E sad, ne mogu da tvrdim da univerzum ima običaj da usliši moje moje molbe, ali fora je što, kada reše da mi ostvare želje, više sile suviše bukvalno shvate moje reči. Našao sam posao, sjajan posao, posao koji volim u oblasti koju obožavam. Dobio sam sve – super kolege, šefa koji nas ne smara za dolazak tačno u minut, i te obične, usrane dane koje sam toliko priželjkivao. Dane tokom kojih se pitam da li je plata zaista vredna smaranja u ekselu koji, budimo realni, nikada neću dovoljno naučiti, kao i dane toliko nabijene stresom da bi stručnjaci za neverbalnu komunikaciju samo na osnovu mojih facijalnih ekspresija procenili da radim kao doktor u mirovnoj misiji, a ne u književnom izdavaštvu.

Ne mogu da kažem da je uvek tako. Ima dana kada je super, kada sam zadovoljan, pijuckam čaj i bavim se nečim ne previše dosadnim, a opet ne ni mentalno zahtevnim, taman da mogu da slušam podkast. Ali takođe naiđe i period kada samo želim da, poput Karmija u S01E07 serije The Bear, urlam: „Why are you fucking with me? WHY are you fucking with me? WHY ARE YOU FUCKING WITH ME?????”

I šta radim kada želim da se oslobodim stresa na poslu? Pa, pratim razne savete, od onih zdravorazumskih – udahnem duboko, izbrojim do deset, ustanem od kompjutera nakratko, pa do onih koje vam pružaju lekari opšte prakse – treniram, trčim, smanjim unos kofeina, a povećam unos voća. Međutim, shvatio sam da je najefikasnija taktika u borbi protiv stresa razmenjivanje mimova sa kolegama koje se, čak iako ne reaguju na isti način, sigurno osećaju isto.

Jer zaista, mogu da udahnem duboko, napravim predah, razgovaram sa kolegama, kažem im kako se zaista osećam, kako bi možda trebalo drugačije da se organizujemo i da svi možemo da doprinesemo generalno boljoj klimi na poslu (Drejk koji odmahuje).

A može samo koleginica da mi pošalje video papagaja koji nekako smešno hoda uz opis „Ja, na ivici nervnog sloma, na putu da oraspoložim kolegu koji je takođe na ivici nervnog sloma” i da joj ja odgovorim klipom „Ja: Biću raspoložen danas na poslu” koji potom prelazi u montažu kako pokojna britanska kraljica gura viljušku u toster uz opis „Dva minuta i 37 sekundi kasnije” (Drejk koji odobravajuće klima glavom).

Zbog čega to radimo? Zbog čega se odlučujemo da se smejemo sopstvenoj sudbini pre nego da se ozbiljnije pozabavimo problemom? Pa, zato što se smejanje samom sebi smatra bavljenjem problemom, u neku ruku.

View this post on Instagram

A post shared by Dazed (@dazed)

View this post on Instagram

A post shared by Ggwbt (@goodgirlwithbadthoughts)

Odavno je poznato da smeh pozitivno utiče na stres. Prema pisanju sajta klinike Mayo, smeh ne pospešuje samo mentalno stanje, već može da ima i određene pozitivne efekte na fizičko zdravlje. Tako se navodi da smeh stimuliše rad srca, pluća i različitih mišića. Takođe može da ubrza, a zatim uspori rad srca, poveća i smanji krvni pritisak, što dovodi do osećaja opuštenosti. Smeh navodno poboljšava cirkulaciju i opušta mišiće, što može da pomogne pri umanjivanju nekih fizičkih simptoma stresa.

