Posle dva spektakularna jesenja nastupa u SKC Novi Sad i SKC Beograd u okviru prvog talasa promocije sedmog studijskog albuma „Smrt, ljubav, smrt”, kultni beogradski sastav Consecration vraća se na binu sa novom setlistom, novom energijom i ambicioznim planovima.

„Želja nam je da snimimo novi album na proleće u ovoj postavi, tako da je ovaj koncert promocija albuma “Smrt, ljubav, smrt”, a ujedno i prikupljanje dela fonda za snimanje, miksanje i sve ostalo. Nas četvoro (Gega, Maksa, Dejv i ja) imamo nešto specijalno zajedno na bini i u studiju i želimo da to iskoristimo ove godine dok smo još uvek živi, zdravi i prisutni,” objašnjava povod za koncert Danilo Nikodinovski.

„Smrt, ljubav, smrt“ na gramofonskoj ploči objavljen je krajem 2024. godine u izdanju Geenger Records i Pop Depresije, a od brojih muzičkih kritičara u regionu album je proglašen za jedan od najboljih u prošloj godini. 

„Consecration je uspeo da pomeri neke granice, da ode korak dalje, da uključi nove ljude u saradnju i da iznese jedan beskompromisan album na svetlo dana.” – Dimitrije Beljanski, Balkanrock

„Stoga, tražite li izvrsnost u ovogodišnjoj srpskoj produkciji, pronaći ćete je na Bandcampu i YouTubeu u obliku albuma Smrt, ljubav, smrt.” – Zoran Stajčić, Ravno do dna

„Počevši od njegovog naziva, savršenog i vrlo sugestivnog vizuala omota, preko muzičkih pejzaža do konkretnih pesama, Consecration je ponudio izuzetan konceptualan album.” – Uroš Milovanović, Radar

Album „Smrt, ljubav, smrt“ dostupan je za slušanje i preuzimanje na svim digitalnim platformama, bandcamp-u i YouTube-u.

Naslovna fotografija: Bojana Janjić

Članak Consecration svira u Dorćol Platzu  se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Album se zove Smrt, ljubav, smrt, i pored ovih velikih reči u naslovu, sa sobom nosi neke sitne, ili možda malo veće, intimne posvete i priče koje nam bend unosi u živote. Međutim, oslanja se, kako po samom dizajnu omota, tako i donekle sa temama na čuveni strip Dilan Dog.

Na albumu se nalazi sve ono što od benda očekujemo – nežnost, tihe kompozicije, instrumentale, ali i pevanje i režanje sa distorzijama koje buše bubne opne. I tu negde, okružen svim tim pesmama, nalazi se i hit za sva vremena. Odnosno, takav hit će tek biti pesma Tvoj osmeh su blajnderi, kad se album još malo zavrti.

O blajnderima, Dilanu Dogu, o smrti i ljubavi popričali smo sa Danilom Nikodinovskim, vokalom i gitaristom benda.

Danilo Nikodinovski

Za početak, kako si sad kad je album konačno napolju i ljudi mogu da ga slušaju, vole, ne vole, tumače, dele i pevaju?

Danilom Nikodinovski: Drago mi je što sam živ (smeh). Zadovoljan sam. Znam da sam uradio nešto veliko i da je ovo sad kraj jednog ciklusa i početak nečeg novog.

Šta je osnovna priča vezana uz ovaj album, da li postoji koncept i način kako je sastavljan i sklapan i šta znači ono Smrt, ljubav, smrt iz njegovog naslova?

Smrt, ljubav, smrt je ceo moj život spakovan u album. Sve što sam naučio do sada, ne samo o muzici i zvuku, nego i ljubavi, smrti, životu. Smrt i ljubav se smenjuju iz pesme u pesmu.

U trenutku kada smo ostali bez drugog bubnjara, a rok kod SOKOJ-a već bio probijen, znao sam da moram da uskočim u usta oluje i izborim se da izađem izubijan, ali živ. Skupio sam najbolje ljude koje sam mogao, da otelotvorim svoj život u tih mesec dana snimanja. Najteže i najlepše snimanje u životu. Ovaj album mi je spasio život. Smrt, ljubav, smrt je naziv jedne od epizoda Dilan Doga, u Italiji originalno objavljene u julu 1989, a u Jugoslaviji u junu ili julu 1991.

