Novina, sama po sebi, izaziva otpor. Tako se o vještačkoj inteligenciji nerijetko govori iz perspektive ugroženosti – etike, profesionalizma, kreativnosti, samostalnosti i interakcije sa drugima. Istovremeno propuštamo da razumijemo da vještačka inteligencija nije neki entitet koji je nastao van nas samih, već naprotiv, iz nas i za nas. Razumjeti izazove koje donosi, znači razumjeti čovjeka, razumjeti ljudsku namjeru i shvatiti da veliki broj artificijelnih tvorevina ima jednu zajedničku karakteristiku – pokušava da bude nalik nama.

Serijal Kodiranje stvarnosti**, koji emituje N1, rijetka je sinteza mnogobrojnih karakteristika vještačke inteligencije koje su predočene na opipljiv, razumljiv i utemeljen način. Kroz 11 epizoda, Kodiranje stvarnosti odgovara na pitanje kako vještačka inteligencija mijenja svijet medija, produkcije informacija, odnose u novinarstvu, demokratiju, ljudska prava, sadašnjost i budućnost. Koncept serijala osmišljen je u funkcionalističkom maniru, podsjećajući na pretpostavku Talkota Parsonsa da je društvo jedan složen mehanizam međusobno zavisnih podsistema koji moraju biti u harmoniji, u ravnoteži. Preduslov za to je interakcija i komunikacija. Kodiranje stvarnosti, u tom maniru, prepoznaje najrazličitije aspekte vještačke inteligencije i spaja ih u jednu viziju razumijevanja i cjelovitosti. Serijal uvažava značaj komunikacije sa publikom, pokazujući da je njoj i namijenjen, insistiranjem na interaktivnom segmentu koji je prostor za analiziranje kako publika razmišlja, osjeća i reaguje.

U sadržinskom smislu, koncept serijala je organizovan, inovativan i dinamičan. Sačinjen je od kratkih video formi koje kreativno predočavaju šta je mit, a šta je stvarnost, uvijek ostavljajući publiku sa dodatnim utiskom koji se pojašnjava u intervjuima sa novinarima i novinarkama, medijskim radnicima i radnicama, kao i teoretičarima i teoretičarkama medija. U trenutku preplavljenosti brojnim informacijama, teorijskim pretpostavkama i ličnim utiscima kako vještačka inteligencija modeluje svijet medija i naš lični svijet, Kodiranje stvarnosti na najsitnije djelove razbija pogrešne pretpostavke, stereotipe o upotrebi vještačke inteligencije, ali i njene opasnosti. Da bismo razumjeli šta je vještačka inteligencija, moramo se u kontinuitetu vraćati na čovjeka. Tako se u prvoj epizodi vrlo jasno naglašava da vještačku inteligenciju često opisujemo kao inteligentnu, previđajući to da ne posjeduje jasnu namjeru.

Još važnije, prvi dio serijala odvažno i jasno sugeriše da AI nije zamjena za ljudsku kreativnost, već je inspirisana čovjekom i njegovim neuronskim vezama. Mašinsko učenje, kao najrasprostranjenija forma vještačke inteligencije, sistem je koji uči iz dostupne baze podataka koju je kreirao čovjek. Stoga, serijal značajno više pažnje posvećuje upotrebnoj vrijednosti vještačke inteligencije, pritom ne ignorišući njene nedostatke i prijetnje, time omogućavajući publici da realistično spozna fenomen o kojem je riječ. Posebnu vrijednost serijal dobija kontinuiranim pozivanjem na primjere o upotrebi vještačke inteligencije, čime kreira odnos povjerenja sa publikom koja samoinicijativno može da provjeri svaku spomenutu tezu. Dostupnim linkovima, ispod svake epizode, publici se, takoreći, serviraju izvori spomenutih informacija.

U kontekstu analize uticaja na medije, Kodiranje stvarnosti ne poseže za bihejviorističkom perspektivom koja komunikaciju tumači kao sredstvo kontrole ljudskog ponašanja. Na taj način, na samom početku, naglašava se da je vještačka inteligencija važan novinarski alat čije razumijevanje nije privilegija, već nužnost svakoga ko se bavi novinarstvom. Ona nije tu da mijenja, već da pomogne.

Druga epizoda serijala odgovara na pitanje koje svi koji imaju dodira sa medijskom industrijom postavljaju – kako u praktičnom smislu izgleda primjena vještačke inteligencije, odnosno kako to pišu mašine, a ne čovjek. Takozvano automatizovano novinarstvo bi trebalo da služi publici, prikupljajući priče koje bi inače ostale van njenog dometa, pojednostavljujući ih do nivoa potpunog razumijevanja. Serijal jednom rečenicom stavlja tačku na diskusiju o zamjenjivosti čovjeka u medijima – novinari dodaju priči dubinu, meso i dušu. Vještačka inteligencija, sa druge strane, služi kao potpora novinarskoj kreativnosti i emociji. U istoj epizodi, u intervjuu, naglašeno je da je AI alat koji može da pomogne uvijek, a ne traži ništa zauzvrat. Takva teza nesumnjivo podsjeća na prve teorijske pretpostavke o konvergentnim medijima, koje je Itijel de Sola Pul definisao kao jedno fizičko sredstvo koje može istovremeno da pruža više usluga zauvijek mijenjajući jedan na jedan relaciju koja je postojala između medijuma i korisnika.

