Dobitnici grantova u iznosu od po 450 evra su Saša Rakezić poznat i pod pseudonimom Aleksandar Zograf, strip autor iz Srbije koji živi i radi u Pančevu; Adela Jušić umetnica iz Sarajeva i suosnivačica Udruženja za kulturu i umetnost „Crvena” i jedna od kreatorki onlajn Arhiva Antifašističke borbe žena Bosne i Hercegovine i Jugoslavije; i Adela Lučić, umetnica iz Zagreba.

Inicijatori podrške zahvalili su se svim umetnicima, kustosima i autorima iz polja vizuelne umetnosti na prijavi i istakli da su počastvovani što su bili u mogućnosti da pruže simboličnu podršku kolegama iz regiona kroz grantove. Takođe, program “Šta kustosiranje može/treba da bude” najavio je da će nastaviti da nalazi načine za podršku zajednici.

Grantovi su podržani od strane online kustoskog programa „Uslovi post-pandemije” i mentora Nataše Petresin Bacelez, Marie Lind i Biljane Ćirić, a učesnici programa su Louise Hobson, Ainsle Roddick, Kirsty Màiri Robertson, Aglaya Zhdanova, Julia Gelezova, Ariana Kalliga, Cushla Donaldson, Teodora Jeremic, Sophie Davis, Dunja Rmandic, Amaga Szymanek, Amal Al Ali, Yin Shuai.

Članak Proglašeni dobitnici grantova za pomoć usled Kovida-19 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Projekat „As you go…” je rezultat istraživačkog putovanja po specifičnim regijama u Centralnoj Aziji, Balkanu, Istočnoj Africi i Kini kako bi se pokušao razumeti uticaj „One Belt One Road” (OBOR) inicijative na lokalne uslove kroz zajedništvo svih prostora, socijalizam, nesvrstano nasleđe, ekonomski okvir (uticaj Kine i arapskog sveta) i slično. Sredinom aprila je u okviru projekta pokrenut i mesečni onlajn časopis, a tekstovi u prvom broju pružaju refleksiju na Kovid – 19 u Adis Abebi, Beogradu, Ljubljani, Biškeku, Šangaju i Guandžou, lokalitetima koje projekat obuhvata.

Tim povodom, razgovarali smo sa njom o ovim projektima, posledicama pandemije virusa na umetnost kao i o umetničkoj sceni u Srbiji danas.

Kao nezavisna kustoskinja dvadesetak godina živeli ste u Šangaju. Zašto ste odabrali baš Kinu kao mesto za boravak i rad, i na koji način biste uporedili produkciju umetničkog rada i podrške stvaraocima u Kini u odnosu na Srbiju?

Nikad nisam izabrala Šangaj, otišla sam kao student i tokom boravka postala deo umetničke zajednice. Imala sam sreću da je ekonomska transformacija Kine donela veliko interesovanje za umetnost pa sam u takvim uslovima mogla da rastem i učim.  Veoma je teško uporediti ta dva konteksta. Kineski sektor umetnosti u velikoj meri zavisi od tržišnog i privatnog novca. 99% institucija koje zaista rade dobar i značajan posao u oblasti savremene umetnosti je u privatnom vlasništvu. Nema javnog finansiranja. Većina institucija u Kini ima veće budžete nego neke veliki  muzeji na zapadu i možete videti kako one menjaju  institucije. Isto tako je uobičajena praksa da se na board-u nekog muzeja nađu mladi kineski biznismeni i biznismenke, jer se  zapadne institucije se bore sa finansiranjem.

