Šta ih je navelo da napuste London i upuste se u renoviranje stare kuće, bez sredstava, kako izgleda samostalna proizvodnja hrane, kao i šta sve nudi boravak u njihovom smeštaju, razgovarali smo sa Kalki-em, jednim od pokretača Balkan Retreat-a.

Kako ste došli na ideju da pokrenete Balkan Retreat?

Kalki: Pošto smo se i ranije bavili pozorištem, u početku smo želeli mesto za sebe gde bismo mogli da provodimo vreme za razvoj novih projekata, a da nas ne ometaju svakodnevni životni problemi i da ne budemo ograničeni vremenom u toku kreativnog procesa. Ubrzo smo shvatili da nismo jedini kojima je ovo potrebno i odlučili smo da otvorimo svoj prostor i za druge pozorišne kuće (sa sedištem u Velikoj Britaniji).

Kako ste odlučili da dođete u Srbiju? Zašto baš Srbija?

Vivijen je, iako odrasla u Londonu, svako leto provodila sa porodicom u Vršcu, odakle joj je majka. Meni se zaista dopala atmosfera na Balkanu, čudna mešavina organizovane anarhije koja mi je davala osećaj slobode i mogućnosti.

Zašto je odabir pao na lokaciju Bešenovački Prnjavor?

Opet taj osećaj mogućnosti. Udaljeni smo 15 minuta od auto-puta Zagreb-Beograd, 45 minuta od aerodroma, sat vremena od Beograda i 35 minuta od Novog Sada. Bešenovačko jezero (Beli Kamen) je tada još uvek bilo nepoznato, putevi puni rupa i i stari, manastir pred obnovom i zapuštena škola u susedstvu – gde mi sada održavamo radionice. Nakon osam godina i putevi su novi, jezero se transformiše, manastir se razvija, meštani stvaraju prostore za odmor, a nedavno je otvoren restoran u selu. Imali smo malo sreće sa izborom lokacije, a nismo ni bili baš glupi.

Koliko je trajao proces uređivanja čitavog kompleksa?

Kuću smo počeli da renoviramo pre sedam godina. Nismo baš imali plan, osim modernizacije struje, vode, centralnog grejanja, kuhinje i kupatila. Nismo uvek bili ovde, tako da su se stvari sporo odvijale. Onda smo 2017. godine odlučili da se zastalno preselimo u Srbiju i tada je došla ideja za povlačenje. Renoviranje smeštaja za goste, otvaranje bašte, stvaranje zajedničkih prostora napolju i sređivanje škole. Sve zajedno, trebalo nam je oko pet godina.

Da li ste sve samostalno radili, je li bilo nekih prepreka?

Počeli smo sve da radimo sami, uz malo novca i pomoć volontera preko workaway.com. Tokom korone prošle godine smo uradili veliko renoviranje i to je bio prvi put da smo angažovali građevinare. Mislili smo da to možemo da uradimo uz subvenciju Ministarstva poljoprivrede, ali se to pokazalo kao veliko razočaranje. I dalje smo ljuti na to kako je prošao ceo taj proces. Kada je o nezavisnosti reč, naravno da je lepo što možemo sami da odlučujemo o svemu, ali uvek postoje ograničavajući faktori i praktične prepreke.

Koliko vam je izazovno da vas dvoje sami proizvodite hranu i održavate domaćinstvo?

Radili smo previše. Renoviranje, baštovanstvo, životinje, kuvanje tri obroka dnevno za goste i, povrh toga, pokušavamo da organizujemo kurseve, radionice, postavljamo koprodukcije između kulturnih organizacija i u međuvremenu se pitamo kada će opet biti vremena za sopstvene projekte i kreativnost. Korona je došla kao prerušeni blagoslov za nas. Odlučili smo da zatvorimo mesto i preorijentišemo se. Vivijen ima honorarni posao onlajn i renoviranje je sada u potpunosti završeno. Mi proizvodimo nešto hrane za sebe, ali samo malo, i više ne kuvamo i ne proizvodimo hranu za turiste; samo tokom radionica ili rezidencija. Još uvek proizvodimo malo mesa od mangulica i liker od višanja koje prodajemo.

