Ova količina može biti znatno smanjena uz pomoć cirkularne ekonomije. Zbog čega je ona značajna za našu planetu?

Cirkularna ekonomija podrazumeva kružni proces u okviru kojeg otpad postaje resurs koji može ponovo da se proizvodi. Razlikuje se od linearne ekonomije, po modelu uzmi – napravi – baci, gde otpad najčešće završava na deponijama i time direktno utiče na životnu sredinu. Tako u okviru cirkularne ekonomije, od upotrebljene plastične flaše, nakon reciklaže može nastati nova. Na taj način ne dolazi do procesa razgradnje u prirodi koji traje godinama. Naravno, nije svaka plastika reciklažna, te je oznaka Zelena tačka znak da se ta ambalaža može reciklirati – ukoliko postoje uslovi za to.

Neke od metoda cirkularne ekonomije su upravo reciklaža koja je dosta razvijena u državama sa izgrađenim reciklažnim sistemom, i prelazak na kupovinu proizvoda koje možemo koristiti više puta.

Stoga vam predstavljamo deset stvari koje doprinose cirkularnoj ekonomiji, a samim tim i zaštiti životne sredine. Ono u šta verujemo je da ste cegere i staklene flašiće već uvrstili u svoju svakodnevicu, te ih nećemo navoditi kao opciju.

Bambusove, staklene i metalne cevčice

Plastične cevčice su jedna od najupotrebljivanijih stvari, naročito u ugostiteljstvu. Mnogi vole da ih koriste i u svojim domaćinstvima, uprkos njihovom štetnom dejstvu po okolinu. Poslednjih godina, brojni kafici počeli su da koriste papirne cevčice od reciklažnog papira, što je odličan korak. Mi vam preporučujemo višekratne cevčice od bambusa, stakla ili metala. Mogu se koristiti mesecima ili godinama, a nakon njihove upotrebe postajete heroj sa sokićem u ruci.

Višekratne vreće za voće

Još jedna zanimljiva i korisna zamena za plastične kese su višekratne vreće za voće. U svim marketima na sektoru za voće postoje na stotine kesa koje, nakon što upotrebimo, završavaju na ulicama, deponijama i u našim rekama. Ova korisna zamena oslobodiće vas onih čuvenih skladišta kesa u fiokama, a pored toga, doprinećete očuvanju životne sredine.

Tupferi za lice

Nezaobilazna stvar u svakom toaletu su višenamenski tupferi, koje najčešće koristimo za skidanje šminke ili čišćenje lica. I te kako korisna stvar za negu, ali takođe, upotrebljiva samo jednom, nakon čega završi u kanti za otpatke. Međutim, i za to postoji eko alternativa, u pitanju su pamučni tupferi napravljeni od reciklažnog pamuka, koji služe istoj svrsi, samo su upotrebljivi više puta. Nakon korišćenja ih operete i možete da ih koriste iznova i iznova!

Kutije i pribor za jelo

Sjajna opcija za sve one koji sa sobom na posao ili u školu vole da ponesu obrok za taj dan. Pored toga što je ovo zdravija verzija od naručivanja hrane u plastičnim ambalažama i sa plastičnim priborom za jelo, doprinsi i cirkularnoj ekonomiji. Nakon upotrebe, jedino što je potrebno je da ih operete i spremne su za novu omiljenu hranu.

Četkice za zube

Nezaobilazna stvar koju koristimo svakodnevno za održavanje lične higijene su četkice za pranje zuba. Zamena za plastične četkice su drvene, napravljene najčešće od bambusa. Brojne kompnije koje proizvode sredstva za oralnu higijenu prepoznale su ovo kao način za doprinos očuvanju životne sredine i time potpomogle cirkularni model. Stoga ih je lako ponaći u prodaji, te sada nemate izgovora!

Silikonski poklopci

Ovi prilagodljivi poklopci su idelana zamena za aluminijum i plastične folije. Pored toga što su prilagodljivi različitim oblicima posuda za odlaganje, smanjiće upotrebu gorepomenutih folija, koje najčešće završe na obližnjim deponijama.

Grafitne olovke i bojice od recikliranog novinskog papira

Sjajna opcija za sve školarce i kreativce. Napravljenje su od reciklažnog papira, te su već deo cirkularnog sistema. Ova ideja preuzeta je iz Kine i Indije, budući da su ove dve zemlje prve krenule sa proizvodnjom olovki i bojica od recikliranog novinskog papira, a ovaj način impelementiran je i u Srbiji u firmi koja se nalazi u Smederevskoj Palanci.

Ekološka zamena za plastičnu foliju – voskane krpice

Ova inovativna zamena za plastične folije napravljena je od sojinog voska. Voskane krpice koriste se za pokrivanje činija, pakovanje sendviča, voća… Slično kao i silikonski poklopci, namenjeni su za višekratnu upotrebu, potrebno je samo da ih operete i spremne su za novo korišćenje, a zbog njihove prilagodnjivosti, možete ih koristiti za pokrivanje činija različitih oblika i veličina.

Eko truleks krpe i sunđeri

Još jedna od stvari koje koristimo više puta u toku dana su truleks krpe i sunđeri za pranje posuđa. Klasični sunđeri teško su razgradivi i jako štetni, a menjamo ih na manje od mesec dana. Zmislite koliko smo sunđera do sada ostavili iza sebe da se godinama razgrađuju? Ova ekološka zamena napravljena je od konca i vunice, te sami, kod kuće, možete da kreirate oblik sunđera koji vam odgovara, a što je najvažnije – biće eko frendly.