S druge strane, veoma mali broj institucija u Kini nudi prostor za produkciju znanja. One ne dozvoljavaju da se stvara diskurs, što je vrlo problematično. Postoji veliki fokus na izložbama velikih razmera, uspehu i brojkama, postoji veliko interesovanje za zapad, toliko da se čini kao da ostatak sveta ne postoji. Ja sarađujem sa veoma malim brojem institucija u Kini jer nisam zainteresovana za mejnstrim prakse. Muzeji Rockbund Art i Times su moji uobičajeni saradnici. Ove dve institucije u saradnji sa muzejom sa Novog Zelanda i Sterneberg press-om objavili su moju novu knjigu “From Exhibition Histories towards the Future of Exhibition Making: China and Southeast Asia”（https://www.sternberg-press.com/product/from-a-history-of-exhibitions-towards-a-future-of-exhibition-making-china-and-southeast-asia/.

Iako još uvek saznajem o lokalnoj umetničkoj sceni u Srbiji, mislim da je problem u veoma malom prostoru za produkciju znanja i proizvodnju diskursa. U Srbiji je vrlo malo institucija koje ulažu vreme i energiju u rad sa umetnicima i na taj način stvaraju jednak dijalog na međunarodnom nivou.

Ove godine inicirali ste trogodišnji svetski projekat „As you go… The roads under your feet, towards a new future” koji okuplja značajne umetničke institucije iz Adis Abebe, Beograda, Ljubljane, Biškeka, Šangaja i Guandžoua. Šta je cilj projekta i koja je to tačka koja povezuje navedene zemlje – partnere na projektu?

Polazna tačka projekta je OBOR inicijativa – kinesko infrastrukturno prisustvo u svim gorenavedenim lokalitetima i način na koji to utiče i menja tamošnji svakodnevni život i estetiku. Sva ta mesta su žarišne tačke OBOR inicijative. Osim toga, periferije ovih lokaliteta obično su sa svetom komunicirali preko zapada na mnogim poljima, uključujući umetnost i kulturu, a kao što znamo to nije bilo uvek tako (setite se npr. Pokreta nesvrstanih). Projekat takođe pokušava da poveže ova područja sa željom da se stvori dugoročna alijansa.

U okviru pomenutog projekta pokrenuli ste i mesečni onlajn časopis, a tema prvog broja je Covid-19. Šta vas je motivisalo na pokretanje onlajn magazina i na koji način ste obrađivali temu Korona virusa?

Onlajn časopis je od početka predstavljao sastavni deo projekta i imao je za cilj da se kroz intervjue, beleške sa terena i slične tekstove predstavi istraživački rad na projektu. Startovali smo sa časopisom u vreme pandemije smatrajući da je bitno da razumemo kako naše partnerske institucije izgledaju, šta one misle o pandemiji i kako prolaze kroz taj period. To je ono što smo i uradili. Predstojeći tekstovi predstavljaće beleške sa terena u Adis Abebi gde je, u februaru, održan prvi sastanak institucionalnih partnera na projektu, kao i intervju sa Robelom Temesgenom, jednim od umetnika na projektu, između ostalih.

Kako će se Covid-19 odraziti na umetnost i umetnike, po vašem mišljenju, i zašto je važno da se takvi problemi sagledaju iz ugla umetnika i umetnosti?

U martu ove godine preselila sam se u Melburn sa svojom porodicom gde radim praktični doktorat iz kustosiranja i veoma sam srećna i počastvovana tim pozivom. Ono o čemu konstantno razmišljam jeste kako ću nastaviti sa svojim poslom i šta će moj rad značiti posle pandemije. Zajedno sa kolegama zamišljam kako je vreme za međunarodna putovanja nekako završeno bar dok ne dodje vakcina a to ce trajati, što je možda i trenutak da preispitamo naše načine rada.

Nedavno sam ovogodišnjim kustosima dala tekst čiji je autor Bruno Latour a koji predstavlja sjajnu vežbu da preispitamo šta je ono što želimo da promenimo tokom pandemije što predstavlja dobar momenat za tako nešto. Međutim, u isto vreme mislim da je ispred nas težak period sa smanjenjem finansiranja i veoma je važno da razmišljamo o životu post-pandemijski, o tome kako se možemo ujediniti i raditi zajedno, i takođe pokušati da zamislimo drugačije načine rada. Treba da nastavimo da prenosimo poetično znanje o svetu i nađemo način da ostanemo povezani, da radimo zajedno izvan logike zoomiranja. Možemo mnogo više od toga.