Analizirajući čuveni slučaj Panamskih papira koji predstavlja dokaz o svrsishodnoj upotrebi AI, Kodiranje stvarnosti predočava prednosti korišćenja vještačke inteligencije u pametnoj pretrazi, brzoj analizi nemjerljivo velikih baza podataka, koja će se na kraju isporučiti kao čitljiv proizvod publici. U ovom dijelu serijala primjetan je okret ka opreznosti koji dominira u četvrtoj, petoj, sedmoj i devetoj epizodi. Bez pesimizma i katastrofizacije analiziraju se stvarne prijetnje vještačke inteligencije uz napomenu da njima upravlja ljudski, a ne vještački um. Pronicljivo se naglašava da AI dobija svoju punu vrijednost onda kada se njene prednosti kombinuju sa novinarskim instinktom.

U tom kontekstu, pretjerano oslanjanje na vještačku inteligenciju, može zamagliti novinarsku intuciju koja je jedini pravi vodič u kreiranju priča, nalaženju izvora i otkirvanju istine. Četvrta epizoda serijala, stoga, obrađuje neizostavnu temu dipfejk sadržaja ne fokusirajući se u velikoj mjeri na to šta on jeste, već analizirajući kako ugrožava ono što je najvažnije u odnosu medija i publike, a to je povjerenje. Istaknuto je da AI istinu pravi predmetom pregovaranja, a javnost ostavlja zbunjenom čemu se može vjerovati, a čemu ne. Rješenje nije u otporu, već u kombinaciji vještačke inteligencije i ljudskog rasuđivanja.

Specifičnost ovog serijala je što, za razliku od većine analiza odnosa AI i medija, teret razotkrivanja istine ne prebacuje na publiku, priznajući da je nerealno očekivati vještine AI i tehnološke pismenosti od svakog građanina i građanke. Nasuprot tome, Kodiranje stvarnosti zagovara tezu da je rješenje u istrajnosti, odnosno u razvijanju kvalitetnog novinarstva, zasnovanog na činjenicama koje su jedini štit od laži. Ta teza podsjeća na pretpostavku o remedijaciji Dejvida Botlera i Ričarda Grusina, koja opisuje proces u kojem mediji prisvajaju različite medijske forme, tehnike i značenja. Tehnološke promjene, stoga, treba da dovedu do raznovrsnosti komunikacijskih tehnologija, novih alatki i društvenih praksi. Mediji neće nestati usljed tehnoloških promjena, već će stvoriti jake i međuzavisne veze, međusobno se reformišući.

U tom kontekstu je važna i tema stereotipa na kojima počiva prompt vještačke inteligencije, obrađena u petoj epizodi. Znamo da je vještačka inteligencija dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počiva, te je upravo u tome suštinska uloga novinara i novinarki, da prepoznaju snagu svog uticaja i zaborave brzinu kao prvi kriterijum u svakodnevnom radu. Stereotipi su važni jer oblikuju emotivni odgovor publike, zato personalizovani sadržaj nerijetko dovodi do ostajanja u sopstvenom mjehuru ili, kako naglašava peta epizoda, eho komorama. Takav nedostatak vještačke inteligencije nesumnjivo podsjeća na tezu Leva Manoviča o programabilnim novim medijima koji su svedeni na numeričku formu i algoritme. Kada ostajemo u sopstvenom mjerhuru, kako Henri Dženkins naglašava, mi ostajemo na nivou kolektivne spoznaje, ja postaje mi. Informacije cirkulišu u grupi i uvijek su podvrgnute kolektivnoj procjeni, osporavanju ili potvrdi.

Spoznajući koliko je pitanje povjerenja humano, važno i trajno, Kodiranje stvarnosti ovu ključnu riječ spominje i analizira u brojnim epizodama. Na taj način, deveta epizoda pronicljivo evaluira efekte vještačke inteligencije na emotivni odgovor publike, sugerišući da je pitanje povjerenja uvijek otvoreno pitanje – da li će ono biti poljuljano ako auditorijum ne može da razlikuje stvarne i sintetičke voditelje? Pitanje na koje je odgovor samoevidentan, a opet nije dat. U narativnom smislu, Kodiranje stvarnosti se u svakoj dilemi i pitanju na koje prećutkuje odgovor, suptilno vraća na ljudsku dimenziju. Novinar u sudnici i AI analiza pravosudnog materijala, kako je rečeno u jednom od intervjua, nikada ne mogu biti poistovjećeni. Ljudski dodir ostaje nezamjenjiv i to je poruka koje se prožima kroz svaku epizodu serijala.

