Ovom projekcijom Slobodna zona će biti prvi filmski festival koji se, posle tri godine pauze, vraća u kultno sastajalište filmofila – veliku dvoranu Sava centra!

Istoga dana film će otvoriti Slobodnu zonu u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.

Crnohumorna i dirljiva drama uglednog nezavisnog američkog reditelja i scenariste Šona Bejkera prati Anoru, mladu egzotičnu igračicu iz Bruklina koja se, ubrzo po upoznavanju, udaje za Vanju, sina ruskog oligarha. Kada vest stigne do Rusije, mladoženjini roditelji kreću za Njujork, rešeni da ponište brak.

Šon Bejker je Zlatnu palmu posvetio svim ljudima sa margine društva kojima se bavio i u prethodnim filmovima „Mandarina”, „Projekat Florida”, „Crvena raketa”…

– Sve te individualne priče ne mogu da promene svet, ali mogu da utiču na rušenje predrasuda. Nadam se da će moji filmovi pomoći da na te osobe gledamo u pozitivnijem svetlu i s više poštovanja – izjavio je Bejker novinarima u Kanu, gde je film pozdravljen osmominutnim ovacijama.

Scenario za „Anoru” Bejker je pisao specijalno za Miki Medison, glumicu koja je, prema njegovim rečima, „ukrala scenu” na kraju Tarantinovog filma „Bilo jednom u Holivudu”, a potom zablistala i u seriji „Bolje stvari”. Anorinog novopečenog supruga Ivana Zaharova tumači Mark Ajdelštajn, koga već nazivaju ruskim Timotijem Šalameom, dok su u ulogama njegovih roditelja slavni Aleksej Serebrjakov („Levijatan”) i Darja Ekamasova („Amerikanci”).

Bejker je, kao i više puta do sada, istraživao kako naše društvo tretira ljude na ivici egzistencije.

– Zanimalo me je da analiziram različite nivoe moći i uloge novca u toj igri moći, kao i ophođenje prema onima koji su na nižoj društvenoj lestvici od nas – objasnio je autor.

Prve kritike filma su odlične. Holivud riporter ga je nazvao „vrlo zadovoljavajućim, veštim komentarom društvenih klasa, privilegija i finansijskog jaza”, a Verajeti je ocenio da „pored ove Bejkerove subverzivno romantične, nesputane seks farse ‘Zgodna žena’ deluje kao film za decu”.

Ulaznice za svečano otvaranje 20. Slobodne zone u Beogradu, po ceni od 1200 dinara, u prodaji su onlajn preko sajtova Tickets i eFinity​, kao i na prodajnim mestima ovih servisa.

I ove godine, deo filmskog programa moći će da pogleda publika u celoj Srbiji, jer će platforma KinoKauch biti domaćin onlajn Slobodne zone.

Ovogodišnji festival podržali su potprogram MEDIA programa Kreativna Evropa, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Rekonstrukcija Ženski fond, Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, Filmski centar Srbije i Francuski institut.

Članak Osvajač Zlatne palme otvara 20. Slobodnu zonu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fusnota (na početku, gde formalno ne pripada, pa je takoreći upozorenje): Beograd zaista volim sasvim iracionalno, od razrovane Železničke stanice do Hotela Avala, uzduž i popreko, te mi je veoma teško da izdvojim samo nekoliko prostora i/ili tačaka. Uostalom, najčešće i najpostojanije sam u hodajućem stanju, pa je za mene Beograd scenografija kretanja/šetnje i malo je mesta na i u kojima se zadržavam. Vikendica u Draževcu, nepristupačna za grupne i individualne javne posete (stoga krajnje nepristojna i neprikladna za jednu ovakvu listu) moje je omiljeno mesto koje se nalazi na teritoriji Beograda (procena nadležnog gradskog prevoza, druga zona), oko sedam minuta vožnje nakon skretanja sa Ibarske magistrale, takođe izvanrednog toponima.

Dok sam sastavljala ovaj kratki niz, shvatila sam da mnoga mesta koja sam smatrala spomenicima (u osećajnom, ne insitucionalnom smislu) više ne postoje: hotel Bristol, hotel Rojal, časovničar Velkovski u Savskoj (kod kojeg je nastala naslovna fotografija), brojne bezimene kuće.

O poslastičarnicama sam pisala, njih stoga ovaj put zaobilazim, kao i druga mesta sa hranom: kolače i pijace, uostalom, svi volimo (a Kalenić je jedina koju smatram svojom).