Dakle, zvanična preporuka lekara je da se ljudi, koliko je moguće, zafrkavaju na poslu ne bi li umanjili stres. Ali fora je u tome što meni neće toliko pomoći ako vidim samo nešto smešno, po nekim opštim parametrima. Nemam naročit poriv da pošaljem kolegama scenu u kojoj Džoi uči Rejčel kako da jede sendvič. Međutim, ako imam stresan dan na poslu i neko mi pošalje haskija navaljenog na prozor u metrou uz opis „Još jedan dan odlaska na posao, samo zato što me je bilo sramota da igram na TikToku 2020” – pa to se već solidno kotira. Ili vest kako se čovek vratio na posao nakon osvežavajućeg vikenda koji je proveo mrzeći taj isti posao (znam da sada bukvalno prepričavam mimove, ali došli smo do te tačke u životu, žao mi je).

Srećom, za svaku moju životnu dilemu, iz nekog razloga magazin Forbs uvek ima odgovor. U tekstu pod naslovom Korišćenje humora za kontrolisanje stresa i održavanje dobrog raspoloženja, autorka Endi Krejmer navodi da „nije dovoljno da se smejemo drugim ljudima”, već da moramo i da „koristimo sopstveni smisao za humor kako bismo pronašli nedoslednosti u stresnim situacijama koje nas zadese, ne bismo li uvideli bolju i zdraviju perspektivu u tim situacijama”. Ona takođe citira Roda A. Martina, autora knjige Psihologija humora, koji ističe da ova sposobnost menjanja perspektive pomaže ljudima sa dobrim smislom za humor da se distanciraju od „uznemirijuće prirode situacije i umanje parališuća osećanja bespomoćnosti i anksioznosti.”

View this post on Instagram

A post shared by RPN/HMA OFICIJAL💎👒👸🦌🐿️ (@rpnhma)

View this post on Instagram

A post shared by Baba Ibadan ® in Texas (@westafrikanman)

Ali avaj, nisu svi obdareni dobrim, često ni osrednjim, smislom za humor. Da li to znači da su ti ljudi beznadežni? Da su osuđeni na srčani udar izazvan prekomernim stresom, samo zato što nisu bili u stanju da naprave usputnu pošalicu dok čekaju svoj red za štampanje? Srećom, ne. Krejmer navodi neke tehnike koje bi i manje duhoviti ili nesigurni ljudi mogli da primene ne bi li uneli malo humora u njihovu radnu svakodnevicu.

1. Ispričajte kolegama neku dogodovštinu o vašim redovnim frustracijama i neprijatnostima.

Tako ja mogu da ispričam kada su me dostavljači zvali da mi kažu da su izgubili sve naše pošiljke sa knjigama, da ne znaju gde su, a sajam počinje sutra, a ako nemamo knjige na sajmu bukvalno nemamo tamo šta da radimo, a svi su već otputovali na sajam i niko ne zna šta da radi. Ha. Haha. Hahaha.

Ipak preferiram mimove i rilove poput onog kada tip kaže „Treba mi slobodan dan između svakog dana, da se oporavim od prethodnog dana i spremim za naredni dan.” A to preporučuje i Endi Krejmer.

2. Gledajte smešne klipove, GIF-ove i storije, a kada naiđete na neki u kom se naročito pronalazite, proširite ga ili ga preradite tako da tačnije oslikava humor u vašoj situaciji. Zatim to podelite sa kolegama.

„Ali lako je vama”, može neko da kaže. „Vama mimovi o stresu na poslu rastu na drveću. Padaju sa neba. Ali ne i meni. Ja samo pratim sport. I samo mi izlazi sport. Algoritam mi je takav da, šta god da uradim, jedino što vidim je sport. Stavili su novogodišnju rasvetu, a meni i dalje izlazi pijani Jokić sa Olimpijade. Šta da radim?”

Ne očajavajte. Toliko smo istresirani, a slanje mimova o nervnom slomu na poslu je izgleda jedino što, tako paralisani od stresa, zapravo radimo na tom poslu, da imate liste i liste mimova na samo klik od vas. Evo, imate gomilu mimova ovde i autori teksta tvrde da ćete se poistovetiti sa njima. Imate još jednu ovde, garantovano ćete se nasmejati (ponovo, obećavaju autori). A ovde imate čak 85 smešnih mimova, koji će vam „pomoći da izgurate dan”. Sada znam odakle dolaze svi oni urnebesni mimovi iz Powerpoint prezentacija HR-a na godišnjem sastanku.

