I tu dolazimo do, uslovno rečeno, današnjeg hip-hopa, ako tako još uvek možemo da zovemo ono čime se bavi Tyler, The Creator. Jer njegov, osmi po redu, album CHROMAKOPIA je sve, samo nije ritam, sempl, skreč, i bacanje rima o… pa, navedi koji već stihovi za tebe predstavljaju hip hop.

Tamo nekad kad je Kanje zagrebao površinu i uronio u semplove koje su nudili mađarski hard rok bendovi i King Krimson, nagovestio je gde ova muzika možda ode i gde je na kraju i otišla. Onda je odlepio, uleteo u sveti rat protiv Jevreja koji niko od njega nije tražio, i sad ga se samo sećamo kao da je pu pu, daleko bilo, pokojan, jer njegovoj problematičnosti deluje da nema leka. Jedan drugi problematičan klinac je shvatio današnje vreme mnogo bolje, a sva sreća da ima podjednak talenat i uho za muziku, pa je rešio da nam u ovom svom drugom delu karijere nudi benger za bengerom bez greške. Dobro, da, istina je da u vremenu Spotifaja, kad je sve isto i kratkog trajanja, svako ko imalo iskače iz okvira biće proglašen za pop mesiju, novog Majkla Džeksona i legendu koja hoda među nama, ali i koja nije jedna od nas, ali mišljenja sam da je taj pravac nemoguće držati toliko dugo, a Tajler je već evo, blago nama, na četvrtom (takvom) albumu i nešto ne misli da stane.

Bastard, Goblin, Wolf, ma koliko bili besni, uzbudljivi, pa i pomalo strašni albumi sa svim tim horor elementima koje je utkao, danas mogu da budu poput one majice Vladimira Stojkovića sa derbija, na kojoj moli grobare da mu oproste ružnu prošlost, jer je tu poput glupavog klinca govorio i stvari koje ne misli i koristio reči koje danas na Zapadu čak i ne smeju da se upotrebe već imaju onu skraćnicu f-word i r-word i zajedničko ime im je slur. Cherry Bomb, nakon prva tri albuma hipsterski mediji nisu voleli, a onda se dešava proviđenje u kom Tajler postaje flambojantan, lepršav, raspričan, otvoren, razotkriven i go, kako pred nama, tako i pred samim sobom. Praveći svoje izmišljene likove da bi nam ispričao priču, ali i takvi „izmišljeni” bili su mnogi iskreniji nego onaj besni klinac sa početka.

U tom, odnosno ovom periodu, daje nam dva remek-dela i dva jako dobra albuma. Flower Boy kao početak cele priče postavlja stvari na svoje mesto i počinje jednu novu epohu, a Igor je taj veliki pop album 21. veka u kom je razbio apsolutno sve granice muzike i njegov žanr je postao samo – dobra muzika. Call me if you get lost je taj nastavak Igora koji nije mogao da dostigne visine prethodnika, a ova poslednja Chromakopia se nastavlja na taj pop senzibilitet koji je pronašao.

Kako pričamo o poslednjem, osmom albumu, Chromakopia (Chroma boja, kopia – pa jelte kopija), vratimo se na čas na početak teksta i grandioznost sedamdesetih. Prvo što primećujemo je Tylerovo poigravanje sa Bouvijem na samom omotu, gde on deluje kao Starmen na albumu Heroes, naravno u svom nekom viđenju sa karakterističnom maskom. Na albumu koji, kao i uvek, ima neki loose koncept, Tyler shvata da je odrastao. Ima isusovske 33 godine i sad drugačije uviđa svoje detinjstvo i ljude koje je uzimao zdravo za gotovo u danima kad mu je bilo važno samo da napuni kondom vodom i da ga baci sa prozora nekom na glavu. Nije ovo kriza srednjih godina, ne brinite, nema ovde jurenja mladih devojaka i dečaka i kupovine Ferarija. Ferari je kupio kad je imao 25. Ovo je samo jedna priča o čoveku koji shvata da neke stvari koje su ga radovale više ne rade jer je mator konj. Te „velike” ideje prate soul, i džez, i soft rock i yacht rock solaže, i ritmovi, pevanje, ali i rime. I majka Afrika i majka, rođena, koja je naratorka u nekoliko pesama. Tyler i dalje misli da je on drugi najveći reper iz Kalifornije (prvi je, naravno, Kendrik), ali ako ovo čuje vaš mlađi brat koji sluša trap i drill, udariće vas u polni organ i reći će vam da ste pe*er. Verovatno bi i Tyler sa prvog albuma udario ovog Tylera na isto mesto. Ali dobro, Tyler je naučio. Naučiće i drugi podmladak.

Noid je hitčina, velika pesma koja naslovom priziva Black Sabbath sa Ayo Edebiri u spotu, ali i afričkim rok bendom Ngozi Family u semplu. Ali bez obzira na sve te brze krosovere sa ritmom sa kojim ne znate šta će se desiti nakon naredne strofe, pobedu, kao i uvek, odnose te najemotivnije – Like him, Take your mask off, I killed you, Hey Jane. To su te pesme koje Childish Gambino (nažalost) ne ume da napiše. To je ono, pesme što bi ih Stivi Vonder radio da ima 30. To je ono što bi Otis Reding snimao da je rođen krajem devedesetih u nekoj Atlanti.

Kada smo moji jarani iz Tegle i ja jednom davno u našoj emisiji na Radio Aparatu ugostili Cobija, pitao sam ga kakva je Dara Bubamara privatno, jer joj je baš tada radio neku pesmu, sad ne sećam se ni ja više koju. Cobi mi je tad rekao – znaš brrrate, ne razume ona internet kao ti i ja. I to je bio sjajan opis devojke koja se proslavila dok je duvala košava sa Dunava i sve sam razumeo. Tyler, The Creator je sve suprotno od Dare Bubamare. On ne samo da razume internet, on je internet. A na internetu se sve dešava stalno, uvek, glasno, i u isto vreme. On, kao to dete 21. veka, razume sve, i kad je mogao da bude grubi magarac, i kad je trebalo da se izvini i da kaže da nema ništa protiv da se ljubi i voli sa muškarcem, i da bude tip koji preti da će sve kritičare nabosti na pitchfork, pardon, viljušku u jednjak, ali i danas peva o tome koliko ga je prethodni partner/ka povredio/la, ali i uspeva da uvidi šta je on pogrešno uradio i da li je to zaslužio. I to sve dok se sempl smenjuje za semplom, a ideja za idejom, i dok prateći vokali prizivaju Soul Train sedamdesete. A u spotu mu glumi kul Internet girlfriend, Ayo Adebiri. Sve je shvatio. Nije osvojio svet. Ali je napravio svoj. Rispekt.

Članak Tyler, The Creator – čovek koji nije osvojio svet, samo je napravio svoj se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sa Mimi Mercedez razgovarali smo o muzičkim počecima, trenutnim dešavanjima u karijeri, sazrevanju, velikom koncertu koji priprema u Drugstore-u, a otkrila nam je i šta to izaziva frku u njenom svemiru.

Kako si, Mimi? Šta radiš poslednjih dana, kakva je energija?

Mimi Mercedez: Energija je ultra haotična. Nikada u životu nisam imala ovoliko obaveza, a nemam ni desetinu obaveza u odnosu na moje kolege. Jedva se sastavljam sa sobom, jer ja kao imam neke tripove da želim da budem u Crnoj Gori, tamo sam navikla da provodim celo leto, da nemam nijedan nastup. Sad sam u konstantnom putu, ne mogu nigde da se skrasim. Nije lako, al’ je lepo.

Ova godina je bila baš izazovna za tebe – novi album, mnogo novih saradnji, kako sve balansiraš?

Da, baš je lepo, ali je sve to za mene skroz novo. Sledeće godine ću već da se naviknem, a i ja sam sad u tim godinama kada je vreme da se moja karijera zaokruži finansijski i baš mi je drago zbog toga. Stvarno radim ozbiljno ono što volim. Jedino treba da naučim kako to da hendlujem, to definitivno moram kroz praksu.

Da se vratimo nešto više od deset godina unazad, kada si počela, odnosno objavila svoju prvu pesmu na YouTube-u. Pomenula si jednom prilikom da si imala potrebu nešto da kažeš i u tom trenutku osetila da moraš da objaviš pesmu bez previše premišljanja, dorade, itd. Kako sada, sa ove distance, gledaš na tvoj početak?

Sada, kada sam upoznala mnogo drugih ljudi, koji se bave ne samo muzikom, nego raznim stvarima, shvatila sam da čovek, kada oseti intuitivno neko svoje zanimanje, on krene to da radi. Desi se neka stvar da ti samo osetiš da moraš to da uradiš, to je veoma jasan osećaj. Ne mogu sad da kažem da postoji neko preterano logičko objašnjenje kako sam uspela da prebrodim tremu da izbacim nešto što znam da ne zvuči savršeno, da samo procenim: ovo je moj put. Kad sam krenula temeljno da slušam rep, mnogo mi je bilo jasno koja uloga fali kod nas na sceni i koja uloga ja treba da budem. U meni tada nije postojala nikakva dilema. Čim sam snimila prvu pesmu, pošto sam toliko osećala da ja falim, da moram da popunim neku celinu, pomislila sam: moram odmah da izbacim jer ovo mora samo da se zakotrlja. Nemam vremena da se ja tu premišljam, tako je počelo.

Je l’ misliš da si popunila tu prazninu?

Da, da. Razni ljudi imaju razne borbe koje su njihov životni put, po mom mišljenju. Važnost za moju je bila da krenem baš mlada, ali nije uvek uz prevelike otežavajuće okolnosti. Mi koji smo baš mladi dobili tu stazu, dobijamo i jednu olakšavajuću okolnost, na primer, da mnogo više verujemo u sebe. Ti kada si mlad, da bi ti se put ocrtao, moraš da iskusiš te ozbiljne fejlove, to je mnogo važno. Mi koji sa osamnaest godina krenemo, pa se fejlovi dešavaju do dvadeset druge, mi to ne shvatamo ozbiljno, mi se sve vreme igramo, tripujemo da smo deca i dalje. Onda, kad krene da se to stabilizuje kasnije, tad smo već zreli i možemo to bolje da podnesemo.

Tvoja muzika često može da utiče na samopouzdanje, jesi li nekada razmišljala o tome da si mnogim devojkama bustovala samopouzdanje?

Baš je dobro što si me ovo pitala. Nisam nikad krenula ovo da radim samo da bih žene ohrabrila. Nikada se nisam osećala kao deo koji pripada ženama, definitivno. Nekom delu žena – da. Uvek sam osećala da ja pripadam jednom možda marginalizovanom delu ljudi oba pola i nikada nisam bila u tom feminističkom fazonu. Sve što ja radim jeste feminističko zato što je veliki izuzetak da žena to radi. Ali ja sam uvek htela da radim rep da bih napravila najbolju foru, ja sam se osećala kao konkurencija svima i stvarno sam bila. Ljudi koji stvarno vole rep umeju to da poštuju i znaju to. Nisam nikada krenula iz feminističkih pobuda, a uvek je bio feminizam to što sam radila, jer sam previše bila samostalna i bolelo me uvo za bilo koju osudu. Toliko sam bila moćna u tome što radim, mislim da upravo zbog toga što nisam imala taj prizvuk ženske patnje. Ja sam se uvek toliko moćno osećala – druže, koja diskriminacija? Ja sam glavna!