Jevrejsko groblje 

Sefardsko groblje, tiho i sakriveno iza kapije, u koje sam jednom ušetala sasvim slučajno i zadržala se satima. Zbog kamena, drvoreda, čuvara koji mi je ispričao mnogo toga o Bogdanu Bogdanoviću, jevrejskim porodicama, ratu, Holokaustu. Preko puta je Novo groblje koje je prometnije, ali u čijim se alejama vidim jednako jasno. Groblja ne vezujem za smrt, iako zbog nje odlazim tamo praznicima i godišnjicama; draža su mi kao privremena prebivališta. Zgodno je iz Ruzveltove produžiti u park Astronomske opservatorije, u jednom pravcu (Volgina 7), ili na kultni kesten pire u drugom (Albanske Spomenice 12).

Projekcija 44 (FDU) 

Spadam u onu grupu ljudi za koje je zgrada Fakulteta dramskih umetnosti palata, u najnežnijem mogućem smislu. Betonska, u redu, ali ipak palata. Projekcija na čijim vratima stoji tabla sa ispisanim brojem 44, ili mala projekcija, izdvaja se kao prostor u kojem sam provela mnogo vremena, gledala i puštala filmove, više puta zaspala, verovatno se i zaplakala ili ostala bez reči. Sedišta imaju teksturu piškota umočenih u kafu, uglavnom je zagušljivo, ali između projekcija u popodnevnim satima se svetlo i prašina divno izmešaju sa svežim vazduhom iz dvorišta. Sala koja mi je na sličan način draga je velika sala Doma kulture Studentski grad, čija lamperija opstaje oko sedišta sličnog kvaliteta boje (kafa sa mlekom), dok lamperija Doma sindikata više ne postoji (a Lubarda sada nadgleda bočno stepenište). 

Tombola (Stari DIF)

U Srbiji postoji više od četrdeset gradova sa aktivnim tombolama, a ja sam ih posetila oko desetak i odgovorno tvrdim da svaka ima sopstvenu dinamiku. Kada se iza starog DIF-a spusti u suteren, iz mirisa hlora u oblak dima, zaista se kroči u neki prostor u kojem važe pravila brojeva. Ljudi se dele na one koji piju alkohol, kafu ili ništa; na one koji imaju svoje olovke/flomastere i na one nemarno kupe jedan za tu priliku (pa ga i ostave na stolu); na one koji gledaju brojeve i na one koji ih samo slušaju; na one koji zaokružuju i na one koji precrtavaju; na one koji ućutkuju društvo i one koji puše u svojim mislima; na one koji novac drže na stolu i na one koji njime šuškaju po džepovima; na one koje zaposleni prepoznaju i na one koji su zbunjeni. Uživam u smeni čitača brojeva sa izvučenih loptica, zatim u manje ili više glasnom uzdahu koji se prolomi salom po završetku. Ovde sam jednom i proslavila rođendan: za tu priliku sam donela zlatnu olovku. 

Sava centar

Zgrada-čudovište, do nedavno sinonim za FEST. Pa ipak, nije bioskopska sala ta na koju mislim, već hodnici, laminat, restoran, itisoni, nonšalantni zaposleni, nijansa narandžaste boje koja dominira metalnim elementima, biljke i njihovo poetično, skoro neprimentno održavanje. Čitav organizam koji sada čeka brižnu ruku da ga renovira, a nekada je bio institucija. Zgodna alegorija, u svakom slučaju, i izvanredna lokacija. Fotografije nastale 70ih u Sava centru podsećaju me na ostrvo mogućnosti u pluskvamperfektu.  

Topčider

Ovo ne može biti tačka, u pitanju je mapa, prostiruće mesto nepreciznih dimenzija i preciznog osećaja. Odrasla sam na Senjaku i na Dedinju, umiruju me dvorišta diplomatskih porodica, zarđali metalni setovi baštenskih stolica, neplanske šume koje se nastavljaju na kraljevsko imanje, komšije u penziji koji liče na svoje pse; potresaju  me kontinuitet nicanja gradilišta, novoizmišljeni ornamenti na sveže okrečenim fasadama i glasni osnovci u precenjenim odevnim predmetima. Pre svega, ta dvorišta. Radim već dugo na publikaciji koja će ih obuhvatiti, jer su u pitanju kilometri i godine hoda koje nije moguće obrazložiti u pasusu, osim možda jednim prizorom: u suton psi lutalice jure, a zatim i rastrgnu umiljatu mačku, između reda skupih automobila i sklepane ograde kasarne – iznad njih, čuju se zrikavci, ptice, blagi vetar i roditelji koji dozivaju svoju razmaženu decu na rolerima. Proleće. Dvor i ništa. 

Fotografije: Maša Seničić

Mašin beogradski vodič.

Članak Omiljenih 5 mesta u Beogradu: Maša Seničić se pojavljuje prvo na Oblakoder.