3. Zapamtite, ono što je vama smešno nije nužno smešno i drugima.

Tako je, Džoni, nisi Set Mekfarlen, pa da možeš da napraviš rasističku foru koja je zapravo kritika glupavih rasista, već samo zvučiš kao glupavi rasista, i čak da Siniša kaže: „Dobro, nije tako mislio, dobar je on dečko zapravo”, to ti neće pomoći, a ni njemu, pa možda ni ne kaže. Zato samo ne pokušavaj to, okej?

View this post on Instagram

A post shared by Friendly poslovi (@friendly.poslovi)

View this post on Instagram

A post shared by Aleksandar Gavrilović (@salemclaren)

Mimove na stranu, hroničan stres, i naročito stres koji doživljavate na poslu, može dovesti do niza zdravstvenih problema. Zato je jako važno da, sa vremena na vreme, date sebi oduška. Opustite se, onako kako vam najviše odgovara, dokle god je to prihvatljivo u okvirima politike firme i legalno.

Jer fora je što je mala šansa da se stvari same od sebe promene. Teško da će neko doći i reći: „Dobar dan, ja sam nova direktorka. Upravo vam svima povećavam platu za 50 odsto, dodajem još mesec dana godišnjeg odmora, plaćen prevoz do posla, vrtić, imali decu ili ne, baš me briga, možete i sami da sedite tamo i cuclate, samo da ste živi i zdravi. I koliko vas je u kancelariji? Dva, četiri, šest, osam. Osmoro! Okej, osmoro novih zaposlenih dolazi, čisto da se rasteretite. Ne, zapravo, neka bude devet novih, da jedan radi kao libero, kako bi svako od vas, jednom nedeljno, mogao da odluči da ne dođe na posao. Bez ikakve najave ili razloga, samo da ste živi i zdravi.” I neće, uprkos svom mom lobiranju, koje uključuje i pismo Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, biti donet nekakav međunarodni zakon koji zabranjuje upotrebu eksel tabela.

Endi Krejmer mudro citira Pegi Nunan, kolumnistkinju Volstrit žurnala, koja kaže: „Humor je amortizer za život, pomaže nam da primimo udarce.” Tako da napravite pancir od mimova, sakupite čitav arsenal tih istih mimova, i samo rokajte. Jer to je jedino na šta možemo u potpunosti da se oslonimo.

Članak Mimovi: Poslednja slamka spasa na našim poslovima se pojavljuje prvo na Oblakoder.

No, burnout ne pogađa samo mlađu populaciju. Do izgaranja dolazi uglavnom nakon dužeg perioda stresa i nedostatka vremena za dovoljan „predah” od izvora stresa. Prema rečima dr Sande Stanković, psihološkinje i naučne saradnice sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, treba imati u vidu da se duži period stresa ne odnosi samo na poslovno okruženje, iako je to najčešće posmatranje burnout-a.

„Mi danas znamo da se burnout javlja i kod dece i adolescenata kao reakcija na pritiske i zahteve u školskom okruženju, javlja se i kod studenata, ali i kod ljudi koji su nezaposleni i u procesu traženja posla. Takođe znamo da je neformalna briga o starim ili hronično bolesnim osobama (roditelj, dete) takođe potencijalni izvor burnout-a. To se kod nas zove izgaranje negovatelja. Danas govorimo i o roditeljskom izgaranju – u ovom slučaju je roditeljstvo hroničan izvor stresa”, objašnjava Sanda.

Da je to čest slučaj u praksi, pokazala je i Oblakoderova anketa u kojoj je 53,5% ispitanika i ispitanica odgvorilo da osećaju dodatni mentalni teret zbog potrebe da „misle na sve” u pogledu kućnih i porodičnih obaveza, dok je 40,8% njih odgovorilo da ponekad oseća taj teret. Tek 5,7% je izjavilo da nema pritisak te vrste, a najveći deo anketiranih – čak 86,3% činile su žene starosne dobi od 18 do 35 godina.