Jako važno je to i kod Sajsi MS i kod mene, mislim da za nove generacije više neće biti tako, ali kao da je moralo uvek da postoji neko opravdanje što mi repujemo. Što likove ne smaraju tako, za koji cilj oni repuju? Ne moram da pravdam feminizmom to što repujem. Repujem da bih bacila najbolju foru, želim sve ljude da šokiram, da ih zabavim, to je broj jedan. A zabavljam ih na svoj način, malo šokiranjem, malo nekim dobrim forama. Ja sam ljubitelj reči, ja volim reči, volim da čitam, da čujem dobru pesmu, obožavam te jezičke fore. Ponekad se osećam paradoksalno, krenula sam da doživljavam to kada ženski rep mora da se opravda feminizmom kao da je antifeministički. Molim vas, krenite kao artista da me gledate.

Kod stvaranja muzike, da li ti je bitno da prvo čuješ beat ili je tekst ipak glavni?

Prvo tekst, i to se čulo kod mene. Ja sam naučila da imam flow zato što želim da budem celina i želim stalno da napredujem. Moji prvi tekstovi nisu imali flow, uklapala sam se kako znam i umem jer sam samo želela da kažem nešto. Uvek u glavi meni idu neke dobre fore, ali ne uz beat, pa ih onda ja trpam u beat. Sada umem da, ono što želim, kažem i izbacim tečno preko beat-a i to mi je mnogo drago, volim da se vidi da se nešto radi, napreduje.

Koliko se ta tvoja sposobnost sa rečima menjala kroz godine, kako si naučila da kanališeš svoje misli?

Reči su mi se menjale najviše u tom praktičnom smislu, a naučila sam da pišem rime kroz Facebook statuse. Ja sam želela na Fejsu da budem glavni zabavljač, ako vidim da postoje neki mnogo duhoviti ljudi, ja ću njih da nadjačam, u pozitivnom smislu. Svi smo se trudili da što bolju foru bacimo. Ja sam tu naučila da pišem rime, na primer, gde ću neki kontrast da ubacim, gde ću nešto zanimljivo, neku metaforu da kažem, sve te igre rečima sam ja na Facebook-u naučila, to je najvažnije bilo za moj rep.

Ne iz kraja, već fore sa Fejsa?

Ja sam generacija gde je kraj blejao na Facebook-u, svi smo se upoznali preko Facebook-a. Tamo sam upoznala ljude slične sebi koje slušaju Prti Bee Gee, koji su malo luđi, bili smo u istim grupama, imali isti humor, sve to tvrdo.

Jesi li i dalje aktivna na Fejsu?

Nažalost, ne. Prestala sam da imam Facebook, ali to je najbolja mreža ikada. Sve ostalo je Facebook raštrkan na slike, videe i statuse. Twitter mi je sad omiljeni jer sam ipak reči tip.

Je l’ uspevaš da se uklopiš u karaktere?

Uvek. Kad vidim da ne mogu, znači da se nisam dobro izrazila. To je isto mnogo dobra vežba za rep, moraš da se izraziš bolje, kraće, konciznije. Ako nešto razdužiš, znači da nisi poentirao, neće dopreti do ljudi, mora kraće.

Da li imaš osećaj ko je tvoja publika danas, da li ti to uopšte važno?

Evo nas sada na Kontakt festivalu, gde ja mislim da su mene zvali sa skroz drugom publikom. Iako je publika koja sluša Vojka V i Z++ u Hrvatskoj totalno publika koja je moja, ali ko njih sluša u Beogradu ipak je malo u drugačijem fazonu. Odjednom mene neka starija publika gotivi, jesu me i pre gotivili, ali me nisu prihvatali, da me pozovu na festival gde Elemental nastupa. Ja sam uvek tu bila kao neki uličar, gde ćeš nju i to. Sad odjednom, ja mislim, posle Exit-a mnoga vrata su mi se otvorila. To je možda neka publika koja me je i pre gotivila, a sada možda ima priliku da me čuje i na događajima na kojima gotivi i druge izvođače. Mada, nije da nešto previše analiziram to.

Da li ti imponuje to što te sada zovu i na takve događaje?

Pre mi se sviđao taj statu crne ovce, definitivno. Sada sam nekako naučila da budem mekša, to se ljudima dešava sa odrastanjem. Barem ja mislim da je to lep način da se odrasta, da omekšaš u tom međuljudskom smislu. Ja sam postala mnogo tolerantnija, razumem druge ljude i odmah se ogledalo desi, oni mnogo više razumeju mene. Pre nisam razumela druge ljude, bila sam hejterka. Ljudi misle da su samo hejteri ljudi koji tripuju neki elitizam, onda sam ja razvila parolu hood elitizam i mi smo mrzeli nazad isto.

Tvoja verna publika je navikla na tradicionalni godišnji koncert koji organizuješ 7. oktobra u Drugstore-u, šta pripremaš ove godine?

Konačno će biti nešto u šta mogu malo više da uložim, po prvi put u životu i želim da to publika baš vidi jer je to uzajamni poklon, jedni drugima. Dresscode za to veče biće Kleopatra, ja mislim da će moja publika da odlepi. Zlatno je dominantna tema, najviše ćemo raditi na tom estetskom delu, da to bude predramatično. Unajmila sam mnogo ljudi da mi pomognu oko nastupa, po prvi put, jer sam sve do sada skroz sama organizovala, uz pomoć par svojih prijatelja koji se ne bave time profesionalno, ali su neverovatno vredni i to koliko su mi pomogli je ogromna stvar. Sad ću unajmiti ljude koji se bave time, tako da ćemo imati jedan nastup na nekom većem nivou, da proslavimo zajedno to što sam malo napredovala.

Da li si možda razmišljala o nekom scenskom nastupu, koreografiji, da li to ide uz Mimi i rep?

Igraće neke devojke uz neke pesme, ali ja sigurno ne, to baš nije moj stil uopšte. Primetila sam da sada, zbog nekih festivala, počinje da se podrazumeva da moraš da imaš igrače. Mislim da uz rep ponekad izgleda baš nakaradno i ako nije ekstremno profesionalno, može da izgleda mnogo smešno. Imam devojke koje kidaju kako to rade, bile su mi u spotu za pesmu Zla riba i onda će one imati koreografije uz te pesme uz koje baš ide, ali skroz nezavisno od mene.

Da li postoje neke teme koje bi volela da obradiš kroz pesme, a možda još uvek nisi?

Ljubav! Ljubav najviše želim da obradim, a toliko ne mogu to da izbacim iz sebe! Mogu u tekstovima, ali ne mogu da objavim to. Imam neki problem sa tim još uvek, da se otvorim po tom pitanju. Međutim, kao da mi Bog otvara nova vrata da ja krenem da pišem za pevače, tako da ću možda moći preko njih da se iživljavam.

Je l’ ti prija pisanje za druge izvođače?

Mnogo me to loži, ne mogu da verujem koliko mi je to lepo, kad mi neko da flow smišljen, a ja popunjavam rečima, jer sam ja majstor za reči. Mnogo više me ispunjava nego što sam očekivala, a očekivala sam već.

Kako ulaziš u proces pisanja pesama za druge, je l‘ se izmestiš iz Mimi fazona?

Nađem ono što nam je zajedničko, mora tako. Ja tako gledam, moram da osetim baš tu osobu jako, moram da nađem šta je nama zajedničko, ono što nam nije zajedničko – ja ne mogu da pišem o tome.

Ko bi volela da tebi napiše pesmu?

Karleuša. Sa njom sam do sada osetila najviše zajedničkih stvari, ona ima dobre fore, a ja volim kad je neko mnogo lud i ekscentričan kao ona. Volela bih da mi ona napiše, a već osvedočeni tekstopisci treba da pišu pevačima.

Koju saradnju bi odbila?

Postoji mnogo saradnji koje bih odbila, ne mogu da radim gde ne osetim to zajedničko i odbila sam mnogo saradnji, sve uz poštovanje. Samo nisam osetila to zajedničko, čak se nekad desi da neko oseća da možemo da sarađujemo, pa se ipak desi da su i mene odbijali ljudi za koje sam ja i te kako smatrala da imamo zajedničko, ali oni to ne vide (smeh).

Šta izaziva frku u tvom svemiru?

U, svašta! Žvaka. To sad svi znaju (smeh). Mene, na primer, ogromne stvari ne mogu da iznerviraju, ali može žvaka. Toliko mi je krivo zbog toga, to se zove mizofonija, kad te zvukovi iritiraju. Ja sam imala milion tih stvari koje su me nervirale. Kako sam postala zrela osoba, krenula sam da meditiram, da smirim misli, sve sam izbacila, više mi ne smeta kad neko jede, pre mi je smetalo sve na svetu. Sad ništa, kao da sam dostigla neki zen, ali žvaka – to je neka tekstura koju doživljavam apstraktno, kao nešto gljecavo, ljigavo.

To je veoma zaniljivo, s obzirom na to da su to zvuci, a ti se baviš muzikom?

Ja sam oduvek mislila da nisam sluhista, jer ne umem da pevam. Zapravo, to ne znači da ti ne čuješ dobro, nego samo znači da si možda bio povučen, stidljiv kad si bio dete i nisi otvorio tu mogućnost. Koliko se meni sada čini, ja čujem sve u beat-u, čujem sve kanale, sve moguće zvuke. Pošto mog tatu isto tako narviraju zvuci, mada mnogo manje nego mene, a on je apsolutni sluhista, pomislila sam da mi možda samo više čujemo jer smo namenjeni za muziku.

Koja tvoja faza ti je najdraža, sa kojom Mimi bi se ti družila?

Sa ovom sad, naravno. Ja sam pre bila nemoguća, ne znam kako se iko družio sa mnom, verovatno sam bila zabavna. Bila sam hronično nervozna, bezobrazna, uvek sam mislila da sam šef svuda, toliko sam se ružno ponašala, nisam imala introspekciju uopšte. Mnogo mi je lepše sada, baš imam obzira prema drugim ljudima. Pre sam imala obzira samo finansijskog, ništa emotivno, jedino što sam uvek imala potrebu da nadoknadim to koliko sam bezobrazna nekim čašćavanjem, volela sam da se osećaju kod mene kao kod mame. Sad sam konačno prijatelj, ravnopravni prijatelj, ne namećem se kao dominatna u društvu i konačno imamo drugarski odnos jer sam postala empatičnija.

A u muzičkom smislu, na šta si najponosnija, na koju Mimi fazu?

Iskreno, meša mi se taj ponos, nije samo umetnost, nego mi se mnogo meša sa time koliko je koji album bio uspešan. Možda je Mržnja bio taj prvi album gde se video ozbiljan napredak, publika mi uvek govori da je on najbolji, možda jer su navikli da pravi rep mora da bude Smoki Mardeljano estetika, e sad što sam se ja tu slikala sa kapom i što je slika crno bela, onda ga ozbiljnije shvataju nego ovaj poslednji gde sam aluzija na Cecinu Playboy naslovnicu. Stvarno to mislim, tekstovi sa albuma Frka u Svemiru, na primer, Loš lik je moj najbolji tekst ikada napisan, Miševi, takođe. Svakako, 2020 je moj najveći ponos, jer sam izašla iz zone komfora.

