je u rezidencijalnom projektu Summer Academy of Fine Arts, Salzburg, Austrija 2015. Godine, kao i na razmeni studenata (Erasmus program), Facultad de Bellas Artes, Alonso Cano, Universidad de Granada, Granada, Španija 2017. Godine. Iste godine postaje mentor i likovni pedagog Đačke likovne kolonije na Grzi u Paraćinu. Trenutno živi i radi (stvara) u Novom Sadu. Do sada je imao 15 samostanih izložbi i učestvovao je na mnogim grupnim izložbama. Dobitnik je prve nagrade 44. „Paleta mladih “, likovna galerija Kulturnog centra Vrbas. Član je SULUV-a od 2021. godine.

Joškin Šiljan (Nebojša Stojković) rođen je 1953. godine u Pirotu. Slikarstvom se aktivno bavi od 1987. godine, a zvanično izlaže od 1994. godine. Pripada generaciji umetnika, koji se na umetničkoj sceni formiraju devedesetih godina prošlog veka. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja i jedan je od najpoznatijih i najaktivnijih autora na srpskoj umetničkoj sceni. Izlagao je u mnogim značajnijim galerijskim prostorima u Srbiji i regionu, a izlaganje u svetskim muzejima i galerijama, čini ga međunarodno vidljivim i priznatim. Učesnik je velikog broja samostalnih i grupnih izložbi, umetničkih kolonija i rezidencijalnih programa u zemlji i inostranstvu.

Šiljanovi radovi nalaze se u značajnim muzejskim, kompanijskim i privatnim kolekcijama širom sveta. Jedan je od najznačajnijih srpskih savremenih umetnika. Dobitnik je više značajnih nagrada među kojima su: „Zlatna paleta” – nagrada za slikarstvo na prolećnoj izložbi ULUS-a (2006), Velika nagrada – 14. Bijenale naivne i marginalne umetnosti (2009), Glavna nagrada za slikarstvo na papiru OSTEN (2016), Zlatni OSTEN za crtež (2018). Živi i radi u Beogradu i Grdelici.

Naslovna fotografija: Joškin Šiljan, Nosati napred ostali stoj, akril na platnu

Članak Izložba slika i skulptura LE NEZ – NOS u Kulturnom centru Srbije u Parizu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na ovom monumentalnom radu prikazan je proces izgradnje broda, koji se započinje i ispraća radom inženjerki i inženjera brodogradnje. Iako on podrazumeva i faze koje mu prethode – od ideje preko projektovanja i razrade tehničke dokumentacije, ali i one koji dolaze posle – završna obrada, opremanje, porinuće i eksploatacija, procesom izrade broda u brodogradilištu se njegova veličajnost i kompleksnost, koja do tada postoji kao inženjerska misao, konačno materijalizuje. Saradnja između Katedre za brodogradnju i Nine Ivanović i ideja o nastanku umetničkog rada proistekla je iz želje da se kroz spoj umetnosti i inženjerstva približe brodogradnja i savremeno likovno stvaralaštvo. Postavljanjem umetničke instalacije u javni prostor na fasadi zgrade u kojoj se nalazi Katedra, posetioci i prolaznici imaju priliku da se zainteresuju za brodograđevnu praksu, dok studenti i nastavnici prepoznaju detalje i konkretne elemente s kojima se susreću u svakodnevnom radu.

Tokom istraživanja, umetnica Nina Ivanović je posetila Katedru za brodogradnju, brodogradilište, razgovarala sa inženjerima i tehničarima, upoznala procese i faze projektovanja i proizvodnje, te osetila atmosferu koja vlada u velikim proizvodnim halama. Kroz istraživački proces je stekla uvid u to kako izgleda brodograđevna praksa, ali i izučavanje brodogradnje u Srbiji danas, a potom je to znanje prenela na crtež po kome je nastao finalni umetnički rad. On je izrađen u autorkinoj osobenoj tehnici, koja se nalazi između crteža, skulpture i instalacije. Ivanović je tehniku izrade prostornih crteža razvijala od početka svog stvaralaštva, a motivi koje obrađuje su vezani za prirodne i urbane pejzaže, osvrćući se na prikaze svakodnevnice, radnika i ekološke teme. Rad „Brod (sekcija 1101)” je njeno najveće delo u javnom prostoru.