Gotovo isto toliko anketiranih – 86,1% izjavilo je da su nekad u životu doživeli burnout, ali 58% ukupnog broja ispitanika i ispitanica naveli su da ne umeju da prepoznaju razliku između burnout-a i običnog stresa. 

Koliko stresa prethodi izgaranju?

Burnout je sindrom koji ima tri glavne komponente: jedna je doživljaj psihofizičke iscrpljenosti, druga je distanciranje ili negativizam, odnosno cinizam u odnosu na posao koji radimo ili našu životnu situaciju, a treća se odnosi na učinak – objektivan, ali i na naš subjektivni doživljaj lične vrednosti ili postignuća.

Kako Sanda objašnjava, neki od najčešćih simptoma izgaranja su: doživljaj umora ili iscrpljenosti većinu vremena, doživljaj bespomoćnosti, bezizlaznosti – da nemamo rešenje za trenutnu situaciju, doživljaj poraza, doživljaj da smo sami-usamljeni, cinični-negativni pogled posao, saradnike ili klijente sa kojima radimo, sumnja u sebe, doživljaj neuspeha, prokrastinacija, smanjena produktivnost i efikasnost. Takođe, i doživljaj preplavljenosti, kao da nam je svega previše.

Prema njenim rečima, mogu biti prisutni i razni fizički simptomi (glavobolje, gastrointestinalni problemi, česta razboljevanja) ali oni nisu specifični za burnout, tako da nisu ni ključni za njegovo prepoznavanje.

„Ne možemo reći da postoje neki rani ili prvi znaci burnout-a. Jedno longitudinalno istraživanje je pokazalo da na osnovu na jedne grupe simptoma – na primer, samo iscrpljenosti u jednoj vremenskoj tački, ne možemo da znamo da li će osoba razviti burnout za godinu dana. Ipak, u nekom stepenu je češći razvoj burnout-a kada je prethodno prisutan cinizam-negativizam u odnosu na posao, kao i kada osoba ima doživljaj nepravednosti na poslu”, napominje Sanda.

Upitani na koji način razlikuju stres od burnout-a, anketirani su davali slične odgovore.

„Tokom burnout-a nisam u mogućnosti da funkcionišem i obavljam zadatke, pod stresom mogu, ali uz poteškoće”, glasio je jedan od odgovora u Oblakoderovoj anketi.

Druga ispitanica je odgovorila ovako: „Običan stres je prisutan mnogo češće, često ume da utiče pozitivno i vrlo brzo prođe, naravno uzevši u obzir to da se trudim da ga se rešim i svedem stresiranje na minimum. Burnout me, s druge strane, dovede do situacije u kojoj mi treba ili dosta duža pauza od nečega ili do toga da napravim opšti haos u glavi i prestanem da vladam svim svojim emocijama.”

„Lično, moj burnout traje mesecima, gde se svaka volja ne samo za postizanjem akademskih ciljeva potpuno izgubi, već i sva radost i ponos koji to prate, i generalna volja za životom i druženjem potpuno nestane i mesecima se osećam kao da sam u nekoj gustoj magli iz koje najstvarnije nema izlaza”, podelila je s nama treća anketirana.

Sanda napominje da je stres psihofizička reakcija na neku opaženu pretnju (javlja se u najrazličitijim situacijama – postavljeni rok, gužva u saobraćaju, neplanirane ili nagomilane obaveze, konflikt sa partnerom/kom, kolegom, bolest).

„Individualno je šta su za koga stresne situacije. Stres je uglavnom kratkoročan, međutim kada je akumuliran, hroničan, prisutan tokom dužeg perioda, on može (iako ne mora) dovesti do burnout-a”, podvlači Sanda.

Ipak, važno je, prema njenom mišljenju, na svaki od navedenih doživljaja, odnosno simptoma odreagovati kada ih primetimo jer su nepovoljni za osobu, nevezano od toga da li bi doveli do burnout-a ili ne.

Koji su najčešći uzroci burnout-a?

