Uoči koncerta u Kvaki 22, gde će nastupiti zajedno sa Skreč majstor Ljubanom, pričali smo sa Skijašem i Jetijem i pitali ih kako su se uopšte upoznali, ko su im muzički uzori i kako Jeti preživljava leto.

Kako su se upoznali Skijaš i Jeti i počeli zajedno da sviraju?

Pre bavljenja muzikom, Skijaš se jako uspešno bavio svim vrstama zimskih sportova na skijama. Jednom prilikom, na takmičenju u ski skokovima, umesto da doskoči na cilj, u naletu adrenalina preleteo je cilj i zabo se usred nepoznate planine. Tu mu se gubi svaki trag. Organizovana je potraga, međutim, bila je bezuspešna. Usud je hteo da promrzlog Skijaša pronađe jedino Jeti, koji ga je dovukao u svoju pećinu i pomogao mu da se okrepi. Tako se rodilo nesvakidašnje prijateljstvo, koje je ubrzo preraslo i u muzičku saradnju. Jeti je tada svirao improvizovane bubnjeve i udaraljke od stvari koje bi našao u prirodi, a Skijaš je došao na ideju da od skija napravi instrumente. U početku su zajedno živeli u pećini i istraživali melodije, ritmove i muzičke stilove. Jetiju je sve to bilo nepoznato, jer je bio potpuno izolovan od društva i ljudske tehnologije. Nakon nekih godinu dana, odlučili su da napuste svoje skrovište i krenu u muzičku avanturu koja i danas traje, širom Srbije i Evrope. 

Kako ste napravili skitaru?

Nakon što je Skijaševa sportska karijera bila okončana i skije „okačene o klin”, u njima se probudio novi život u obliku žičanih instrumenata. Prva se rodila Basskija. To je bila fretles dvožičana bass gitara (a la Morphine) napravljena od stare „elanke“. Usledila je Skimburica, takođe rođena iz „elan” skije, ali dečje verzije. Ove dve skije, aljkavo i neprofesionalno pretvorene u gitare, u stvari su odgovorne za glavni zvučni stil ovog dvojca. Poslednje dve skije, Skitara i Bad Boy Fischer, napravljene su po svim gitarskim standardima, sa sve pravilnim razmacima između pragova, nutova i kobilica, i bez zujke, kako bi muzika koju stvaraju ponekad mogla otići i u čoveku poznatiji zvučni univerzum.

U pripremi je Skiolončelo.

Vaš šou je obogaćen improvizacijom, da li je sve što svirate svaki put drugačije?

Numere koje sviramo inače imaju potpuno definisane aranžmane, međutim, uživo volimo da ostavimo malo prostora da iznenadimo i publiku i sebe. Tokom koncerta, pratimo kakav je vajb u publici, kako reaguje na songove i u odnosu na to odreagujemo nekim manjim intervencijama. Imamo signale za produžetak ili promenu segmenta neke pjesme, ali i trenutke nasumične promene rifa ili ritma. To je pravi izazov. Važno nam je da bavljenje muzikom ne preraste u dosadno ponavljanje istih radnji. To publika lako oseti, a pogotovo ljudi koji nas redovno prate na nastupima. Zato stalno obogaćujemo nastupe, muzički, ali i scenski. 

Foto: Konstantin Kondruhov

Da li planirate da nekada snimite više traka i objavite ih?

Taj plan je odavno pokrenut. Tokom 2021. i 2022. snimili smo sve numere za album, koji treba da izađe pod izdavačkom kućom iz Portugala, VIC NIC.

Pesmu Tulipalo ste objavili za Kontaktovu kompilaciju Dani koji izmiču, recite mi nešto više o tome i o samoj pesmi?

Tulipalo, koji se nalazi na kompilaciji, je samo jedna trećina kompletne kompozicije, koja je kolažnog karaktera, sastavljena od mnogo sitnih rifova i melodija, zato je i zgodna za seckanje. U celini, to je naša najduža pesma, ali i velika radost i za nas i za publiku čim se zaviore prvi taktovi.

Ko su vam muzički uzori?

Jojo Mayer and Nerve, Primus, Prodigy, Aphex Twin, Evil Nine, Chemical Brothers, Blank Mass, Stolen Babies….

Foto: Stefan Samandov

Pamtite li posebno neku svirku?

Mnogo nastupa nam je iz različitih razloga posebno, ali nastup u Portugalu, u gradu Aveiru, potpuno je drugačije iskustvo od svih dosadašnjih. Ljudi u publici su od početka koncerta bili euforični kao da svira neki ultrapopularan bend, kao da znaju našu muziku. Energija je samo rasla, uz sve glasnije aplauze i đuskanje. Poslednji song je ispraćen posebnim vizuelnim štosom, veštačkim snegom koji pada na publiku sa plafona… E, tada su ljudi potpuno odlepili. Urlali, bacali se sa bine… Nakon koncerta, u bekstejdžu su nam tražili autograme na papiru, stomaku, grudima, grlili nas i zahvaljivali nam do neba… Prvi put smo se osetili kao da smo muzičke zvezde.

Kakve su reakcije ljudi na ono što radite i kada na bini vide Jetija i Skijaša?

Ljudi koji nas prvi put vide i čuju su isprva prilično začuđeni našom pojavom, neobičnim instrumentima na bini, ali i muzikom kada krene svirka. Ne znaju šta da očekuju. Pred sam nastup, redovno imamo interakciju sa ljudima u publici, jednu posebnu vrstu zagrevanja i njih i nas za naš šou. Posle par numera, uglavnom se prepuste gruvu i posebnom zvuku skija i procesora.   

Koliko je Jetiju toplo kada svirate leti?

Jetijeva kilaža varira za oko 5-6 kg tokom jednog nastupa u sezoni letnjih koncerata, to dovoljno govori koliko mu je toplo.

Foto: Stefan Samandov

Nastupali ste i na Pin konferenciji u Makedoniji, kakav je vaš stav po pitanju muzičkih showcase festivala?

Šoukejs festivali su strava: brdo bendova, sjajna atmosfera, zanimljivi ljudi. Prava avantura. Čuli smo neke sjajne izvođače na Pinu u Skoplju, kao što su YMNK, Dammit I’m Mad, Puuluup… Pored toga, ovo je super prilika da se bendovi predstave stranim producentima i festivalima.

Šta je plan Skijašu i Jetiju za naredni period?

Plan je da sviramo u nekim novim mestima i na festivalima, u Srbiji i šire. Želimo da konačno izađe album na vinilu, koji bi trebalo i da promovišemo nastupima u Portugalu i Španiji.

Članak Važno nam je da bavljenje muzikom ne preraste u dosadno ponavljanje istih radnji se pojavljuje prvo na Oblakoder.