Što baš Dilan Dog i šta on sve tebi lično znači u životu?

Volim horor filmove odmalena, a Dilan Dog je jednostavno bio tu kao deo detinjstva, pogotovo tih prvih 59 epizoda koje su objavljene u Jugoslaviji od 1987. do 1993. godine. Za vreme korone (mart 2020.) dobio sam ideju da bih mogao da napravim jedan omaž Dilan Dogu, jer za njega znaju samo Italijani i Jugosloveni. Omot albuma je omaž epizodi Safara, koja je poslednja epizoda objavljena kod nas u martu 1993.

Kada sam počeo da se pripremam za Smrt, ljubav, smrt, počeo sam, nesvesno, sve više da počinjem da ličim na Dilan Doga po sakou, garderobi. Kao da sam podsvesno skapirao da treba da postanem on, jer sam predosećao da se spremaju noćne more i natprirodne pojave.

Bez obzira kako si ti smislio, i šta tebi znači, ljudima će on imati neka svoja lična značenja i poruke. Koliko te to raduje, koliko ti smeta što tvoja muzika može da se otme od tebe i dobije život mimo tebe?

U tome i jeste cela poenta, samo mi je bilo bitno da muzika bude što koncentrovanije to neko osećanje, zabeleženo na najbolji mogući način.

Prvo (bitno) pitanje – šta su tačno blajnderi? A drugo, kako je pesma nastajala i šta sve tebi znači jer deluje da ima centralno mesto na albumu i odskače po zvuku i sentimentu?

Kad odeš na koncert, ona velika belo žuta svetla što su okrenuta visoko horizontalno ka publici i pozdravljaju publiku, to su blajnderi. Jer zaslepljuju. Njen osmeh je to, najsvetliji i najlepši na svetu i kad se ona nasmeje, ona me pozdravlja, jer sam ja njena publika.

Melodija za pesmu je nastala slučajno, kao i sve velike stvari u životu. Ona me je zvala da idemo na doručak/kafu pred Vranjkovićev koncert 26. decembra 2023. u Domu sindikata i baš smo se lepo ispričali. Na kraju smo se zagrlili i tako zagrljeni njihali u Nušićevoj i osećao sam da smo podelili nešto bitno. Čim smo se rastali, popeo sam se na binu na tonsku i prva stvar koju sam odsvirao bili su Blajnderi. Bili su u normalnom štimu, ali ideja je ostala.

Tekst je nastao mesec dana kasnije, u pola 3 ujutru, dok sam čekao da Marun i Didi dođu da me pokupe na aerodrom. Išli smo u Milano da gledamo Slowdive. Vrteo sam se po krevetu jedno sat vremena i onda mi je samo sinulo:

Kad vratiš osmeh za manje od sekunde, kako se to zove?

Zatim sunce koje može samo da se duri, jer njen osmeh je najsvetliji. Daj da se vidimo na pet minuta da te zagrlim i kažem sve. Jako brzo sam sastavio prve tri strofe, ali refren i poslednja strofa su srž pesme. Znao sam da imam nešto veliko.

Spuštam pesmu u bariton štim za Les Pola, jer on je moja gitara za ovaj bend i na omotu je albuma. Dolazimo 11. marta na probu da se dogovorimo za snimanje i Aki izjavljuje da prestaje da svira bubanj. Nema volje i motivacije, van forme je i hoće da se pozabavi miksanjem. Ja pokušavam da se saberem i pravim plan da zovem bubnjare u pomoć da stignemo da snimimo te tri pesme sa bubnjem. Zovem Kuzmu u pomoć oko Blajndera, objašnjavam mu celu situaciju, koliko mi je ta pesma najvažnija na svetu i koliko mi je bitno da je on odsvira jer je on najbolji, a on mi odgovara: Matori, ti si jedini lik koji je patio za ribama više od mene i ja ću to da ti učinim. Bog.