Burnout, kako Sanda navodi, možemo definisati kao stanje iscrpljenosti, u kome imamo negativan odnos prema situaciji u kojoj se nalazimo, i doživljavamo negativnim sopstveni učinak ili kapacitete.

A evo koje su razloge za burnout podelili anketirani:

„Obaveze u isto vreme na svim životnim poljima. Nepostojeće vreme za odmor ili za neku aktivnost koju ŽELIM da radim samo za SEBE, bez nekog cilja ili poente, već striktno jer se meni radi i pruža mi zadovoljstvo.”

„Velike životne promjene u kratkom vremenskom periodu (prije svega prvi posao i veliki stres na poslu, selidba, vožnja, zdravstveni problemi) su bile okidač za pogoršanje već postojećih problema sa mentalnim zdravljem koji nisu na vrijeme adresirani.”

„Previše posla, nedostatak odgovora na pitanje „čemu sve ovo”; više kriznih situacija o kojima moram da se staram istovremeno; kada puno truda ne dovodi do rezultata, pogotovo kada deluje da nema kraja.”

„Sama radim na svom brendu, preopterećenost, uspeh se ne vidi instant već čekaš mesecima, godinama. Rad na neplaćenim projektima, koji uzrokuju da trošim vreme, a nemam dovoljno para da se opustim i odmorim, pod tim ne mislim na putovanje, nego na mentalni odmor od razmišljanja, previše socijalnih situacija, ne tražim pomoć jer sam navikla da je ne dobijem kad je očekujem i tražim.”

„Burnout se produžava kao prehlada koju odbijaš da odležiš do kraja, već čim ti je prividno malo bolje, ti odmah ubacuješ sebe u nove projekte iz straha da nećeš imati dovoljno para da preživiš u ovoj državi.”

„Potpuno zanemarivanje tela i zdravlja, kao posledica preteranog broja obaveza i odgovornosti; nemogućnost da odbijem poslove i odgovornosti, postavim prioritete i kažem NE.”

„Prenatrpanost obavezama i zadacima koje svaka obaveza nosi. Nošenje sa tim naizgled dobro, ali stalno pod tenzijom zapravo, sa brigom da li ću sve stići. Onda neminovno u nekom trenutku nešto počinje da curi i izmiče, rukama i nogama to držim pod kontrolom i uspešno privedem kraju, ali za dosta stvari sa pitanjem: Po koju cenu ovo radim? Na ivici sam.”

Kako Sanda ističe, istraživanja pokazuju da su žene pod većim rizikom od burnout-a od muškaraca. Smatra se da većem procentu burnout-a kod žena nego muškaraca sa jedne strane doprinosi neravnopravna raspodela kućnih poslova i poslova oko dece, uključujući tu i planiranje i organizaciju kao zahtevne svakodnevne poslove, ali sa druge strane i veći stepen prepreka za napredovanje na poslu i više nepravednosti u poslovnom okruženju, dakle prisustvo diskriminacije ali i seksizma i uznemiravanja na poslu. Takođe je i ranije pomenuta briga o bolesnim članovima porodice najčešće odgovornost žena.

Oblakoderova anketa je pokazala da među 5 najznačajnijih razloga koji dovode do burnout-a ispitanice i ispitanici navode: prekomeran rad i preopterećenost obavezama (81.6%), visoka očekivanja i pritisak za uspehom (69.5%), nedostatak odmora (66.7%), probleme sa balansom između posla i privatnog života (58%), nejasne ili preterano zahtevne poslovne ciljeve (45.4%).

Kako možemo sprečiti burnout i ublažiti posledice istog?

S obzirom na to da do burnout-a dolazi nakon dužeg perioda stresa, Sanda navodi da isti možemo sprečiti tako što ćemo učiti kako da umanjimo stres, i naročito reagovati kada vidimo da smo već duže vreme pod stresom.

Kada je do toga već došlo, burnout neće nestati sam od sebe. Naprotiv, naše psihofizičko stanje se može pogoršati i burnout može uticati sve više na različite aspekte života, kao i na mentalno zdravlje.