Koliko je tebi teško da izađeš iz zone komfora, imaš li nekad neku zadršku šta napisatili ili objaviti?

Šta ću da napišem u pesmi, ne, to je uvek neka celina koja izlazi spontano. A da li ću posle tu pesmu da objavim – o tome već razmišljam. Na primer, meni je bilo mnogo teško da izbacim taj EP 2020 jer je, po meni, mnogo iskren. Plašila sam se da će ljudi da govore da nisam više dovoljno tvrda, da sam lejm. Najveći moj strah je da neću biti kul, kao ono iz osnovne škole. Nisam nikada imala strah da li ću biti odbačena iz formalnog društva, već da li ću biti odbačena od svog društva, od mojih uličara. Onda sam samo, konačno, postala toliko nezavisna da mislim da sam sada ja društvo, ja procenjujem društvo. Ljudi treba da se svide meni. (smeh).

To ide sa životnim iskustvom?

Pa, da. Pre sam uvek glumila, a što si glasniji i rogobatniji, to imaš više nekih nesigurnosti da prikriješ. Ja mislim da sada mogu da budem provokativna totalno na neki fin i tih način, jer me sad boli uvo da bilo šta dokažem. Ženska trideseta godina je čudo, baš neka revolucija.

I za sam kraj, reci nam koliko pesmama nisi objavila?

Nebrojano, baš mnogo pesama.

Fotografije: Matija Borbelj

Članak Naučila sam da pišem rime kroz Facebook statuse se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Njena nova pesma Brizer izašla je danas, a inspiracija je proizašla iz jedne neprospavane noći. Singlom Brizer najavljuje i predstojeći EP i objašnjava da je upravo stih iz pesme novosadskog repera Jovice Dobrice naveo na duboko filozofsko razmišljanje, te je tako i nastala ova pesma. Na njeno dosadašnje stvaralaštvo najviše je uticalo društvo i druženje, a Micka pored muzike radi i kao profesorka likovnog u školi.

Sa Micka Lifom razgovarali smo povodom novog singla Brizer o tome kako je nastala ideja za pesmu, o spoju repa i profesorske profesije, omiljenom nastupu, stvaranju muzike, a otkrila nam je i sa kime bi u budućnosti volela da snimi feat.

Kako bi Milica Sekulić opisala Micka Lifu i obrnuto?

Micka Lifa: Milica Sekulić je starija sestra, Micka je mlađa, ona koja uvek zapada u nevolje i zbog čije se bezbrižnosti stresira samo okolina, nikako ona. Micka Milicu vidi kao racionalnu, stariju, koja ustaje za posao, poštuje ded lajnove i ne gnuša se na mediokritete, ali stvarno. Milica čuje alarm, Micka ne.

Kad smo već kod tvog upečatljivog pseudonima, kako je nastao?

Pseudonim Micka Lifa u osnovi je bio samo Micka, što je fakat bilo nedorečeno i oskudno, a onda sam u jednoj bleji ušla u raspravu sa prijateljem, gde je on rekao: „Ajde, Micka Lifa, ne seri” ili tako nešto. Fora je nakon toga prvo neko vreme bila interna, a onda sam skontala – to je to, dodaću samo nastavak Lifa na već postojeće Micka.

Šta je najviše uticalo na tvoje stvaralaštvo?

Na rep stvaralaštvo je gotovo uvek najviše uticalo društvo, pre svega druženje. Obožavam da se družim, upoznajem, izlazim, lutam i onda u okruženju raznih ljudi u raznim situacijama nastaju uzbudljivi događaji i priče. Kroz druženje se neguje kultura slenga i stalno se razvija i kreira novi, što prethodni odgovor dobro ilustruje.

Danas, 3. marta, izašao je tvoj novi singl i spot, šta je ovoga puta bila inspiracija?

Inspiracija za pesmu Brizer je takođe potekla iz jedne neprospavane noći, nakon što sam se celu noć „majala” po gradu sa mojim starim drugarom, koji mi je skrenuo pažnju da čovek nekad i ne želi samo sreću, želi da ga nešto gane, pogodi. Dao mi je primer linije repera Jovice Dobrice, gde kaže „Povući ću njen portret”, koliko emotivno, ubitačno i tvrdo je to. Došla sam kući i, podstaknuta celim deep filozofiranjem, napisala Brizer. 

S obzirom na to da opet izbacuješ singl i da si u proteklih mesec dana izbacivala pojedinačne pesme, da li misliš da su albumi „prošlost“ shodno današnjem načinu konzumiranja muzike?

Brizer je, zapravo, prvi singl sa predstojećeg EP-a, koji je ujedno i moj prvenac jer, kao što si rekla, do sada su sve bili singlovi. 

Iz Novog Sada si, rep scena je tamo poprilično razvijena, imaš li možda omiljene novosadske reper(k)e?

Naravno, negde uviđam da novosadska rep scena ima osetnu pank podlogu, jer Novi Sad u osnovi i jeste pank grad i mi žitelji to treba da negujemo. Cela ekipa iz bivše Unije mi je mnogo pomogla i podržala me od prvih projekata, Tadži, Toma Flow, Bulč, Mija, Jovica, Skele. Takođe, Klika ima posebno mesto u mom srcu i oni su mi veliki uticaj.

Interesantno je to da, pored muzike, koja ti je hobi, ti zapravo radiš kao profesorka, kako učenici reaguju na tvoju muziku?

Što se tiče školske priče, to je san koji se ostvario na najdivniji mogući način. Mogla bih satima i danima da pričam o tome. Trenutno radimo mimove na temu renesansnih i baroknih dela, to je plakanje. Oni kroz taj medij obrađuju sve aktuelnosti iz njihovog sveta, a tu sam, između ostalog, i ja. Ne bih da zvučim pretenciozno, oni sve to samoinicijativno rade i vidi se da uživaju, mislim, hajde realno, vi kao ne biste voleli da vam nastavnica repuje?

Takođe, kako uklapaš te dve profesije i da li na ovaj način pokušavaš da porušiš neke stereotipe da trep/rep muzika „ne ide“ sa ozbiljnim konvencionalnim profesijama?

Naravno, tu smo da pravimo promene, živimo u takvom vremenu gde je sama pomisao na bilo kakve kalupe smešna. Ne moraš biti u kalupu da bi bio pošten i imao dignitet. Duboko verujem da svojim trep opredeljenjem ni po jednom faktoru ne štetim moralnim, niti bilo kakvim drugim normama i vrednostima koje škola kao institucija nalaže. Naprotiv, to je upravo jedan od elementarnih pokretača mojih učenika da se otvore, pre svega prema sebi, pa onda i drugima.

Čemu te je naučio rad u školi, a čemu rep?

Oba me uče istini.

Sa kime bi u budućnosti želela da snimiš duet?

Volela bih da snimim feat sa Sukijem, FTP Cojkanom, mislim da su svaki na svoj način carevi i sjajni reperi, duhoviti pre svega. A od estrade – Đole Đogani!

Koji je tvoj najdraži nastup?

Prvi ikada nastup na festivalu, u pitanju je Doši ja Amfi, hip hop fest u Nišu, bilo mi je prelepo, puna pozornica, ja sa omiljenim prijateljima na bini, leto, zalazak, fluid energije u vazduhu, skacemo svi, divota. To nikad neću zaboraviti.

Omiljena treperka/reperka?

Jako sam volela Foxy Brown, Azeli-u Banks, Doja mi kida isto jako. Nedavno sam gledala freestyle Stefflon Don kod Funk Flex-a, oprala je, poslusala sam ga 20 puta.

Kako ti gledaš na žene u trepu/repu, da li zapravo postoje neke razlike i predrasude ili ipak misliš da ih sve manje ima, možda čak i da ne postoje?

Kad sam tek krenula da repujem, drugarica mi je rekla: „Ti si sad u muškom sportu”, sad uopšte nemam taj dojam i drago mi je zbog toga, muzika je muzika i treba da je stvara svako ko to želi i voli, nevezano za bilo kakve pripadnosti i opredeljenja. 

Omiljeni koncert na kom si bila?

Extra pitanje! Doduše, mnogo češće posećujem rejvove nego koncerte, nedavno sam slušala tehno duo 999999999, a neposredno pre toga je bio Jazz festival u SNP, bilo mi je super na oba.

Da li u budućnosti pripremaš nešto novo?

Trenutno radim sa producentom Thicc Boi, nekima poznatijim kao Dača iz Bekfleša, mi smo veliki prijatelji i sjajne kolege, takođe Vanja Bursać, DJ i velika legenda klabinga, sa kojom obožavam da nastupam jer nam je uvek bezbrižno i sadržajno. 

Autorka fotografija: Sandra Jakovljević

Članak Ne moraš biti u kalupu da bi bio pošten i imao dignitet se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovaj rep prvenac predpremijerno smo slušali na koncertnoj promocije Femiksete u Domu omladine. MISH sa novom pesmom na engleskom jeziku oživljava jaku žensku energiju i iznosi problem koji je aktualan i dan danas. Društvo u kom je žena percipirana kao objekat i sistem koji hrani takav narativ i štiti nasilnike. U pesmi pominje Bill Cosby-a, Jeffrey Epstein-a i ostale individue koje su u javnosti osuđene kao nasilnici i počinioci raznih zločina prema ženama.

Članak Mlada reperka MISH predstavlja novi singl Bo$$y kojim najavljuje debitantski EP se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nastup u Domu omladine Beograda značajan je za mnoge mlade artiste, kako se ti osećas povodom predstojećeg i svog prvog većeg nastupa na Indirekt festivalu?

Mlada Beba: Dom omladine jeste kultno mesto, ali s obzirom na to da nisam iz Beograda, nemam toliko taj osećaj. Ja čak nikad nisam bila tamo, tako da mi je kul jer je ovo moj prvi, veći nastup. Amerikana prima oko šeststo ljudi, ako se to stvarno napuni biće baš ludo. Ima tu i malo treme, ali gledam da to prebacim na uzbuđenje. 

Nastupaš sa Jymenik, obe ste prepoznatljive po autentičnom stilu i identitetu, da li nam pripremate i neke posebne autfite i scenski nastup?

Nećemo da otkrivamo, koga zanima, moraće da dođe da vidi (smeh), ali da, pripremamo i autfite. Nastupamo sat vremena, pa se nadam da će baš biti spektakl. Super je što Ivana i ja imamo taj kontrast, ona je skroz gotik, a ja sam više soft, iako imam i ja taj edžines. Nas dve imamo dobru dinamiku, ona je stvarno prava osoba sa kojom mogu da sarađujem. Imala sam mnogo saradnji, ali to bude to. Sa njom je i više od toga, postala mi je i prijatelj kroz saradnju. Za mene nema veće časti od toga da nastupaš sa prijateljima, biće tu i Mihajlo, koji će da pušta muziku. S obzirom na to da sam samostalni artist, baš mi je lepo da na ovakvom mestu i događaju imam priliku da delim scenu sa njima. 

