Danas je na YouTube-u objavljena pesma, kao i spot za pesmu Roze – prva „stvar“ koju smo čuli od tebe još od kada si bio član Sinestezije. Da li ovom pesmom najavljuješ solo karijeru?

Miloš Ratker: Ovim singlom sam dokazao sebi da mogu od početka do kraja da izguram pesmu i da to bude na kraju na nivou koji je meni ok. Ona mi je pomogla da testiram nov način rada, da naučim da usnimavam sintisajzere i ritam mašne, miksujem, radim u abletonu, montiram spotove i ne uradim color korekciju jer smara.

Pesma je inspirisana izolacijom u kojoj se svi nalazimo – zašto je baš Roze?

U februaru sam postao tata jedne devojčice koja nam je ceo stan obojila u roze. Mogao bih naravno napisati referat o tome kako se sada osećam iznutra, ali recimo da mi izolacija kraj nje neizmerno prija i tom osećaju dao sam roze boju.

Zbog čega te je ova situacija inspirisala da stvaraš? Kako je nastala pesma i zašto si odlučio da je objaviš?

Od kako smo stopirali rad benda nisam prestajao da pišem pesme. Zasićen gitarama, dugo sam tragao za obrisima novog zvuka, procesom rada, morao sam da učim na više polja koja su ranije pokrivali drugi ljudi. Jednog jutra sam išao da preuzmem kupljenu ritam mašinu preko „Kupujem prodajem“ i to jutro je bitno opredelio sve ovo. Upoznao sam Aleksandra Zeca, synth gurua, koji mi je ponudio odgovore na mnoga pitanja koja su me mučila. Iako sam od tada napravio dosta materijala za neke buduće projekte, inspirisan situacijom, bez unapred izrađenog plana, krenuo sam da radim na ovoj ideji. I za 10 dana je bilo gotovo, od prvog akorda do masteringa. Prosto se sve sa neuobičajenom lakoćom pakovalo – bilo je nekako suđeno da ova pesma, mada idejno najnovija, prva krene napred.

Ko je sve radio na realizaciji spota i pesme? Kako je izgledao taj „rad od kuće“?

U međuvremenu sam se takođe zaposlio u digitalnoj agenciji „Kroon Studio“ koja stvara čuda na polju mobilnih i web aplikacija. Rad od kuće je na tom polju veoma inspirativan i kreacije u timu su se razbuktale. Taj model sam preneo potom i na dane vikenda i stvorio novi koncept. Sve sam snimio u spavaćoj sobi dok je žena nunala bebu. Onda sam ja nunao dok je ona snimala prateće vokale. Spot smo snimili nas dvoje hvatajući momente dok beba spava. Da bi sve to na kraju zvučalo bolje i tehnički pismeno postarao se Petar Rudić. Kliknuli smo idejno, njemu se koncept „izolovane saradnje“ dopao i napravili smo singl bez da samo se čuli telefonom, sa par prepiski preko fejsbuka! Nisam navikao da stvari teku glatko po tom pitanju i neizmerno sam srećan što sam našao saradnika koji se sa lakoćom nadovezuje na moj home-made proces.

Da li si i pre ove pesme razmišljao da se vratiš muzici ili je u pitanju bio samo trenutak inspiracije?

U protekle tri godine, bend i drugari iz benda su mi nedostajali, ali sve nas je život poslao na različite strane da skupljamo neka nova iskustva i završavamo stvari koje su nas čekala dok smo se trudili da izguramo priču. Nismo imali dovoljno sreće u ključnim momentima, ali to je long story za neku knjigu od 250 strana. Ovaj koncept mi pruža mogućnost da budem u muzici i pored mnogo obaveza na poslu i oko posla. Trenutno se nama vremena za svakodnevne probe. Ne obavezujem sebe, stvaram muziku, radim ono što mi najbolje ide. Želim da podelim tu muziku sa ljudima, a za drugo ćemo videti usput. Ne isključujem mogućnost živog izvođenja, ali mi to za sada nije u fokusu.

S obzirom da si pre ovoga bio u bendu – koliko je drugačije kada samostalno stvaraš?

Uvek sam znao šta želim od pesme, ali teško mi je bilo da to objasnim. Nisam muzički obrazovan, samouk sam, nestalan, radim po osećaju i često umem da zbunjujem najbliže saradnike. S druge strane kada ste mlad bend, bez prebijene pare, uvek vam neko nešto čini, a onda vam takva saradnja sužava mogućnost da izgurate stvar „po svom“. Sada je stvar jasna, niko neće uraditi nešto ako to ne uradim sam. Super je to što ne čekam nikog, niti neko mene čeka. Mogu da snimam jedan „tejk“ milion puta ako hoću i da ostavim greške koje meni lično ne smetaju. Proces rada je u početku identičan kao i pre – na gitari napravim osnovne akorde, napišem tekst, a onda prelazim na sintisajzere i razrađujem pesmu udaljavajući je od početne ideje. Veoma je uzbudljivo, jer ne mogu ni blizu da pretpostavim kako će na kraju zvučati, a srećom iznenađujem se uglavno pozitivno.