Preporuke za sprečavanje izgaranja i ublažavanje posledica izgaranja su, prema Sandinim rečima, iste:

Prvo je briga o sebi, počevši od osnovnog- dovoljno sna, kvalitetna ishrana, fizička aktivnost.

Onda odmor – vreme za odmor u svim formama: od kratkih odmora preko dana do dužih i češćih, do uzimanja bolovanja kada se bolesni. Svakako je preporuka pridati veću važnost slobodnom vremenu, vreme u kojem se isključujete od obaveza i izvora stresa i razmišljanja o istom. Isključivanje sa telefona.

Druženje – povezivanje sa drugim ljudima je uvek preporuka. Povećanje vremena koje provodimo u smislenim aktivnostima.

Menjanje odnosa prema poslu – stavljanje posla u perspektivu.

Smanjivanje količine svih vrsti obaveza – naučiti kako da se kaže: Ne, učiti kako da se postavljaju granice. Umanjiti perfekcionizam. Za svaku novu obavezu osloboditi mesto tako što ćete odustati od neke druge. Promeniti prioritete. Naći pomoć. Delegirati.

Odustati od raznih zahteva prema sebi. Promeniti životnu situaciju i okolnosti kad je to moguće – na primer: Dati otkaz i promeniti posao. Promeniti karijeru. Promeniti svoj način razmišljanja o okolnostima koje ne možemo da promenimo.

Ukoliko je kompanija takva da zaista brine o svojim zaposlenima – tražiti pomoć, razgovarati sa menadžerom ili HR predstavnikom.

„Kao što vidite – spisak preporuka može biti jako dugačak. Važno je imati na umu da je ono što pomaže individualno, odnosno da se razlikuje od osobe do osobe i u zavisnosti od njenih konkretnih životnih okolnosti. Nekada je već samo obezbeđivanje više sna jako teško izvodljivo, ili nemoguće, a to je nešto što smatramo osnovnim. Takođe važno je da “briga o sebi”, kako se to često nalazi u popularnoj literaturi, ne treba da se pretvori u još jednu od obaveza sa našeg spiska, koje radimo jer smo pročitali da treba i radimo na propisan način”, upozorava Sanda.

Najvažnije je, međutim, kako ona napominje, uvideti sledeće – da bi došlo do većine promena, najčešće nam je potrebna promena ustaljenih obrazaca razmišljanja, osećanja i ponašanja. A to je nešto što možemo da uradimo najpre uz pomoć psihologa ili psihoterapeuta.

 „Kada govorimo o ublažavanju posledica izgaranja i radu na sprečavanju narednog izgaranja – moja bi glavna preporuka bila potražiti psihološku pomoć ili psihoterapiju. Na psihoterapiji će se najbolje sagledati šta je sve dovelo do izgaranja, i šta je sve potrebno menjati da bi osoba sebi pomogla, i onda se radi na tim promenama. Neke promene su lakše i brže, a neke će zahtevati duži psihoterapijski rad”, zaključuje Sanda.

Za početak, biće dovoljno da edukujemo sebe kako bismo mogli da prepoznamo kada nam stres pređe u naviku i kako bismo bili u stanju da tu lošu naviku zamenimo nekom boljom.

Ilustracije: Olga Đelošević

Članak Kada stres postane navika se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako je nastala ideja za onlajn savetovalište za studente?

Ideja je potekla od profesora koji predaju predmete koji su u direktnoj vezi sa kriznim intervencijama i  pomaganjem u situacijama masovnih nesreća, Tamare Klikovac i Nikole Petrovića. Oni su inicirali celu priču o savetovalištu tako što su tu ideju predočili nama studentima završnih godina na kliničkom modulu i master studentima. Nama se ideja izuzetno dopala i u kratkom roku smo oformili grupu volontera. Na početku smo svi kao tim razradili celu ideju i napravili plan rada i organizaciju   i vrlo brzo je savetovalište zvanično počelo sa radom. To je ukratko kako je nastalo savetovalište koje ovim putem predstavljamo.