U analizi nedostataka i prijetnji vještačke inteligencije, izdvaja se zaseban segment koji nas ipak vraća na medijsku ekonomiju kao pristup, te bivamo opomenuti da je AI dio industrije koja ostaje oružje u rukama moćnika i vlasti, potencijalno ugrožavajući novinare i novinarke, njihove identitete, slobodu kretanja, ličnu bezbjednost. Postavljajući pitanje kako da se medijski radnici i radnice zaštite od nevidljivog nadzora, serijal obazrivo ističe – ko zarađuje na vijestima koje piše mašina? Čiji je AI sadržaj? Gdje je u svemu tome intelektualna svojina? Otvarajući temu autorstva i prava na privatnost, uz osvrt na svjetske medije koji su tužili određene grupacije zbog zloupotrebe podataka, serijal ne propušta da dotakne svaki aspekt savremene debate u kontekstu vještačke inteligencije, individualnosti i kolektiviteta.

Kodiranje stvarnosti je u naraciji snažan, prodoran, strukturiran i sveobuhvatan materijal koji povezuje, objašnjava i ništa ne ostavlja nedovršenim. U vizuelnom smislu obazrivo, primamljivo i, na momente, sarkastično, koristi vještačku inteligenciju da grafički dokaže suštinu izrečenog. Riječ je o materijalu koji je produciran u skladu sa najvišim standardima, čija će vrijednost iznova nastajati i rasti kroz upotrebu onih kojima je namijenjen. Ovaj serijal dekonstruiše stvarnost u kojoj živimo, postavlja standarde za temeljno bavljenje složenim temama i predstavlja nepresušan izvor informacija za mlade ljude, medijske radnike i radnice, kao i teoretičare i teoretičarke medija koji će u njemu naći teme, izvore, inspiraciju i djelić svog možda prećutnog stava. Okarakterisan snažnim i odvažnim porukama, serijal završava odzvanjajućom porukom: da smo mi na početku putovanja sa silom kakva je vještačka inteligencija, ali da ne zaboravimo da je pitanje njene budućnosti u našim rukama.

Kreativnost, preciznost i dubina poruka izrečenih u Kodiranju stvarnosti opipljiv su dokaz toga da će u odnosu mašinskog i ljudskog rasuđivanja, prevagu uvijek odnijeti ljudska dimenzija.

Autorka: doc. dr Jovana Davidović

* autorka je docentkinja na Fakultetu političkih nauka Univerziteta Crne Gore

** serijal Kodiranje stvarnosti dostupan je na platformi AI Media Hub. Produkcioni tim projekta čine autorka i kreativna producentkinja Ana Martinoli, izvršna direktorka Ikonija Jeftić, projektne koordinatorke i menadžerke komunikacije Virdžinija Đeković Miketić i Milena Stefanović, kao i producent Vuk Vuković.

Članak Granice algoritma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U mraku kriminala, nasilja i laži u kojima trenutno živimo, svetlo nam omogućavaju oni i one koji svoj posao u medijima obavljaju – profesionalno.

Tampon zona, platforma za ženske glasove, u novom serijalu narativnog podkasta „Svetla u mraku” predstavlja glasove onih žena koje pitaju, razotrkivaju i donose istinu, nekad rizikujući i sopstvene živote.

Četiri uzbudljive epizode o istraživačkim novinarkama Jeleni Zorić, Ivani Milosavljević, Milici Vojinović i Anđeli Milivojević pokazaće šta piše između redova u važnim pričama koje su donele društvu u Srbiji, ali i bolje nas upoznati sa onim delovima sebe koji neumorno tragaju za istinom.

Za Ivu Parađanin Lilić, producentkinju i autorku serijala, glasovi istražičavkih novinarki su „poput svetionika”, pa otud i naziv samog serijala „Svetlo u mraku”.

„Prkosno i hrabro, one donose najvažnije priče o korupciji, pravdi i istini. Međutim, čini mi se da često njihovu hrabrost i odanost istini uzimamo zdravo za gotovo, ne shvatajući koje terete, rizike i ugrožavanja bezbednosti ovaj poziv donosi”, kaže Iva i dodaje da je cilj ovog serijala da se pokažu „važnost njihog svetla, čeličnost njihove snage ali i izazovi i ranjivosti koji su sastavni deo novinarskog posla, a za koje se od njih očekuje samo da ih tek tako – prigrle ili progutaju”.

Dubinske intervjue sa novinarkama radila je Danica Đokić (SĆF), dok je scenaristkinja Staša Bajac radila dramatizaciju za priče iz prvog lica, koje su iz tih intervjua proistekle.