Homemade nakit i garderoba

Rečju – održiva moda! Ručno pravljeni nakit, majice, kape i šalovi od prirodnih materijala su stvari koje pospešuju cirkularnu ekonomiju, a najčešće su i unikati. Ukoliko ste ljubitelji mode i volite često da kupujete nove krpice, zastanite! Ne idite u velike šoping centre, već pronađite handmade proizvode i tako podržite mlade preduzetnke i ekologiju.

Ovaj tekst podržan je od strane:

Članak Cirkularna ekonomija – 10 načina kako da doprinesete očuvanju životne sredine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U Srbiji, na nesanitarne deponije se odlaže kako opasan, tako i neopasan i inertni otpad. Zagađujuće materije sa nesanitarnih deponija putem ocednih voda stižu u podzemne vode i zagađuju. Usled nekontrolisanog stvaranja deponijskog gasa vrlo često dolazi do toga da se nesanitarne deponije zapale, pa zagađujuće materije dolaze u vazduh. Nesanitarne deponije zauzimaju veću površinu nego što bi za istu količinu otpada to bio slučaj kod sanitarnih deponija i na taj način se trajno gubi zemljište. Ptice i druge životinje nesmetano vršljaju po nesanitarnim deponijama i na taj način mogu da prenesu zarazu i bolesti. Usled nepostojanja kontrolisanih uslova, smrad sa nesanitarnih deponija se širi u okolini. Otpad sa nesanitarnih deponija može završiti u vodotocima koji ga odnose dalje i zagađuju ih. Troškovi odlaganja na nesanitarnu deponuju su mali, ali posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi su velike. Kod sanitarnih deponija je obrnuta situacija, troškovi odlaganja su veći, ali su posledice na životnu sredinu i zdravlje manje ili ih nema. Tako da je izbor jednostavan, prevencija ili lečenje. Ako je otpad oko nas, on je i u nama.“

Na ovaj način Igor Jezdimirović, predsednik Upravnog odbora Inženjera zaštite životne sredine objašnjava razliku između sanitarnih i nesanitarnih deponija. Čini se, međutim, da osim što ove informacije ne dopiru do svesti velikog broja ljudi, ne dopiru ni do onih koji se bave upravljanjem otpadom.

Mali broj registrovanih deponija spada u sanitarne

Naime, deponije u Srbiji u velikoj meri zagađuju prirodu i negativno utiču na kvalitet životne sredine. Problem leži u tome što najveći broj njih spada u nesanitarne, iako su registrovane i u nadležnosti JKP „Gradska čistoća“.

Starost deponija, kako piše u Izveštaju o upravljanju otpadom koji je objavila Agencija za zaštitu životne sredine, varira od četiri do 53 godine, dok oko 70 procenata aktivnih deponija – smetlišta nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima i nema urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu.

Državnom Strategijom upravljanja otpadom koja je istekla 2019. godine bila je predviđena izgradnja 29 regionalnih sanitarnih deponija, 44 transfer stanica, 17 reciklažnih centara, sedam centara za kompostiranje i četiri spalionica. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, od 2010. do 2017. je izgrađeno tek deset sanitarnih deponija.

Nova Strategija upravljanja otpadom za period 2019-2024. godine Republike Srbije trebalo bi da označi prelazak sa koncepta regionalnih sanitarnih deponija na model regionalnih centara za upravljanje otpadom, što znači odvojeno prikupljanje, separaciju otpada i reciklažu, kao i tretiranje nereciklabilnog otpada. To bi podrazumevalo i promenu teritorijalnih rasporeda regionalnih sanitarnih deponija i smanjenje broja istih. Takođe, ne bi se više išlo na koncept regionalnih sanitarnih deponija, već regionalnih centara za upravljanje otpadom, gde će se vršiti reciklaža svega što može da se reciklira.

Sistem upravljanja otpadom, a ne sistem bacanja otpada

„Ono što je neophodno da bi proces reciklaže bio uspešan jeste dobra selekcija otpada. To znači da, ako hoćemo da nam reciklaža bude uspešna i da dobijemo novi proizvod dobrog kvaliteta, otpad iz kojeg dobijamo novi proizvod mora biti homogenog sastava. Od čiste plastične boce može se dobiti nova plastična boca. Od miksa raznih plastičnih materijala nije moguće dobiti kvalitetan proizvod i najčeće takav miks nije pogodan za reciklažu, već samo za insineraciju (konrolisano korišenje otpada u svrhu dobijanja enerije). Znači, kad govorimo o reciklaži, pre svega govodimo o separaciji različitih vrsta otpada“, objašnjava Jezdimirović i dodaje da je za reciklažu bitna hijerarhija otpada, koja polazi od toga da one postupke koji daju najviše efekata treba u najvećoj meri i praktikovati i da upravljanje otpadom počinje pre samog nastanka otpada.

Ta hijerarhija izgleda ovako:

• Prvo je potrebno da, kada neki proizvod planiramo, vodimo računa o tome da što manje otpada od njega nastane i prilikom pakovanja, i prilikom transporta i prilikom njegovog korišćenja i prilikom njegovog kasnijeg uklanjanja.
• Drugi nivo je ponovna upotreba nekog proizvoda ili materijala. Ako je materijal ili proizvod dobro dizajniran i dobrog je kvaliteta, on se može koristiti više puta. Najbanalniji primeri za to su staklene flaše i tegle.
• Treći nivo je reciklaža, kada od prikupljenog selektivnog otpada dobijamo nove predmete nekim postupkom prerade.
• Četvrti nivo je dobijanje energije iz otpada, kada otpad koji nije moguće reciklirati kontrolisano sagorevamo i iz njega dobijamo energiju.
• Peti i poslednji nivo je odlaganje otpada na sanitarne deponije.