Zbog čega ste izdvojili studente kao grupu?

Smatramo da su studenti posebno vulnerabilna grupa u ovom periodu. Različita očekivanja, nade i aspiracije vezane za budućnost poput redovnog davanja ispita i kolokvijuma, skorašnjeg diplomiranja, izrade diplomskih i master radova naglo su zaustavljena prekinuvši ustaljen tok života. Sve se naglo promenilo, izgubila se struktura svakodnevice, i teško je adaptirati se na takve promene. Teško je prihvatiti činjenicu da se neće ostvariti planovi u predviđenom vremenu.Takođe studenti su grupacija koja se nalazi pod posebnim pritiskom budući da od njih sredina nekad manje, a nekad više eksplicitno očekuje i vrši pritisak da što pre završe fakultet, zaposle se i osamostale, što samo po sebi izaziva stres, a ova situacija pogoršava taj pritisak. Smatramo da smo što po godinama, što po tome što kroz slične situacije prolazimo i sami trenutno najbliži populaciji za koju smo i osnovali online savetovalište, pa se čini da jedni druge najbolje razumemo.

U ovom projektu svi učestvujete volonterski – koliko vas je, koliko imate godina, da li ste svi studenti psihologije i kako izgleda princip rada?

Za sada imamo 25 volontera i dva profesora u ulozi supervizora. Svi smo sličnih godina, uzevši u obzir da grupu volontera čine apsolventi i master studenti, broj godina varira za par godina više ili manje. U svakom slučaju, svi volonteri su studenti psihologije uz dva profesora koji su predavači na katedri za kliničku psihologiju. Što se tiče principa rada, podeljeni smo u razne timove kao recimo tim za komunikaciju sa drugim organizacijama, stranicama, časopisima, tim za vođenje Facebook i Instagram stranice, tim za vođenje mejla i zakazivanja razgovora sa korisnicima i tako dalje. Radno vreme nam je od 10h do 22h tako da smo podeljeni u smene od 4 sata, a u svakoj od njih je veći broj volontera. Trudimo se da u svakoj smeni bude raspoređen približno isti broj volontera, uzimajući u obzir da nijednog volontera ne opteretimo više nego što je potrebno i što on može da podnese. Osobe kojima je potrebna pomoć su slobodni da nam se jave na mejl (ali ne odbijamo ni zakazivanja na društvenim mrežama) kako bi zakazali sastanak u vreme kada njima najviše odgovara. Tim koji je zadužen za zakazivanje proverava koji volonter je dostupan u tom terminu i zakazuje termin kod njega (o čemu volonter biva obavešten u dogledno vreme). Razgovori se mogu realizovati preko Skype-a, audio, video ili tekstualno ili putem mejla, u zavisnosti od toga kako korisnik savetovališta odluči odnosno šta mu je najprijatnije. Razgovori nisu ograničeni na jedan jedini, ali praktikujemo da to bude do tri razgovora po korisniku. Ukoliko su problemi izlaze iz okvira naše kompetencije ili se javi neko iz populacije kojoj naše savetovalište nije namenjeno, mi upućujemo na druge, specifičnije organizacije koje mogu da pomognu.

Vi ste studenti – koliko ste spremni (psihički i znanjem) na ovaj zadatak da pomažete drugima?

S obzirom da smo studenti završnih godina i master studenti, a svi smo izabrali klinički modul, makar što se tiče znanja možemo reći da smo poprilično spremni. Intervencije u krizi u situacijama masovnih nesreća mogu da sprovode i obučeni a empatični  neprofesionalci pod supervizijom iskusnih psihologa. Ovaj model smo imali u organizaciji prve psihološke pomoći koja je pružana žrtvama poplava u Obrenovcu pre par godina.