Koliki je značaj istraživačkih novinarki, Staša ističe kroz primer nedavne strašne nesreće u Novom Sadu.

„Ubrzo nakon strašnog događaja, strahote su se nastavile – neki novinari požurIli su da prepravljaju postojeće tekstove sa svojih sajtova i da po instrukciji pišu izmišljene verzije realnosti. Međutim, istina šta se zaista dogodilo i ko je za to odgovoran je jedna i neizbrisiva.”

Ona dodaje i da, nakon rada na pričama za „Svetla u mraku”, zna „da su među nama žene koje sopstvene živote, bezbednost i snove o normalnijoj svakodnevici stavljaju po strani da bi došle do istine. A koliko je to važno… Pa, skorašnji događaji pokazuju da je u našem društvu to, bez sumnje pitanje, života i smrti.”

Svaka od ovih priča je drugačija, donosi neki novi ugao i bolje nas upoznaje kako sa ovim novinarkama tako i sa izazovima sa kojima se suočavaju baveći se svojim poslom.

Ali, za ovaj serijal nisu značajne samo novinarke koje su nama ispričale toliko toga, već i glumice, koje će sve to preneti slušateljkama i slušaocima.

Jelena Zorić, novinarka BIRN-a i vremena govorila nam je o borbi jedne devojčice da postane novinarka i o tome šta znači živeti novinarstvo od malih nogu, a glas u ovoj priči daje glumica Isidora Simijonović.

Gotovo filmsko iskustvo rada na razotkrivanju kol centra i kupovine glasova u vladajućoj stranci ispričala nam je novinarka CINS-a Ivana Milosavljević, a njenu priču ispričaće glumica Jelena Stupljanin.

„Već dugo imam želju da upoznam ovu novinarku. Upoznata sam sa ovom pričom, ali tek sada kada sam je čitala kroz sebe, shvatila sam koliko je ta priča opasna, a Ivana hrabra. Fascinirana sam njenom rešenošću da donese istinu i zahvalna sam joj na tome”, kaže Jelena.

O tome koliko je svakodevni život rizičan kada se baviš istraživačkim novinarstvom i kako zbog toga moraš da radiš stvari koje su i tvojim najbližima nekad nerazumljive, Milica Vojinović iz KRIK-a podelila je sa nama, prisećajući se i dana kada su joj obili kuću, a ništa nisu ukrali. U epizodi o njoj govori Iva Ilinčić.

Podkast o Anđeli Milivojević donosi nam i priču o još uvek nedovoljno istraženom prostoru digitalnog nasilja prema ženama i neovlašćenom deljenju intimnih fotografija i snimaka po društvenim mrežama, kao i njenoj hrabrosti da se uhvati ukoštac sa ovim problemom.

Dragana Dabović, koja nam prenosi ovu priču, kaže:

„Tema koju obrađujem je nešto što me lično žulja i boli, tako da sam se jako povezala sa njom i svim ženama koje bi mogle biti deo ovoga. Srećna sam i ponosna što sam imala priliku da sebe utkam u ovako važnu priču i budem na nekoliko minuta u cipelama ove hrabre žene koja je uradila ogormnu stvar za sve one koje su doživele osvetničku pornografiju.”

Ceo serijal rađen je u Agelast produkciji, dizajn zvuka radio je Marko Ignjatović, a illustracije za vizuale Maple Things.

Epizode serijala „Svetla u mraku” možete poslušati ovde:

Anđela Milivojević (BIRN): Razotkrivanje mreže osvetničke pornografije

Milica Vojinović (KRIK): Dom kao sigurnost ili ne

Jelena Zorić (BIRN) : Devojčica sa bakljom

Ivana Milosavljević (CINS): U srcu SNS mašinerije

Članak Svetla u mraku: Narativni podkast serijal o hrabrim istraživačkim novinarkama se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ime koje je osvojilo srca širom sveta, MARO, prvi put stiže u našu prestonicu 25. i 26. aprila. Ova talentovana pevačica, multiinstrumentalistkinja, producentkinja i tekstopisac iz Lisabona, donosi nam nezaboravno iskustvo zvuka i emocije.

Poznata po nezaboravnom nastupu na Eurosongu sa pesmom „Saudade, saudade”, Maro je predstavljala Portugal 2022. godine, obezbedivši svojoj zemlji mesto u top 10, a u Beograd donosi intimnu atmosferu gitarskog tria i njenog najnovijeg albuma ,,Hortelã”.

2019. godine je bila deo „DJESSE World Tour” sa Jacob Collierom, a tokom svoje karijere otvarala je nastupe za umetnike poput Jessie J, Charlotte Cardin i ¿Téo?, a ostvarila je i rasprodate koncerte u Portugaliji, Španiji, Brazilu, Meksiku i SAD.