Od kada ne nastupaš sa bendom scena se mnogo promenila – kako je ti sada doživljavaš? Da li postoji neko koga posebno uživaš da slušaš?

Buč Kesidi pratim od njihovog početka i uživam u njihovom zasluženom uspehu, album nema ni jednu slabu sekundu, mesecima sam ga vrteo i jedva čekam nastavak te priče. Artan Lili je konstantno dobar ko Bajern iz Minhena. Kod komšija bih izdvojio, Svemirko naravno, oba albuma i Porto Morto. Dugačka je lista, mnogo mladih dobrih bendova, tu su i saborci iz Bigza iz vremena Sinestezije, ima šta da se sluša!

Već na prvo slušanje možemo čuti da Roze ima drugačiji zvuk od Sinestezije. Kako bi ti opisao zvuk koji te sada inspiriše? Kakav će biti zvuk Miloša Ratkera?

Sa prelaskom na sintisajzere vratio sam se na osamdesete i preslusavanje od Depeche Mode, Human League, Kraftwark, Soft Cell do opskurnih Minimal Wave bendova. Onda mi je falio malo taj indie vibe, pa sam kroz LCD Soundsystem tragao za spojem analognih sintisajzera i tog nekog brit pop, indie rock zvuka. Na kraju sam sve to provuko kroz lo-fi filter snimanja na gajbi. Ne znam i dalje kom pravcu ću pripasti, to je na onima koji klasifikuju, ali mi se sviđa da to nazovem bedroom synth-pop.

Osim domaćih muzičara – ko te još trenutno inspiriše?

Osim gore navedenih, moj YouTube nudi i Roosevelt, Blood Orange, John Maus-a, Part Time, ali naravno i The Strokes, Cage The Elephant, Tame Impala, Phoenix…

Šta možemo da očekujemo da još čujemo od Miloša Ratkera u ovoj godini?

Sa ovim singlom sam definisao sistem, uz Peru Rudića sam „zatvorio krug“. Pesama ima na lageru. Nigde ne žurim, ali želja je prisutna.

S ozbirom da smo u karantinu, da li bi nam preporučio:

Tri albuma za slušanje u izolaciji: Roosevelt – Roosevelt (2016), Wild Nothing – Nocturne (2012), Phoenix – Ti Amo (2017)
Tri filma za gledanje u izolaciji: Bekas (2012), The Charmer (2017), Marriage story (2019)
Tri serije za gledanje u izolaciji: Stranger things, Dark, Peaky Blinders.
Tri knjige za čitanje u izolaciji: Tri poslednje: „Objava broja 49“ (Tomas Pinčon), „Šta da očekujete u prvoj godini“, i rokenrol biografija – „Stone Roses“.
Tri pesme za slušanje u izolaciji: Buč Kesidi – Tiho, Porto Morto – Hodaj, Dingospo Dali – Slabost.

Članak Roze obrisi novog zvuka Miloša Ratkera se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Pozdrav, Oblakoder ljudi! Sa vama upravo pretpremijerno preslušavamo jednu od pesama sa našeg albuma ,,Nećemo promeniti svet”. U pitanju je četvrta pesma po redu na CD-u. Interesantno je da smo razmišljali da je možda i ne snimimo u studiju, verovatno, jer je nastala među prvima pa smo se naslušali demo verzije. Međutim, ko god je čuo demo, bio je u fazonu da smo potpuni debili ako je ne snimimo. I eto je! Nismo se pokajali. Zapravo se sada i nama dosta sviđa. Preslušajte je i podelite sa nama utiske, dok nestrpljivo čekamo i ceo album u sredu. Javite se bendu u DM (instadram_ _ _), komentarišite na YT, hoćemo da čujemo vaše utiske!”, reči su koje je sastav Dram uputio našim čitaocima.

Singl koji danas zajedno preslušavamo nosi naziv „Nema pravila”, najavljuje album prvenac sastava Dram i bila bi prava šteta ne objaviti ga. On, osim muzičke linije koja, kao svaki pravi indie tera na pokret, donosi jaku priču u svom tekstu. Bend je jasan u svojoj lirici, ne stvara se konfuzija oko značenja teksta, a ono što je najveći adut ove pesme jeste što je vrlo lako poistovetiti se sa njom. Ako ste mladi, ne možete da se ne nađete u situaciji u kojoj niste sigurni kakvo je stanje u vašoj glavi i na koje životne korake da se opredelite. Ako, pak, niste više tako mladi, bili ste i razumete.