Svako od nas je kroz studije morao da odsluša ne tako mali broj predmeta o intervencijama u krizi, krizama generalno, savetovanju i psihoterapiji i slično. Kroz te predmete su se provlačile i praktične vežbe, bilo kroz pisanu formu ili odigravanje  situacija. Uz to, dobar deo volontera je stekao znanje kroz obavezne prakse kao i one kojima su se priključili dobrovoljno, tako da smatramo da nam ni praktično znanje ne nedostaje. Online savetovalište je višestruko korisno zato   što sa jedne strane mi imamo praksu za intervenisanje i pomaganjem u krizama a sa druge strane mi pomažemo kolegama i altruistično smo okrenuti  ka našoj zajednici.Što se tiče psihičke spremnosti, dosadašnji razgovori su pokazali da ne nailazimo na kolege koji će u nama probuditi nemir koji ne možemo da podnesemo, kao i da problemi naših sagovornika ne ometaju značajno naš rad. Empatija je na prvom mestu, ali uz to ne dozvoljavamo da nas preplavi patnja drugih jer kao pravi profesionalci nastojimo da budemo dobri pomagači. Trudimo se da volonteri uvek budu fokusirani, spremni za razgovor i relaksirani, uopšteno rečeno spremni za razgovor. Ukoliko iz bilo kog razloga volonter nije u stanju da vodi razgovor zameniće ga neko drugi. Veliku podršku nam pružaju profesori koji su uvek tu sa sugestijama za što bolji rad kao i time što su uvek dostupni ukoliko se javi neko sa problemima koje ne možemo da rešimo (takvih do sada nije bilo, ali smo spremni i na to). Redovno, u toku nedelje , organizujemo onlajn sastanke u kojima razmenjujemo utiske i diskutujemo o tome kako da naš tim tako i online savetovalište što bolje funkcioniše u ovim okolnostima. Tokom sastanka profesori nam pružaju debriefing (vrsta grupne podrške i rasterećenja), tako da za sada sve teče u najboljem redu i nadamo se da će se tako i nastaviti.

Kako studenti mogu da vas kontaktiraju i dođu do vas? Da li je namenjeno samo njima ili i drugim mladima?

Studenti nam se mogu obratiti na mejl psiholoskapodrskastudentima@gmail.com i tako zakazati svoj termin. Trenutno radimo samo sa studentskom populacijom, ali svakako nećemo odbiti nekoga ko nam se javi i ko pripada tom starosnom uzrastu, a da nije student ili da je odustao od studija.

Koje su posebne poteškoće sa kojima se studenti sada suočavaju?

Kao najučestalije bismo izdvojili strah od toga da nekog drugog bliskog zaraze,  posebno osetljive članove porodica poput baka i deka, što je krajnje očekivano i razumljivo. Takođe javljaju se problemi sa koncentracijom, učenjem, organizacijom vremena, poput strukturisanja dana, izrade plana učenja, prokrastinacije i sl.

Koje biste savete izdvojili za studente i mlade – kako da očuvaju mentalno zdravlje i snagu?

Smatramo da je najbitnije da se fokusiramo na ono što je u našoj kontroli i da se tome posvetimo, da se celovito uključimo u aktivnosti koje radimo i da imamo cilj pred sobom, da strukturišemo dan. Ne bi trebalo da odbacujemo negativne misli i osećanja koje su očekivane u ovakvoj situaciji i da bežimo od njih. Valjalo bi da ih prihvatimo i preispitamo i sasvim je okej da se s vremena na vreme jave. Ne bi bilo dobro da im se previše posvetimo i trošimo resurse na njih, da stvaramo sebi dodatnu brigu, da smatramo sebe manje vrednima zbog raznih misli i osećanja.Bilo bi poželjnije da tu energiju fokusiramo na nešto drugo, produktivno i kreativno. I da, sasvim je u redu da damo sebi malo oduška ako se ne osećamo produktivno, važno je da odvojimo vreme za sebe i da se ne preopterećujemo dodatno. Mali predah nikako neće škoditi, naprotiv. Zapamtite, to su normalne reakcije na nenormalne okolnosti!

Članak Psihološko savetovalište studenata za studente se pojavljuje prvo na Oblakoder.