Kad smo već kod vizuelnog identiteta – da li možda stvaraš novi, s obzirom na to da si obrisala gotovo sve fotografije sa profila? 

Pored muzike, najviše se izražavam kroz fotografiju. Kad sam dobila svoj prvi telefon sa devet godina, on je bio pun selfija, imala sam roze nokiu – flip phone. Imao je prednju kameru, a iz zabave sam se sa drugaricama takmičila koja će da napravi bolju fotku. Zato obožavam Instagram i sve socijalne medije. To što sam obrisala stare fotografije, više je kao neka moja evolucija i pokušaj da stavim veći naglasak na ovo što sada radim, a ne ono što je nekada bilo. 

Po čemu se tadašnji period razlikuje od ovog sada?

Imala sam period kad sam baš bila zbunjena, kada je reč o sopstvenom identitetu, ko sam ja, ko je Mlada Beba, bila sam i nesigurna, samo sam plivala kako me voda nosi. Nisam obraćala pažnju na te stvari. Trenutno sam malo embarrassed kad pogledam te stvari koje sam ranije radila, ali takav je bio period valjda. Svakako, mnogo je čudno kada je čitava tvoja evolucija na internetu. 

Da li sada imaš viziju Mlade Bebe, ko je ona i kakva želi da bude?

Nekad sam imala problem, pa sam odvajala Mladu Bebu od sebe zato što sam bila nezrela. Dozvolila sam i da drugi ljudi utiču na to. Na primer, odem u studio i meni producent govori kako ja treba nešto da radim. Ljudi su imali očekivanja da sam ja bitchy i u privatnom životu, pa su često to poredili sa pesmama. Imala sam te periode kad sam dozvoljavala da ljudi kreiraju Mladu Bebu, a ne ja. Sad shvatam da sam Mlada Beba ja, Ana Vuković. Ranije kao da sam imala podvojenu ličnost, sada dozvoljavam da to budem ja i da pravim muziku i uživam u tome.

Odakle navire inspiracija za sve pesme?

Svaki moj tekst, sve što sam ikada napisala sam proživela ili videla, sve što govorim, ja to i mislim. Kad se ponašam bitchy, to je zato što je neko u tom momentu to izazvao iz mene, a ja to samo stavim u pesmu. To ne znači da sam ja svakog dana takva, generalno sam čil osoba. Problem je što sam ja na početku mislila – okej, ja treba prema svima da budem bitchy da bih održala taj imidž. Sve pesme su skroz lične, možda jesu preterivanje, u tom materijalnom smislu. Proživela sam sve to, a svaka pesma je nešto iz života. Važno mi je da ispričam to žensko iskustvo. 

Kad smo već kod ženskog iskustva, koliko se ženama u repu/trepu dozvoljava da budu surovo iskrene, da li ti često nailaziš na kritike zbog toga što u pesmama govoriš o nekim stvarima koje se baš ne očekuju od žena?

Baš sam prošla kroz svašta, toliko me je stvari istraumiralo kad sam krenula da se bavim muzikom. Bilo je i nekog neprihvatanja od strane te muške rep ekipe kad sam se doselila u Beograd i počela da stvaram muziku. Moja super moć i dolazi iz toga, sada tu vučem inspiraciju. Sada mogu da kažem nekoj devojci: ako mogu ja, možeš i ti! 

Ja sam ubeđena da sam u Srbiji prelomila mnoge stvari kroz muziku. Saznala sam da je mnogo žena sa naše scene bilo inspirisano mojim tekstovima. Stala sam na lomaču, ali mi je drago jer, kada pogledamo muzičku scenu sada, žene kidaju. Više žene ne prave samo patetičnu muziku, to je žena. Žena je moćna, ona nije rob i može da ima sva ta iskustva i da i dalje bude dobra žena. 

Pomenula si iskustvo, kakav je odnos prema lejblu, a kako izgleda kad si mlad vokal koji samostalno stvara muziku? U kom si trenutno fazonu?

Samo saradnje, ništa lejbeli, upravo zbog slobode. Lejbl je divna stvar i drago mi je što sam imala to iskustvo, ali me je to ograničavalo. Ne volim sistem, proces, to je sve otežavajuće za mene. Ja želim da u dva ujutru snimim pesmu i da je u tri objavim na svoj YouTube kanal, ako je vidi pedesetoro ljudi, meni je to okej – uradila sam to što sam u tom trenutku htela. Hiperprodukcija, PR, osećala sam se previše kao na traci. Ja sam jako neposredna i kad mi neko kaže: ne možeš to da govoriš, ja moram, ne mogu da izdržim. Ima ljudi kojima to prija, te strategije i građenje imidža, ali to u ovom trenutku nije nešto što ja želim. 

Da li si možda volela barbike kad si bila mala?

Volela sam Bratz, imala sam oko trideset Bratz lutki, sećam se da su sve bile poređane na jednoj polici. Za bilo koji događaj, rođendan, Božić, Uskrs, kupovali su mi Bratz lutke. Znalo se koja ja koja, a i koja mi je omiljena – jedna sa smeđom kosom i pramenčićima. Žao mi je što je moja mama nekom to dala kad sam ja malo porasla, ali, dobro, neko uživa u njima, ja se nadam. 

Imaš li nekoga ko je baš inspirisao tvoju muziku?

Uh, rekla bih Nicki Minaj. Kroz odrastanje sam uvek igrala Dress up games, igrala sam Mezz, to je bilo još neke 2008/9. godine. Preko tih igrica družila sam se sa ljudima iz geta u Americi, četovali smo i dopisivali se preko virtuelne igrice. U okviru igirce bio je i video bim, tako da je svako mogao da pusti muziku. Neko od njih je tada pustio Nicki Minaj i ja sam totalno odlepila. Oni su u tom momentu imali po 18/19 godina, a ja, fazon, devet. Tad sam i eksperimentisala sa svojim stilom oblačenja, ali i muzikom. Ona me je baš inspirisala, mogu slobodno da kažem da mi je uzor i razlog zašto stvaram ovakvu muziku.

U pesmama se vidi ironija, karikiraš glasom, zanimljivim rimama, kako ljudi reaguju na to i zašto ti to koristiš?

Ima ljudi koji kapiraju, ali je više ovih koji ne kapiraju. Ima i ljudi koji to tako ne shvataju, ali im se dopada, oni misle da sam ozbiljna. Taj glasić je zapravo moj glas koji sam imala kad sam prvi put krenula da se bavim muzikom, ta dečja boja. Međutim, odrasla sam i počela da eksperimentišem sa glasom. Ljudima se toliko dopao taj dečji glas da su me molili da to radim, a ja sam kao protest počela da ne radim taj glas. Primetila sam i da su ribe počele da karikiraju na taj fazon i pokušavaju da imaju taj piskav glas, tako da se sad zezam na tu foru, kad poželim.

Na primer, pesma Stanija je ironična i ne radi se o Staniji Dobrojević, već ja tu kažem Stani ja, takođe, kad kažem, pritty bitch mani ja, ja ne mislim na mani kao novac, već na maniju. Volim da pustim ljude da sami odluče. Prezabavno je kad napraviš nešto tako silly u momentu i pustiš ljude da pokušavaju da analiziraju. 

Imaš li neke momente kad baš voliš da stvaraš, jesi li u fazonu sad sedim i radim ili se prepuštaš trenutku i naletu inspiracije? 

Kad sam prvila album Ego, tad sam baš sedela, pisala i radila muziku, zato se to tako dobro isplatilo. Kad stvaram za sebe, prepuštam se emocijama, nešto me navede da napišem pesmu u dva popodne. Imam dosta demoa kući koje ne znam da li ću da izbacim ikada. Moje stvaranje je bukvalno u naletima. Ko uhvati pesmu pre nego što je arhiviram, nek je brzo download-uje.

A reci nam kako si zapravo počela da se baviš muzikom?

Ja sam počela da se bavim muzikom nakon što sam preživela ogromnu traumu. Oduvek sam želela tim da se bavim, ali sam imala dečka koji mi je branio da imam društvene mreže, da izlazim, itd. Sve do osamnaeste godine sam bila u takvoj vezi i u jednom trenutku sam odlučila da ne želim to, na šta se on jako uznemirio. Ja sam u međuvremenu, nakon što sam dobila tu svoju slobodu, napravila prvu pesmu, na šta je on napravio sajt i okačio oko 2000 mojih slika, snimaka, poruka, sve što sam mu rekla u privatnosti je stavio na internet. To mi je bila ogromna trauma. Onda sam rekla: kad sam ovo ponižavanje doživela, sad ću da radim šta god hoću jer ja nemam više ništa da izgubim. Bukvalno sam bila ogoljena, osramoćena i ponižena u javnosti. To je bilo presudno da krenem da se bavim muzikom i da tu kanališem emocije. Ko god sluša i želi da uradi bilo šta – sve što te koči i tera da sumnjaš u sebe, samo odseci i pusti ljubav da uđe kroz tebe. Tako možeš ljudima da promeniš život! Meni se toliko devojaka javlja da sam im promenila život, to je ono što mene inspiriše.

Koji su ti dalji planovi u budućnosti?

Fokus mi je da sam u momentu i da radim šta me radi. Takođe, da su ljudi oko mene dobro, da se ja osećam dobro, tada znam da, šta god da hoću – mogu! 

Fotografije: Privatna arhiva Mlade Bebe

Članak Sve što te koči i tera da sumnjaš u sebe, samo odseci i pusti ljubav da uđe u tebe se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na njegovo stvaralaštvo, kao i na ovaj EP nema nijednog direktnog uticaja, iako je oblikovan muzikom koju je slušao dok je odrastao. Mahom je to bila gitarska muzika (žanrovski potpuno šareno kao npr. Beatles, Metallica, Gojira, Green Day, Blink 182, RHCP, Nirvana), a rep i hip hop su u njegov život došli mnogo kasnije. 

Pesma Kratos je objavljena na Zicer Inc. YouTube kanalu, pošto je vokale snimao u studiju Brontosaurus odakle oni i rade. Mix i master izdanja je radio Summer Deaths (Mihajlo Đorović) iz Zicer ekipe. 3D vizual za tu pesmu je radio Axle, koji je, takođe, nedavno izbacio svoj album Diskotejp pod okriljem Zicer Inc.-a.

Pored ove, na albumu se nalazi još pet pesama, a Marè nam objašnjava kako on doživljava neke od njih: „Uvodnu pesmu Turbo bih okarakterisao kao lančani sudar, zbog kombinacije teksta i same muzike. Ujedno mislim da je to jedina trep pesma koja u sebi sadrži gitarski solo na kraju. Na pesmi Batine gostovao je doajen srpskog underground repa Nihil i neizmerno mu hvala na tome.”  