Nina Ivanović je diplomirala na Slikarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2010. godine. Od 2006. aktivno učestvuje na umetničkoj sceni kroz grupne i samostalne izložbe, letnje škole, domaće i internacionalne radionice. Dobitnica je nagrade za crtež Fakulteta likovnih umetnosti (2009), nagrade iz Fonda Vladimir Veličković (2014) i nagrade 57. Oktobarskog salona (2018). Realizovala je radove u javnom prostoru poput rada „Pejzaži” u italijanskom gradu Vitorio Veneto u okviru izložbe „1918. Quando scoppia la pace” (2018) i svetlosne instalacije „Perači prozora” na prozorima Kulturnog centra Beograda (2019). Suosnivačica je Umetničkog kolektiva U10, tima koji od 2012. godine vodi Umetnički prostor U10. U svom radu bavi se svakodnevnicom kroz različite medije poput crteža, fotografije i žičanih instalacija. Živi i radi u Beogradu.

Kustoskinja: Sanda Kalebić

Rukovodilac ispred Katedre za brodogradnju: doc. dr Stefan Rudaković

Stručna saradnica: Bojana Atlija

Varilac: Jan Sklabinsky

Instalacija rada na fasadi: Marco Minniti

Zahvaljujemo se brodogradilištu Vahali na gostoprimstvu, i kompaniji Signify na pomoći pri projektovanju osvetljenja.

Projekat je podržan od strane Ministarstva kulture Republike Srbije.

Članak Nina Ivanović predstavlja fasadnu instalaciju pod nazivom Brod se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo sa umetnicom Jelenom Pantelić o ideji za izložbu, prikazivanju emocija kroz radove, razlozima zbog kojih je počela da piše poeziju, a otkrila nam je zašto joj je lakše da pesme piše na engleskom umesto na srpskom jeziku.

Kako je nastala ideja za tvoju aktuelnu izložbu u galeriji Novembar?

Jelena Pantelić: Krajem prošle godine sam ostala bez posla i mislim da me je to poguralo, a i dalo mi je vremena da počnem da spremam izložbu. Početna tačka su bile pesme. Protekle dve godine sam ih prikupljala, crtala povremeno, skicirala ideje za skulpture i osećala sam da je vreme da se to objedini i objavi i da se ide dalje.

Na prvi pogled postavka u galeriji može da asocira na neki svet iz bajke ili možda neki san, ima li ikakve veze sa tim?

Nisam radove pravila sa tom idejom, ali čini mi se da je za mene gotovo neizbežno da, kakva god emocija stoji iza toga, detinjstvom inspirisani radovi deluju bajkovito.

„Od mrvica se ne pravi torta“, glasi naziv izložbe. Iz tvoje pesme može se videti da je to bila rečenica koju ti je terapeutkinja rekla tokom seanse, možeš li da nam otkriješ zašto si baš odlučila da tako nazoveš izložbu?

Ta rečenica mi je važna i ostavila je na mene tada snažan utisak, a simbolično mi je jer je to stih kojim se zbirka završava. Smatram taj period života nekom vrstom prekretnice.

Kako su nastajali radovi koje imamo priliku da vidimo? Kako je izgledao taj proces?

Neki radovi su nastali brzo i intuitivno. Neki su se, kao, recimo, skulptura kaubojske čizme, transformisali nekoliko puta od početne ideje. S obzirom na to da su nastajali tokom dve godine, beleška su različitih perioda. Crtež FONKU sam radila u pauzi između dva posla, u trenucima iscrpljenosti i stresa.

Ranije si se bavila skulpturom, a sada, pored toga, kombinuješ i druge medije, zbog čega si se odlučila da eksperimentišeš sa načinom na koji se izražavaš?

Ovo nije nešto što sam odlučila baš sada da uradim, to je počelo još za vreme studija kao posledica mog interesovanja za različite materijale i za izazove koje oni nose. Teško mi je da se opredelim za jedan način izražavanja, jer različite ideje koje imam traže drugačija rešenja. Ako mislim da je najbolji način da nešto prikažem kroz video, ne mogu na silu pokušavati da to predstavim kroz skulpturu i obrnuto. Ono što možda možemo nazvati nekom vrstom eksperimenta sada jeste pisanje pesama.

Neki od radova na izložbi predstavljaju simbole iz detinjstva, poput Kosili kupke, šta ti motivi simbolišu za tebe?

Samo to, simbol iz detinjstva. Nešto prijatno.

Pišeš i poeziju koju si inkorporirala u izložbu, kada si počela da pišeš?