„Nažalost, kod nas je dominantan najmanje poželjan način upravljanja otpadom, s tim da je dodatno pojačan činjenicom da svega 25% komunalnog otpada završava na sanitarnim deponijama, dok preostalih 75% završava na nesanitarnim/divljim deponijama direktno zagađujući životnu sredinu i ugrožavajući zdravlje ljudi“, ističe Jezdimirović.

Gde se odlažu lekovi kojima je istekao rok i drugi opasan otpad?

Kada govorimo o mulju iz kanalizacionih sistema, sadržaju septičkih jama, leševima životinja, ubijenim životinjama u cilju iskorenjivanja epizootične bolesti, kao i otpadu  koji nastaje pri istraživanju, iskopavanju, eksploataciji, pripremi i skladištenju mineralnih sirovina, postavlja se veliko pitanje gde sav ovaj otpad završi? Kao enigma postavlja se i problem lekova kojima je istekao rok.

„Na osnovu Zakona o upravljanju otpadom, apoteke koje su osnovane kao zdravstvene ustanove, odnosno veterinarska organizacija, kao i apoteke osnovane kao privatna praksa dužne su da preuzmu farmaceutski otpad proizveden od građana i da taj otpad predaju licima koja vrše sakupljanje, transport, tretman, odnosno skladištenje, ponovno iskorišćenje i odlaganje ili izvoz farmaceutskog  otpada. Troškove  upravljanja, odnosno  izvoza  farmaceutskog  otpada sakupljenog od građana snosi proizvođač i/ili uvoznik koji stavlja farmaceutske proizvode na tržište. Po mom saznanju, lekove kojima je istekao rok trajanja, apoteke više ne sakupljaju. Valjalo bi ih anketirati i saznati ukoliko neko skuplja. Naravno, to je njima trošak, a s obzirom na to da nad tim delom zakona niko ne vrši kontrolu, moguće je da taj otpad u većini završava u kanti-kontejneru zajedno sa svim drugim kućnim mešanim otpadom“, navodi Nataša Đerek iz CEKOR-a.

Igor Jezdimirović saglasan je sa stavom Nataše Đerek i takođe smatra da trenutno farmaceutski otpad najčešće završava u komunalnom otpadu ili u otpadnim vodama. On nam je otkrio da ćemo do informacija gde najčešće završavaju neiskorišćeni lekovi najverovatnije doći do kraja tekuće godine: „Usled neadekvatnog odlaganja farmaceutskog otpada od strane građana u Novom Sadu, a slično je i u celoj Srbiji, lokalni ombudsman Novog Sada angažovao je Inženjere zaštite životne sredine  da urade istraživanje o razlozima za nastanak ovog problema i daju predlog rešenja. Rezultati istraživanja će biti objavljeni u novembru 2020.“

Evidentno je da u skoro svim segmentima upravljanja otpadom ima problema, pa je tako kada je reč i o recikliranju.

Sistem poslovanja reciklažne industrije – nepredvidiv

„Reciklažnoj industriji je najveći problem nepredvidiv sistem poslovanja. Kada je reč o tretmanu opasnog otpada, godinama unazad su isti problemi – podsticajna sredstva se isplaćuju sa velikim zakašnjenjem i isplaćuju se u manjem iznosu nego što je prerađeno otpada. Za tretman opasnog otpada u 2019. godini, reciklerima su isplaćena podsticajna sredstva u julu ove godine i to 69% od ukupno ostvarenih podsticajnih sredstava za 2019. godinu. To znači da je posao urađen u januaru prošle godine plaćen sa godinu i po dana zakašnjenja, kao i da je od prerađenih 92 miliona kilograma otpada, ostao neplaćen tretman 29 miliona kilograma otpada.

Značajan pomak se desio krajem prošle godine kada su isplaćena zaostala dugovanja za prerađeni otpad za 2018. i time je prvi put posle 2015. godine država platila sav tretiran opasan otpad. Zbog tih dobrih vesti recikleri su bili uvereni da su država i Ministarstvo zaštite životne sredine krenuli u dobrom pravcu rešavanja problema, i da će ispuniti svoje obaveze prema operaterima i za 2016. i 2017. godinu, kao i da će za 2019. godinu biti izdvojeno dovoljno novca, ali se to još nije desilo.

Ukupna dugovanja prema reciklažnoj industriji iznose više od 2,8 milijardi dinara za 2016, 2017. i 2019. godinu. Kada je reč o prihodima za ovu namenu, novca ima jer naplata eko takse, po principu „zagađivač plaća”, raste iz godine u godinu, pa je od ekoloških taksi u 2019. godini prikupljeno u republički budžet više od 11 milijardi dinara, navodi Suzana Obradović iz Udruženja reciklera Srbije i kaže kako očekuje da će novo Ministarstvo zaštite životne sredine odmah preduzeti značajne korake ka obezbeđivanju zdravije životne sredine.