Autorka fotografije: Tamara Ranković 

Marko Mladenović Marè rođen je i odrastao u Beogradu, od kad zna za sebe slušanje muzike i pronalaženje nove mu je bila jedina iskreno ispunjavajuća aktivnost, jer mu skoro ništa ne drži pažnju. Svira gitaru, a u srednjoj školi bio je član nekoliko metal bendova i član jednog Green Day tribute benda, te svirke za njega bile su najbolje večeri ikad jer su se trudili da prave nezaboravnu atmosferu, sviranje je bilo na mestu, ali ne i prioritet koliko da te svirke u nekom trenutku prerastu u žurku. 

Cover: Anđela Bucalović

Članak Reper Marè objavio novi EP se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pred večerašnji nastup u Drugstoru, razgovarali smo sa Elonom o ovogodišnjem nastupu na Lovefestu, produkciji pesama, dolasku u Beograd i uticaju koji je imao na njegovu muziku, kao i o dobro poznatom stihu Ti si sav moj bol -EKV.

Kakvi su utisci nakon nastupa na ovogodišnjem Lovefestu?

Kao i pre 2 godine, neverovatni. Omiljeni nastup u skorije vreme, energija je bila neverovatna, kao da se sve vratilo u normalu posle korone.

Koliko ti znače live nastupi i razmena energije sa publikom?

Najviše na svetu! To je jedini feedback koji imaš nakon što snimiš i izbaciš nešto, prva reakcija na pesmu, prvi dodir sa osobom koja nisi ti i ljudi koje poznaješ. Doživiš pesmu na drugačiji način.

Kada si počeo da pevaš i produciras?

Sve se desilo jako organski. Prvo nisam želeo da radim to jer sam se plašio šta ce ljudi misliti, da li sam dovoljno dobar i da li uopšte treba to raditi. Nakon nekoliko meseci ubeđivanja od strane mog ortaka iz detinjstva Luia, kupio sam svoj prvi mikrofon i od tada je sve išlo organski, jer sam pre svega odrastao uz muziku. Moji baš vole muziku i ona čini ogroman deo njihovog života, a takođe imam i dosta muzičara u familiji.

Kako je to tada izgledalo, a kako sada, nakon par godina rada?

Neke stvari su iste, neke su se totalno promenile. Uvek mi je bilo jako prirodno da nastupam i snimam, samo sada to ide mnogo lakse što se tehničke strane tiče. Mnogo više znamo o muzici i mnogo brže radimo, jednostavno smo postali bolji i preživeli mnogo više stvari. Odrasli smo malo.

Šta je najzahtevnije kada je produkcija pesama u pitanju? 

Da se isprati energija, da se vokal i tekst stope u jedno sa instrumentima i bubnjevima. Kod nas to klikne ili odmah ili nikada, imamo pesme koje verovatno nećemo nikada zavrsiti, ali takođe imamo i pesme koje završimo za 15 minuta. Najbitnije je da sve zvuči kao da pripada tu jedno sa drugim.

Koliko ti je Beograd značio u stvaranju svoje karijere?

Pa skoro sve, internet me je doveo do Beograda tj. Bassivitya, a Beograd do svega ostalog. Od ljudi koji su tu pored mene, do muzike koju sada trenutno radim.

Stih Ti si sav moj bol od benda EKV je i jako prepoznatljiv stih tvoje pesme. Da li oni imaju neki uticaj na tvoje stvaralaštvo ili sentimentalnu povezanost?

Odvojio sam par dana da istražim našu muziku i naleteo sam na njih, dok sam gledao njihove spotove, dokumentarce i slušao njihove pesme, bili su mi neverovatni, ta energija na bini i način na koji koriste metafore je dosta uticao na moju novu muziku.

Kako ti se čini domaća rep/trep scena?

Ne znam, ne pratim je baš dugo, ušao sam malo u elektroniku kroz ove dve godine. Poslednje što sam ispratio je tipa Klincev novi album koji je sad već star. Mislim da je muzika generalno u pauzi sad, ali i da se sprema novi talas ludih stvari. Jedva čekam da vidim šta će da se desi.

Koji album te je najviše inspirisao da počneš da se baviš muzikom?

Bio je više albuma, 2015 godina je bila zlatna era za trep i rep muziku, najbolji albumi su iz te godine, tada sam počeo takođe i Kanyea da slušam. On je najviše uticao na mene kao klinca da krenem da se bavim muzikom.

Preporuči nam tvoja tri omiljena albuma ili pesme, koje trenutno slušaš.

Burial – Untrue, James Blake – Self Titled i Bon Iver – For Emma, Forever Ago

U sredu nas očekuje tvoj prvi samostalni nastup u Dragstoru, biće tu i zanimljivih gostiju, na šta da se pripremimo?

Na dobru atmosferu! Biće sjajni gosti, sjajni DJ setovi i live verzije pesama sa live efektima. Tu su Klinac i Surreal kao live podrška, dok ce Enzzy, Kultura i Fake Casual puštati muziku.

Za kraj, reci nam, da li spremaš nešto novo?

Spremam nešto ludo sa Vajkom, jedva čekam da izbacimo to, imamo ceo alter ego za taj projekat, outfiti su ludi, bitovi su ludi, spotovi će biti predobri, konačno neka zabava. Mora neko sunce posle kiše.

Fotografije: Lilit Andrić

Članak Elon: Mora neko sunce posle kiše se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Krajem prošle godine Bege Fank,  poznat i kao DJApe i Lou Benny, ali i kao Predrag Vukčević, teoretičar hiphopa, prevodilac i kolumnista, objavio je dugo očekivani album jednostavnog naziva: Dobar rep.

Ovaj tekst, sa jednako jasnim naslovom, baš je to što jeste: pohvala Dobrom repu, ali i pohvala dobrom repu. Nastao je u uverenju da su nam pohvale dobru jednako potrebne kao kritike loših pojava, koje u naše doba preovlađuju, ne zato što smo razvili naročit kritički duh, nego zato što je i stilski i emotivno – teže napisati pohvalu. Retko biva da konceptualnost albuma dobaci do ovako celovitog pogleda na svet, a to se evo desilo u našem gradu, na našem jeziku. Mašala!

Sistem apsolutnog dobra Predraga Vukčevića

Veliki događaji kulture uglavnom su ispod radara koji je naštelovan na izvestan tip informacija, određenu vrstu diskursa ili naročit oblik u kome očekujemo da će se nešto veliko pojaviti. Mi, u stvari, živeći iščekivanje, to veliko već posedujemo jer smo ga zamislili po sopstvenim pravilima; pa ipak sve što je veliko ne može se imati, ima svoja pravila i nikad se ne čeka, pošto dolazi iznenada i ne dolazi za nas. To je nešto samo za sebe i u tom smislu ,,apsolutno”; zato je stvarno ,,veliki događaj”. Ovaj album se jeste čekao, ali se čekao kao rep album, a ne kao celovita filozofija jednog (znači svakog) čoveka, koja u ovom našem kobajagi radikalno relativnom svetu otvoreno teži apsolutu, i to apsolutu dobra, čime pokazuje da se ne stidi ni intelektualno ni etički, da nema potrebu da se krije iza suknje mame-cinizma. (,,Na cvako ‘imaš li blama? pitam ‘je l’ ti nestalo?” ” ) Isto tako, u naše kobajagi doba fragmentarnosti otvoreno teži celovitosti, odbijajući čak i da na Jutjub pusti posebne pesme i terajući slušaoca da svaku od njih sluša u kontekstu celine; uz mogućnost, naravno, da se uz mali napor premotavanja i ovo prevaziđe, jer nam svaki bog daje bar minimalnu slobodu. (,,Ja sam bog – a kad je bog bio cicija???”) Ni naše ,,kobajagi” na kome ovde insistiram dobri repozof ne prezire, ceneći kao izraz šmekerskog duha i kategoriju ,,gistro”…

Omot albuma, autor: Branislav Jovanović

Dobri sistem apsolutnog Beege Fanka

Potpuno u maniru renesansne sprezzature (dakle prevazilazeći je) Predrag Vukčević pravi samog sebe na specifičan način: postepeno, po nivoima, premećući se iz forme u formu, od DJ Ape-a, preko Lou Benny-ja, do Bege Fanka, ne prestajući da bude sve vreme Predrag Vukčević rep štreber, ne odričući se zastrašujuće osobine štrebera: dosade. Dugotrajnim mešanjem svojih imena od kojih nijedno nije lažno, dolazi do konačnog blenda u kome može da ispostavi dosadu kao trijumfalnu vrednost, što postaje naročito zanimljivo (!) kada se uzme u obzir dvostruki izvor dosade – dosadan si i kad preterano brbljaš i kad nemaš šta da kažeš. Umnožavanjem sebe samoga Bege Fank stvara jedan osećaj viška koji se može rešiti samo – vertikalnim lajkom…

Apsolutni Fank sistem

„…Nego me loži fank ove situacije…”

Prepoznati fank nečega je šmekerska (dakle fankerska) veština. Da bi se prepoznao fank nečega, mora se imati fank sebe. (,,Samo bog prepozna boga i pobednik pobednika”) Na ovom albumu ima mnogo situacija fanka; moglo bi se reći da svaka pesma ponaosob kreće od situacije fanka, da bi je razložila, izdvojila i podvukla fank u njoj, kako bi se, tako induktivno, moglo doći do konačne definicije fanka. Inovativno je ovde to što se termin ne definiše u onom smislu reči u kojem smo navikli da razumevamo definiciju definicije – nego delatno, sam sobom, implicitno i  – apsolutno. Sama pesma je fank i time što jeste ona ga određuje (,,Ja sam taj koji jesam i osećam ceo svet…”). Ceo album predstavlja sistemski sprovedeni fank. Ponekad je on u bitu, nekad u rimama, nekad u flow-u ili nešto izmenjenom glasu repera, i, isto kao i kum begefanka, menja imena i oblike. Paradoksalno, jedini prostor u kojem je fank eksplicitno definisan jeste ono između pesama, što čini ovaj album u pravom smislu konceptualnim – prostor govora bez muzike, retorički prostor, u kojem se reper svojom elokvencijom suprotstavlja još jednoj klišetiranoj zamisli o hiphopu kao proizvodu niske kulture.

Novi apofatizam fanki apsoluta

Ali i tamo gde govori bez bita na temu fanka on ne govori nego prećutkuje; u stvari, odsustvuje fank sam iz sebe tamo gde je odsutan bit, a prisustvujemo priči i pričanju koje je beskrajno, ne vodi nikuda, i mora da bude iznenada prekinuto. (,,Pa ništa, brate, šta, samo bleja, lajkovanje i”) Nemogućnost da se izrekne bilo šta o njemu, približava fank pojmu za koji je apofatizam izvorno i bio vezan, pojmu od najveće važnosti za ovaj album – pojmu Boga. Postoji ta neka utopija ćutanja, fantazija ćutanja, koja je možda najdalje od svog ostvarenja ovde usred repa i govora, pa mu je možda time i najbliža. Jer, kad se zalažeš za priču, ti se zalažeš za ćutanje.