Počela sam da pišem 2021. godine i većina pesama koje su se našle u zbirci su napisane tada. To je bio period usamljenosti i prihvatanja i te pesme sam tretirala kao neku vrstu dnevnika.

Zašto ti je važno da uz radove ukombinuješ i izraziš se i kroz reči, odnosno poeme?

Za mene je pisanje novina, a imala sam jaku potrebu da se izrazim verbalno. Pisanje pesama je došlo spontano. Trenutak kada sam pomislila da to možda može biti način na koji ću govoriti o sebi i svom radu je bio tokom pisanja pesme Artist statement.

Pesme su poprilično iskrene i introspektivne, često se vraćaš u prošlost i spominješ oca, smrt bake, koliko ti je bilo izazovno da te svoje misli podeliš sa drugima?

Nije mi baš bilo svejedno kada je trebalo da objavim sajt. Te pesme su dve godine stajale u mom telefonu i osećala sam da, ako to ne uradim sada, neću nikad. Mislim da je frka od te neke izloženosti bila manja od krivice da ništa sa tim ne uradim. Kasnije, kada sam odlučila da odštampam zbirku, nisam mnogo razmišljala o tome.

Zašto pišeš na engleskom, a ne na srpskom?

Pisanje na engleskom mi daje određenu distancu koja mi pomaže da budem koncizna, s obzirom na to da mi to nije maternji jezik, a to mi je bilo važno. Na srpskom mi se misli rasplinu.

Da li su reči na papiru često „teže“ od skulptura ili slika?

Mogu biti.

U kojim trenucima postaje beznačajno da li svajpuješ na Tinderu ili Glovu?

Rekla bih – u trenucima potpune apatije. Ko je besomučno skrolao na obe aplikacije, sigurno je u jednom trenutku primetio da je vrlo lako da na isti način pretražuješ hranu i ljude.

Šta trenutno okupira tvoju pažnju?

Trenutno sam na Hvaru, pa mi pažnju okupiraju hrana i more.

Na čemu trenutno radiš, da li pripremaš nešto novo?

Pripremam, ali možda realizujem na proleće. Naredni period posvećujem poslu.

Fotografije: Marijana Janković

Članak Od mrvica se ne pravi torta, ali može da nastane izložba se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prisutnima se na otvaranju obratio dekan Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, red. prof. Goran Čpajak, koji se zahvalio Fondaciji Saša Marčeta na saradnji povodom izložbe.

„Prvi put izlažemo u ovakvom prostoru koji je dosta upečatljiv, fascinantan, ima neki istorijski tok, i vrlo je zanimljiv za mladu, kreativnu misao da se iskaže i pokaže”, naglasio je Čpajak, koji se zahvalio i Muzeju nauke i tehnike na podršci i pomoći oko realizacije izložbe, donatorima Slavku Andrejeviću i Aniki Andrejević – Dokić, zahvaljujući kojima je ove godine uvedena nagrada „Krsta Andrejević” za najbolje izveden rad iz oblasti Primenjeno slikarstvo na predmetu Slikarske tehnike, kao i porodici slikara Miodraga Miće Mihailovića iz Novog Sada, koja je donirala veliki broj platna, materijala i boja za studente slikarstva u ovoj godini.

Nakon uvodnog obraćanja, nagrade su dobili najbolji studenti u školskoj 2022/2023. godini: Bojan Zavišin, Dana Vukajlović, Vanja Bajović, Milica Đurić, Lana Petrić, Tara Ilić, Anja Kostić, Aleksandra Pavlović, Nemanja Jojić, Aleksandar Simonović, Katarina Gajović, Damjan Božović, Ivana Milanov, Đorđe Stojković, Anja Rakonjac, Isidora Petrović, Margareta Marinković, Aleksandra Škundrić, Aleksa Avramović, Kaja Đoković, Alicija Nadal Žuljević, Milica Bogdanović, Tijana Zurković, Aleksandra Davinić, Angelina Krstić, Iva Prvulović.

Pohvale za studente prve i druge godine osnovnih studija dobili su Jovana Zebić, Ivana Jevtić, Jovana Vasić, Tea Radetić i Tijana Ivanović.

U godini obeležavanja 75 godina postojanja Fakulteta, na ovoj izložbi predstavljeno je preko 200 radova iz oblasti primenjenog slikarstva, scenografije, grafike, primenjenog vajarstva, animacije, ilustracije, fotografije, konzervacije i restauracije, scenskog kostima, savremenog odevanja, industrijskog dizajna, unutrašnje arhitekture i dizajna nameštaja, keramike, tekstila, pisma, grafike i knjige i grafičkog dizajna.

