Prema izveštaju Republičkog zavoda za stastistiku, prethodne školske godine više od pola upisanih na visoke studije čine žene. Isti izvor navodi da žene čine većinu u Zdravstvu (71%), Umetnosti (68%) i Prirodnim naukama(66%), dok šu muškarci zastupljeniji u inženjerstvu, građevini i informacionim tehnologijama. Međutim, ove silne brojke ne govore nam ništa drugo do toga da imamo i stručnjake i stručnjakinje u različitim oblastima. U nekima su muškarci dominantniji, u nekima žene – obrazovanje i kompetentnost ne bi trebalo da se dovode u vezu sa polom. Ipak, položaj žena u akademskoj zajednici obrnuto je srazmeran njihovim dostignućima. Zbog ovakve paradoksalnosti, tema rodne ravnopravnosti prirodno se učitava u diskurs.

Izvor : Republički zavod za statistiku

Dostignuća i vidljivost srpskih naučnica – da li je nauka ženskog roda?

U našoj državi jednak je broj žena i muškaraca u nauci. I pored toga, mnoge naučnice ostaju zapostavljene i nedovoljno prisutne u javnoj i naučnoj sferi. Nedeljnik, u članku „Milevino prokletstvo – nevidljive srpske naučnice” prenosi podatak da na Stanfordovoj listi najboljih svetskih naučnika nema srpskih imena. Profesorka Gordana Vunjak Novaković, naučnica sa najvećim H-indeksom (naučna kompetentnost) među svim našim naučnicima, tamo se takođe ne pominje. Profesorka je ostala “nevidljiva” jer su je tvorci liste prepoznali ne kao srpsku, već američku naučnicu, budući da je zaposlena na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Sa druge strane, na listi 100 srpskih naučnica koju je objavio magazin Galaksija istaknute su najznačajnije stručnjakinje. Na samom vrhu su:

1. Tamara Popović (biohemija, epidemiologija)
2. Vera Popović Brkić (endokrinologija)
3. Jelena Erić Marinković (kardiologija, javno zdravlje, statistika)
4. Nataša Pržulj (bioinformatika, matematika)
5. Vera Pravica (imunologija, trasnplatacija)
6. Marina Soković (nauka i tehnologija hrane, biohemija)
7. Jelena Drulović (neurologija)
8. Vesna Mišković Stanković (nauka o materijalima, hemija)
9. Ljubica Harahaji Trajkovič (farmakologija, ćelijska biologija)
10. Jasna Čanadanović Brunet (nauka i tehnologija hrane, hemija)

Bilo bi očekivano da su neke od ovih izvrsnih naučnica u članstvu SANU, ako ne i sve. Ipak, nijedna nije dobila to priznanje.

Povodom Međunarodnog dana žena u nauci, 11. februara, u SANU je organizovana naučna konferencija „Naučnice u društvu”. Skrenuta je pažnja na marginalizaciju žena u nauci i obeshrabrujuće statistike – od 866 dobitnika Nobelove nagrade samo su 53 žene.

Rodna nejednakost zastupljena je i u humanističkim naukama

Navodno, uspešnost Srbije u pogledu uspostavljanja rodne ravnopravnosti u akademskoj zajednici odgovara evropskim standardima. Ipak, statistike ali i empirijska istraživanja dokazuju suprotno. Tretman za muškarce i žene nije jednak, kako u društvu, tako i u nauci. Uslovi rada nisu isti jer žene, a pogotovo pripadnice drugih marginalizovanih grupa.

„U nauci se žene suočavaju sa svim izazovima kao i žene u ma kojoj drugoj zajednici. To je krug iz kojeg se teško izlazi – žene nisu jednake jer rade u težim uslovima, zato one moraju biti bolje od svojih kolega, a čak i kada jesu izuzetne, sistem ih opet vrednuje prema težim kriterijumima i diskriminiše ih. Dakle, samo pojedine žene spletom različitih okolnosti uspijevaju da probiju tzv. „stakleni plafon“. Ali konstrukcija plafona time ostaje netaknuta, zato što je sistem zasnovan na ovom tipu nejednakosti. Pored toga, nisu sve žene u istoj poziciji. I među njima ima nejednakijih, višestruko marginalizovanih, među kojima su žene iz manjih sredina, iz radničkih porodica, iz romskih i drugih manjinskih grupa. Te grupe žena jedva da imaju priliku da upišu i završe osnovne studije. Viši nivoi obrazovanja, kamoli akademska karijera, za te grupe žena je u praksi gotovo nepostojeća opcija.”, ističe Nađa Bobičić, članica inicijative UMA i jedna od osnivačica grupe Pobunjene Čitateljke.