Foto: Tatjana Wall

Iako na neki način tekst asocira na mladalačku izgubljenost, vidno je optimističan. Može da vam donese osećaj da vam nije potreban plan životnog puta, da možete da se snađete i u nepredviđenim situacijama, a da ipak izađete iz njih kao pobednik koji je ostvario baš ono što je naumio. Ova tematika ljubavi i mladalačkih ideala motiv je kompletnog albuma, koji će svetlost dana ugledati 25. decembra.

Dram u ovom singlu ima neiskvareni pop zvuk, sa primesama indie rocka i sjajnih synth momenata. Elektro motivi i atmosferične gitare teraju na pokret, dok vokali pesmi daju soul prizvuk i podižu je na kompletno novi nivo. Svi ovi faktori doprinose tome da bend zvuči iskreno i uverljivo.

Preslušajte sa nama pesmu „Nema pravila”:

Autorka teksta: Jelena Ostojić

Članak Preslušajte novi singl benda Dram sa Oblakoderom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pocket Palma – Anja i Luka

Projekat pocket palma je relativno nov na sceni, ali zvuk nam čak i na prvo slušanje zvuči „poznato“. Kako biste ga opisali i na koju muzičku tradiciju se pocket palma oslanja?

Zvuči poznato jer se, za razliku od prijašnjeg projekta Side Projecta, fokusira na zvukove glazbe osamdesetih, ponekad i devedesetih, čak i disco glazbe sedamdesetih, ali prožeto modernim pop i electronica dionicama. Takav zvuk imaju mnogi umjetnici u manje poznatim nišama kao što su vaporwave i synthwave pokret, ali u posljednjih nekoliko godina i na svjetskoj sceni smo primjetili okretanje toj nekoj nostalgiji. Preko izvođača kao što su Mark Ronson pa sve do novih izdanja Due Lipe i The Weeknda, koji na zapadnjačku pop scenu donose nostalgičan zvuk na moderan način. Pretpostavljamo da će se taj zvuk sve više i više širiti i na pop i na alternativnoj sceni kroz sljedećih nekoliko godina.

Kako je u stvari nastala Pocket Palma?

Pocket Palma je bila dugogodišnja interna šala. Prije nekoliko godina, pisanje na hrvatskom nam je bilo poprilično smiješno i nepoznato i uvijek smo pričali o tome kako bi bilo zabavno pokušati nešto takvo, kao iz fore. Međutim početkom ove godine, jedno popodne smo sjeli i pokušali prevesti jednu od synthwave pjesama koju smo imali napisanu na engleskom i zvučalo je odlično, što nas je motiviralo da u roku od samo nekoliko tjedana dovršimo mini album. U nekom trenu to sve je prestalo biti šala i postalo poprilično ozbiljno, a pogotovo nakon što smo se predstavili publici i vidjeli da je feedback bolji nego prije. To nas je još i više motiviralo da radimo na tom retro zvuku. Prošle godine smo se malo odvojili što se tiče umjetničkog stila, svatko od nas je otišao u skroz nekom suprotnom smjeru i nismo se mogli dogovoriti što dalje sa Side Projectom. Synthwave nam je nekako postao dodirna točka i bilo je potpuno osvježavajuće raditi nešto drugačije i pisati na hrvatskom. Sad smo se već navikli i nije nam više ni smješno ni nepoznato i poprilično u tome uživamo.

Nedavno je izašao vaš prvi album „Godišnji“. Zbog čega ste se odlučili za ovaj naziv i koji je lajtmotiv albuma?

Ta prva pjesma koju smo preveli s engleskog je bio upravo „Godišnji“. To nam se činilo kao fora koncept, pogotovo jer smo mislili da bi dobro prošlo kod publike kad bismo tu pjesmu kao singl izbacili taman prije ljeta. Bili smo u pravu jer su svi čekali bijeg od svakodnevice i odlazak na more, pa je „Godišnji“ kao singl dosta dobro sjeo.

Lajtmotiv je definitivno odlazak na more. Cijeli album se vrti oko te nekakve morske vibre, ljetnih ljubavi. Volimo spominjati vodu i more u pjesmama, dosta nam je to sanjivo, a svaka generacija odlazak na more povezuje s lijepim sjećanjima, zabavom, ljubavi, provođenjem vremena s prijateljima.. Mislim da svima u životu treba dobar odmor, a čak i ako si ga netko ne može priuštiti, mislimo da naš album lako ljude transportira na neko drugo, ljepše mjesto.

Kojom pesmom biste se najradije predstavili nekome ko vas nikada nije slušao?