Komesar izložbe je dr um. Tijana Kojić, vanredni profesor FPU, arhitekte izložbe su docenti Mirjana Milakić i Mladen Vračević, a izložbu je podržala Fondacija Saša Marčeta.

Izložba će posetiocima biti dostupna svakog dana od 10. do 24. jula, od 12 do 20h.

Autorka fotografaije: Bojana Janjić

Članak Otvorena Izložba radova diplomaca Fakulteta primenjenih umetnosti u Bioskopu Balkan: Diploma 2023. se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Teatar pod opsadom, Fotografija: Paul Lowe. Na slici su glumice i glumci predstave Čekajući Godoa, koju je u opkoljenom Sarajevu 1993. godine režirala proslavljena američka književnica i teoretičarka Susan Zontag.

Postavka pred posetioca postavlja pitanje da li smo, kao pojedinci, ali pre svega i kao društvo tj. društva, uopšte izašli iz lavirinta u koji smo upali početkom 90ih. Od kraja ratova su vladajuće garniture, uz vlastito bogaćenje kroz kriminalne privatizacije, istrajno radile samo na širenju govora mržnje i stalnom podgrevanju konflikta, posebno prilikom obeležavanja godišnjica traumatskih događaja, uz gotovo potpuno odsustvo sluha za živote i dobrobit običnih građana. Kao da je sa protokom vremena rat bio sve življi umesto da su se društva suočavala sa njegovim pogubnim posledicama i gradila mir. Izložba LavIrint 90ih je odgovor na politike koje etnonacionalizam i šovinizam postavljaju iznad društvene pravde, mitove iznad života pojedinca, a razdor iznad svakodnevne solidarnosti. Ulazak u lavirint i slobodno lutanje njime je predlog  posetiocima da tu traumatičnu deceniju sagledaju iz više uglova, ali pre svega iz ugla ljudi kojima je život razrušen u jednom danu, onih koji su bili protiv rata, koji su morali da napuste svoj dom i koji su bili okruženi obmanama sa svih strana.

Nijedna izložba ne može u potpunosti da prikaže jednu deceniju u istoriji čovečanstva, a posebno devedesete godine koje su u našem regionu ostavile neizbrisiv, dugotrajan trag. To nam nije ni namera i zato je princip ove izložbe fragment. Pozivamo vas da za vreme posete ovoj pilot izložbi u svojim mislima dopunite devedesete sa onim što nedostaje, što bi trebalo biti prikazano i što se tek treba razumeti. Samo zajednički možemo, gledajući u nedavnu prošlost, spoznati vlastitu sadašnjost i zamisliti drugačiju budućnost.

Izložbu autorski potpisuje tim koji čine Dubravka Stojanović, Igor Štiks i Dejan Ubović, a realizovana je uz pomoć Kulturnog centra GRAD. Izložbu su podržali National Endowment for Democracy, Ambasada Švajcarske u Srbiji, European Fund for the Balkans, Ambasada Švedske u Srbiji i Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji.

Izložba će zvanično za posetioce biti otvorena od 15. juna do 14. jula 2023. u Prostoru Miljenko Dereta, Dobračina 55 svakodnevno između 14h i 20h.

Naslovna fotografija: Skidanje zvezde petokrake sa Skupštine grada Beograda od strane alpinista 21. februar 1997. godina, eksponat iz Muzeja Jugoslavije/ Fotografija: Srđan Ilić

Članak Pilot izložba Lavirint 90ih u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sam naziv izložbe upućuje na fenomen grafičkog medija, koji u periodu između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji postaje sve zastupljeniji u praksama umetnika koji su u jednostavnosti i vizuelnoj snazi grafike, kao i njenim mogućnostima multiplikovanja, prepoznali potencijal za direktniji kritički iskaz o društveno-političkoj realnosti, neposredniju komunikaciju sa širom javnošću i bržu distribuciju socijalno angažovane poruke.

Mirko Kujačić, iz mape Ribari,1934, kolekcija MSUB, foto potpis MSUB

Grafički medij će ne samo kao likovni izraz, suprotstavljen tada dominantnom slikarstvu građanskog modernizma, već i kao sredstvo političke borbe, agitacije o idejama levice i širenju klasne svesti, omogućiti mnogim umetnicima da tematizuju i problemski preispituju društveno-ekonomske kontekste u kojima se odvijala svakodnevna egzistencija gradskog i seoskog stanovništva, odnosno nehumane i teške uslove njihovog života i rada.