„Udruženje i članovi su na raspolaganju institucijama da zajedničkim snagama unapredimo oblast upravljanja otpadom. Takođe, reciklažnoj industiji predstoji i dalje podizanje standarda poslovanja i napredak tehnologija. Uz dobre okvire poslovanja, mogu se očekivati nove investicije i nova zapošljavanja, od čega najviše nekvalifikovanih radnika koji teško mogu da nađu posao u drugim oblastima, ali i stručnjaka koji bi dalje razvijali ovu industriju.

Udruženje reciklera Srbije učestvuje u značajnom projektu „Povećanje stope reciklaže sijalica i baterija“, zajedno sa partnerima Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju – GIZ, NALED-om, firmama Božić i sinovi i E-reciklaža. Cilj projekta je da se unapredi zakonodavni okvir, da se građani i firme informišu o značaju pravilnog odlaganja sijalica i baterija i da im se omoguće mesta za odlaganje ovih vrsta otpada, da deca više saznaju o reciklaži, što će sve zajedno, verujemo, dovesti do krajnjeg cilja, a to je da se povećaju količine recikliranih baterija i sijalica. Projekat je sada u fazi priprema, izrade analize situacije u našoj zemlji i predloga sistemskog rešenja za zbrinjavanje baterija i sijalica, a uskoro krećemo i sa narednim aktivnostima“, zaključuje Obradović.

Koji su dobri primeri upravljanja otpadom?

Iz svega navedenog, jasno je da je reč o problemu koji ne može da se reši na individualnom nivou, već da do boljitka može doći jedino kroz promenu sistema.

„Dobri primeri zemalja koje su uspostavile održiv sistem upravljanja otpadom jesu skandinavske zemlje, potom nama bliža Nemačka koja je još 1990. godine prepoznala koristi recikliranja i smatra se svetskim prvakom kada je u pitanju reciklaža. Međutim, Srbija može da se ugleda na dobar primer u našoj blizini, a to je Slovenija. Do pre petnaestak godina, u Sloveniji nije bila razvijena reciklaža, tj. sav otpad je završavao na deponiji. U Ljubljani su postepeno napravili dobar sistem, edukovali građane i sada se mogu pohvaliti da su u roku od nekoliko godina postigli sjajan rezultat, odnosno sada recikliraju 68% otpada. Takođe, i drugi slovenački gradovi poput Maribora idu u pravcu ka zatvaranju deponija. Njihovi građani razvrstavaju otpad u 3 kante koji se potom dovozi u sortirnicu i potpuno se automatski sortira mešoviti komunalni otpad što omogućuje da se više od 70% tretiranog otpada ponovo koristi kroz proces reciklaže.

Otpad se danas posmatra kao resurs i naša zemlja bi to trebalo da vidi kao razvojnu šansu i izvor ekonomskog rasta. Velike su mogućnosti za unapređenje zbrinjavanja komunalnog otpada, industrijskog otpada, građevinskog, medicinskog, ambalažnog, posebnih tokova otpada… ali sve to zavisi kakav ubuduće uspostavimo sistem za sve te tokove otpada.

Važno je da se pokreću i mali biznisi koji doprinose zaštiti životne sredine. To mogu da budu inovativni proizvodi od recikliranih materijala, ili da se ovde pokrene proizvodnja nečeg što već postoji u svetu. Na primer, budući da Evropska unija planira da od 2021. potpuno ukine plastične predmete za jednokratnu upotrebu kao što su tanjiri, pribor za jelo, slamke za piće, dobra je ideja da što više ljudi kod nas započnu proizvodnju alternativnih proizvoda jer će imati veliko tržište, kao i da postojeći proizvođači pređu na druge materijale“, ideja je Suzane Obradović.

Da li postoji šansa da se nešto od toga primeni u praksi? Ostaje nam da vidimo. Dok do rešenja ne dođe, jedino što možemo kao pojedinci je da se trudimo da proizvodimo što manje smeća i da ono koje gomilamo naučimo da sortiramo. Ili da ga bar ne ostavljamo po ulici.

Članak Sanitarne i nesanitarne deponije – u čemu je razlika? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Članak Život u đubretu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Foto: JKP „Čistoća“

„U većini slučajeva, divlja smetlišta se nalaze u seoskim sredinama i posledica su, u prvom redu, nedostatka sredstava za proširenje sistema sakupljanja otpada, ali i loše organizacije upravljanja otpadom na lokalnom nivou. Na ovim smetlištima često dolazi do samopaljenja, pri čemu dolazi i do emisije zagađujućih materija. Deponije – smetlišta sa najvećim rizikom po životnu sredinu i zdravlje ljudi su one koje se nalaze na udaljenosti manjoj od 100 metra od naselja ili na udaljenostima manjim od 50 metara od obale reke, potoka, jezera ili akumulacije“, piše u izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine o upravljanju otpadom iz 2018. godine.

Jedan od najekstremnijih primera divlje deponije je prijepoljska deponija Stanjevine. Samo na području Ćuprije u septembru prošle godine nalazilo se preko stotinu divljih smetlišta, a istu brojku premašio je i Kragujevac pre nekoliko godina. Mini divlje deponije konstantan su problem i u Zrenjaninu, a pretnju po zdravlje predstavljaju i u Kraljevu, gde ih je tokom 2019. godine mapirano i otkriveno preko osamdeset.

Zašto gomilamo đubre?