Album iz 2022. godine „can you see me?”, pokazuje drugu stranu nje, sa uticajima popa, trepa i folka, a u Beograd donosi intimnu atmosferu gitarskog tria i njenog najnovijeg izdanja „hortelã”.

Ana Popović, po prvi put dolazi u BitefArtCafe, 16. juna gde će pred domaćom publikom predstaviti svoj najnoviji album „Power”, koji je objavila u maju 2023. godine. Ovaj album nije samo kolekcija pesama, već snažna i lična priča o preživljavanju kroz veru, odlučnost i upornost.

Njen autorski rad i strast prema muzici su oblikovali njen identitet kao zaštitnice savremenog bluza. Kroz decenije, Ana je pokazala nepokolebljivu posvećenost svom umetničkom putu, putujući svetom, osvajajući nagrade i priznanja i inspirišući ljude širom sveta svojom autentičnošću i talentom. Njena izvedba ne samo da zadovoljava muzičke apetite, već otvara vrata za introspekciju i emotivno povezivanje sa temama koje prepliću njen repertoar.

Poznata kao KOVACS i pevačica obrijane glave, će nastupiti 21. juna, dok će veče kasnije, 22. juna biti rezervisano za performans Selah Sue, pevačice koja je osvojila svetsku scenu svojim prepoznatljivim glasom i autentičnim izrazom. Oba koncerta će se održati na Kalemegdanskoj tvrđavi.

KOVACS je prava soul legenda, koja je publiku privukla pre svega, svojom jedinstvenošću i iskrenim stavom. Inspiraciju je crpela iz muzike velikih legendi poput Betty Davis, Etta James i Tina Turner, a njen talenat je brzo privukao pažnju publike širom sveta. Nakon uspeha njenog prvog EP-a „My Love” i debi albuma „Shades Of Black”, koji je bio veliki hit u 36 zemalja, Sharon Kovacs postala je prepoznatljivo ime u svetu muzike.

Selah Sue, iako delikatnog i nežnog izgleda, sa porcelanskim tenom i plavim očima,  oduvek je naginjala ka „crnom” zvuku i umetnicama poput Lauryn Hill, Erykah Badu i Meshell Ndegeocello. Njen prvi album je doživeo ogroman uspeh širom sveta, a iz njega su se posebno izdvojili hitovi poput „This World”, „Raggamuffin”, „Crazy Vibes” i duet sa Cee Lo Green-om „Please”.

Ulaznice su dostupne na svim prodajnim mestima Tickets Vision, kao i na sajtu www.tickets.rs, a za one koji žele da posete koncerte na Kalemegdanu dostupni su i paketi ulaznica po povoljnijoj ceni.

Fotografija: Lorena Dini

Članak Žene dominiraju Musicology serijalom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nakon dva uspešna serijala Medika Diaries i Running with the Refugees, Kaja i Matija su 2022. godine pokrenuli crowdfunding kampanju kako bi prikupili sredstva za video serijal Docudelia, o čemu smo sa njima razgovarali u intervjuu. Pre nešto manje od godinu dana, objavili su i prvu od deset epizoda ovog serijala.

Druga epizoda objavljena je juče na njihovom kanalu i prikazuje nam Kajino odrastanje, treći rođendan, porodične razgovore, a kroz to i političku situaciju 1997. godine.

Docudelia je coming of age film koji se baviti odrastanjem protagonistkinje Kaje. Uz pomoć crowdfunding kampanje, njih dvoje su prikupili sredstva za digitalizaciju starih analognih snimaka. U rasponu od dvadeset godina usnimljeno je preko sto sati video materijala koji, pored toga što prati Kajino odrastanje, beleži i različite društvene promene.

U okviru svake epizode, u opisu videa biće prikazan kalendar sa važnim događajima koji su uticali na živote velikog broja ljudi sa ovih prostora.

Članak Objavljena druga epizoda dokumentarne serije Docudelia se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tom prilikom, posetioci će moći da uživaju uz muziku koju bira DJ dvojac koji čini Funk Technik Group, a matine će biti prilika da se u neformalnoj atmosferi okupe svi ljubitelji i pratioci Bašta festa i Oblakodera.

Bašta fest je, u saradnji sa Oblakoder magazinom, nedavno pokrenuo video serijal „Bašta 10″. U okviru serijala, Maja Šuša i Nikola Pavlović razgovaraju sa ekipama nagrađenih filmova na dosadašnjim festivalskim izdanjima.

 U prvoj epizodi gosti su bili reditelj filma „Krotki” Jovan Dimoski i glumica Anita Ognjanović.

Tokom događaja, posetioci će moći da kupe i drugi broj Oblakoder magazina po promotivnoj ceni.

