Međutim, kada mi je, suptilno, samo na osnovu moje internet pretrage, iskočila reklama za oficijelni Stranger Things butik/muzej, znao sam da moram to da vidim. Reklama je naišla u trenutku moje najveće slabosti, u pauzi između prvog i drugog dela četvrte sezone, kada sam još uvek bio pod jakim uticajem klifhengera i gladan sadržaja iz Hokinsa, svestan da će se glad zadržati i nakon gledanja julskog finala. U pitanju je privremena prodavnica, i ne zna se koliko dugo će biti otvorena. Pored Pariza, butik je trenutno otvoren u Čikagu i Dalasu, dakle, jedina lokacija u Evropi. Samo sam kliknuo na link i rezervisao prvi slobodan termin – nedelja, 10. jul. Dizniled će morati malo da sačeka, opet.

Stranger Things butik se nalazi na Šanzelizeu, jednom od najzauzetijih i najposećenijih pariških bulevara. Nakon polučasovnog probijanja kroz reku ljudi, uz jedan pitstop u klimatizovanom objektu na pola puta, stigli smo do Stranger Things prodavnice. Ljudi su stajali u redu ispred, oformivši ništa manju kolonu od onih koje se mogu videti ispred većih muzeja.

Postoje dva reda – za ljude sa unapred kupljenim ulaznicama, i za one bez karata. Stali smo u odgovarajući red i spremili QR kodove. Ali redovi ispred muzeja u Parizu često nisu logični, tako da ni ovaj nije imao naročito smisla, pa su se ljudi kretali gotovo istom brzinom, nezavisno u kom redu stajali. Ali nema veze, svi smo ovde jedna velika porodica, svi imamo isti cilj i svi smo podjednako dobrodošli. Uostalom, čekanje u redu mi je pomoglo da dobijem bolju sliku o tome gde se zapravo nalazim.

Ako odlazak na koncert Pepersa u Inđiji 2007. računam kao prvi veliki događaj kojem sam prisustvovao i do kog mi je bilo stalo, za ovih 15 godina stajanja u redu nikada nisam bio izložen tolikom fandomu. Skoro svako je imao barem nekakav ST simbol na sebi. Svaka treća osoba je nosila Hellfire Club majicu. Video sam čitave porodice u Hellfire majicama. Iza mene u redu je stajao tip koji ima Hellfire majicu, Hellfire teksas prsluk i Hellfire kačket i pitao sam se šta više još može da kupi i obuče. Video sam i ljude koji izlaze iz prodavnice i odmah ponovo staju u red, jer navodno možete da se zadržite samo pola sata.

Ali, ponavljam, svi smo tu sa istim ciljem. I ja želim Hellfire club majicu i Dastinov Thinking Cap. Sanjam Thinking Cap otkako sam odgledao S04E01. Moram da priznam da sam se malo bojao da će se, dok dođe naš red, Thinking Cap rasprodati, ali nisam video da mnogo ljudi izlazi noseći ih, pa me je to uverilo da kačket možda i nije toliko tražen artikal. U izlogu sam video jedan Thinking Cap, i to me je dodatno smirilo.

Čim smo ušli u muzej, naišli smo na veliku prostoriju sa ogledalima i džinovskim slovima kojima je, oficijalnim fontom, ispisano STRANGER THINGS. U pozadini je, na repeat, išla glavna muzička tema serije, ona Du-du-du-du-du-du-dum melodija iz uvodne špice. I baš kao i pre svake epizode, naježite se od tog zvuka i transportujete u drugu dimenziju. Tako je bilo i sada. Odmah nakon sobe za prijem, ušli smo u dimenziju koja se trudi da oponaša osamdesete, i to joj nekako dobro ide. Sa zvučnika su se čule disko i sint-pop numere iz zvaničnog saundtreka serije. Doduše, za onih pola sata koje smo mi proveli tamo, nije se čula Kejt Buš, ali dobro, možda samo nismo uboli isti muzički blok.

Mnogi predmeti iz serije su tu: replika Vilove sobe iz prve sezone, sa crtežima na zidovima i šarenim sijalicama uz pomoć kojih je Džojs komunicirala sa sinom dok je bio na neplaniranoj ekskurziji u Upside-Down, mašine iz laboratorije u Hokinsu, arkade, kao i Scoops Ahoy poslastičarnica u kojoj Robin i Stiv rade u trećoj sezoni. Možete da se slikate na kauču porodice Bajers, telefonom proverite šta se dešava u Upside-Down i testirate veštine na Pekmenu.

Međutim, pored svih stvari uz koje možete da pozirate i rekreirate čuvene scene iz serije, privremeni Stranger Things objekat je, pre svega, prodavnica. Stvari za prodaju jednostavno ima mnogo više od relikvija i replika iz serije. Možete da nađete najrazličitiju garderobu iz kolekcija u rasponu od četiri sezone, od dokolenica i mornarskih kapa sa logoom Scoops Ahoy poslatičare, preko benkica za bebe, do oficijalnih košarkaških dresova koje nosi Lukas. Možete da kupite i slatkiše iz osamdesetih (proizvedene, naravno, ove godine), surferske narukvice za sreću koje nosi Argajl, priveske i pinove. Ako se pitate kako neki odevni predmet izgleda na osobi, samo bacite pogled na lutku demagorgona pored vas.