Postoji princip 3 slova R (reduce, reuse, recycle) koji u našoj zemlji retko ko koristi, a koji bi, kako se čini, značajno doprineo rešenju problema koji nastaje gomilanjem đubreta. Slično tome, postoji i piramida delovanja po kojoj osnovu upravljanja otpadom čini minimalizacija količine đubreta na izvoru, što bi značilo: prevenciju nastajanja i smanjenje količine otpada.

Jedan od koraka bio bi taj da svako od nas u kući sortira otpad. Praktično, ostaci hrane nikako ne bi smeli da završe u istoj kanti sa papirom ili aluminijumom. Podrazumeva se da bi na isti način funkcionisala cela država: u gradu bi postojale kante i kontejneri za određenu vrstu đubreta, a ni kamionu ne bi bilo dozvoljeno da pomeša sav taj otpad radi lakšeg i bržeg odvoženja.

Sledeći korak bio bi reciklaža i prerada, a deponovao bi se samo onaj otpad koji nije pogodan ni za jednu od navedenih opcija. U Srbiji, međutim, deluje kao da je ova piramida postavljena obrnuto, pa se otpad prvenstveno deponuje, a tek se onda postavlja pitanje – šta s njim?

Nije retkost da na deponije stižu i lekovi kojima je istekao rok, leševi životinja, elektronski i električni otpad, akumulatori i baterije, proizvodi koji sadrže azbest… Sprovođenje kontrole nad deponovanim stvarima jako je teško i na regularnim deponijama, dok na divljim deponijama ta kontrola uopšte ne postoji. Dovoljno je da se „nađe zgodno mesto za istovar“ i eto nove divlje deponije. Ovakva vrsta smetlišta predstavlja veliki ekološki problem jer znatno utiče na zagađenost životne sredine.

Koliko divlje deponije zagađuju okolinu?

Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, materije koje u najvećoj meri zagađuju vazduh, a emituju se sa deponija su azotni i sumporni oksidi, PAU, dioksini, furani, prašina i teški metali. Sa komunalnih deponija se emituje i deponijski gas, kao nus-produkt procesa razgradnje deponovanog otpada, koji sadrži oko 50% metana. Pored toga, emituju se i neprijatni mirisi, koji imaju značajan uticaj na kvalitet života u okolini deponija.

Neadekvatno deponovanje otpada na nehigijenskim deponijama dovodi do zagađivanja zemljišta i podzemnih voda. Padavine koje se filtriraju kroz masu deponovanog otpada rastvaraju štetne materije, čime se zagađuju i zemljište i podzemne vode. Dodatni problem je da zagađivanje tla nema isključivo lokalni karakter, nego dolazi do zagađivanja tla i podzemnih i površinskih voda na širem prostoru, a posredno i do ugrožavanja flore i faune u i na tlu. Kao dodatni problem javlja se zagađivanje zemljišta u okolini, otpadom nošenim vetrom.

„Jedan bačen frižider, zbog gasa freona koji sadrži, ima jednako štetan uticaj na ozonski omotač kao izduvni gasovi jednog automobila za godinu dana. Samo jedan litar korišćenog motornog ulja zagadi čak milion litara vode za piće. Nestručnim paljenjem guma u atmosferu se oslobađa dim koji sadrži brojne štetne materije, ispuštaju se otrovni gasovi dioksini i furani koji negativno utiču na zdravlje ljudi i okolinu, a neretko su i pojačanog kancerogenog dejstva“, objašnjava Suzana Obradović, generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije.

Ona navodi i da se reciklaža ambalažnog otpada poslednjih godina povećala i da u toj oblasti reciklaže mogu da se naprave bolji rezultati, ali da u našoj zemlji nije razvijeno razdvajanje otpada u domaćinstvima i ne postoji depozitni sistem.

„Tek ako životna sredina postane strateško opredeljenje države napravićemo velike pomake. Iako postoji zakonodavni okvir, on ili je ostao nedorečen ili do kraja nije primenjen“, podvlači Obradović.

Zakonodavni okvir: kazna zbog čišćenja?

U skladu sa članom 4, Zakona o upravljanju otpadom propisana je obaveza da jedinice lokalne samouprave izrade popis neuređenih deponija na svom području i projekte sanacije i rekultivacije postojećih deponija. U skladu sa ovim zakonom, nadležni organi izdaju dozvole, vode registar izdatih dozvola i podatke iz registra dostavljaju Agenciji za zaštitu životne sredine. Dozvole se izdaju na period od 5 godina, a odnose se na skupljanje, transport, skladištenje, tretman i odlaganje otpada.

Upravo zbog nedostatka ili isteka ovih dozvola dešavale su se apsurdne situacije u kojima pojedinac koji očisti deponiju bude kažnjen novčano ili zatvorom. Nekoliko takvih situacija osvanulo je i u novinama, te je javnost donekle upoznata s ovim fenomenom.

Najsvežiji primer datira iz aprila 2019. godine, kada je prekršajna prijava podneta protiv Nensile Radojković i Aleksandra Jovanovića Ćute, aktivista inicijative „Odbranimo reke Stare planine“ koj su „organizovali neprijavljeni skup“ pozivajući ljude putem društvene mreže Fejsbuk da se okupe i očiste korita Rakitske i Vučidelske reke. Prekršajni sud u Pirotu ih je kaznio novčanom kaznom, ali su se oni žalili i najavili da će radije ići u zatvor nego platiti kaznu. Kada su u maju hteli da organizuju čišćenje reka na teritoriji opštine Pirot, načelnik pirotske policije im je rekao da takav skup ne moraju da prijavljuju. Akcija čišćenja je prošla bez problema, prenosi portal B92.