„Godišnji“ dobro predstavlja ono što pokušavamo dočarati ljudima. Puno syntheva, dobra vibra, gitarske solaže.. Taj singl je definitivno pjesma koja predstavlja Pocket Palmu.

Kako nastaju vaše pesme? Odakle crpite inspiraciju za stvaranje muzike?

Nikad nema pravila. Nekad Luka napravi glazbu i tekst, nekad Anja, nekad sjednemo i zajedno pišemo i skladamo. Ovisi o trenutku. Inspiraciju crpimo iz vlastitih iskustava i privatnog života, glazba je uvijek dobar outlet za emocije.

Čini se da je synth zvuk sve popularniji u regionu, ali i da Hrvatska prednjači sa ovim zvukom. Kako vi vidite ovaj fenomen?

Nama je to super jer to znači da će se publika samo širiti i nadamo se da će dio publike doći i Pocket Palmi. Osim toga, i nama je drago slušati domaće izvođače koji stvaraju glazbu kakvu i mi sami volimo slušati. Kao što smo rekli i prije, synth pokret je u brzom rastu i rast će i dalje, što je za nas apsolutno odlična stvar.

Poslednji singl koji ste objavili pred album nosi naziv „ono što nam inače nedostaje“. Šta nam to nedostaje?

Ljubav, prijatelji, sreća, toplina, more, odmor, zabava, glazba, izlasci.. Svaka osoba može sama interpretirati tekst pjesme i kroz nju shvatiti ono što joj nedostaje.

Kako doživljavate muzičku scenu u Hrvatskoj i regionu?

Veliki smo fanovi mnogo izvođača na regionalnoj alternativnoj sceni, koja je već godinama u rastu i postaje sve bolja i zamjećenija. Međutim, još uvijek je dalek put do mainstreama i nadamo se da će se to promijeniti i da će mediji davati više pažnje malim izvođačima. Ima jako puno kvalitetnih pjevača, pjevačica i skupina koji zaslužuju puno više medijskog prostora i pažnje.

Šta trenutno najviše slušate?

Slušamo jako puno synthwavea, izvođače poput The Midnight, Miami Nights 1984, Vice, i slični. Nađe se tu i nešto alternative i post punka, Sam Fender, She Past Away, Bauhaus… Nedavno je izašao novi album Buč Kesidija, vrlo kvalitetan album.

Članak Pocket Palma: nova retrowave energija se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Članak Digitalni kasetofon / 11.10.2018. / ROGI, Marina i Miha se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Naime u pitanju je autorski „projekat“ Marka Vukovića, poreklom iz Đakova, koji trenutno živi u Zagrebu. Marko je sam smislio tekstove i muziku, a do sada je snimio, takođe samostalno, već dva albuma. Ipak, na svirkama nastupa sa pravim bendom – njih petorica čine savršen muški pop bend za mlade tinejdž hipsterke. Bend trenutno čine, sem Marka Vukovića, Antonijo Tali Bošnjak, Marin Toni Tandara, Branimir Brana Blažević i Bojan Bojko Bojkov. Prvi album „Vanilija“ privukao je pažnju javnosti sladunjavim synth pop zvukom za kasno popodne, ceo više-manje (zauvek) u istom tonu i raspoloženju. Drugi album „Tunguzija“ donosi minimalno drugačije, energičnije pesme, doduše različitog raspoloženja. U svakom slučaju momci su protiv žanrovskog etiketiranja, iako je u pitanju neka vrsta synth popa, pa sami sebe određuju kao emo-macho pop bend.

Iako su mi se oba albuma dopala, mislila sam da u Beogradu samo ja i još par ljudi koje poznajem slušamo ovaj bend iz Zagreba. Međutim, pre par meseci iz priča se po gradu izvora saznala sam da bend dolazi da svira u Beogradu i Novom Sadu, dakle ima neku mini turneju, ali i koliko ljudi je zainteresovano za te nastupe. Broj je svakako premašio moja očekivanja, a želju ljudi slušaju Svemirka najbolje ilustruje činjenica da su u KC Gradu  pre početka svirke bile rasprodate sve karte i da ljudi nisu mogli da uđu na koncert, pa su neki pokušavali (i uspevali!) da preskoče ogradu bašte KC Grada kako bi ušli na koncert. Osim toga, na samom koncertu u Beogradu ljudi su se laktali u prvim redovima i vrištali tekstove pesama koje su (skoro sve?) znali. Dakle, očigledno je da još neko, sem ljudi iz mog okruženja, ipak sluša Svemirka.

Kada sam saznala da će bend nastupati dan za danom, u Novom Sadu, pa u Beogradu, rešila sam da obavim jedan mali socijalni pokus. Otići ću na jedan koncert u Novi Sad (za svoju dušu), uraditi intervju sa bendom, pa onda ponovo slušati nastup benda na drugom koncertu u Beogradu (opet za svoju dušu, ali i da posmatram malo više „iz ugla novinara“ situaciju i kvalitet nastupa).