Bašta Fest je internacionalni festival kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti, godišnja manifestacija koja se održava svakog prvog vikenda u julu i traje četiri dana. Festival je, između ostalog, zbog profesije osnivača, usko orijentisan na zajednički rad reditelja i glumaca, a fokus na kvalitetnim glumačkim interpretacijama ima veliki uticaj na pozitivno pozicioniranje Bašta Festa među internacionalnim festivalima kratkometražnog filma. Bašta Fest je od izuzetnog značaja za decentralizaciju kulture, budući da je usmerio raznolik filmski, muzički, edukativni i prateći program na ovu predivnu regiju.

Oblakoder magazin je onlajn magazin namenjen mladima, čiji je osnovni cilj da edukuje, informiše i osnaži mlade u njihovom delovanju, aktivizmu i kulturnom radu, ali i da postavlja relevantna pitanja, analizira svakodnevicu i društvene fenomene koji utiču na život mladih. Oblakoder posebnu pažnju poklanja kulturnoj sceni i promociji neafimisanih mladih umetnika i autora. Od 2020. godine, Oblakoder magazin ima i svoje štampano godišnje izdanje.

Članak Bašta fest i Oblakoder magazin organizuju matine u Vjernom psu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Staša nam govori da su želele da naprave emisiju koja će se obraćati svima onima koji gase televizor kad čuju reč „feminizam”. Kroz serijal su se osvrnule i na spregu kulture i patrijarhata, dok su uz smeh, humor i autoironiju pokušale da gledaocima približe problem, ali bez patetike. U okviru serijala su se, zajedno sa petnaestak sagovornica, bavile različitim temama koje se tiču položaja žena na poslu, u porodici, kao i njihovim ulogama majke, supruge, prijateljice… Staša ističe i da im je cilj da, nakon ovog serijala, podstaknu i inspirišu žene da pričaju o svojim i tuđim problemima otvorenije i glasnije nego do sada.

Staša je sa nama govorila o procesu rada, ranjivosti i pesmi Šarlo Akrobate, neplaćenom kućnom radu, hrabrosti i strahu, objektivizaciji žena i patrijarhatu.

Staša Bajac

Šta vas je podstaklo da snimite ovaj serijal?

Staša: Mia Bjelogrlić, od koje je ideja i potekla, uvek kaže da je htela da napravi nešto što bi ona volela da gleda. Kad me je pozvala, ja prosto nisam mogla da verujem da nešto ove vrste već ne postoji. Pored toga, od početka smo delile želju da napravimo nešto što nije paradiranje naših stavova onima koji se sa nama slažu, već obraćanje svima onima koji gase televizor kad čuju reč „feminizam”. To je sumanut izazov, ali, s druge strane – upravo su to mišljenja koja treba menjati.

Koliko je trajao proces pripreme i rada, da li i koliko je bio zahtevan, s obzirom na temu?

Skoro dve godine, a proces se pokazao zahtevnijim i obimnijim nego što smo mogle da pretpostavimo. Htele smo da se čuju raznoliki glasovi, da je vizuelno atraktivan, da lokacije na kojima snimamo nešto znače, pored toga što izgledaju dobro, da imamo i obilnu muzičku i filmsku arhivu, a sve u okviru zaista skromnog budžeta. Međutim, ono što nam je, možda, bilo najizazovnije jeste to što smo radile pod teretom odgovornosti prema temi i sagovnornicama, jer smo na kraju mi te koje sklapaju narativ.

Kako ste se odlučile za naziv „Ona se budi“, da li je možda bio inspirisan pesmom Šarlo Akrobate?

Jeste. Mia je još u fazi razvoja projekta to stavila kao radni naziv, a na kraju ga nekako nismo ni dovele u pitanje. Meni se dopada što je dvojak – kad se budi, čovek je sanjiv i ranjiv, a opet aludira na osnaživanje. Mislim i da se dobro uklopio u čitav koncept, jer serijal obiluje referencama na našu popularnu kulturu.

Kako je izgledao proces rada, na osnovu čega ste birale sagovornice?

Krenule smo od tema koje želimo da pokrijemo, a onda su usledile nedelje i nedelje naših privatnih razgovora na te teme, što iz ličnog, što iz društvenog, istorijskog ugla. Onda smo ih razdelile po epizodama i pisale sinopsise i razmatrale ko bi koju celinu dobro pokrio. Kada smo došli do faze snimanja, sagovornice su, naravno, dale drukčije odgovore od naših teza, pa smo na osnovu intervjua pisale nove strukture epizoda, koje su onda u montaži ponovo menjane. Ovo je bio i najzahtevniji deo procesa, jer sa svakom od njih petnaestak imamo po tri sata razgovora. Svesti to na desetak minuta po osobi nije lako, prvenstveno zato što je sve što su govorile toliko zanimljivo!

Kako ste vi lično doživele proces stvaranja, koliko je ovaj serijal uticao na vas?