Nađa je književna kritičarka koja zajedno sa grupom pobunjenih čitateljki ohrabruje žene za izlazak u javni prostor i razbija nepravedne sterotipe o ginokritici. Zbog činjenice da ove godine nijedna žena nije nominovana za NIN-ovu nagradu, članice inicijative sastavile su pobunjeni izbor simboličnog naziva NIN-in izbor.

„U najširim književnim krugovima postoje predrasude zasnovane na očito nedovoljnom poznavanju književne istorije i teorije, na primjer da žene manje pišu, ili da ne pišu o „univerzalnim“ temama. U stvari, književnicama se daje manje prostora i u formalnom obrazovanju, i u medijima. U Monitoringu književne kritike pokazale smo da se u najrazličitijim medijima u regiji manje piše o djelima književnica, da su žene nesrazmjeno manje nagrađivane, da manje govore na književnim festivalima. Svakako najprepoznatljivji primjer rodne nejednakosti na književnoj sceni jeste nagrada NIN, u kojoj prema onoj narodnoj poslovici o kadiji, muškarci se takmiče, muškarci sude, muškarci nagrađuju. Zato smo ove godine, umjesto da pišemo o romanima iz najužeg kruga, odlučile da pišemo o šest romana koje potpisuju književnice, da napravimo NIN-in izbor. Jer sve veće prisustvo i udruživanje književnica na scenama regije, bilo da pišu prozu, poeziju, kritiku ili srodne žanrove, strpljivo i temeljno mijenja ove loše prakse, koje su kako politički, tako i poetički jednostavno neinventivne.“, podvlači Nađa.

Tatjana Nikolić, istraživačka pripravnica i doktorantkinja na FDU na smeru menadžment u kulturi i kulturna politika, članica je kolektiva mladih žena FEMIX. Na osnovu iskustva, u radu u okviru akademske zajednice, svog istraživanja i profesionalnog i feminističkog angažmana, Tatjana smatra da problem rodne nejednakosti postoji i u sektoru kulture i umetnosti.

„Dosadašnja istraživanja, između ostalog ona koja sprovodimo u Kolektivu mladih žena FEMIX, ali i mnoga druga o kojima možemo čitati u izdanjima Centra za ženske studije, Pokrajinskog zavoda za ravnopravnost polova, odličnih materijala u video i audio formatu koje proizvode kolektivi poput BeFema ili Ženergije u Srbiji, te portala Vox Feminae i drugih u regionu svedoče iznova i iznova o brojnim stereotipima, predrasudama, diskriminatornim stavovima i ponašanjima koja doživljavaju i trpe umetnice, pogotovo mlade. Čak i uprkos postojanju velikog broja žena u sektoru kulture i umetnosti, ovo polje nije zaista ravnopravno i još mnogo posla je pred nama. Uključujući i generalno unapređenje položaja radnica i radnika u kulturi i celog sektora u širem društvu.”, kaže Tatjana.

Slučaj SANU – akademski vrh nepristupačan za žene

Nerado se sećamo sramotne izjave Matije Bećkovića da ženama nije mesto u SANU-u. Ovo nam ukazuje na očigledan društveni problem i rodnu diskriminaciju – umesto da budu podržane, naučnice ostaju nevidljive i obezvređene. SANU, za mnoge, akademski vrh, ne daje dovoljno kredibiliteta i prostora naučnicama i umetnicama.

Od ukupno 140 stalnih članova SANU, samo 13 su žene.

Koliko god ove brojke bile neprihvatljive i diskriminatorne , povećanje broja žena u SANU bilo bi afirmišuće ali ne bi značajno promenilo njihovu poziciju u okviru akademske zajednice.

„SANU, kao institucija u kojoj su doskora sjedjeli predstavnici najkonzervativnijih ideoloških struja, a odskora i nešto liberalnijih, nije institucija koja ima mehanizme da promijeni duboko ukorijenjenu neravnopravnost. Niti je muškarcima na akademiji u interesu da propituju sistem koji nejednako tretira njihove koleginice, jer bi to značilo, opet kao i u svim drugim oblastima, da moraju da se odreknu sopstvenih privilegija.”, zaključuje Nađa Bobičić.