Bend Svemirko nastupio je u petak 29. juna u Novom Sadu, gde sam, kao što sam već pomenula, otišla na nastup za svoju dušu. Prosto, đuskanje uz muziku benda koji slušaš na repeat, u okolini gde te ne poznaje mnogo ljudi je zaista neodoljiva prilika. Nastup je počeo sa zakašnjenjem zbog tonske probe, ali je koncert bio sve što sam želela. Bend je plenio pozitivnom energijom, svi članovi su delovali maksimalno usklađeno, zvuk je bio odličan i svi na bini su delovali skoncentrisano. Svirali su sat i nešto, vidno preznojeni i predani svirci i publici. Novosadska publika ih je zaista sa oduševljenjem dočekala, pa su mnogi, koji nisu mogli da uđu, slušali koncert iz dvorišta kluba CK13! gde je bend nastupao. Nakon toga, članovi benda su izašli u dvorište gde su im posetioci prilazili, razgovarali sa njima, slikali se i uzimali autograme. Uz odličan koncert, takav pristup publici nakon koncerta zaista je delovao i više nego pristojno.

Sutradan, nastup u Beogradu bio je nešto slabijeg kvaliteta. Veći prostor, beogradsko laktanje u prvim redovima i stubovi u KC Gradu koji onemogućavaju svima iz publike da vide binu uticali su na kvalitet doživljaja. Ipak, i beogradska publika je, kao i novosadska, vrištala i skakala do poslednje pesme, dok su pojedinci odlazili u baštu KC Grada da se odmore, najviše od vrućine. Možda se bend umorio, ili je u pitanju bio efekat drugog utiska – bend je ovog puta zvučao dobro, ali lošije i manje koncentrisano nego u Novom Sadu. Sa druge strane, želja benda da komunicira sa publikom bila je izraženija i njihova euforija upadljivija.

Pre drugog koncerta u KC Grad stigla sam sa minimalnim zakašnjenjem, jer je voz iz Novog Sada (naravno) naišao na  prepreke u kretanju. Kada sam stigla u prostor gde je svirao bend, pevač Marko i basista Bojan su se borili sa crvenim zavesama koje stoje iza bine, kako bi namestili scenografiju (svoju, koju nose sve vreme). Simpatično je bilo videti bend kako se trudi oko svakog detalja, pa čak i scenografije. Upoznala sam se sa pevačem Markom Vukovićem i gitaristom Antonijom Talijem Bošnjakom, nakon čega smo seli za sto u bašti KC Grada. Momci su delovali opušteno, a i stigli su u ovaj prostor tri sata ranije, tako da su se uveliko odomaćili. Započeli smo razgovor, koji vam preporučujem da pročitate samo ukoliko želite da upoznate bend u neformalnoj komunikaciji.

Pre manje od godinu dana ste svirali u Beogradu i Novom Sadu, a sinoć ste ponovo svirali u CK13!. Kakvo je to iskustvo bilo za vas ovog puta?

Tali: Ja sam novi član, tako da sam ja prvi put u Srbiji sa njima na nastupima. Meni je bilo dosta dobro. Ljudi su bili dobri, dobra publika. Svi su pjevali i bilo je dosta dobro, ja sam zadovoljan.

Marko: Bilo je kao i prošlog puta samo veće. Jako slična svirka samo još veća, još je više ljudi bilo.

Ovde ste prilično popularni, kakva je situacija u Zagrebu i gde vas još slušaju?

Tali: Slovenci isto dosta vole.

Marko: Vole i Slovenci i u Zagrebu. Mislim, zagrebačka publika je drugačija malo, ne može se tako lako opustiti kao srpska ili slovenačka publika. Ali svejedno mi cjenimo jednako i jedne i druge.

A kakva je beogradska publika?

Marko: Pa beogradska publika je dosta ležerna, nemaju puno nekog strahopoštovanja prema bendu, što se nama sviđa i dosta je, ja bih čak rekao, domaća atmosfera.

Kako vi doživljavate tu svoju, uslovno rečeno, popularnost?

Tali: Pa ne znam, ja znam ovu celu ekipu od ranije, tako da kada sam upao ništa mi nije bilo drugačije, već sam znao ljude. Ali, ne znam. Ne oseti se to toliko.

Marko: Ne oseti se to uopće. Ja mislim da to uopće nije tolika velika popularnost. To je popularnost u tim alternativnim krugovima, koji nažalost nisu toliko veliki. Ako se gleda na području svakog grada, to koliko ljudi prati scenu, ja mislim da to nije neka velika brojka, ali s druge strane zna se desit par puta da mi na ulici neko nešto vikne u Zagrebu. Tandara je nosio moju trenerku pre neki dan, pa su mu se drali na ulici kao „E Svemirko“.