Koliko smo lako snimili bubanj za ovu pesmu, toliko me je mučilo sve ostalo. Po 11 tejkova svakog sola gitare, neću u režiju, hoću da sviram ispred glasnog pojačala. Mislio sam da nikad neću uspeti. Na kraju sam se u 1 ujutru setio nečega što mi je ona rekla i sišao i odsvirao poslednji tejk. To je bio taj.

Čak su me i prolazi na Moog sintu mučili. A pevanje je bila posebna priča. Prve večeri pevanja dobio sam samo jedan stih. Od 42 ukupno. Otišao sam kući razmišljajući, da li je ova pesma veća od mene? Ali, ja sam je napisao. Da li imam da dam pesmi ono što zaslužuje? Ako nemam, neću je ni objaviti.

Sledećeg dana osećao sam se kao da sam pao sa litice. Otišao sam u studio i krenuo polako, jedan po jedan stih, fokus je ključ. I pronašao sam pravi glas i karakter i dobili smo prve tri strofe za sat vremena. Ali, onda dolazi refren, the refren od koga je sve krenulo. Samo sam zažmurio i zamislio da ona stoji ispred mene i otpevao refren u jednom tejku. Nismo mogli da verujemo ni Igor i ja, pogotovo posle one sinoćne torture koju smo prošli. Posle tog refrena osećao sam se kao da sam završio faks, popeo se na Mont Everest i završio sve albume na svetu, toliko mi je laknulo. Otpevao sam nešto najvažnije u životu u jednom tejku i sad sve ponovo počinje da ima smisla.

Čak i kad smo dobili mastere, prva ruka je bila odlična, ali hteo sam da se još nešto čačne na Blajnderima i Plotkin je prošao ceo album sa tim novim setingom zbog Blajndera i razvalio je. Toliko je sve raširio i toliko sve moćno i puno zvuči, tako da su Blajnderi povukli ceo album da zvuči najbolje što može. Blajnderi su bili kapisla da sve počne, i morali su da zaokruže sve na kraju. Jer, smrt može da pobedi samo ljubav.

Prethodni album je delovao blaže, optimističnije, na momente čak i pop kroz neku vašu vizuru. Ovo je kilometrima daleko od toga i u drugom pravcu. Namerno ili slučajno?

Slučajno. Svaki album je blueprint vremena u kome je nastao. Plava laguna je nastala u nekom mom dečije nostalgičarskom momentu izgubljenosti u vremenu, gde je Rafinerija bila poziv na buđenje, da bi me sačekala korona, smrt, ljubav, mnogo smrti i moja borba da moram da ostanem živ zbog albuma. Snimanje albuma mi je spaslo dušu, ali pesme traže dalje spasenje.

Znam mnoge ljude kojima su Consecration premekani. Znam ljude kojima je vaša svirka pretvrda. Kako ti balansiraš između te dve krajnosti i svih fioka u koje vas publika stavlja? Da li misliš da ćeš se tako, kako se vreme bude pomeralo, ipak prikloniti nekoj od njih?

Te dve krajnosti su obe deo mene i sumnjam da ću ikada otići samo u jednu stranu. Metal je zvučno pomalo dosadan da bih se bavio samo njegovim soničnim aspektom, takođe previše metala izaziva slušalački zamor. Zato mi je bitna dinamika. Kad se vratim sa turneje gde sam slušao glasne gitare dve nedelje, poslednje što želim je da uzmem gitaru i drndam rifove. Pustim Autechre ili Aphex Twina da nuliram (levelujem) nazad svoj interni EQ za slušanje (gitare imaju previše srednjih frekvencija i onda mi se prezasiti taj deo EQ spektra u glavi). Onda krenem dalje, i obično su to veliki prostori, veliki zvukovi koji sijaju u dubokim prostorima, akustara, moog, glasovne melodije, hook, pa onda možda rif preko, sve što te vodi negde gde nisi bio jer, ultimativno, muzika koju želiš da stvoriš je ona koju ne možeš da čuješ nigde drugde.