Već tri godine u Beogradu se uspešno sprovodi međunarodni program “Šta kustosiranje može/treba da bude” (WCSCD) namenjen mladim kustosima i umetnicima a koji ste vi osnovali. Šta vam je bila ideja vodilja prilikom oblikovanja samog koncepta projekta?

Nisam baš sigurna šta je ključni uspeh ovog programa, ali ako treba da odgovorim svakako mislim da je to naš pokušaj da ostanemo održivi i da se trudimo da stalno doprinosimo sa kvalitetom rada. To je ono što mi radimo. Ideja je bila da se decentralizuje kustoski narativ koji je i dalje zapadnocentričan kada je program u pitanju, da donesemo različite glasove koji se mogu čuti i povežemo mlade ljude. Mislim da je Beograd sjajno mesto za to. Veoma sam posvećena toj ideji.

U fokusu ovogodišnjeg ciklusa programa WCSCD biće žene. Na koji način ćete se baviti tom temom i zašto je važno govoriti o ženama u kontekstu kustosiranja? 

Kroz program planiram da arhiviram inicijative važnih lokalnih i regionalnih kustoskih praksi, a počećemo sa nekoliko žena koje su dale izuzetan doprinos sceni od sedamdesetih godina prošlog veka. Ovogodišnji program koji je trebalo da počne tokom leta je odložen, a mi smo već odabrali 17 učesnika iz svih delova sveta. Zbog ograničenja u putovanjima zajedno smo odlučili da je ideja o odlaganju programa za početak naredne godine dobra ideja. I dalje verujem da je sprovođenje tri meseca zajedničkog rada i razmišljanja krucijalno. Trenutno pripremamo program sa različitim sesijama čitanja. Preko leta ćemo lansirati jednomesečni program sa dva mentora, koji će se osvrnuti na kustoski rad u post-pandemiji. Detalje ćemo objaviti uskoro.

U kojoj meri umetnost, baveći se društveno-političkim ambijentom, može da utiče na problematične aspekte savremenog sistema?

 Mislim da je umetnost veoma važna za naše društvo jer daje mogućnost različitog čitanja i poznavanja sveta  i moramo je tretirati kao jednak doprinos društvu, a ne shvatati je kao društveni teret u vremenima poput ovog.

Kako biste opisali umetničku scenu u Srbiji danas?

 Naša lokalna umetnička scena ima veliki potencijal, veoma malu podršku, ne samo finansijsku nego i podršku u pogledu umrežavanja, diskursa i dijaloga. Mi trenutno nemamo institucije koje promovišu naše umetnike i prakse na međunarodnom nivou. Skoro pa smo nevidljivi. Mnogo zavisimo od grantova i struktura finansiranja povezanih sa EU i to zaista ograničava naše shvatanje sveta jer postoji mnogo više onoga što bi trebalo da učinimo. Mislim da treba da stvaramo različite saveze i razmišljamo van postojećih okvira.

Članak Biljana Ćirić: Umetnost je važna za društvo, zato je ne treba posmatrati kao teret se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Govoreći o WCSCD programu Biljana Ćirić, nezavisna kustoskinja koja je osnovala WCSCD projekat istakla je:

„Za WCSCD je 2019. godina bila veoma važna. Ona je potvrdila položaj edukativnog programa u okviru lokalnog ali i međunarodnog konteksta, a u isto vreme nas je naterala da razmišljamo kakva bi  WCSCD vrsta institucije trebalo da postane u budućnosti.  Od 2020. godine WCSCD će se pretvoriti u instituciju razmišljanja i rada kroz set kuratorskih pitanja.”