Mislim da je i meni i Miji ovaj serijal obeležio prethodnu godinu. Mi jesmo u ovo ušle iz ličnih pobuda, jedne zaista iskrene želje i skoro detinje vere da film kao medij ima moć da pokreće i menja svet. S druge strane, proces je bio dug i često naporan, pogotovo u periodu pred snimanje, kad je na nekoliko trenutaka delovalo kao da se nikad neće desiti. Onda se desila predivna stvar, a to je da nam je u roku od nedelju dana kroz život prošao tajfun neverovatnih žena i dao nam vetar u leđa. Mislim da se sada, posle višemesečne montaže, to dešava opet, jer su ljudi uzbuđeni i puni iščekivanja, pa se, opet, i mi radujemo.

U trejleru se, pored žena koje govore, pojavljuju i stari snimci, zašto?

Naš pristup se sve vreme oslanja na ideju da su uverenja i stavovi – pogotovu oni patrijarhalni – duboko ukorenjeni baš zato što potvrdu nalaze u sadržaju na kom smo odrasli i kojim smo okruženi. Ja stvarno ne verujem da se neko probudi ujutru i kaže sebi: danas ću da budem šovinista ili danas ću da budem potlačena. Mi prosto po inerciji donosimo odluke na osnovu kulture koja nas oblikuje. Deo te kulture su slike, filmovi, izrazi, pesme koje niko ne pravi svesno iz loše namere, već, prosto, reflektuju, ali i oblikuju društvo. Međutim, društvo mora da bude spremno da se menja i sazreva i da te svoje kultne stubove posmatra i iz nekog novog ugla. Ne znači da to nasleđe nužno treba odbacivati, već, prosto, osvestiti šta nam poručuje i da li je došlo vreme da kreiramo neke nove slike.

Kako se postiže jasnoća, približavanje problema, ali bez patetike?

Uz humor, smeh, autoironiju, dobru nameru i veru da ljudi imaju kapacitet da se menjaju.

U serijalu govorite i o neplaćenom kućnom radu, u kojoj meri su žene osvestile taj problem, iako se o tome govori još od sedamdesetih?

Zanimljivo je da si to izdvojila kao posebnu temu, jer i ja mislim da je sferu koja zadire u intimu najteže promeniti. Čini mi se da tu postoje dva uzroka – prvi je vrlo praktičan – bavljenje kućom podrazumeva uigranost. Dom je jedna mala fabrika sa mnogo traka koje moraju stalno da se vrte. Promena znači disrupciju i potencijalni haos, pa žene često kažu da im je lakše da one nešto urade, nego „da se objašnjavaju”. Tu dolazimo do tog drugog, složenijeg, a to je da ne žele da „zvocaju”. Želimo da smo voljene, nećemo da budemo smaračice i zanovetala, a na to smo još i učene da je „put do muškog srca preko stomaka”. Na kraju ispada da, možda, treba da se odrekneš ljubavi i mira u kući da bi neko umesto tebe oprao sudove. Meni je to i smešno i tužno, ali ljudi samo žele da budu voljeni i spremni su da rade i mnogo luđe i gluplje stvari zarad ljubavi. Evo, ja prva.

Da li je ponekad potrebno da prođe mnogo godina da bi se neki problemi iskomunicirali? Šta nas je sprečavalo, a šta ohrabrilo da konačno skrenemo pažnju na određene teme?

To sve verovatno dolazi u talasima i dekadama. Zlonamerni govore da je to sad „u modi” čega se ja grozim, ali okej – evo, da se poslužimo tim bizarnim jezikom – radujem se da, na primer, zlostavljanje „izađe iz mode”. Mislim da je mnogo teško biti prvi ili jedini glas, jer stojiš na vetrometini. Kad se ljudi udruže, onda su kao životinjice koje se greju na gomili. Tako sad jedni druge ohrabrujemo i podstičemo. I namerno ne govorim jedna drugu, jer volim da mislim da su i muškarci uz nas.

U serijalu pominjete i druge probleme, kao što su strah, objektivizacija žena, određeni standardi ponašanja… Neki od njih su, kroz godine, postali prihvaćeni u patrijarhalnom društvu. Na koji način se tome odupreti?

Ja isto tako nekad gledam svoje prijateljice, koje su stvarno žene stene – sposobne, tople, blesave, vredne – pa se zapitam kako je uopšte moguće da mi živimo u svetu koji je nepovoljniji po njih? Mene to u trenutku potpuno zakoči i ostavi bez teksta. Ali, ako želimo nešto da menjamo, moramo da nalazimo snagu za to, jer je odupiranje sila. S druge strane, neke stvari su, možda, i lakše nego što mislimo, ali nas taj strah koji spominješ u tome koči. 