Za ovaj album mi je bilo bitno da prikažem sve strane svoje ličnosti, strah, strepnju, čežnju, ljubav, opasnost, bes, očaj, neizdrž, lepotu, osmeh, nežnost, kontemplaciju, sve što čini mene. Zato mi je jasno da se neće sve pesme svima dopasti. To ne znači da pesme nisu dobre, to samo znači da se ne dopada svima moj život, i to je u redu. I ja učim da ga volim, jer drugi nemam.

Šta najviše voliš i vidiš kao dobru stvar domaće rok scene koju vredi gajiti i negovati, a šta misliš da je loše?

Ovoj sceni treba još četiri Ivana Lončarevića da bi ona počela da liči na nešto.

Radiš sa Vranjkovićem, sa Bajagom i sa gomilom stranih bendova. Šta je ono što si naučio od svakog od njih i ubacio u način stvaranja pesama?

Sa Vranjkovićem sam naučio kad treba svirati, i još bitnije kad ne treba svirati u pesmi. Jer, u muzici, sve je u tajmingu (vremenu) i frazama – šta si odlučio da odsviraš, i kad. Od Bajage najbitnije što sam naučio je ono što sam oduvek znao – bez obzira koliko si veliki i popularan, najvažnije je da ostaneš normalan. I da voliš da sviraš. Jer, to te je i dovelo tu. Na turneji sa Unearth iznova otkrivam odgovornost tonca kao šestog člana benda, gde smiksaš bend na velikom festivalu pred 10 hiljada ljudi i bend ti kaže Hvala ti što činiš da naš bend zvuči bolje nego što jeste. I gde sam počeo da čujem razliku od tih 10-15% kad ponesem svoje mikrofone za bubanj. Sam zvuk i opsednutost najlepšim zvukovima krene da ti se uvlači u kreativni proces i ti prvo kreneš da čuješ taj zvuk u glavi i onda kreneš da praviš pesmu oko njega.

Radio si i sa Sitzpinkerom. Sa preko 20 godina iskustva, šta je ono što ti možeš da preneseš sad nekim drugim klincima?

Dopalo mi se ono što rade, jer sam u Dunji prepoznao sličan sentiment koji i ja imam i kako on treba da sedne na muziku koja je čas nežna, čas roka. Doveo sam ih u naš studio za vežbanje,  jer sam im objasnio koliko je bitno da imaš svoj prostor u kome proba neće trajati samo dva sata i koliko je bitno za kreativnost da imaju svoju prostoriju u koju mogu da dođu kadgod požele, jer inspiracija ne bira vreme. Odnosno, kada ih pukne nešto novo, krucijalno je imati vremena da se to zapamti i doradi. Svima koji sviraju imam da predložim da uvek obrate pažnju na pesmu i na to šta ona traži, kao i na tekst pesme. I probajte da pevate što više. Srpski jeste užasno težak za pevanje, ali pevajte što više, jer lepih vokala ima sve manje. I bar neko u bendu da peva prateće. Pomozite pevaču kad god možete, vi imate pojačala a on/ona ima samo mikrofon i sebe. Takođe, miksa se od prvog dana snimanja – na sve mora da se misli unapred i svaki detalj je bitan. A na prvom snimanju naučićete u tih 10-15 dana više nego svaki svirač iz spavaće sobe koji deset godina svira sam sebi i kompjuteru.

Stiven Kolber pita svoje goste šta se dešava posle smrti, ja tebe pitam šta se dešava posle smrti, ljubavi, smrti?

Ljubav? (smeh)

Izmaštaj super grupu kojoj bi želeo da budeš roudi, ko je na gitari, basu, bubnju…

Ne mogu ja to. Ne mogu da ukrštam ljude i njihove energije, a da ih ne poznajem. Ključ svake večeri na toj bini je šta će da se desi između baš tih ljudi, to veče, na toj bini. To je nešto sveto. Ja mogu samo da budem zahvalan što sam bio prisutan kada se to desilo. Koji god da su ljudi i bend u pitanju.

Sviraš sa ozbiljnim muzičarima, i sam si ozbiljan muzičar. Teme koje obrađuješ su drugačije, mračne, muzika je tvrđa. Međutim, da li bi mogao sebe da zamisliš da sviraš u nekom drugom bendu, sa drugačijom stilom i žanrom, takvom da ljudi kad ga vide pomisle da ih neko zajebava?