Krajem avgusta 2018. godine, portal Ekspres je objavio vest o Miodragu Mihajloviću koji 7 godina plaća kaznu za čišćenje korita reke Toplice u Kuršumliji. Kako ovaj portal prenosi, Miodrag je samoinicijativno očistio rečno korito u dužini od 2.5 kilometra i bagerom izbacio smeće iz vode. „Reka je bila zatrpana smećem od fotelja, kaučeva, šporeta, plastike, a  ja sam kamioninima izvukao sve to što bacaju ovde, jer je ovde bila deponija” rakao je Miodrag za O2 televiziju.

Svetozar Jovičić, osnivač novosadskog udruženja „Komšija“, koje se bavi čišćenjem i humanitarnim radom, takođe je prošao neslavno jer je očistio deponiju pored Beočina koja je bila opasna po okolinu.

„Ne osećam se krivim. Dozvola za prikupljanje otpada nam je istekla, ali zbog birotkratije i menjanja zakona nikako da dobijemo njeno produženje. Zbog toga smo i smanjili rad na prikupljanju otpada, te čistimo samo kad je nešto hitno, kao što je bilo ovde u Beočinu. Građani su nas zvali jer je reč o divljoj deponiji sa rizičnim otpadom, te lako je moglo doći do požara na Fruškoj gori“, izjavio je tada Jovičić za Blic.

Registrovane deponije jednake su divljim

Ironija čitavog sistema leži u tome da su navedeni slučajevi „morali“ da budu sankcionisani zbog neposedovanja dozvola za skupljanje, transport i skladištenje đubreta, a mnoge registrovane deponije koju ovu dozvolu imaju nisu sanitarne, što znači da se na njima nalazi otpad koji zagađuje okolinu jer se upravo ne skladišti i ne otprema na način na koji bi to trebalo da se radi, po ekološkim standardima.

Kako je Oblakoder ranije pisao, sanitarne deponije jedine ispunjavaju sve potrebne uslove koji se odnose na pravilno odlaganje i skladištenje otpada. Ti uslovi uključuju: zaštitu zemlje koja sprečava da đubre i štetne materije prodru do podzemnih voda, gasne bunare za sakupljanje štetnih gasova, sistem za kompostiranje, kao i postrojenja za preradu otpadnih voda. Takvih deponija je u Srbiji tek desetak. Ostale čine štetu ravnu onoj koje čine i divlje deponije, a jedan od većih problema leži u nedovoljnom recikliranju i nenamenskom trošenju ekoloških taksi.

„Jasan sistem će dovesti do toga da firme i građani znaju šta treba da rade i biće im na raspolaganju infrastruktura u svakoj lokalnoj samoupravi i dostupna svakom domaćinstvu. Uz to je neophodno je uspostaviti kontrolne mehanizme i kaznenu politiku za nepoštovanje pravila“, istakla je Suzana Obradović i dodala da je jedna od velikih prepreka za dalji napredak to što se namenski novac za životnu sredinu, sakupljen prema načelu „zagađivač plaća“, ne troši na životnu sredinu.

„Neophodno je izdvojiti Zeleni fond kao posebnu finansijsku instituciju, koja će se baviti finansiranjem troškova iz oblasti životne sredine, i u koji će novac stizati ne samo od eko taksi već i dodatno iz budžeta, kao i od sredstava EU“, zaključuje Obradović.

Promena naplate sistema odnošenja smeća – potencijalno rešenje gomilanja otpada

„Dok se ne uvede naplata odvoženja otpada po količini (koja se moze vršiti po težini, ili još zgodnije po zapremini, nema vidljivog napretka u smanjenju stvaranja otpada. Naplata po metru kvadratnom prosto rečeno stimuliše stvaranje sve većih količina smeća“, navodi Nataša Đereg iz udruženja CEKOR.

Ostaje upitno da li ljudi stvaraju divlje deponije zbog prevelike naplate odvoženja smeća, nedostatka ekološke svesti i sagledavanja posledica po životnu okolinu ili sistema „ako može komšija, mogu i ja“, ali je sasvim sigurno da ovo nesavesno ponašanje kako pojedinaca, tako i nadležnih, otežava Srbiji primenu i sprovođenje propisa Evropske unije koji čine jednu trećinu ukupnog broja propisa EU, a tiču se zaštite životne sredine.

Početkom godine Vlada Srbije usvojila je Pregovaračku poziciju za Poglavlje 27, a njegovim implementiranjem trebalo bi da dođe do znatnog poboljšanja kvaliteta životne sredine. To se neće postići sve dok na putovanjima, gledajući kroz prozor, vidimo zakačene kese na granama drveća i smeće pored puta.

Foto: Goran Sivački, izvor: Mondo

U junu 2020. godine zahvaljujući inicijativi Sekretarijata za zaštitu životne sredine, poljoprivredu i ruralni razvoj Gradske uprave Kikinda, u šest seoskih mesnih zajednica očišćene su i sanirane divlje deponije. Akcija je realizovana u Ruskom Selu, Banatskom Velikom Selu, Novim Kozarcima, Mokrinu, Bašaidu i Iđošu, a sakupljeno je oko 500 tona komunalnog otpada.