Samo ću da ostavim ovo ovde

Fank je ožiljak, fank je trauma… razumeš? Ti kad prepoznaš da je nešto fanke ti to prepoznaješ zato što ima gomila stvari koje nisu fanke. I onda… ti, prirodno, želiš da, da sve bude fanke. I, brate, kad sve bude tako ti nećeš moći da prepoznaš taj fank – on će nestati, jednostavno, umreće
Tako isto za sve stvari – za mir, za dobro, za… Znaš, kao, ti, ti kad se zalažeš za mir ti se zalažeš za nemir u isto vreme… ili za rat. Kad se zalažeš za dobro ti se zalažeš i za loše da bi mog’o to dobro da prepoznaš kao dobro. Tako da sve te stvari… ono… možeš samo da rešiš van… van jezika, razumeš, možeš samo da ćutiš o njima.

„Treća smena”, Biki Piks

 Fanki dobro apsolutnog Beograda

„golub je pušten, mač je spušten”

Šta reći?

Beograd koji se u ovom repu pravi najveća je prevara. Nikad lepši, nikad spokojniji. Pun svega, veći od repa, dovoljno velik da bude prisvojni pridev fanka, svemu nadređen, nesaglediv. Teško je nabrojati i još teže objasniti gomilu beogradskih upada i forica u pesmama i između njih, ali ko može da shvati ne mora ni da pita, pa predlažem da se podmažete da vam svima bude dobro i klizite po totalnom Gradu koji je obavezni (?) kontekst ovih pesama. Ovaj album ga predstavlja, slavi, tumači i opisuje, znači izmišlja, a u njemu naročito Dorćol, jedan takoreći mitski prostor na kom se rađaju face, bogovi fanka. Priča o reprezentu je opšte mesto hiphopa, kod Vukčevića doterana do kraja i svedena na apsurd jer on istovremeno predstavlja više persona (jedan Predrag – četri ipostasi!) i u svakoj od njih po jednog istog sebe; međutim, predstavljanje Beograda više je puta eksplicitno naglašeno, a načini na koje se on pojavljuje kao blejač, kao grad, kao majka s mlekom-fankom, nešto su malo više od reprezenta. Jer, kad nešto predstavljaš, ti onda samo stojiš-za-to, kao što lisica predstavlja lukavost, ili lav jevanđelistu Marka, a Lubeni je postao Bege(Fank), nije ostao samo njegov predstavnik, on je Sin Majke (,,Mene rodio je Bg i dojio me fankom”; “Dorćol majka Stari grad”) iako je na albumu uglavnom Otac, on je kum begefanka, cela porodica, ceo paket, ,,ljubav za sve krajeve i sve gadove u njima”, ništa nije ostalo napolju. “Bege mi je kuća a kod kuće su mi ključevi//Ključa je otključana…” I niko nije ostao napolju.

Sistem dobrog vremena apsolutnog repa

,,Na tv-u stalno odloženi prenos//Meni vreme je od tada nešto gotivno i smešno”

Svaki ozbiljniji repozof dotakne se problema vremena, a samo ga naj(ne)ozbiljniji ukinu kao problem. Nulta pesma je 1991, prvi skit Budući bivši fank iz 2078, završna pesma Sećam se iz neke je pomerene perspektive, pa, pored sećanja na prošlost, sadrži i sećanja na budućnost, sa refrenom koji insistira na sadašnjem trenutku. Iz nje je i moto ovog fragmenta, kome i ne treba naročit komentar. Nema žurbe, ima vremena (jer nema vremena) i ničim se ne treba opterećivati uprkos tome (ili baš zato) što se svega sećamo. U ovom završnom čudu retrospektivnog pogleda na budućnost, Bege Fank ubija fank i zariče se na harkor ćutanje, sve ostalo je žurka. Moram jedanput i da se ne složim, da malo začinimo, sa stihom “jesam bog, svetac nisam jer nisam ni mučenik” – ovo rep ja jeste svetac, jer ima i svetaca koji nisu mučenici, i to je baš jedna specifična vrsta sveca, naime svetac prosvetitelj, naravno, u svom sistemu bogovanja. Pozicija boga izvan vremena pretvara se na neki način u mnoštvo bogova u svetu koji više nikada neće biti izvan ovog albuma, nakon što je on pretvoren u vazduh. Na kraju zavet ćutanja, poznata tehnika stvaranja legendi, kao kod Artura Remboa, možda je i najambiciozniji korak Bege Fanka, što će da urodi plodom kad glave budu spremne, u budućnosti koje se on na vreme setio.

Foto: Stefan Momirov

*U ovom tekstu pokušavam (i realno uspevam) sledeće: naime, da izbegnem bilo šta što se očekuje od jednog prikaza/kritike rep ili bilo kog drugog albuma – niti ga prikazujem, niti ga kritikujem. Ne koristim termine bliske muzičkoj kritici, ne zadržavam se na tumačenju pojedinih stihova – samo ih navodim, čiste od svakog daljeg komentara, kao što i treba da budu; ne bavim se ocenjivanjem generalnog estetskog dometa ili potencijalnim pozicijama ovog remek-dela u aktuelnom društvenom trenutku. Ipak se, međutim, izjašnjavam o njemu kao izuzetnom proizvodu kulture, za mene, danas, i čitav tekst posvećen je jednom mom zanosu. Sposobnost da se oduševiš strašno se lako gubi, a dvaput se ne stiče, i ja je negujem prihvatajući dobar život koji je tačno ono što sam naručila. Zahvaljujem i pohvaljujem. Trenutno pišem doktorsku tezu o pohvalama kao starom književnom žanru. Danas je teže nego ikad napisati pohvalu. Pohvala zahteva mnogo od čoveka – za početak da prizna da je nešto mnogo dobro, a nije njegovo. Onda ga i pohvaljuje želeći da u njemu učestvuje. Vukčević je shvatio da ,,treba loma da se deli pored toga što se množi” pa je njegov najveći doprinos ovom svetu, pored množenja (zato dajte kante ako boga znate!) – deljenje, kojim nas je počastio. Tekst je takođe fragmentaran, jer je tako i pisan, jer je takva svaka misao pod utiskom, jer sam htela da napravim kontrast u odnosu na album koji je, kako sam objasnila, tendenciozno nepodeljen na pesme na Jutjubu. Izbegavala sam i preterano duga objašnjenja ili suvišno racionalizovanje, između ostalog i zato što je sam Vukčević poznat komentator hiphopa, a posebno uspešan tumač sopstvenog hiphopa, pa nije potrebno umnožavati već dovoljno produbljene njegove eksplikacije. Dala sam svoje pisanje, onakvo kakvo mi se sviđa, i samo samodovoljno i samozadovoljno poput ovog albuma, kao budući bivši dokaz da je fank bio prepoznat dok je hodao među nama.

Sve tesktove pesama možete pronaći ovde. 

Autorka: Irena Plaović

Naslovna fotografija: Marko Popović

Članak Pohvala Dobrom repu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

10. Smoke Mardeljano – Ja repujem (2017)

Produkcijski ne toliko sirov kao Smokeovi  prvenci izdati za LTDFM, ali upravo zato i prijemčiviji većem broju slušalaca. Ovaj album je na Smokea konačno skrenuo pažnju van užih rep krugova koju definitivno zaslužuje.

9. Cantwait – Produkt vol. 2 (2012)

Cantwait na vrhuncu svoje underground karijere i na poslednjem izdanju pre svog prvog velikog albuma Van Dometa, koji mu je predstavio veliku prekretnicu u karijeri. Iako je Van Dometa produkcijski, i sveukupno gledano možda veći projekat, ipak se mnogo češće vraćam ovoj fazi Kendijeve karijere.

8. Furio Đunta – Lucidan Potez (2013)

Solo prvenac niškog repera je lirički odlično delo. Za Furia se još od ranih demo snimaka moglo reći da je lirički u samom vrhu domaćeg repa, što je ovim albumom samo i potvrdio. Furio vešto spaja ulični žargon i „književnije fraze“, žonglira s brojnim referencama na pop kulturu i drži se u tačno određenoj zoni između zabavnih i preterano štreberskih rima.

7. Juice – Apetiti mi rastu (2012)

Prvo zvanično studijsko izdanje koje je domaćoj publici predstavilo zvuk trepa, a koji će se tek dve godine nakon njega masovno proširiti. Juice je ovim albumom samo potvrdio da je jedna od ključnih ličnosti u formiranju domaće hip-hop scene i da je jedan od repera koji je najviše u toku sa svetskim muzičkim trendovima. Takođe, ovaj album je u dobroj meri zaslužan za mesto na sceni jedne kontroverzne ličnosti koja je mnogo poznatija pod svojim umetničkim imenom – Mimi Mercedez.

6. Fox – Trap Guru Trap Boss (2014)

Nastavak priče s prethodnog mesta. Ako je neki album na domaćoj sceni ove decenije napravio boom i samu scenu muzički okrenuo u bilo kom pravcu, to je ovaj album. Iako nije prvi doneo trep zvuk u Srbiju, najviše je doprineo širenju trepa i nakon ovog albuma domaću rep scenu je zapljusnuo jedan ogromni talas nove muzike i gotovo svi su se prebacili na 808 kako bi pratili trend, a i te godine je sada pomalo posrnulu Uniju postavio u vrh domaćih rap labela.

5. Struka – Svi psi idu u raj (2010)

Struka je na početku decenije bio izuzetno aktivan, kada je pored ovog albuma izbacio i dva mikstejpa (Liberace i Noći Bugija), kao i zajednički album sa Ludom – Monopol. Svi psi idu u raj su ipak u liričkom smislu najpotkovaniji. Ovaj album donosi završnicu sage Betonski snovi, koja je započeta na Strukinom prvencu. Na Dijamantskom statusu podiže sebe za lestvicu iznad koju je postavio na albumu Muzika iz podruma, odnosno konkretno na pesmi Platinasti status, a album je pun i odličnih storytellinga kao što su Ovde pored mene, Kao san ili Negde tamo gore.

4. Blokovski – Prototip (2011)

Kada god pomislim na frazu „prespavani klasik“, ovaj album mi iskrsne pred očima. Majstorski storytelling na svih 18 traka od Introtripa do Outrotripa. Kao što i kaže linija sa upravo Outrotripa: „Imam malu molbu, na nekom vremeplov sranju – za 30 dina pusti Prototip u parku“, ovaj album će nesumnjivo biti obavezan za slušanje svakom budućem rep fanu i kroz tih 30 godina.

3. Juice – Hiphopium 3 (2015)

U istoriji domaćeg hip-hopa, sva 3 Juiceova Hiphopiuma zauzimaju veoma bitna mesta. No, ovaj treći je i jedini u ovoj deceniji, pa stoga nikako ni ne može biti izostavljen s liste. Kroz album možemo čuti najzrelije Juiceove rime do sada – od uvodnih stihova sa Koraka, u kojima veoma temeljno objašnjava razloge svog repa i dokle je došao s njim, pa do podbadanja cele scene na Biće bolje, uklopljenih između identičnih instrumentala na Intropiumu i Outropiumu koji albumu daju izvesnu konceptualnu dimenziju. Jedan pasus je definitivno malo za reći bilo šta o ovom albumu.