Misliš na Benjd (smeh)?

Imate pesmu Tvin Piks. Kako bi zvučala pesma Mulholland Drive?

Možda je Delirijum Mulholland Drive (smeh).

Približava nam se koncert u Novom Sadu, nadam se da će uskoro biti i Beograd, kako će to sve da izgleda?

Izgledaće najbolje što može. Kada napraviš album koji ovako dobro zvuči, onda moraš da se potrudiš i da ga predstaviš publici kako treba. Još uvek jurimo lokaciju za Beograd. Ali, Novi Sad će da bude super. Ljubljana, Zagreb i Rijeka su u pregovorima.

Fotografije: Mihajlo Marković

Članak Snimanje albuma mi je spasilo dušu, ali pesme traže dalje spasenje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na albumu „Smrt, ljubav, smrt” nalazi se devet epizoda ove božanstvene tragedije. Kataklizmični instrumental „Iza ogledala” jedina je tema koja je ranije objavljena, a na albumu se nalazi još nekoliko saundskejpova – „Grozomorno grimizna”, klavirski satijevski intermeco „Dok grad spava”, Autechre omaž „Odblesci smrti” i Danilov gitarski epilog „Kao kiša kada pada na šumu”. „Imam” bi mogao da bude i radijski singl dok čekamo novu nuklearnu katastrofu, „Delirijum” su Consi u ambijentalnoj stoner sabatovskoj melanholiji sa gošćom Aleksandrom Gegović na vokalu, dok je „Demonska lepota” omaž Cons počecima (i yumetal forumu) i predlog za horor melodramu. Centralno mesto na albumu zauzima „Tvoj osmeh su blajnderi”, šest minuta nebrušene ljubavi, strasti, čežnje i katarze. „Sine, ovo ti je tvoj Stairway to Heaven”, komentarisao je pesmu Nikola Vranjković kada je čuo finalnu verziju, a ni ostali komentari nisu bili mnogo drugačiji, samo su asocijacije bile „Paranoid”, „Molitva”, „Purple Rain”, „Rimljani”…

„Smrt, ljubav, smrt” je ceo moj život spakovan u album. Sve što sam naučio do sada, ne samo o muzici i zvuku, nego i o ljubavi, smrti i životu. Ovo je bilo najteže i najlepše snimanje u životu — najuži krug prijatelja je stegao obruč oko mene u trenutku kada se sve činilo nemogućim i pomogli su mi da od svih uzmem njihov best of i ispričam najiskreniju priču do sada. Puno sati rada, pevanja i brutalnog fokusa koji vode do perfekcije. Jer, to ove pesme traže. Meni je ovo nešto najvažnije i najlepše što sam napravio do sada — moja zaostavština,” sumira rad na albumu Danilo Nikodinovski.

Delići nekih pesama zabeleženi su još pre osam, devet godina, ali većina materijala definitivni oblik dobio je u poslednjih godinu dana. Snimano je svuda po Beogradu: u Wave Studiju s Igorom Lončarom, u Studiju O (Oliver Jovanović), po kućnim studijima (Andrej Mladenović), ali i u prostoriji gde bend vežba. Produkciju i miks zajedno su radili Nikodinovski i Mladenović, za mastering kao i uvek bio je zadužen Džejms Plotkin, a omot i kompletan dizajn albuma uradio je maestro Niko Potočnjak. Produkciju albuma iz fonda za kulturna davanja pomogao je Sokoj – Organizacija muzičkih autora Srbije

Dvadesetak godina Danilo Nikodinovski vodi Consecration iz filma u film, iz horora u melodramu, iz katastrofe u čistu ljubav, iz „Đavola koji nije urban” do „Rafinerije”… i sada je trenutak da se podvuče crta, da se pita šta je ko popio i da se plati ceh. I da se ide dalje.

Naslovna fotografija: Marko Ristić

Članak Consecration predstavlja katarzični novi album – Smrt, ljubav, smrt se pojavljuje prvo na Oblakoder.