Pored međunarodnog projekta  „As you go.. the roads under your feet, towards a new future (If you want to travel, build roads first)”,  WCSCD kroz kustoski program nastavlja da naglašava kustoske prakse koje su aktivne na marginama mejnstrim umetničkog sistema, ali doprinose globalnom. Uz stalni pokušaj da dekolonizuje umetnost i njen diskurs, program je i dalje internacionalnog karaktera u okvirima navedenih parametara i mentora za 2020. godinu. Kustoski program za umetnike i kustose ostaje srž aktivnosti WCSCD kursa, a javni poziv sa spiskom mentora ove godine biće objavljen 3. februara 2020. godine i biće otvoren mesec dana.

Projekat  „As you go.. the roads under your feet, towards a new future (If you want to travel, build roads first)” će se razvijati u vidu dijaloga sa različitim institucijama u Centralnoj Aziji, Balkanu i Istočnoj Africi. Oni će biti domaćini istraživanja koje će se raditi u saradnji sa lokalnim zajednicama. Prvo okupljanje partnerskih institucija u Adis Abebi koje će obuhvatiti zatvorene sesije i javno obraćanje održaće se od 2. do 5. februara. Ovo označiće početak trogodišnjeg projekta i tom prilikom, pored programa WCSCD iz Beograda, biće javno predstavljeni i ostali partneri na projektu – Times Museum (Guangzhou), Guramayne Art Center (Adis Abeba), Moderna Galerija (Ljubljana) i ArtEast (Biškek). Prvu fazu projekta podržala je Fondacija za umetničke inicijative, dok je dodatna sredstva za prvu javnu prezentaciju u Adis Abebi obezbedila je Fondacija Soros – Kirgistan.

Ćirić je ukazala i na strukturno proširenje WCSCD koje je rezultat dinamike programa:

„U skladu sa potrebom da WCSCD kao institucija ostane dinamična, od 2020. godine imamo savetodavnu grupu – tim ljudi čiji rad poštujemo i kojem se divimo, a koji će nam pomoći u oblikovanju programa. Članove trogodišnje savetodavne grupe čine Andrea Palasti, umetnica, Ares Športa, direktor Fondacije Lumbardi i Matt Packer, direktor Eva Internationala.“

Članak Šta kustosiranje može/treba da bude predstavlja plan aktivnosti za 2020. se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U pripremi završnog programa ovog kursa koji drugu godinu zaredom u Srbiji okuplja mlade kustose iz celog sveta učestovali su Sasha Puchkova iz Rusije, Aigerim Kapar iz Kazahstana, Martina Yordanova iz Bugarske, Mateja Smic iz Hrvatske i Zulfikar Filandra iz Bosne i Hercegovine.

Oni su istakli da završni rad predstavlja obeležje njihovog tromesečnog boravka u Srbiji tokom kojeg su imali mogućnost da kroz istraživanje Škole za istoriju i teoriju slika bliže upoznaju umetničku scenu Beograda:

„Naše istraživanje Škole za istoriju i teoriju slika predstavlja trag našeg vremena provedenog u Beogradu gde smo kroz taj rad upoznali  aspekte lokalne umetničke scene, kao i njen istorijski i geopolitički kontekst. Oni su bili prvi koji su, putem ovog alternativnog edukativnog programa, pokušali podstaknuti kritičko razmišljanje, preispitivanje ideologije, političke situacije i problematike akademije, sa ciljem podizanja kvalitete studija vizuelne kulture. Škola je uskoro postala neka vrsta foruma i epicentra za diskusije koji “svojim opsegom definišu nove moduse interakcija kulture, politike i teorije u širem društvenom polju”. Nekako smo osetili da situacija tog vremena i ova sadašnja imaju dosta toga zajedničkog i pomislili smo da postoje dragocene lekcije koje možemo naučiti iz prošlosti, uporediti ih sa sadašnjošću, i pokušati da to učenje primenimo na budućnost.”