Tatjana Nikolić pozdravlja svaki napor pojedinaca, neformalnih kolektiva i institucija poput institucija poput Univerziteta u Beogradu, Univerziteta umetnosti ili SANU, da se stanje za žene promeni, ali je svesna dublje ukorenjenosti problema rodne ravnopravnosti.

„Napredovanje u akademskoj sferi je dugotrajan i kompleksan proces za svakog profesionalca/ke, a strukturne promene sa aspekta rodne ravnopravnosti mogu da se prate tek kroz duži niz godina. Stakleni zidovi, kao i plafoni su realnost još uvek i o tome govore i domaća, kao i međunarodna istraživanja (skorašnji zbornik SANU, časopis i istraživanja CŽS i drugih ženskih organizacija). Veliki broj žena na nižim nivoima odlučivanja ne dovode direktno do istog broja na višim pozicijama, već na tom putu deluju mehanizmi selekcije u skladu sa diskriminatornim očekivanjima od muškaraca i žena, kao i internalizovane sumnje u sopstvene kapacitete kod žena, iskustva i očekivanja hostilnosti date sredine i dr.“, ističe ona.

Umesto zaključka – sistemi borbe protiv rodne nejednakosti

Kada govorimo o položaju žena na Univerzitetu, istraživačkim centrima, u nauci i u umetnosti, važno je da razumemo njihovo dvostruko društveno opterećenje. Problemi koji se nalaze na putu jedne naučnice, rešivi su jedino sagledavanjem, razumevanjem i poboljšanjem položaja žena u celokupnom društvenom sistemu. Sistemske promene i izmene stereotipa u društvu pomogle bi ženama i u akademskoj zajednici. Tatjana Nikolić zapaža da je neophodno delovanje na više različitih polja kako bi se u skorije vreme videle neke promene:

„Potrebne mere i alati između ostalog obuhvataju uvođenje različitih institucionalnih mehanizama, pravilnika i tela radi pravovremene i adekvatne reakcije unutar akademske zajednice na seksizam, diskriminaciju i mizoginiju, sankcionisanje takvog ponašanja i onemogućavanje napredovanja ili postavljanja na ključne funkcije; edukaciju, rodno odgovorno budžetiranje i podršku projektima, programima, događajima, izdanjima,okupljanjima, mobilnosti kao i istraživanjima u ovom domenu; adekvatnu vizuelnu reprezentaciju i jezik koji se koristi u komunikacijama; afirmativnu akciju u telima u kojima je to moguće, kao privremena neophodna mera; uvođenje indikatora u vezi sa rodnom ravnopravnošću prilikom različitih bodovanja, rangiranja, dodeljivanja sredstava; intenzivnija saradnja sa civilnim sektorom, ženskim organizacijama u kojima se nalazi najveća ekspertiza u ovom domenu, i drugo.” , zaključuje Tatjana.

Tek sa uvođenjem konkretnih mera moguće je govoriti o afirmaciji žena u nauci. Društveno osvešćivanje, edukacija i korenite promene u patrijarhalnom sistemu morale bida utiču na to da broj žena u akademskoj zajednici ne ostane na trenutnom nivou statističke greške.

Ilustracije: centreforstories.com/tag/women-in-stem

Članak Rodna ravnopravnost u akademskoj zajednici – zavidni uspesi žena i poražavajuće statistike se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako pozivi u sferi medicine uplaše populaciju koja se ovim temama ne bavi stručno, poziv je upućen svim zainteresovanima za ovu nauronauku da postanu deo tima ove godine, bez ograničavanja na studente iz pomenutih oblasti. Osim znanja, volontiranje na Nedelji svesti o mozgu sjajna je prilika za sticanje kontakata, znanja i druženje sa ljudima istih interesovanja.

”Studentska sekcija organizuje već devetu godinu Nedelju svesti o mozgu. Temu emocije smo izabrali jer smatramo da ćemo upravo interdisciplinarnost neuronaucnog pristupa prikazati najbolje na nečemu sto nam je svima svakodnevno blisko, a to su upravo emocije – otuda i naslov “Homo emoticon”, čovek osećanja. Volonteri su svake godine najvažniji deo našeg (proširenog) tima tokom same izložbe, jer nam je jako važan interaktivni aspekat celog događaja. Volonteri su ti koji na zanimljiv i pristupačan način posetioce vode kroz izložbu, igrajući se sa njima raznih mozgalica, pokazujući sve na modelima, itd.” rekla je Sara Boljević, predsednica Studentske sekcije Društva za neuronauku.