Tali: Ja mislim da utiče dosta to što su pesme na maternjem jeziku, pa automatski svi koji razumeju će to slušati, pa je i šira publika. Domaći bendovi koji pevaju na nekom stranom jeziku ne prolaze baš toliko.

Marko: Ne prolaze ni ovde, ni vani.

Sve što radite deluje dobro upakovano – muzika, tekst, estetika – kao da je sve do detalja urađeno. Koliko je truda uloženo u sve to?

Marko: Pa ne puno. Taman onoliko koliko može da prođe, toliko se mi potrudimo.

Tali: Nije da idemo na probu samo smišljat šta ćemo radit.

Marko: Znaš kad navučeš dva u školi, jedva onako da prođe. Ali ljudima se sviđa.

Čemu više posvećujete pažnju – muzici ili tekstovima?

Tali: Definitivno muzici.

Marko: Mislim, mene osobno tekstovi uopće ne zanimaju. Bitno je da se taj tekst fonički uklopi.

Tali: Bukvalno je još samo jedan instrument.

Marko: Da, tekst je manje bitna stavka.

Dobro, ali koliko vremena ulažete u sve ovo? Da li vam je to primarna stvar u životu?

Marko: Realno ako ćemo tako gledat, mi se dosta trudimo jer dosta vremena sviramo i posvećujemo tome. A s druge strane nama to ne ispada kao neki trud već kao neka…

Tali: Kao, to ti se radi i na to trošiš vrijeme. A ja i Tandara idemo na faks, ali kad nismo na faksu imamo svaki dan probe.

Marko: Ja sam isto student, ja studiram rokerol. Radio sam u Šparu, trebala mi je neka dva tri mjeseca plaća.

Kako nastaju pesme?

Marko: Ja samo radim pesme i meni je jako teško objasniti kako dolazi do pjesama, jer to je neki proces dosta čudan, događa se tako u nekom kratkom roku i ne mogu ja uopće popamtit sve. Tu i tamo nešto dođe, ja sjednem, počnem neku melodiju, nešto mi padne na pamet i tako nastaju pjesme. To ti se jednostavno slaže, kao neki mozaik, neke ideje raznorazne, kužiš, i na kraju funkcionira.

Marko, ti si sam radio na prvom albumu.

Marko: Isto kao i na drugom, isto sve, ali na idućem izdanju ćemo raditi svi zajedno.

Kako će onda nastajati pesme?

Tali: Sad će svako davati ideje, pa ćemo se isto slagati.

Marko: Probaćemo napravit nekakav koncept, pa ćemo videti kako će to zvučati.

Zašto ovaj synth pop zvuk?

Marko: Pa ne znam, meni je to bilo dobro.

Šta vi slušate?

Marko: Ja moram priznati da ja ne slušam ni svoje.

Tali: Imamo sad taj neki bend koji je napravio pjesmu, nisu još ni smislili ime za bend, ali imamo tu pjesmu, pa je puštamo najčešće u zadnje vrijeme. A ne znam šta slušamo.

Da li ćete menjati muzički pravac?

Marko: Verovatno će to malo drugačije zvučat. U kom će to smjeru ići ja ne mogu reć, jer ne znam ni sam. Vidjećemo kamo će to otić. Biće drugačije i treba da bude tako, jer još jedan ovakav album ja mislim da nema smisla.

Koliko je teško ili lako snimati album samostalno?

Marko: Pa meni je lako, zato što, znaš kako kažu – Sto baba, kilavo dite. Kad jedna osoba ne mora se dogovarati ni sa kim, ona samo radi ono što želi. A kada je pet osoba onda se moraju praviti neki kompromisi. Vidjećemo sad, tek sad ulazimo u to sve. Jako je sve nepoznato još uvek.

Što se tiče estetike benda, ko se bavi vizuelnim delom?

Marko: Pa ja. Ne znam, to je jednostavno jedna od stvari koju moraš znat, ako se hoćeš baviti muzikom. Mislim, znati, moraš barem pokušati nešto napravit što se tiče vizuelnog identiteta. To je nešto poprilično bezveze.

Kakve su ambicije benda, da li želite ovime da se bavite u budućnosti?

Tali: Pa idemo u Ameriku i to je to.

Marko: Dok ide ide. Nema tu nekih velikih planova, jednostavno pokušavamo bit u ovom trenutku koliko duže možemo.

Da li vam je neki nastup posebno ostao u sećanju?