2. Delfagor – Sve(s)tionik (2013)

Donekle sam se dvoumio da li da odaberem ovaj album ili EP Koliko dara toliko muzike, ali je prevagnulo to što je ovo pre svega lista LP izdanja. Veoma potcenjen album, u smislu dometa koji je postigao. Tekstovi koji naveliko nadrastaju rep kao žanr i mogu se posmatrati potpuno odvojeno od muzičke podloge kao svojevrsna poezija – pritom veoma kvalitetna, postavljaju Sve(s)tionik na ovo mesto na listi.

1. Ajzi – Jači od smrti (2013)

Bez ikakve sumnje i diskusije album #1 ove decenije, a takođe i u (makar) top 5 albuma izbačenih ikada u domaćoj produkciji. Gotovo dnevnička ispovest u trajanju od 77 minuta koja će vam sve vreme svaku pesničku sliku jasno iscrtavati pred očima, kao da ste na licu mesta zajedno sa autorom, a onda vas linijom „Ja sam patološki lažov, o tome sam pričao s psihijatrom“ dovesti do toga da se zapitate da li se uopšte išta od toga zapravo desilo. Sve u svemu, ko je slušao zna o čemu se priča, ko nije, ako ima takvih, pravac na youtube.

Honorable mentions:

VIP – Živa istina (2010)

Hip-hop top lista decenije bez VIP se nije mogla uraditi ni pre 10 godina, kao što se ne može uraditi ni sad. Po jedan klasik album u deceniji, što im je ujedno i cela diskografija obezbeđuju VIPu kultni status u domaćem repu.

Dada – Ni na nebu ni na zemlji (2016)

Za ovaj album, kao i za Džepove u rukama, mnogi su mislili da nikad neće videti svetlost dana. Ipak, na sreću, i za razliku od njih, pojavio se pod etiketom Bassivityja. Sve u svemu, prilično kvalitetan album, naročito uzimajući u obzir da je većim delom nastao nekoliko godina ranije nego što je izašao, a da je u trenutku izlaska zvučao sveže kao da je potpuno produkt 2016. godine.

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Top 10 domaćih rep albuma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pod 1 – ovo je subjektivna lista albuma koje sam ja najviše slušao, a izašli su u proteklih 10 godina (a mnogi, objektivno, i jesu u top 10)

Pod 2 –većina albuma na listi pripada rep žanru, jer nema vitalnijeg i aktuelnijeg žanra

Pod 3 – trep albume zovem rep albumima, jer trep jeste rep i nemojte da me smarate s tim glupostima

Fotografija: FCS

10. CHILDISH GAMBINO – AWAKEN, MY LOVE

Multitalentovani Donald Glover (samo mu ne dajte previše da repuje), čije je umetničko ime parodično poslužilo za moje buduće rep ime, ovde je ispostavio najbolji omaž Funkadelic zvuku koji sam, verovatno, ikada čuo. Konceptualni throwback koji dolazi iz jednog iskrenog i emotivnog mesta i nimalo nije posledica neke hipsterske isforsiranosti. Ima definitivno najbolje otvaranje od svih albuma na listi.

9. FUTURE – DIRTY SPRITE 2

Ovaj je album iskreniji od njegovog pređašnjeg albuma HONEST. Ovo je najbolji nastavak rep albuma ove decenije. Iako je i prvi deo tvrdokorni klasik, ovaj ga premašuje ambicijom i širinom u svakom pogledu. Jedan od najboljih primera „gangsterske introspekcije“ među rep albumima Budućnosti, koji nam ovde pripoveda o svojim borbama – naročito unutrašnjim, nekad mahom kroz podtekst (kad pokušava da nas ubedi da mu je dobro). Uz bitove, od kojih ne znam kako nisam ušinuo vrat do sad, Budućnost nam priča o sebi u raljama opijata, depresije, lakih žena, krvavih para, suočavanja sa prošlošću i razvoda sa suprugom (što je, manje-više, pokretač za ceo album i sve Futureove ekscese na njemu, kao posledica završetka jedne ljubavi i sve većeg nepoverenja).

8. KANYE WEST – YEEZUS

Na ovom delu, koje predstavlja potpuni obrt u odnosu na prethodno, pompezni MDBTF, on menja multiinstrumentalnost za sirovi elektro zvuk, sa uticajima acid housea i industriala. Bombarduje nas  nikad direktnijim sobom, sobom koji pušta sve svoje inhibicije koje još nije pustio, i sobom, koji traži oslonac svoje muškosti, dok se istom bezrezervno razbacuje, daje nam delo za pumpanje u teretani, a u isto vreme i delo čija bi većina pesama mogla da prati negativca u usponu u nekom filmu ili junaka dok srlja i uništava sebi život. Atak na sva čula, od prve do poslednje numere. Ako postoji album koji verno oslikava stanje nezaustavljivog duhovnog nemira, koji, u isto vreme, loži i tera na divljanje, ali i zastrašuje do kostiju, ne znam za bolji primer u ovoj dekadi od ovog albuma. Pobogu, čovek ima pesmu na albumu koja se zove “I AM A GOD”, i pesma funkcioniše nadrealno. Neverovatan genije i budaletina.

 7. CHIEF KEEF – FINALLY RICH

Nefiltrirano ludilo velikog pucača iz Čikaga, u simboličnom trajanju od jednog školskog časa. Pored Flockinih početaka, samo sam ovde još osetio na delu, u svom maksimumu, onu izlizanu frazu da je “trep novi pank”. Majmunisanje kao legitimna umetnička kategorija. Ovo nije muzika za žurke. Ovo je muzika za puštanje unutrašnje životinje i na žurkama i gde god drugde možeš. I da se posle pobiješ s policijom. Zaista redak komad katarzičnog nihilizma u ovom našem dobu, gde se svi uporno trude da se dodvore što širem auditorijumu, kroz kalkulisanja raznih vrsta unutar svojih žanrova.

 6. RIHANNA – ANTI

Ovo delo predstavlja presudan momenat u Rijaninoj karijeri – momenat kad je prestala da bude studijski projekat za zgrtanje para (na račun njenog egzotičnog porekla) i postala autor. To joj je donelo najbolji album do sada, njeno prvo remek-delo, njen RAY OF LIGHT i, po mom mišljenju, najbolji pop album decenije. Iskakanje iz svih muzičkih predrasuda i ograničenja, koje smo mogli da učitamo o njoj, u meri u kojoj je to ona učinila na ovom, šokantno eklektičnom albumu, nešto je što nema presedana u popularnoj muzici danas. Produkcija nije bombastična i napadno komercijalna kao ranije, i ona nam se, svojim, blago napuklim vokalom velikog raspona, beskompromisnijim i nikad samouverenijim tekstovima i pojavom, neosetno i na duže staze, uvlači pod kožu. To ne znači da nema velikih hitova ovde, ali oni su tu više da pokažu da Rijana može to “sa pola gasa“, čisto radi reda.

5. WAKA FLOCKA – FLOCKAVELI

E, ovo je ozbiljno promenilo igricu. Mnogi su pljuvali Flocku svojevremeno da nije liričar i da ne ume da repuje, jer zaista, retko ko može ostati imun na ovu dozu kurčenja (u Srbiji i srpskom repu se to tek ne prašta), sa sve onomatopejom zvukova pucnjeva različitih vrsta vatrenog oružja u svrhu ad-liba. Mene lično je naveo da poželim da ispucam ceo šaržer mitraljeza u vazduh. A možda malo i u neka raspala kola usput. Sve te prozivke “iz rukava” na njegov račun, počele su da se stišavaju kad je nekih 80 odsto repera počelo da cima Lexa Lugera za bitove, baš zbog ovog albuma. Flocka je neki Mojsije ovog zvuka. Zemljouzdrmavajuće sranje.

4. JOHNNY GREENWOOD – PHANTOM THREAD OST

Kao što niko, od najvećeg živog reditelja – Pola Tomasa Andersona, nije očekivao Daglas Sirk melodramu (naravno, sa njegovom specifičnom ‘oštricom’ kojom ‘seče’ konvencije žanra), tako ni od Grinvuda niko nije očekivao utlimativnu simfoniju decenije. Pošto se ja tu, kao, nešto pozabavim režijom nekad u životu, jedan soundtrack morao je naći svoje mesto na listi. Dugo sam se lomio između ovog i onog za film UNDER THE SKIN, koji je radila pretalentovana Mica Levi. Ovaj je ipak uzeo prednost jer je muzički raznovrsniji i emotivno složeniji. Našao je tu tanku liniju između upečatljivosti i nenametljivosti – postaje neraskidivi deo filma od početka i nikad nije agresivno u prvom planu, ali kad se film završi, muzika vam neće dugo izbiti iz glave. Uvukla vam se pod kožu, a da niste ni osetili. Svaka kompozicija se uvezuje u svoju scenu kao tkanina u haljine glavnog lika i naglašava kako lepotu, tako i mrak koji stalno vibrira ispod elegantne površine.

3. DANNY BROWN – ATROCITY EXHIBITION

Zamislite svima omiljene animirane junake iz filma SPACE JAM. Zamislite kako im se, jednog lepog dana, u njihovom LOONEY TUNES svetu, desi da upadnu u situaciju iz filma CLIMAX Gaspara Noea. A za vas, koji niste gledali CLIMAX, zamislite samo horor LOONEY TUNES svet gde su svi likovi drogirani i manični. E, pa, soundtrack tog iskustva bi verovatno zvučao kao ovaj album. Rep, u najširem značenju te reči , ovde je na košmarnom vrhuncu. Popularna muzika uopšte. Pesme su fantazmagorične, grozničave u atmosferi, bitovi prljavi, a Denijev vokal zvuči kao da slušamo nekog poludelog animiranog lika koji skače iz jednog psihodeličnog delirijuma u drugi tokom celog trajanja albuma. Do pakla i nazad sa Denijem i dugo tuširanje posle.

2. DAVID BOWIE – BLACKSTAR

Bouvi nam je, tokom većeg dela svoje karijere, prikazivao dosta svojih lica. Na ovom, njegovom poslednjem albumu, on se ne pretvara da je neka nova zabavljačka figura, veća od života. On nam ovde bukvalno daje ono malo života što mu je ostalo, nesečene energije za poslednji udarac, na svom najkraćem albumu u karijeri. I, zbog tih faktora, jednim od najintenzivnijih albuma koje je ikada snimio. Baš zato što, svestan da ne mora nikom ništa više da dokazuje (ako je ikada i dokazivao), pruža nam delo na čijih se svakih par minuta stresem od jeze, kako emotivne snage (i unutar i oko albuma), tako i delo koje nam pokazuje da nismo upravu ako mislimo da smo spoznali sve što može da pruži njegova galaksija. I ko zna da li bi ikad videli gde je kraj njegove kreativnosti da je još uvek živ . Pošto je iza njega i više nego dovoljno velikih dela, na čelu sa ovim remekom, može se slobodno reći da je veći od života, naročito posle ovakvog ogoljavanja svih svojih maski, kako i dolikuje pred odlazak u legendu.