Sve strane svesti, Nedelja svesti o mozgu 2018, galerija SANU

Nedelja svesti o mozgu 2018, dečje radionice ”Anatomska slagalica”

U cilju popularizacije neuronaučnih saznanja, Studensko Udruženje Neuronauke formiralo se 2007. godine. Ovogodišnje pitanje vezuje se za nastanak i svrhu emocija, koje će ispitati nauka, filozofija i umetnost. Jednonedeljni program čine izložbe u galerijama, radionice i predavanja na kojima će se obrađivati ova, kao i mnoge druge teme. Jedna od osnovnih ideja sekcije je vreme koje će biti upotpunjeno razmenom mišljenja i iskustava ljubitelja neuronauke. Skup interesenata za ovu oblast rezultira inovacijama, kao i idejama u projektima koji će se razvijati u budućnosti. Sekciju, kao i samu manifestaciju, osim studenata i članova, čine i mnogi profesori i predavači.

Izvor fotografija: arhiva SANU (Srpska Akademija Nauka i Umetnosti), Studentska sekcija za nauronauku

Članak Homo emoticon – volontiranje na Nedelji svesti o mozgu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tokom 2019. i 2020. godine planiran je niz aktivnosti sa ciljem da se obeleži pet decenija trajanja jedne iskrene i orginalne ideje koja je generacije mladih ljudi naučila da vole i brinu o prirodi i da se bave naučno-istraživačkim radom.

Upravo ovaj pokret je iznedrio i Istraživačku stanicu Petnicu, kao i organizaciju Mladih istraživača Srbije.

Obeležavanje jubileja, pet decenija postojanja, pravi je dokaz kvaliteta i značaja ovakve ideje za koju se mladi zalažu i u koju veruju.+

Ovakav jubilej neminovno pokreće na razmišljanje i postavljanje pitanja – kako mi možemo da budemo „istraživači” svog vremena? Hoćemo li uraditi nešto da budućim generacijama ostavimo zaveštanje kakvo je Klub mladih istraživača ostavilo?

U okviru izložbe moguće je izdvojiti segmente poput osnivanja, akcija ili časopisa samog Kluba. Postavka se realizuje u organizaciji Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda” (kome je jedan deo izložbe i posvećen; koji je bio prerano nastradali član društva), u saradnji sa Istorijskim arhivom Valjevo, pod pokroviteljstvom SANU.

Izložba će trajati do 15. februara 2020. godine, a organizatori najavljuju još nekolicinu sličnih događaja u narednih nekoliko meseci, kako bi se priča i proslava jubileja zaokružila na pravi način.

Jedan od pozitivnih utisaka koje je izložba ostavila jeste mogućnost saosećanja sa ljudima koji su došli, po kojima se vidi da su bili deo ove, pet decenija stare priče. Sećanja naviru sa svih strana, te su se u prostoriji viorili komentari poput: ,,Jaoj, vidi nas na ovoj slici!” ili: ,,Dođi da ti pokažem dnevnik koji smo pisale Mira i ja…”.

Međutim, ostaje pitanje: kako i zašto u ovoj priči nema mladih, osim na fotografijama?

Zapravo, ima ih i u galeriji, ali u malom broju, u odnosu na svoje starije ,,mentore”. Možda bi pozitivniji utisak ostavio čitav događaj, kada bi upravo neki novi mladi bili uključeni u celu priču, bez obzira na to što je izložba organizovana povodom proslave 50 godina postojanja kluba. Moguć ishod je mogao biti poređenje tadašnjeg rada Kluba istraživača sa današnjim; kao i upoređivanje uglova gledanja na svet i samu organizaciju starijih i mlađih generacija.

Izložba predstavlja odu dugom periodu postojanja Kluba, iz čega možemo izvući pouku i motivaciju da i posle nas ostane nešto funkcionalno i veliko…

Pitam se, hoćemo li to ostvariti?

Članak 50 godina Kluba mladih istraživača se pojavljuje prvo na Oblakoder.