Pozicija umetnika kao hroničara, kritičara, savremenika – saborca u borbi za bolji i pravedniji svet označila je promenu u percepciji uloge umetnosti u društvu i otvaranje ka različitim formama umetničkog udruživanja, organizovanja, kolektivnog delovanja i ideološkog povezivanja sa radničkim i političkim revolucionarnim pokretom u zajednički antikapitalistički i antifašistički front u osvit Drugog svetskog rata.

Skoro sto godina kasnije, socijalno angažovana umetnost kraja treće i četvrte decenije prošlog veka, u radu pojedinih savremenih umetnika i umetničkih grupa aktivnih na domaćoj, regionalnoj i internacionalnoj sceni, predstavlja važno i referentno polje idejnih i formalno-stilskih polazišta u kritičkim promišljanjima aktuelnih lokalnih i globalnih društveno-političkih okolnosti i kretanja. Reaktualizaciju pomenutog umetničkog nasleđa, u svojim radovima, umetnici vide kao mogućnost da se iz rakursa određenog istorijskog iskustva govori o pitanjima sadašnjeg stanja ljudskih sloboda, materijalnog statusa radnika, društveno-proizvodnih odnosa, posledica koje ostavljaju neoliberalne politike u sferi svakodnevnog života i umetnosti.

KURS, Čežnja za slobodom i jednakošću, detalj, 2023, foto potpis KURS

Refleksija istorijskih primera umetničko-društvenih angažmana za umetničku zajednicu danas, takođe, ostaje važna i u domenu pronalaženja novih vidova udruženog rada, dalje demokratizacije, socijalizacije umetnosti i proširivanja njenih emancipatorskih potencijala. Izražajnost socijalno angažovane umetnosti međuratnog perioda ili samog grafičkog medija, u okviru izložbe Rez – linija – otisak, savremeni umetnici uključuju na različite načine u svoje istraživačke procese, u likovno-vizuelne prosedee i pristupe u okviru izvođačkih umetnosti, naglašavajući njihovu progresivnost i relevantnost u problemskim razmatranjima trenutnih, vrlo složenih, (geo)političkih društveno-ekonomskih prilika. Na izložbi, mape grafika kao i nekoliko slikarskih dela iz kolekcije MSU iz pomenutog istorijskog razdoblja kontekstualno su interpretirani u radovima savremenih umetnika kroz murale, crteže, grafičke listove, objekte, ali i performans i foto-dokumentaciju.

Publika je u prilici da vidi oko 100 umetničkih ostvarenja najpoznatijih stvaralaca iz muzejske kolekcije: Đorđa Andrejevića Kuna, Marijana Detonija, Sergija Glumca, Prvoslava Pive Karamatijevića, Mirka Kujačića, Otona Postružnika, Maksima Sedeja, Bratislava Stojanovića, Đurđa Teodorovića, Antuna Zupe a od savremenih umetnika radove Vladana Jeremića i Rene Redle, Siniše Ilića, Bojana Đorđeva, Darinke Pop-Mitić, KURS (Miloš Miletić i Mirjana Radovanović), Milice Ružičić i Nikole Radosavljevića.

Izložba će biti otvorena do 20. avgusta 2023. godine.

Naslovna fotografija: Milica Ružičić, Iz serije Stambeno pitanje, akvarel, 2023, foto Milica Ružičića

Članak Izložba Rez – linija – otisak u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