JKP „Gradska čistoća“, je, takođe u saradnji sa Sekretarijatom za zaštitu životne sredine, počela da radi na sanaciji 24 divlje deponije u Beogradu, sa kojih će, prema procenama, biti odneto ukupno oko 7.500 kubika različitog otpada. Po završetku sanacije nelegalnog smetlišta u Petrovčiću u GO Surčin, „Čistoća“ je počela i sa radovima na GO Čukarica. Prva divlja deponija u GO Čukarica na kojoj su komunalni radnici, vozila i mehanizacija otpočeli radove njene sanacije, nalazi se u neposrednoj blizini nehigijenskog naselja na uglu Lazarevačkog i Obrenovačkog druma.

Početkom godine izdvojen je novac i za čišćenje preko pedeset divljih deponija u Nišu.

Međutim, da se nove divlje deponije ne bi stvarale, potrebno je da promenimo navike i steknemo ekološku svet. Na nama je da aktivno učestvujemo u očuvanju životne sredine. Odgovornost delimo svi, iako ona nije jednaka.

Naslovna fotografija: Goran Sivački, izvor: Mondo

Članak Divlje deponije – nerešiv problem u Srbiji? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kiša, kao i sneg, često u ljudima bude poriv za maštanjem i romantizovanjem (valjda se tako lakše podnosi nedostatak sunca i toplote). Uz ovakve vremenske uslove obično sledi i slika zamišljenog pogleda, šolja čaja, do pola pročitana knjiga. Kapi kiše na prozoru, kuvano vino. Kiša. Ili kamin. Novogodišnji ukrasi. Okićena jelka i lampice koje svetle. Sneg.

A sada zamislite tu istu kišu i taj isti sneg. I tone natopljenog đubreta. Deponiju. Zapravo, ne morate da zamišljate. Kako je prognoza najavila, sprema se kiša. Šav šut, stari nameštaj, iznošena garderoba, komunalni otpad i izanđale stvari koje formiraju planine đubreta na deponijama širom Srbije pokvasiće kiša. Ostatke hrane, karton, kućnu hemiju… kiša će rastvoriti i upiće ih zemlja. Potom će sve te štetne materije preko zemlje  dospeti do biljaka. Preko biljaka, do životinja. Ali i nazad do ljudi. Prema podacima Svetske organizacije za prirodu, nedeljno u sebe unesemo oko  5 grama plastike. To je propocinalno veličini kreditne kartice, a najveći izvor unošenja iste u organizam je voda. Nažalost, problem deponija se podjednako odnosi kako na tlo, tako i na vodene površine.

Registrovane ili ne, skoro sve deponije u Srbiji su divlje

“Glavni izazovi upravljanja otpadom u Srbiji još uvek se odnose na obezbeđivanje dobre pokrivenosti i kapaciteta za pružanje osnovnih usluga, kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odlaganje otpada”, navodi se u Izveštaju o upravljanju otpadom koji je objavila Agencija za zaštitu životne sredine. Starost deponija, kako piše u izveštaju, varira od četiri do 53 godine, dok oko 70 procenata aktivnih deponija – smetlišta nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima i nema urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu.

Osim registrovanih deponija, kojih zvanično ima 164, postoji i na hiljade divljih, mada suštinski gledano – razlike nema. “U zemljama EU kroz razne vrste prerade prolazi oko 75 procenata otpada. U nekim zemljama, poput Danske, Belgije, Finske, Švedske, se skoro sav otpad preradi. Kod nas se najveći deo sakupljenog komunalnog otpada odlaže bez ikakve prerade, i to na deponije koje nemaju osnovne ekološke standarde. Preradi se do pet posto komunalnog otpada”, kaže generalna sekretarka Udruženja reciklera Srbije Suzana Obradović.

Srbija je 2010. godine donela državnu Strategiju upravljanja otpadom koja ističe ove godine. Njome je predviđena izgradnja 29 regionalnih sanitarnih deponija, 44 transfer stanica, 17 reciklažnih centara, sedam centara za kompostiranje i četiri spalionica – do 2019. godine. Prema podacima Agencije, od 2010. do 2017. je izgrađeno tek deset sanitarnih deponija, dok se privode kraju radovi na još sedam. Sanitarne deponije jedine ispunjavaju sve potrebne uslove koji se odnose na pravilno odlaganje i skladištenje otpada. Ti uslovi uključuju: zaštitu zemlje koja sprečava da đubre i štetne materije prodru do podzemnih voda, gasne bunare za sakupljanje štetnih gasova, sistem za kompostiranje, kao i postrojenja za preradu otpadnih voda.

Iako je sanitarnih deponija malo, procedura prilikom odlaganja otpada se ne poštuje

U gradovima postoje različite kante i kontejneri namenjeni za separaciju otpada. Papir. Staklo. Plastika. Onda dođe kamion i sve to sruči na jedno mesto. Sistem bi trebalo da funkcioniše tako da kamion odlazi na gradsku deponiju, gde se ambalažni materijal razvrstava na traci. Kada se taj proces završi, izdvojeni materijali se baliraju i predaju dalje ovlašćenim distributerima na reciklažu. Odvajanje smeća u kućama i bacanje istog u kontejnere namenjene za određenu vrstu otpada izgleda potpuno besmisleno. Kamion, ponavljam, ne samo da pomeša ambalažni otpad (PET i plastičnu ambalažu , karton, papir, tetrapak, limenke, konzerve, staklenu ambalažu), već taj suvi otpad pomeša sa komunalnim (pepelom, pelenama, ostacima hrane i drugim mešanim ili mokrim otpadom).