Mladi kustosi su dodali da im je istraživanje u okviru škole otvorilo nove vidike i poslužilo kao inspiracija za kustoški program povodom završetka kursa:

„Dva glavna diskursa Škole – Kritika ideologije i Čitanje slika inspirisala su nas da promislimo o trenutnoj situaciji u odnosu na stanje od pre 20 godina, i da oživimo pristupe Škole, pa da ih potom primenimo na trenutnu problematiku. Kako bismo obeležili dvadesetogodišnjicu postojanja Škole i testirali njene metodologije u savremenom kontekstu, odlučili smo da kuriramo “Čitanje najveće slike u Beogradu” kroz najveću sliku koja pokriva zgradu Generalštaba Vojske Srbije. Iznenađeni količinom i prirodom političkog diskursa u javnosti i medijima, zatečeni prisutnošću naoružanih odbrambenih lica u gradu, i podstaknuti činjenicom da najveća slika Beograda promoviše vojnu regrutaciju, osetili smo da bi to bila interesantna tema za istraživanje.”

Projekat „Šta kustosiranje može/treba da bude“ koji organizuje Biljana Ćirić zamišljen je kao godišnji program kustoskih radionica, predavanja i studijskih poseta, u cilju okupljanja ključnih međunarodnih i lokalnih ličnosti koje se bave kustoskim diskursom, a koje su u mogućnosti da učesnicima pruže važna institucionalna znanja i mreže. U saradnji sa institucionalnim i korporativnim partnerima, namera projekta je da ojača sledeću generaciju kustosa i stručnjaka pomažući im da akumuliraju znanja i uspostave nove mreže i partnerstva kroz program. Pored niza radionica i programa koje je pohađalo 12 mladih kustosa, u segmentu javnih predavanja ove godine učestvovali su brojni uvaženi kustosi među kojima Luka Lo Pinto, Zdenka Badovinac, Ares Športa, Urška Jurman, Marko Skotini, Nikita Yingqian Cai, Matt Packer, Valerio del Baviljo i Čarls Eše.

Članak Završni umetnički program mladih kustosa se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Dokumentarac “Kustoska soba” posvećen je Igoru Zabeli, istoričaru umetnosti i kustosu u Muzeju savremene umetnosti u Ljubljani, koji je ostvario značajan doprinos adekvatnom istorijskom situiranju umetničkih fenomena kao što su istorijske avangarde (Tank!, 1998) i neoavangarde (OHO: retrospektiva, 1994), ali i savremene umetničke prakse. Film prati  njegov rad u oblasti lepih umetnosti od kraja osamdesetih pa sve do njegove smrti.

Reditelj Damjan Kozole ističe da je film jednim delom priča o Igoru Zabeli, a drugim predstavlja priču o prekretnici razumevanja umetnosti u vreme društvenih previranja:

“Kada je 2005. godine Igor Zabel umro, bio sam u inostranstvu. Otvorio sam svoj kompjuter i video crno-belu fotografiju njega na portalu. Njegova iznenadna i neočekivana smrt odjeknula je među svima nama koji se bavimo umetnošću. Ovo nije samo film o Igoru Zabeli, već i film o vremenu koje je donelo suštinske promene u razumevanju i procenjivanju umetnosti u kontekstu velikih društvenih i političkih promena. Pored refleksije o Zabelinom nasleđu, film uključuje značajne dokumente koji nam govore o tome kako je savremena umetnost rođena i kako se uspostavila u Sloveniji i Istočnoj Evropi.“