To što nas gura napred jeste tenzičan osećaj neispunjenih mogućnosti. Samosvest o ličnoj i kolektivnoj zaostavštini koja nas definiše, dovela nas je do mrtve tačke, do jednog definitivnog znaka stop, potpune tišine. Šta se dešava nakon definisanja problema? Kuda i da li krenuti sa svim ovim teretom? ⁣
⁣
Kroz naizgled neprohodne predele institucija i socijalnih limitacija, mi idemo nesigurnim korakom. Ne, nije to pesimizam, ne možemo uperiti prstom i tačno identifikovati ovaj osećaj, ali on je tu, sveprožimajuć. Izložba Nakon tišine umetnika Bogdana Đukanovića je jasan pokušaj da se uhvatimo ukoštac sa ovim fenomenima, ne da bi ih demistifikovali, ili čak razložili, nego da bi kroz njihovu rekreaciju dobili jasniji uvid u sopstvenu percepciju realnosti. Muve, zemlja, biljke, meso, elementi su koji međusobno zavise jedni od drugih, međutim kada su umrtvljeni i stavljeni u neposrednu blizinu, postoji li šansa da se oplemene i kreiraju novi život? U ovom kontekstu, to deluje skoro nezamislivo, mada ne mora da znači da će uvek biti tako.⁣
⁣
Uzimajući komplementarne elemente, koji na prvi pogled nisu vizuelno prijemčivi, Bogdan Đukanović skoro surovo ispunjava prostor beznađem. U crevu se nalazi mleveno meso, na prozorima muve, na podu zemlja. Aktivirajući ceo prostor, Đukanović ipak ostavlja mesta za male kutke otvorene za nadu. Kroz naivne crteže na traci za muve i dobro poznatu lepotu cveta, pokazuje se potencijal za uzvišenim. Biljkama je uzet vazduh, muvama život, meso stoji kao svojevrsni podsetnik na brutalnosti življenja. U ovom prostoru, neizbežno se nalazimo u stanju koje nas punom težinom vuče na dole. Izložba nastoji da predstavi slučaj takozvane smrti, istovremeno dok su svi elementi koji tvore život prisutni, ali u nemogućnosti da stvore zdrav ekosistem. Njena svrha nije u akcentovanju finalnosti takvog stanja, već upravo suprotno. Njen cilj je potraga za odgovorima na postavljena pitanja, da li se, kada se nađemo u ovakvom ambijentu, u nama budi potreba da ga prihvatimo, ili prisilno otvorimo kese sa vakumiranim biljkama i spojimo ih sa zemljom? Da li je želja za stvaranjem snažnija od opšteg stanja mrtvog?⁣
⁣
U svom kapitalnom delu Princip nada Ernst Bloh govori: Odlučujuće je naučiti se nadanju. Njegov se rad ne odriče, zaljubljen je u uspevanje umesto u jalovost. Nadanje, stavljeno iznad strahovanja, niti je pasivno poput njega, niti pogotovo zatvoreno u neko ništa. Afekt nadanja izlazi iz sebe, proširuje ljude umjesto da ih sužava, nikada mu nije dovoljno znanja o onome što ih iznutra usmerava cilju, što i spoljašnjost čini njihovim saveznikom. Rad tog afekta iziskuje ljude koji se delatno bacaju u postajuće, kojem i sami pripadaju. ⁣
⁣
Ono što nama ostaje, jeste da postavimo pitanje možemo li se uopšte naučiti nadanju? ⁣
⁣
– Jovana Trifuljesko, kustoskinja⁣

Bogdan Đukanović (1996, Aranđelovac) završio je osnovne i master akademske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića. Trenutno je student doktorskih umetničkih studija na istom fakultetu. Deo svojih studija proveo je na bilateralnoj razmeni na Akademiji lepih umetnosti u Si’Anu (Kina) i studentskoj razmeni na Beaux-Arts de Paris  (Francuska). Učesnik je prvog izdanja projekta „COMMONS” koji nosi radni naslov „Zamišljanje institucije budućnosti” u okviru kreativne platforme Gete instituta u Beogradu. Inicijator je osnivanja studentskog eksperimentalnog prostora Flu_OpenLAB u Beogradu.

Članak Samostalna izložba Bogdana Đukanovića se pojavljuje prvo na Oblakoder.

On stvara instalacije, učestvuje u produkciji video radova i docent je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Na jučerašnjoj izložbi su predstavljeni novi radovi, i primetne su promene u kontekstu slika, kao i iznenađenja u vidu novih tehnika u izradi radova.

U prizemlju galerije su postavljene uljane slike, na kojima se smenjuju betonski vrtlozi, plaže, voda i oblaci, dok su u podzemnom nivou galerije crteži i objekat napravljen tehnikom 3d štampe.

Crtež Ivana Šuletića

3d objekat je sačinjen od 4 modula, preuzeta sa slike umetnika i precrtana u kompjuterskom programu kako bi ih 3d štampač registrovao.

Trodimenzionalni objekat- slika prevedena u skulpturu

Objedinjujući element Ivanovog rada je širok pojam arhitekture, urbane i intimne. Ukoliko na društvenim mrežama ukucamo #architecture bićemo zatrpani samozadovoljno – ulepšanim crtežima i zavodljivim prikazima kojima se, u većini slučajeva, nameće estetika autora ili određeni trend. Lepota i zavodljivost popularne arhitekture je i u njenoj besmislenosti, neoliberalnom karakteru i potrebi za kontrolom emocija posmatrača.