I kada shvatite da ste sve vreme u prodavnici okruženi nekim od najvećih fanova serije, skontate da ste u pandemonijumu. Ljudi samo uzimaju stvari, trčeći sa jednog kraja prodavnice na drugi. Kako nema kabina za presvlačenje, u svakom trenutku vidite nekog polu-golog tipa koji proverava da li je izabrao okej veličinu Hawkins Elementary majice. Vidite onog tipa u Hellfire Club majici, prsluku i kačketu sa onoliko Hellfire Club majici koliko u tom trenutku može da ponese.

U tom haosu mi se ponovo javio strah da možda neću naći Thinking Cap, pa smo krenuli u brzu potragu. I nismo ga našli. Nigde. Spazio sam jednog tipa sa Thinking Cap kačketom i zaustavio ga iste sekunde.

 – Izvini, gde si našao Thinking Cap? – pitao sam ga.

 – Na Amazonu – odgovorio mi je.

 – Šta, nisi uzeo ovde?

 – Ne, nažalost – rekao je, razočarano.

Nisam mogao da verujem. Ovoliki prostor, sa ovoliko stvari, bez jednog kačketa. Otišao sam do prodavačice, napravio najtužniju moguću facu što sam mogao i pitao je da se nije negde možda zaturio neki Thinking Cap.

– Nije. To je nestalo. Nestane za jedan dan. Dobijemo dopunu, i to nestane tog istog dana  –  rekla mi je.

– Da li znate kada dobijate novu robu?  – pitao sam.

 – Ne, nažalost.

Ne, nažalost. Ne, nažalost – to je rečenica koju sam najčešće čuo u Stranger Things butiku. Ne, nažalost. Kao da je citat iz serije.

Okej, bolelo je, ali šta sad. Nisam dobro procenio situaciju. Sigurno nisam jedini tip kome se taj kačket dopao. Nema Thinking Cap-a, pa ga nema. Mogu da kupim makar Hellfire Club majicu dugih rukava. Otišli smo do dela gde su izložene i zaronili u majice. Ne vredi. XL i naviše. Ni jedan jedini komad manji od toga. Spori smo i neiskusni za ovu igru, očigledno. Verovatno je onaj tip od malopre uzeo sve. Verovatno je kod njega i svaki Thinking Cap koji je stigao u Pariz.

Shvatili smo da ništa što smo incijalno planirali da kupimo na kraju nećemo naći. Moja devojka je uzela jedan pin, prelepu rolšuu iz Rink-O-Manije. Kada smo došli na kasu, pitao sam radnika da li zna kada će stići Thinking Cap.

 – Ne, nažalost – odgovorio mi je.

– Mogu li da dobijem onaj iz izloga? – pitao sam.

– Ne, nažalost – ponovio je.

Drugi odgovor nisam ni očekivao.

Napustio sam objekat malo razočaran, ne onime što sam video, već činjenicom da nisam mogao da nađem ono što sam tražio. Ne razumem kako na lageru nemaju pola miliona Thinking Cap kačketa, baš za ovakve situacije. A onda mi je devojka poklonila sjajni Rink-O-Mania pin, i sve je prošlo. To mi je mnogo značajniji i lepši poklon od Thinking Cap-a. Setio sam se kako je moj pradeda, koji je živeo 103 godine i poslednji umro od 1.300 kaplara, dobio orden Svetoga Save, isti onakav kao što ima Đoković. E, pa, tako sam i ja dobio svojevrsni orden. Obojica smo prošli neku vrstu golgote.

Možda sve ovo nije za mene. Jesam fan, ali nisam opsednut. Da odem na neki Stranger Things pab kviz – u svetu u kom me neko zapravo natera da odem na bilo kakav pab kviz – verovatno bih bio najgori takmičar. A možda ima veze i sa tim što imam 31 godinu. Možda bi mi ovo bio najbolji dan u životu da sam imao 16 godina. Verovatno bih potrošio svu ušteđevinu, zvao roditelje da mi plate kauciju i pošalju advokata, jer sam izazvao nerede pobivši se sa nekim tipom oko poslednje Hellfire Club majice.

Ovako ću samo ponosno nositi moj pin i čekati novu sezonu. Da li bih ponovo išao u Stranger Things butik? Teško. Možda nakon pete sezone. Ali samo možda.

Thinking Cap sam poručio preko Amazona. Pet evra plus dostava.

Fotografije: Uroš Dimitrijević, Dunja Subašić

Članak Razglednica iz Hokinsa: Upside-Down u Parizu se pojavljuje prvo na Oblakoder.