Dokumentarac govori o Zabelinom shvatanju uloge kustosa, njegovim ključnim izložbenim projektima i njihovoj pozadini, njegovim intervencijama u slovenačkoj istoriji umetnosti, njegovim književnim delima i tekstovima sa kojima je na značajan način doprineo stvaranju refleksije o odnosu između (nekadašnjeg) Istoka i Zapada kakav se ispoljio u oblasti umetnosti nakon pada Berlinskog zida. Film prikazuje ne samo čoveka koji je, uprkos unutrašnjim protivrečnostima umetničkog sveta, istrajno verovao u moć umetnosti, već i vreme i umetnost u kojem je Igor Zabel radio i koje je, uporedo sa drugima, oblikovao. Njegovo interesovanje za istraživanje složenih odnosa između onog društvenog i onog umetničkog takođe je bilo osnova projekta “Individualni sistemi”, izložbe koju je pripremao za 50. Venecijansko bijenale (2003), sa kojim je inaugurisan kao referentni kustos u međunarodnim okvirima.

Projekciju filma pratiće razgovor između scenaristkinje filma Urše Jurman, koja radi kao urednica, kustoskinja i spisateljica u oblasti savremene umetnosti, a od 2012. kao programski menadžer u Udruženju za kulturu i teoriju „Igor Zabel“ i Miodraga Miška Šuvakovića, profesora primenjene estetike, teorije umetnosti i medija na FMK u Beogradu, člana Slovenskog društva za estetiku i Društva za estetiku arhitekture i vizuelnih umetnosti Srbije, i predsednika Međunarodnog udruženja za estetiku. Takođe, u razgovoru će učestvovati i Zoran Erić, istoričar umetnosti, kustos i predavač koji radi na mestu šefa Odeljenja umetničkih izložbi i zbirki u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, i Biljana Ćirić nezavisna kustoskinja i organizatorka međunarodnog kustoskog kursa “Šta kustosiranje može/treba da bude” koji se drugu godinu zaredom organizuje u Beogradu.

Članak Film o čoveku koji je istrajno verovao u moć umetnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Značaj ovog predavanja ogleda se i u tome što je ovo njeno prvo predavanje u Srbiji otkako je direktorka Moderne galerije u Ljubljani, na čijem čelu je dvadesetak godina. Kao inovativna slovenačka kustoskinja, direktorka muzeja, i naučna istraživačica, Zdenka Badovinac bila je uticajan glas u međunarodnim razgovorima u kojima se iznova promišljala geopolitika umetnosti nakon pada komunizma, nepomirljiva kritičarka neujednačenih razmena između Istoka i Zapada, i istoričarka avangardne umetnosti koja se pojavila u socijalističkim i postsocijalističkim zemljama tokom proteklog veka. Štaviše, ona je bila pobornica radikalnih institucionalnih formi: muzeji osetljivi na složenosti iz prošlosti i, istovremeno, po meri zahteva današnjice.   

Kler Bišop, istoričarka umetnosti i kritičarka ovim rečima opisala je njenu zbirku tekstova: „Oštroumna, politički promućurna, inventivna u svojoj kustoskoj praksi – Zdenka Badovinac nije ništa drugo do najnaprednija i intelektualno najistančanija direktorka muzeja u Evropi. Ova antologija uključuje ključne tekstove koji prate njenu seriju izvanrednih izložbi u Ljubljani, i suštinsko je štivo za svakoga ko se interesuje za razlike između nekadašnjeg Istoka i nekadašnjeg Zapada. Za svakoga ko traži kustoske alternative neoliberalnom modelu neprestane muzejske ekspanzije i zaglupljujućih blokbastera, Badovinac je podsticajna inspiracija.“ 

foto: Igor Anđelić

Ovo je treća knjiga u ediciji „Perspektive kustosiranja“, koja nudi pravovremene refleksije kustosa, umetnika, kritičara, i istoričara umetnosti, na temu aktuelnih debata u kustoskim praksama širom sveta.