Da li vam se čini da su žene svesne tih „malih“ problema, kada im, na primer, kažu ono „kuvaš kafu, sad možeš da se udaš“, ili ih uče da budu pristojne, ne povisuju ton, paze kako se oblače…?

Mislim da to zavisi od konteksta. Neke žene se kreću u tradicionalnim krugovima, pa se takve rečenice prosto ne dovode u pitanje na način na koji se gravitacija ne dovodi u pitanje. Kad bi neko meni to rekao, osećala bih se kao da je bacio petardu u sred sobe. U istu ruku, da li ja razmišljam šta ću da obučem kad idem na poslovni sastanak i želim da me shvate ozbiljno – da. Da li moje drugarice i ja kuvamo češće i bolje od naših drugara? Da. A, da li bismo za sebe rekle da smo „tradicionalne”? Ne. 

Kakva je situacija sa muškarcima danas? Da li malo više uočavaju ove probleme ili je to još uvek prividna podrška?

Mislim da su tu stvari veoma složene jer, ako ostavimo po strani načine na koje oni profitiraju od ženskog trpljenja i ćutanja, videćemo da su oni u ogromnoj meri pod teretom tog istog sistema. Ako žena ćuti i kuva, muškarac ćuti i zarađuje. Za njih je neprihvatljivo da su u nedoumici, da su tužni, zbunjeni, u finansijskim problemima, što je i u blagostanju strašno, a kamoli u ovoj našoj siromašnoj zemlji punoj neizvesnosti. Pa, opet – našli su način da se kreću kroz te prepreke, a sad mi hoćemo da premestimo poluge. Zakon inercije je takav da ćeš da pružaš otpor i prema nečemu što je, posle, za tebe bolje.  

U serijalu govore poznate žene, uspešne u svom poslu, da li je to bio način da se ohrabre i ostale žene? Obično se smatra da „poznati“ ne dele naše probleme.

Apsolutno. I da se razbije mit o neustrašivoj, uspešnoj ženi koja nema ni jedan problem. Ako je neka žena uspela u ovoj sredini, mogu da garantujem da je prošla kroz sve i svašta.

Da li planirate da u budućnosti napravite serijal i uključite i priče ostalih žena?

Ja bih mnogo više volela da naš dokumentarac inspiriše druge žene da pričaju svoje i tuđe priče! Postoji toliko tema koje nismo pokrile, koje bi mogle biti pokrivene bolje ili, prosto, drugačije. Mi smo samo nekim čudom prve u ovoj formi, ali da nije bilo raznih drugih glasova pre nas, ne bi bilo ni ovog serijala. 

Kako ohrabriti žene iz manjih sredina ili one sa margina?

Meni je uvek malo nelagodno da pričam na tu temu jer, iako je koren naših problema zajednički, moje okolnosti su neuporedivo lakše. S druge strane, ima i toliko onih kojima je, možda, lakše nego meni, pa mi ta upoređivanja postanu i besmislena. Mislim da je ključ u udruživanju, deljenju i zajedništvu. 

Da li, zapravo, postoji razlika između žena koje žive u gradu i na selu ili je problem isti, s obzirom da je u pitanju kolektivni problem?

Jedna od naših sagovornica u serijalu je Dženeta Agović, predivna aktivistkinja i laborantkinja iz Tutina. Veliki deo treće epizode posvećen je upravo ženama koje žive u okolnim selima i izazovima sa kojima se one suočavaju. Problem nije isti, jer ja do rešenja svog problema, za početak, imam asfaltiran put i prevoz. Međutim, sistemska nebriga za moj problem, moja sramota i uverenje da to tako treba su zajednički, ili, kako ti kažeš – kolektivni.

Šta je za tebe feminizam?

Sloboda za ženu da bude šta god želi. U ovoj ideji prepreke ne leže samo u dolasku do slobode, nego i u razumevanju šta je to što želimo. Društvo nas toliko bombarduje uverenjima šta bi trebalo da budemo ili šta bi trebalo da želimo, da je krčenje puta do svojih autentičnih potreba revolucija za sebe.

Da li planirate nastavak serijala ili nešto slično ovome?

Za sada ne, pošto smo i dalje u ovome, a serijal tek izlazi. Ipak, volela bih da istaknem za kraj da iza ovog serijala stoje i direktorka fotografije Milica Cimi Drinić i montažerka Olga Košarić. Koliko je važno da se ženama bavimo tematski, toliko je važno da žene stoje iza filmova i serija koje nisu nužno o tome. Imamo svojstven pogled na svet, obojen našim životnim iskustvima i to, prosto, probija kroz ekran. Ako želimo bogatiji, raznovrsniji, raskošniji sadržaj, moramo proširiti podijum za one koji ga stvaraju.

Autorka fotografija: Sara Simović

Članak Kad se budi, čovek je sanjiv i ranjiv, a opet osnažen se pojavljuje prvo na Oblakoder.