1. KANYE WEST – MY DARK BEAUTIFUL TWISTED FANTASY

“Biti lud, to je Kanjeovo zanimanje. Sudeći samo po ovom delu, posao cveta. Ovaj album je njegov najorgamizčniji nalet inspiracije u karijeri, u kom se kreće od najdubljih ponora demencije do poziranja poput Boga na vrhu Olimpa. Kreće se od grandioznosti stadionskog roka, preko masnog hiphop zvuka, do erotskog sjaja disko atmosfere. I ulazi do kraja u sve to, konstantno. Niko, čak ni polunormalan, ne bi mogao da zamisli da stvori ovakav album… Ovako drzak, megalomanski i uvrnut… Album sa uticajima u zvuku koji sežu od Bitlsa preko Roberta Fripa pa do Baha i…. muzike iz ŠIROM ZATVORENIH OČIJU Stenlija Kjubrika… Kanje vam poručuje, ovim monumentalnim delom, da, ako se skrasite sa muzičarima koji će vam dati manje, vi ste idioti. I time, manje-više, misli na svakoga.” – Nema potrebe da išta dodam na ovo. Album veka.

Honorable mentions:

WAKA FLOCKA & GUCCI MANE – FERRARI BOYZ

Brutalna paljevina od albuma, nema filera, nema usporavanja ni sekund. Ovde imamo zabeležen vrhunac upokojenog prijateljstva dva velikana pucačkog zvuka, odnosno, najbolje i od jednog i od drugog, dok glume bolju polovinu jahača apokalipse.

YOUNG THUG – BARTER 6

Čovek koji je imao petlje da svom albumu da naziv kao referencu na nastavak kultnog CARTER serijala albuma Lil Waynea, čovek je koji ne da prostora sebi da razočara. I da usput isporuči jedan od najosobenijih rep albuma ikada. Niko nije zvučao kao on, niko ne zvuči kao on, a naročito se niko ne oblači kao on.

LCD SOUNDSYSTEM – THIS IS HAPPENING

Najsvetliji i najegzotičniji primer (primarno) sintpop albuma koji sam čuo tokom 2010ih. Zavodljivo, mračno, skupo, elegantno.

BLACK KEYS – EL CAMINO

Brzo, tvrdo i pod punom kontrolom. Prethodni album BROTHERS je skoro pa jednako dobar. Mnogi će reći da je možda i bolji, al daću CAMINOu prednost jer su mu veće ambicije (i tematski i zvučno). Kao kad KUMU II daš prednost u odnosu na prvi. Svi kvaliteti su tu, samo produbljeniji.

GRINDERMAN – GRINDERMAN 2

Pravićemo mi od blata ova oslobađanja vatre starog rokera u Kejvu, dok se on sve više ogoljava u svojoj najdepresivnijoj fazi, i stavlja u čauru ovu stranu svoje ličnosti. Mislio sam da ovaj album ne može biti više ’’pušten s lanca’’ od prvog dela. Velika greška.

THOM YORKE – ANIMA

Kad bi RADIOHEAD napravili dance album. I bolji i dinamičniji od bilo kog njihovog izdanja posle IN RAINBOWS.

ARCTIC MONKEYS – TRANQUILITY BASE HOTEL & CASINO

Uvek veću prednost dajem autsajderima. Samim tim, srcu mi je draži ovaj konceptualni album, nego njihov najpopularniji AM. Ovaj je misteriozniji, atmosferičniji, kompleksniji. Stvara mi se psihološki SF film pred očima sam od sebe dok ga slušam.

TRAVIS SCOTT – RODEO

Ovo delo je bilo klasik od momenta kad je izašlo u javnost. Gospodski jedan album, savršen za loženje pred izlazak u grad ili kopulatorne odnose i možda najbliži, od svih ovde pobrojanih, da uđe u top 10.

OG MACO – OG MACO

Najbolji one-hit-wonder album rep muzike ove decenije. Svako malo mu se vratim. Samo bit za pesmu UNDEFEATED vredi čitav život i stavio bi ga u top 5 rep bitova decenije u pola noći. Kao neki Pučini na kokainu.

COUSIN STIZZ – SUFFOLK COUNTY

Najprespavaniji rep album decenije i muzički ekvivalent lebdenja u oblacima i remek delo muzike za noćnu vožnu kolima.

Članak Top 10 albuma desetih: Goran Nikolić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Uživajte!

Fotografije: Veljko Vukojičić

Članak Surreal & The Grooveheadz u Garaži se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ko se krije iza pseudonima Z++? Čime se Z++ bavi kada ne pravi muziku?

Krije se samo z++, dolazim iz Osijeka, bavim se muzikom desetak godina, a muzičkom produkcijom zadnjih 6-7 godina. Kad ne pravim muziku bavim se glazbom. Ja sam u glazbu, u glazbu sam, glazbiram se miki jako.

Kako si došao do imena Z++? Šta ono predstavlja?

Do imena sam došao kombinacijom inicijala mog imena i programskog jezika C++. Nije bilo tu puno razmišljanja, trebalo mi je ime kada sam počeo objavljivati beatove na soundcloud i ono je aktualno i danas.

Album 18++ nije izbačen uz napadno reklamiranje, a opet je putem preporuka dospeo do solidnog broja slušalaca. Da li je ideja bila da se album tako širi i kakvi su tvoji utisci o dometu albuma?

Ideja je bila izbacit najbolju glazbu koju sam ja u trenutku mogao napraviti i postepeno graditi ime. Nije bilo gotovo nikakvog reklamiranja i s obzirom na to jako sam zadovoljan dosadašnjim dosegom albuma.

Kako bi opisao svoj zvuk?

Underground Pop.

Da li postoji razlog zbog čega na 18++ nema nijednog feata?

Sve na albumu sam radio velikom večinom ja uz poneki savjet par bliskih ljudi, od pisanja tekstova (osim refrena na crno + zlatno), produkcije glazbe, izrade videa za youtube i svega ostaloga što dolazi uz sam proces. Htio sam zadržati što veću individualnost i da ovaj album bude nešto što će definirati moj zvuk. Ipak moram napomenuti da na albumu postoji jedna suradnja s osječkom pjevačicom Nerom Talan, koja je odradila vokale za kratku prijelaznu pjesmu “još jedan put“.

Član si Retfatlanta kolektiva. Ko su još članovi i koje su njihove uloge u kolektivu?

Članovi koji repaju/pjevaju osim mene su Massimo Savage i Đi, bez njih vjerojatno nikad ne bih počeo raditi pjesme na hrvatskom jeziku pa se vi koji me slušate možete i njima zahvaliti za 18++. Ima još dosta ljudi koji su članovi kolektiva i pomažu na razne načine, a najviše pomognu kad pijemo u studiju.

Kakvo je tvoje mišljenje o rep sceni u Hrvatskoj i regionu? Koliko uspešno se prate svetski trendovi na sceni?

Ima dosta zanimljivih mladih izvođača koje pratim. Ne želim nikoga posebno izdvajati. Trendovi se prate jako uspješno zbog interneta, postoje glazbenici i producenti koji rade na svjetskoj razini i to je svakako za poštovanje.

Kako je došlo do saradnje sa No Sleep festivalom?

Pitajte menadžera haha. Znam da je festival veliko ime u regiji i drago mi je da su me zvali. Vjerujem da će atmosfera bit jebena i veliki pozdrav svim ljudima koji slušaju moju muziku i dolaze na No Sleep.

Kakvi su planovi za budućnost?

Snimanje videa za neke pjesme, mixtape s Retfatlantom kroz nekoliko mjeseci, što više nastupa i naravno snimanje novih, boljih pjesama.

Autor fotografija: Mislav Gelenčir

Autor teksta: Ivan Dželajlija

Članak Regionalna underground pop senzacija Z++ se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Razgovarali smo o iskrenosti, poziciji žena u muzičkoj industriji, njenom razvojnom putu i novom singlu.
Autorke i voditeljke: Marina Zec i Marija Todorović

Naslovna fotografija: Chudinov Photos

Članak Digitalni kasetofon S02E06: Sajsi MC se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Autori i voditelji emisije: Mihajlo Andrić i Marina Zec

Članak Digitalni kasetofon s02e04: Psihoaktiv Trip se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naši čitaoci najviše su ostali verni roku i njegovim beskrajnim varijacijama. Neki od odgovora koji su rok naveli kao svoj omiljeni pravac u 2018. ovako su  glasili:

„Najviše su mi prijale pitke fuzije roka sa drugim žanrovima. Metal je i dalje moja ljubav.’’

„Pank. PANK!’’

„Najviše volim da me uteše indie rock i alternativni muzičari.’’

Bajaga i njegovi Instruktori uspeli su da ostanu omiljeni domaći bend ovog pravca, mnogi od vas naveli su novu atrakciju Greta van Fleet, pojavilo se pregršt alternativnih imena poput Frušantea, Snarky Pappy, QOTSA, novi Arctic Monkeys, Buč Kesidi; ali i mnoštvo starih kajli i klasika, koji će, izgleda, zauvek ostati najveći: Bitlsi, Queen, AC/DC…

Hip-hop i Trep našli su se na drugom mestu najslušanijih žanrova, i to uz pomoć vedeta kao što je Kanje Vest, Migosi, Post Malon, Kendrik Lamar, a sa regionalne scene Vojko V (’’on i cela scena iz Hrvatske kidaju’’), Cobi, i verovatno najveća nova zvezda domaće muzike – Senida i njen monster hit Slađana. Slobodno možemo reći da je trep žanr koji je prethodne godine doživeo najveću progresiju i kandidovao se da postane mejnstrim i na domaćoj sceni.

Elektronska muzika, prvenstveno dens, klupska i rejverska, pokazale su da imaju vernu armiju fanova koji ponosno ističu kako te žanrove slušaju i u izlasku jednako kao i u svakodnevnim situacijama. Boris Brejcha pojavio se kao rado slušan izvođač, navodili ste i Peggy Gou, Palms Trax, Dixon, Gerd Janson, Maceo Plex…

Džezere nije umorio bibap jutarnji, naši čitaoci su umnogome navodili kako su „otkrivali stare džez majstore’’, „pokušali da saznaju što više o džezu’’, međutim ne možemo izdvojiti jedno konkretno ime koje se ste češće isticali.

Pop muzika kao najširi žanr koji može lako da se absorbuje ili se pretoči u neki drugi, 2018. definitivno je najviše glasova otišlo Kanjeu, a pratili su ga imena poput Ariane Grande, Travisa Skota, Sie, a najslikovitije to možemo opisati citiriajući jednog od vas: „ono što čujem na Play radiju J’’.

U kategoriji best of the rest, bez dileme možemo čestitati hrvatskom sintpop sastavu Svemirko. Album Tunguzija je u na samom vrhu albuma koji su našim čitaocima obeležili 2018.

Moramo i da primetimo da mnogo anketiranih navelo neke svoje guilty pleasures kao omiljene u 2018: imena koja su veoma često navođena bila su upravo Maya Berović, Jala Brat/Buba Corelli, kao i Rasta („joj, nažalost, Maya’’).

Pojedinačno, najčešće ste za omiljenog izvođača u 2018 ovim redom naveli: Kanje Vest, Senida, Svemirko.

Kakva su vaša mišljenja o ovom preseku stanja slušanosti? Ima li nekog ko je nepravedno zapostavljen, ili se makar nezasluženo ovde našao? Pišite u komentarima.

Članak Anketa: Šta ste najviše slušali u 2018? se pojavljuje prvo na Oblakoder.