Zdenka Badovinac je kustoskinja i spisateljica. Zauzimala je poziciju direktorke Moderne galerije u Ljubljani 1993, koja se od 2011. sastoji od dva objekta: Muzeja moderne umetnosti i Muzeja savremene umetnosti u Metelkovoj. U svom radu, Badovinac ističe teške procese redefinisanja istorije zajedno sa drugačijim avangardnim tradicijama unutar savremene umetnosti. Prva izložba Zdenke Badovinac koja je bila posvećena bavljenju tim pitanjima bila je Body and the East—From the 1960s to the Present (1998). Ona je takođe inicirala prvu istočnoevropsku umetničku zbirku, „Arteast 2000+“. Jedan od njenih skorašnjih projekata je NSK od Kapitala do kapitala: Neue Slowenische Kunst—događaj poslednje decenije Jugoslavije, u Modernoj galeriji 2015 (postavka je putovala u muzej „Van Abbe“ u Ajndhovenu (2016), Muzej savremene umetnosti „Garaža“ u Moskvi (2016), i Muzej Kraljice Sofije u Madridu (2017)); Paviljon države NSK, V Venecijansko bijenale, 2017, koji je kustosirala zajedno sa Čarlsom Ešeom. Badovinac je slovenačka selektorka na Venecijanskom bijenalu od 1993. do 1997, zatim od 2005. do 2017, i austrijska selektorka na Bijenalu u Sao Paolu 2002, te predsednica CIMAM-a od 2010 do 2013.

Predavanje Zdenke Badovinac organizuje se u okviru projekta “Šta kustosiranje može/treba da bude”(WCSCD) .

Kustoski kurs „Šta kustosiranje može/treba da bude“ (WCSCD) je prvi međunarodni kurs za nove kustose koji se ove godine održava po drugi put u Beogradu, a koji je osnovala Biljana Ćirić, nezavisna kustoskinja koja živi i radi u Šangaju od 2004. godine, i koja se istakla u mnogobrojnim tamošnjim projektima među kojima je i retrospektivna i prva izložba Joko Ono u Kini. Projekat je zamišljen kao godišnji program kustoskih radionica, predavanja i studijskih poseta, a sve u cilju okupljanja ključnih međunarodnih i lokalnih ličnosti koje se bave kustoskim diskursom, a koje su u mogućnosti da učesnicima i učesnicama pruže važna institucionalna znanja i mreže. U saradnji sa institucionalnim i korporativnim partnerima, namera projekta je da ojača sledeću generaciju kustosa i stručnjaka pomažući im da akumuliraju znanja i uspostave nove mreže i partnerstva kroz program.

Članak Zdenka Badovinac o razlikama u umetnosti između nekadašnjeg Istoka i Zapada se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Biljana Ćirić, nezavisna kustoskinja koja je osnovala projekat, istakla je  kontinuitet u radu i nadu da će i ove godine kurs ojačati sledeću generaciju kustosa i stručnjaka pomažući im da prikupe dodatna znanja i uspostave nove mreže i partnerstva kroz program.

„Program se nastavlja drugu godinu zaredom. Ove godine imamo novu grupu, koja će tri meseca boraviti u Beogradu. Kao i prošle godine, kurs obuhvata teorijski deo koji se sastoji od radionica naših mentora koji će držati javna predavanja u Beogradu, i postoji praktični deo – pravljenje izložbe, koji predstavlja finalnu prezentaciju njihovog rada pre nego što oni napuste Srbiju. Očekujem da će grupa imati priliku da se upozna sa lokalnom scenom, da će se sklopiti saradnje u budućnosti, i da će Beograd u karijerama ovih mladih kustosa postati neka tačka povezivanja što je jako bitno, kao što je bitno da se javnosti i dalje, kroz javna predavanja, ukaže na to šta su kustoške prakse 21. veka, i šta one znače za instituciju“, rekla je Biljana.

Jedna od učesnica programa, Aigerim Kapar iz Kazahstana, nezavisna kustoskinja i osnivač kreativne komunikacionie platforme Artcom, vidi ovaj kurs kao priliku za svoje profesionalno usavršavanje i istraživanje polja njenog interesovanja.