Brana (koji u tom trenutku prolazi i priključuje se razgovoru): Ja bih rekao u životu u Rijeci. Prošle godine u Beogradu je isto bilo nevjerojatno dobro, ja sam baš nakon koncerta samo otišao gore, legao na pod i kao smijao se od uzbuđenja.

Kakva je scena u Zagrebu?

Marko: Ma to ne postoji.

Tali: Nas dosta uspoređuju sa ovim Valentinom Boškovićem. Ali oni ne sviraju uživo.

Marko: Ima puno bendova koji su samo bedroom producing, koji ne sviraju live, a to oduzima dimenziju benda. To u biti onda nije bend, to je pesma na Youtube-u. Jer ako ne možeš doći pogledat bend, onda ih ne doživljavaš na taj način.

Tali: Pa to je pokretač scene, kada ti dođeš vidiš to i vau. Barem sam ja tako doživljavao scenu kada nisam svirao u Svemirku.

A kakvi su bendovi u Srbiji? Ko vam je privukao pažnju?

Marko: Pa Rogi, Repetitor, Ti, Dogs in Kavala. Ima više bendova koji se mogu staviti u sličan đir. Tako da ovde ima nekih naznaka scene, dok je u Zagrebu drugačije. Ja mislim da tamo nama dođu ljudi koji ne idu nikom drugom. Uglavnom dosta različiti ljudi dolaze samo na ono, strogo odabrane koncerte.

Koliko ste spotani?

Tali: Dosta je spontano.

Marko: Ali i ozbiljno. To ti je neka luda kombinacija, spontano i ozbiljno.

Zbog čega ste bendu dali ime Svemirko?

Marko: Pa to je najgluplje ime. Baš zato. Ko ne bi hteo čut bend koji se zove Svemirko, ne znaš šta bi to moglo bit.

Bez preterano preciznih i jasnih odgovora razgovor je prošao u smejanju nakon čega se bend vratio scenografiji i tonskoj probi. Iako sam, kao neko ko prati njihov rad, imala još sto pitanja, zbog zgusnutog rasporeda i raspoloženja benda, nije bilo prostora za njih. Svakako, socijalni pokus bio je uspešan. Potpuno je drugačije kada slušate nekoga „za sebe“, i kada upoznate autore. Kako će se bend Svemirko razvijati, još ćemo videti. Iza naglašene nonšalantnosti i duhovitosti benda ipak stoji ozbiljan rad i posvećenost, tako da je pred njima verovatno uspešna muzička karijera. Samo se nadam da se članovi zbog toga neće vinuti u svemirske visine. Jer onda možda neće biti toliko dobri.

Fotografije: Katarina Ćirković

Članak Dve svirke i jedan razgovor sa bendom Svemirko se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iza umetničkog imena Svemirko stoji idejni tvorac Marko Vuković, koji je samostalno snimio prvi album pod nazivom Vanilija u praktično kućnom izdanju. Album je objavljen 2017. godine, a koliki je Svemirko hipster postaje vam jasno kada shvatite da je album objavljen u formi VHS-a. Pošto nije zabavno da stvarate sami, a i zbog nastupanja uživo, Marko je okupio bend koji sad čini Svemirka. Marko se oprobao u još nekim muzičkim projektima, ali bend Svemirko je svakako najuspešniji. Svemirko će uskoro izbaciti novi album, na kome je radio čitav bend, a nedavno su u to ime na Soundcloud okačili prvi singl Meni se ne svira. Zvuk Svemirka najviše podseća na zvuk benda Haustor, te neretko zvuči kao da Marko imitira Rundeka. Ipak, Svemirkov stil je veoma jasno izgrađen, pa deluje da se pesme prelivaju jedna u drugu. Čak i muzički kritičari koji nisu sa regionalnog govornog područja smatraju da je Svvemirko ime koje će obeležiti muzičku scenu Balkana. Iako je Svemirko poreklom iz Zagreba, on se “primio” i u Beogradu i Novom Sadu, te album Vanilija mozete čuti u brojim kafićima u ovim gradovima. Krajem juna bend ima koncerte u oba grada, te preporučujemo da ih obavezno čujete! Iako se kvalitet lajv izvođenja razlikuje od studijskog snimka i mogu se desiti povremeni promašaji na koncertima, harizmatični nastup benda i energija publike garantuju dobar provod. Mi jedva čekamo koncert i novi album!