Ukoliko se sa virtuelnog sveta vratimo realnosti, moguće je stvoriti povezanost fenomena kontrole sa betonskim projektima u kojima mnogi od nas žive i gde je tačno određeno gde treba jesti, sedeti, spavati okupljati se… Stvarnost našeg okruženja svedoči da problem nije samo na društvenim mrežama, već u našim (i globalnim) ustanovama i obrazovnim institucijama.

Ukoliko živite u krajevima poput Banjice i Novog Beograda, svedoci ste da sistemi prethodno određenih programskih aspekata ne funkcionišu, izazivajući pritom rušilačke tendencije stanovnika. Iz milimetarski proračunatih stanova zakoračujemo u prostrane i mirišljave šoping centre, pri čemu se naša percepcija o udobnosti, utilitarnosti i manipulaciji gubi. Stav o arhitkturi kao disciplini za sebe, autonomnoj grani umetnosti, je destuktivan i posledice takvog stava su primetne u organizaciji naših intimnih, ali i urbanih okruženja.

Autonomna arhitektura pinteresta-arhitektura za sebe, radi sebe.

Postoji veliki broj primera gde su se utopijski projekti, poput onih koje Šuletić slika, prevremeno rušili. Celo naselje Pruitt-Igoe u Americi je srušeno, iako je bilo predstavljeno kao spasonosno rešenje i savršeni mehanizam za život siromašnih stanovnika. Jedan, još poznatiji primer, koji ljubitelji italijanske mafijaške serije Gomorrah sigurno znaju, su beličaste građevine Le Vele. Le Velu čine betonske, monumentalne zgrade napravljene tako da prenesu duh Napuljskog predgrađa iz urbanog konteksta u arhitekturu. Kako je moguće (i zašto se to radi?) preneti duh nečega što je evoluiralo stotinama godina u strukturu masivnih zidova?

Kadar iz serije Gomorrah- ambijent Le Vele građevina

Le Vele, između ostalog, oblikovno asociraju na jedra brodova koji plutaju po svetlucavom italijanskom moru, izazivajući razmišljanje o sve više zastupljenoj prednosti koncepta i forme nad čovekom koji arhitekturu treba da iskusi i koristi u stanju mutualizma. Tek nedavno su Le Vele zgrade srušene, ali duh i princip po kojima su građene živi i dalje simbolički baš kao i jedan od glavnih likova serije Gomorrah koji se zove I’immortale (Besmrtni).

Ceo princip prenošenja nečega u nešto drugo postepeno je počeo da odiše opresivnom artificijelnošću. Formiranje objekata čija će struktura, program ili oblik izazivati kreativnost u korisniku, istovremeno zapostavljajući finansijsku i mentalnu stabilnost tog istog korisnika, je primer izopštenosti arhitekture od čoveka, i arhitekture za časopise a ne za ljude. Zaha Hadid je svojevremeno izjavila da nju ne zanima stanje radnika koji učestvuju u izgradnji njenih objekata, i da je to posao političara zemlje u kojoj projekat nastaje. Izopštenost autora od ljudi među kojima živi je jedan od pokretača savremenog, urbanog, i sve više privatizovanog okruženja.

Detalj slike Cityscape 12, ulje na platnu 200x180cm

Slika Cityscape 12 odiše nemirom koji izaziva gotovo nasilna pedantnost i savršeni kompozicioni red. Treperenje slike podseća na sistem vrednih mrava u mravinjaku, od kojih svaki ima zaduženje koje mora da ispuni, ne zbog straha od kazne već zato što je tako programiran. „Čvrsta struktura ljušture insekta mu ne dozvoljava fleksibilnost koju poseduju ljudi.” (Norbert Viener)

Problemi nastaju kada ljude smestimo u striktno ograničene prostore koji ne dozvoljavaju fleksibilnost, ili u prostore sa lažnom fleksibilnošću, gde se korisnicima pruža varka kontrole, nastala u mislima megalomanskog projektanta.

Vizuelna asocijacija kontrole misaono se povezuje sa kontrolom planski građenih naselja u kom je, verovatno, Ivan i pronašao model koji će naslikati.

Šuletić ne pokušava da prostore koje slika neiskreno predstavi, i da na taj način zavara posmatrača, već na platno prenosi prostore  koje ni on nije lično video. Služeći se Gugl mapama Ivan stvara duplu obmanu kojom ne pošteđuje ni posmatrača ali ni sebe.