„Kroz učešće na ovom kursu očekujem da ću uspeti da saznam više o post-jugoslovenskom kontekstu koji me zanima jer dolazim iz postsovjetske države, i za mene je veoma bitno da dublje istažim ovo polje jer ću možda tako uspeti da pronađem paralelu sa svojim kontekstom. Osim toga, ovaj kurs nudi neverovatan program koji će mi pomoći da unapredim svoj profesionalni rad, i veoma sam zahvalna sam što sam deo ovog projekta,“ kaže Kapar.

Zulfikar Filandra, umetnik iz Sarajeva, prepoznao je „WCSCD“ kurs kao mesto kakvo se ne sreće u regionu, a na kome će prikupiti znanja neophodna da u svom gradu stvori jedan takav umetnički prostor.

„Nisam još uvek kustos, ali sam umetnik koji dolazi iz drugog pravca – ja sam filmadžija, čovek iz pozorišta, i pomalo pišem. Imam dosta iskustva u radu sa drugim ljudima i sada sam u poziciji u kojoj stvaram jedan umetnički prostor u svom gradu što je nešto na čemu dugo radim, a za koji mi ovaj kurs izgleda kao izuzetna prilika da od ljudi koji su već u poslu steknem nova i prava znanja o tome kako to zaista funkcioniše. Poslednjih godina bio sam neko ko je „spolja“ želeo nešto da nauči, a sada sam pristupio programu u kom učestvuju ljudi koji su zaista kustosi i smatram da je to sjajna prilika jer mislim da ovakva škola ne postoji nigde u regionu, pa sam počastvovan što sam ovde,“ istakao je Zufikar.

Mateja Šmic, hrvatska kustoskinja koja živi i radi u Dablinu kaže da joj je učešće u programu preporučila profesorka sa National College of Art and Design iz Dablina jer je kao njena mentorka prepoznala ovaj kurs kao priliku da proširi svoje postojeće polje istraživanja: „Već tri godine moj rad i istraživanje bazirani su na regije Balkana i tema mog diplomskog rada i diplomskih izložbi kojima je ona bila mentor bili su bazirani na istoj temi, tako da je profesorka smatrala da je učešće na kursu logičan sled događaja. Moja umetnička praksa je u paraleli sa kuratorstvom i kontekstualnim istraživanjem konstantno i mislim da će mi ovo dati puno novih mogućnosti i da će se to uklopiti u moju dosadašnju umetničku praksu jer se kurs bazira baš na regije, tako da će proširiti moje postojeće istraživanje te teme i dati malo drugačiji smer celoj priči.“

Projekat „Šta kustosiranje može/treba da bude“ održava se drugu godinu zaredom, i zamišljen je kao godišnji program kustoskih radionica, predavanja i studijskih poseta, u cilju okupljanja ključnih međunarodnih i lokalnih ličnosti koje se bave kustoskim diskursom, a koje su u mogućnosti da učesnicima pruže važna institucionalna znanja i mreže. U saradnji sa institucionalnim i korporativnim partnerima, namera projekta je da ojača sledeću generaciju kustosa i stručnjaka, pomažući im da akumuliraju znanja i uspostave nove mreže i partnerstva kroz program. Pored Centra za promociju nauke, programi će se održavati i na drugim lokacijama među kojima su Muzej savremene umetnosti, Muzej afričke umetnosti, Italijanski institut i mnoge druge ustanove koje učestvuju u ovom projektu.

Prvo javno predavanje u okviru kustoskog kursa „Šta kustosiranje može/treba da radi“ pod nazivom „Izložba kao jezik/prostor/činilac protivrečnih ideja, formi i iskustava“ održaće predavač Luka Lo Pinto, kustos bečkog muzeja „Kunsthalle“, u četvrtak, 5. septembra s početkom u 18 časova u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Predavanje je besplatno i otvoreno za javnost.

Članak Počeo program “Šta kustosiranje može/treba da bude” se pojavljuje prvo na Oblakoder.