Ekološke takse troše se nenamenski

Kako osnovna zakonska regulativa u vezi sa upravljanjem otpadom u Republici Srbiji određuje opštinu kao administrativnu i prostornu celinu u čijoj je nadležnosti pitanje upravljanja komunalnim otpadom, pitanje izgradnje preostalih sanitarnih deponija nije prioritet onih koji donose odluke, jer traži ulaganja koja su duža od jednog mandata. Pored toga, lokalne samouprave često navode da nemaju dovoljno novčanih sredstava.

Ipak, gotovo pola milijarde evra koje je država naplatila građanima Srbije za razne ekološke takse u proteklih devet godina, nije potrošeno za zaštitu životne sredine, već za druge potrebe budžeta, kao što su: hvatanje pasa, asfaltiranje ulica, izgradnje bunara, kupovina autobusa… pokazalo je istraživanje Ekološkog centra “Stanište” iz Vršca.

“Ukupno 485 miliona evra iz budžetskih fondova potrošeno je na nešto drugo, a ne na životnu sredinu. To je vrednost 20 regionalnih deponija koje smo mogli da izgradimo i tako rešimo pitanje komunalnog otpada. Jedna deponija u Subotici koja se gradi, a za koju je bilo priče da je skupa, košta 24 miliona evra”, rekao je Dejan Maksimović, direktor Ekološkog centra “Stanište”. On dodaje da treba insistirati na tome da se Zakonom o budžetskom sistemu vrati namenski karakter ekološkim naknadama, kao i da se zakonom reguliše kažnjavanje onih koji nenamenski troše.

No, nisu samo ekolozi svesni ovog problema. I stručnjaci Fiskalnog saveta uvideli su da je drastično povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine i društveni i fiskalni prioritet. Jedan od tri ključna problema je prikupljanje i tretman otpada, kojem je znatno doprineo dugogodišnji neodgovoran odnos države, piše u analizi Saveta. Procenjuje se da su za rešavanje nagomilanih problema lošeg upravljanja otpadom u Srbiji potrebne investicije od oko 1,5 milijarde evra. Fiskalni savet smatra da budžetska stabilnost neće biti ugrožena investicijama i reformama, dodajući da trenutno postoje sredstva u budžetu koja se mogu odvojiti za rešavanje problema.

Iako se divlje deponije raščišćavaju, skoro svakodnevno niču nove

Stanovnik Srbije u proseku godišnje proizvede između 300 i 400 kilograma smeća. Veliki deo ovog otpada završi na divljim deponijama. Mnoge predstavljaju izvor zaraza, stanište glodara i skladište deponijskih gasova. Osim velikih divljih deponija, ozbiljan problem su i takozvane mini divlje deponije. „U većini slučajeva, divlja smetlišta se nalaze u seoskim sredinama”, navode iz Agencije za zaštitu životne sredine. Ona nastaju najčešće zbog nedostatka sredstava za pružanje najosnovnijih usluga kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odalaganje otpada.

Selima nedostaje, pre svega, sitna infrastruktura poput kontejnera, a i samo odvođenje otpada je jako loše organizovano. Mnoge od ovih deponija je skoro nemoguće očistiti jer nastaju na nepristupačnim mestima, poput jama i vrtača. Kao da nije dovoljno što su divlje deponije postale “domaće” u prirodi, danas su one prisutne i u zatvorenom prostoru: u javnim objektima i toaletima, gradskom prevozu i stambenim zgradama. Ovakvi primeri mini-deponija, mada predstavljaju minijature onoga što se napolju može naći, najbolje pokazuju stanje svesti građana o ekološkoj kulturi, te je, u tom smislu, neophodno raditi na edukaciji građana.

Iako udruženja poput Trash Hero i Zero Waste postoje i deluju, rade i sprovode akcije čišćenja smeća i osvešćivanja ljudi o tome kako treba postupati sa otpadom, potrebna je državna strategija koja će se zaista pobrinuti da se problem deponija u Srbiji reši.

Model regionalnih centara za upravljanje otpadom – rešenje za budućnost?

Nova Strategija upravljanja otpadom za period 2019-2024. godine Republike Srbije označiće prelazak sa koncepta regionalnih sanitarnih deponija na model regionalnih centara za upravljanje otpadom, što znači odvojeno prikupljanje, separaciju otpada i reciklažu, kao i tretiranje nereciklabilnog otpada. Nacrt nove strategije je gotov, a podrazumeva promenu teritorijalnih rasporeda regionalnih sanitarnih deponija i smanjenje broja istih. Takođe, neće se više ići na koncept regionalnih sanitarnih deponija, već regionalnih centara za upravljanje otpadom, gde će se vršiti reciklaža svega što može da se reciklira.

Tretiranjem nereciklabilnog otpada proizvodiće se energija ili kompost, dok će se ostatak iz tog tretmana koristiti u građevinskoj industriji. Biće uveden princip cirkularne ekonomije i prevencije otpada, kao i sve nove EU direktive. Do kraja godine biće gotov i nacrt novog Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, o kome se i dalje se vodi stručna polemika. Da li je reč o unapređenju ovog sistema – produžene odgovornosti proizvođača, depozitnom sistemu, ili se rešenje nalazi negde između, videćemo.

Do tada nam ostaje da se pitamo ko će duže izdržati: Sizif, kamen ili đubre?

Naslovna fotografija: preuzeta sa sajta MONDO/Goran Sivački

Članak Sizif, kamen ili đubre? se pojavljuje prvo na Oblakoder.