ROGI

ROGI ili Igor Horozović je beogradski autor iz bloka, koji apsolutno ni po čemu ne deluje prototip čoveka iz bloka, osim po svojoj opuštenosti. U prilog tome govori i činjenica da je svoj jutjub kanal nazvao Natenane Records, te ova izmišljena izdavačka kuća objavljuje njegov material. Želja mu je da jednog dana Natenane Records postane i prava izdavačka kuća. Kao i to da na njegovoj Fesjbuk stranici piše :”Rogijevu muziku već opisuju opuštajućom, a on se trudi da to tako i ostane”. U svakom slučaju ROGI je kreativac, detaljista, što se primećuje u njegovoj muzici, a svojevremeno je bio i pokretač Silence Fest-a. Rogi je objavio svoj album U međuvremenu 2016. godine, a kao i Marko Vuković ceo material je snimio sam, iako za potrebe svirki sa njim nastupa bend. Osim albuma U međuvremenu, ROGI je snimio i druge albume, ali je ovaj svakako najuspešniji i najviše je privukao pažnju pubike. Njegov zvuk je veoma autentičan i najviše liči na muziku Mac DeMarca. Rogija možete ga sresti u Beogradu gde ponekad pušta muziku po kafićima i manjim klubovima, a mi jedva čekamo da izbaci novi materijal.

Sergio Lounge

Kada slušate Sergio Lounge-a osećate se kao da ste sa Super Mariom otišli na more. Na potpuno neverovatan način, Srđan Popov, koji stoji iza lika Sergia poigrava se sa synth zvukom, a najviše gotivi instrumentale. Ipak Sergia možete čuti i kako peva, i to zvuči dobro. Sergio Lounge je Srđanov alter ego – sve što Srđan oseća kao manu kod sebe, Sergio ne oseća. Ime Sergio Lounge nastalo je kao vrsta šale, jer je lounge muzika u Srđanovom umu predstavljala muziku koja je nebitna i koja je potpuno suprotna od svega onoga za šta se on bori kao autor, tako da je ime samoironično, oslanja se na tradiciju lounge muzike, ali radi sve suprotno od toga. Ono što je posebno zanimljivo, sem Sergiove muzike jeste i njegov izgled. Sergio fura naočare za sunce bez jednog stakla, a svira tastaturu, te izgleda kao nju vejv pirat. Srđan je sam isprogramirao svoju tastaturu i pretvorio je u instrument, na jednom nastupu se publici ovaj eksperiment dopao i on je svoju tastaturu zadržao. Sergio je veoma autentičan autor čiji lajv nismo gledali, ali je prvi na našoj to-do listi koncerata. Osim toga Srđan i njegov brat su kao deca imali bend koji je objavio album u izdanju PGP RTS-a i to je album sa najmlađim autorima u istoriji ove kuće, a Srđan je tada imao 10 godina!

Armuši

Za Armuše nismo čuli relativno odavno, kao za prethodno navedene autore, već nam je zapravo jedan od autora koje smo pomenuli na ovoj listi preporučio ovaj sastav (a kakav plot twist!). Ipak, nije prošlo ni pet sekundi slušanja od početka pesme Budim se sa njihovog prvog albuma da bi se mi za nju zakačili. Armuši su pravi electro po, tačnije synth  i to je ono što se čuje. Sastav je nastao 2011. godine u Vrnjačkoj Banji, a u pitanju je kragujevački porodični bend, te su i ime dobili po prezimenu Armuš. U sastavu nemaju gitaru i čine ga samo tri člana, ali to ne umanjuje kvalitet pesama i energije koju muzika nosi. Nakon malog zatišja od objavljivanja albuma, Armuši su pre manje od deset dana objavili spot za novu pesmu Protiv stagnacije. Tekst pesme je buntovan i smislen, kao i svi njihovi tekstovi, što je posebno zanimljivo. Iako se poigravaju sa klavijaturama i synth zvukom, oni su svoju društvenu ulogu shvatili veoma ozbiljno. Nadamo se da je singl samo tizer za album, a pošto neretko sviraju po celoj Srbiji, i da ćemo ih uskoro čuti uživo i bolje upoznati.

Weird Fishes

Weird Fishses su najmanje synth od ponuđenih autora sa liste, mada verovatno jer se još uvek nisu dovoljno okuražili da snimaju više pesama ili ceo album. Ipak u nedostatku mladih synthovaca  odlučili smo se da ih podstaknemo svrstavanjem u ovu listu. Njih možete sresti u Beogradu gde zaista često nastupaju kao cover bend, tačnije akustični dvojac koji svira kavere bendova kao što su Radiohead, Black Keys, Portishead, Kings of convenience itd. Iako spadaju u alternativni rok i indi pop, sa primesama soula, oni imaju i svoju stvar Shades of you (nije Shape of you i nije Shades of blue). Pesma je na engleskom jeziku i ima primese onoga što tražimo kao glavni začin u muzici ponuđenih autora, a to je taj alternativni elektro to jest synth prizvuk. Želimo im da prihvate synth  u sebi i snime album što pre, ako ne, sigurno će ostati makar alternativni. 

Članak Top 5 svežih synth zvukova iz kraja se pojavljuje prvo na Oblakoder.