Da li ste se tada prvi put susreli sa uzgojem životinja i održavanjem bašte, kako ste se snašli u svemu tome?

Da, prvi put. Uspeli smo zahvaljujući Guglu, Jutjubu i korisnim susedima. Bila je to ogromna kriva učenja i postaje sve lakše. Kada, na primer, radite filmski projekat, imate različite faze razvoja, snimanje stvari, montažu i onda, nadamo se, uživanje u konačnom proizvodu. Ali vaš prvi filmski projekat će verovatno biti potpuna katastrofa. Toliko stvari bismo uradili drugačije, znajući šta sada znamo. Sada su stvari mnogo lakše. Sada pratimo godišnja doba i puštamo prirodu da odredi šta treba. Postoji određeno vreme za sve što treba da se uradi na farmi i oko nje, a posle nekoliko godina bolje znamo šta treba i, posebno, kad treba.

Interesantni su i nazivi soba/apartmana?

Imamo svinjac, štalu, ambar i pekaru. Ne mislim da iza toga stoji neka posebna namena, osim za šta su zgrade služile i tako smo ih zvali pre renoviranja. Mogli smo da idemo sa stanom 1, apartmanom 2, ali gde je zabava u tome?

Imate li možda neki specijalitet, ili nešto što gosti baš vole?

Volim da kuvam fuziju internacionalnih jela, koristeći domaće i sezonske sastojke, a često se koristim i srpskim tehnikama kuvanja, kao što su sač ili kotlić. Koristimo manje mesa nego što su Srbi navikli, i mnogo povrća. Na zahtev kuvamo i vegetarijansko i vegansko. Mislim da je ono što najviše iznenađuje ljude moj domaći sos od kikirikija koji često pravim sa našom piletinom na roštilju (razan) i pečenim povrćem. U osnovi je pola paradajza, pola kikirikija, sa malo soja sosa i čilija (a zatim malo šećera, limete, luka, belog luka i tajnih začina). Taj sos od kikirikija je otkriće!

Organizujete i događaje, kako reaguju ljudi, naročito mladi, koji dolaze iz inostranstva? Da li je povratak prirodi ono na šta nas je podstaklo stanje u kojem smo bili pre svega dve godine?

Mislim da smo uspeli da napravimo mesto koje, iz nekog razloga, izgleda da svi cene. Bilo da se radi o karakteru zgrade, bašte, atmosferi uveče – ili atmosferi sela i okoline. Primećujem, na primer, da se naša bašta zaista menja, jer ne prskamo otrov i dozvoljavamo divljim vrstama da ostanu. Imamo mnogo više insekata u našoj bašti i zbog toga imamo mnogo više ptica. Zbog svog začinskog bilja i cveća koje smo zasadili, ljudi zaista primećuju divan miris i svež vazduh sa Fruške gore. Ljudi uživaju kada nas vide kako uzgajamo sopstveno povrće, a ako imaju sreće da budu u sezoni kada je zrelo – ukusi organski uzgojenog, sveže iščupanog paradajza, govore sami za sebe.

Šta je ono što vas pokreće i motiviše u svemu ovome?

Samo smo želeli da stvorimo bezbedno mesto za sebe i druge, da radimo i stvaramo, da budemo okruženi prirodom i jedemo zdravu hranu. Zaista sam srećan što smo to uspeli da uradimo i sada je vreme da krene kreativnost i da krenu novi projekti.

Šta može da očekuje neko ko po prvi put dolazi kod vas?

Odmor i mir.

Koji su vaši ciljevi za dalje?

Voleo bih da se ponovo povežem sa gradom, zapravo – Beogradom ili Novim Sadom. Ovo mesto je odlično, ali mi nedostaje grad. Planiram da pola svog vremena budem ovde, pola u Beogradu. Da vidim da li mogu ponovo da se vratim radu u pozorištu i na filmu, i možda da uspostavim neku saradnju. Sada imam nešto posebno da ponudim.

Autorke fotografija: Nađa Kastratović i Jovana Kezić

Članak Umesto beogradskih blokova ovog leta – pravac Balkan Retreat se pojavljuje prvo na Oblakoder.