Mnoštvo pravaca razmišljanja koje Ivanove slike izazivaju sam pokušala da „proverim” kod umetnika lično. Sačekala sam da potpiše kataloge posetilaca, i postavila mu par pitanja.

Umetnik potpisuje katalog

Da li su gledaoci tvojih slika u poziciji kontra-osmatrača? Kada nešto posmatram sa visine, sa nekog oblakodera, osmatram, dok sam sada u situaciji da posmatram visoku osmatračnicu, i izučavam je do sitica? Koliko je uopšte ekskluzivan pristup ulozi osmatrača određenog, pretežno javnog, predela?

Ivan: Ovo su isečci sa fotografija iz vazduha i to nisu mesta na koja može da se ode. Ali, već dugo je virtuelni prostor deo naše stvarnosti – ne može tako lako da se odvoji i kaže da je to nešto sasvim drugo. To je tačka sa koje gledaš na ekran kompjutera ili telefona… Ja taj vid posmatranja ne tumačim kao ekskluzivnu priliku, zato što je svima dostupna. Gugl mape i kamere jesu neki vid osmatračnice pošto se gledaju gradovi, ili drugi ambijenti ali je ceo proces postao izuzetno uobičajen. Virtuelni pogled smo svi usvojili kao najnormalniji ali je pre kompjutera zaista bio ekskluzivan. U starinskom smislu je ekskluzivan, ali u savremenom je sasvim uobičajen. Ima veze i sa arhitektonskim pogledom vezanim za urbano planiranje.

Pomenuo si urbanističko planiranje, planiranje na većoj razmeri…Primećujem obeležja modernizma u arhitekturi koju slikaš, potrebu za kontrolom i masovnom organizacijom, utopijom. Šta misliš o toj temi?

Ivan: Sistem koji je pravio takvu arhitekturu se nije održao i to je uticalo na neuspeh određenih projekata. Blokovi na Novom Beogradu su zidani u sistemu koji je imao  itekako velike performanse i mogućnosti, ali kako je vreme prolazilo sistem se urušio, usled čega se promenila i struktura ljudi. Jugoslovenska srednja klasa je zamenjena novim ljudima koji nemaju svest o zajendici koja je postojala ranije. Firme koje su gradile takve projekte su propale i nisu održavale objekte. Sada nemaš firme koje se bave javnim investicijama (održavanje stambenih zgrada), a sa druge strane, sami stanari se ne bave time.

#CFRP NEBO 2020, ulje na platnu, 120x160cm (segment)

Priroda je prisutna u tvojim radovima na ovoj izložbi. Ispičaj mi nešto o procesu uvođenja prirode u urbane (Cityscape) strukture.

Ivan: Uvođenje prirode u slike sam započeo slikom Waterfront, koja je bila izložena u Kulturnom Centru Beograda. To je bio prvi spoj arhitekture i vode, da bi se stvorio taj grad na vodi. Krenuo sam da eksperimentišem sa drugim uzorcima kako bih stvarao neke ambijente koji su složeniji. Vodio sam se idejom da je u današnje vreme sve moguće- ukoliko hoćeš plažu, nema problema, napravićemo ti plažu. Po tom principu danas sve funkcioniše.

#CFRP Komb. Br.1, 2020. Ulje na platnu, poliptih

Kustoskinja galerije Rima, mlada istoričarka umetnosti Marija Stanković je jučerašnju izložbu opisala kao „umetnikovu problematizaciju odnosa percipiranja i razumevanja sprege materijalne i virtuelne realnosti.” Marija je pomenula i dominantnu Šuletićevu seriju Cityscape, naziv koji asocira na grad, kako bi ukazala pažnju na „druge elemente prirodne stvarnosti u vidu oblaka i palmi koji su zastupljeni u njegovom radu sada.”

„Prostori su ispražnjeni od ikonografije prošlosti, tip arhitekture koji može biti lociran bilo gde na svetu, ali se na njemu ne mogu locirati i identifikovati ideje, tragovi i posledice pripadnosti određenoj kulturi.’’

Izložbu Ivana Šuletića možete da pogledate do 26. juna.

Autorka teksta i fotografija: Milica Grbić

Članak Spoj oblaka, peska i betona- izložba Ivana Šuletića u galeriji Rima se pojavljuje prvo na Oblakoder.