FOTO: POGODITE KO JE OPET SVIČN’O !!!

Pošto prelazimo na listu, vreme je za gomilu disklejmera:

* Objektivno gledano – svaki čovek je subjektivan, pa tako i ja.
* Rangiranja nema – zabavnije je kad su filmovi razbacani, a i suludo je sve porediti.
* U izbor su ušli filmovi koje možete naći da pogledate. Ako se pojave neki bolji – šta da se radi.
* Dokumentarni filmovi su kategorija za sebe, pa ih zato ovde nema.

Pa, da počnemo da listamo:

Dune (režija: Denis Villeneuve)

Da bi neko od kultne knjige kao što je „Dune” napravio odličan film, mora, pre svega, ozbiljno da se loži na izvorni materijal. Dejvidu Linču je to falilo, jer čovek nije ni znao šta je „Dune” kada je prihvatio da ga režira. Sa druge strane ludila – Hodorovski je toga imao previše, pa su njegove ideje završile kao jedan od najvećih projekata koji nikada nije napravljen. Počelo je ozbiljno da se veruje u to da „Dune” nikada neće postati ono što na filmu zaslužuje da bude, a onda se Denis Vilnev odlučio da se pozabavi time. Uz gomilu odličnih filmova iza sebe (od kojih je svaki vizuelni „MasterClass”) i veliko loženje od svoje dvanaeste godine – ostvarivanje dečačkih snova je moglo da počne.

Radnja ovog filma obrađuje prvu polovinu knjige i prati mladića – naslednika iz velike familije, koji pokušava da otkrije misteriozni put svoje sudbine, dok oko njega bukti rat za proizvodnju najzanačajnije supstance čitavog univerzuma.

Odluka da se prva knjiga podeli na dva dela je bila ujedno jako pametna odluka – jer je neophodno polako i strpljivo uvesti gledaoce u tako kompleksan svet i potpuno luda – jer je dobio zeleno svetlo za nastavak tek nakon što je studio odneo dovoljno velike džakove novca sa blagajni.

U stvaranju ovog spektakla Vilnev se prvenstveno oslonio na svoj najjači kvalitet – kreiranje veličanstvenih kadrova neverovatne lepote. Za potpun doživljaj toga bilo je neophodno gledati ovaj film u bioskopu, jer njegova grandioznost prevazilazi veličinu kućnog ekrana. Da osećaj bude potpun
za sva čula, zaslužan je i legendarni Hans Cimer koji je, kao i Vilnev, odbio druge projekte da bi radio na nečemu što mu je oduvek bio san. Zajedno su taj san uspeli i da ostvare, stvarajući film koji sa punim pravom može nositi status umetničkog dela.

Nama ostaje samo da sačekamo nastavak, uz nadu da će nas jednako oduvati – kao pesak po pustinji.

CODA (režija: Sian Heder)

Koliko god puta da pokušaju da mi prodaju „coming of age” filmsku formulu, mislim da ću toliko puta sa istim entuzijazmom i da je kupim. Nešto tu dira srce na poseban način, dok čovek navija da „ružno pače” pokaže ljudima oko sebe da je to što je njima čudno i neuobičajeno, zapravo nešto jako vredno što prevazilazi okvire ograničenog okruženja.

Radnja porodičnog filma „CODA” (akronim za – dete gluvonemih roditelja) prati devojku završne godine srednje škole koja se oseća zarobljeno po pitanju budućnosti, jer je njenoj porodici konstantno potrebna njena pomoć. Ona je jedini član svoje porodice koji nema problema sa sluhom i
to za nju predstavlja dvostruku otuženost – jer je smatraju drugačijom i u okruženju i kod kuće. Da stvar bude još kompleksnija, potencijalni izlaz iz cele situacije je to što ona poseduje izuzetan talenat za pevanje koji joj može doneti stipendiju na fakultetu. Međutim, zaštitnička porodica jednostavno nema mogućnosti to zaista da razume, što nas dovodi do pitanja roditeljske ljubavi, poverenja, dobronamernosti i protekcije.

Iako se u osnovi nalazi prepoznatljiva formula, ovaj film dobija dubinu postavljanjem specifičnih okolnosti koje su tretirane na autentičan način. Lepo je što su uloge gluvonemih ljudi zaista dobili gluvonemi glumci, dok je glavna glumica provela devet meseci savladavajući znakovni jezik, ribarske sposobnosti i pevanje. Kroz ovo veoma prijatno ostvarenje dodirujemo kompleksne i interesantne teme, ali film istovremeno poseduje izuzetnu duhovitost i toplinu, pa će u trenucima opuštanja imati efekat toplog ćebeta.

The French Dispatch (režija: Wes Anderson)

Nova filmska slikovnica Vesa Andersona je u potpunosti ispunila očekivanja, ali me to dovodi do pitanja – da li je to dobra ili loša stvar i da li Ves već predugo igra na sigurno?

Rekao bih da je prilikom pripreme ovog filma reditelj imao mnogo ideja koje je želeo da vidi na filmskom platnu, ali da je shvatio da neće imati baš toliko vremena, ni prostora da se svakoj posveti pojedinačno. Verovatno je zbog toga osmislio izuzetno zanimljiv format – novinarske redakcije, koji mu omogućava da sve te pričice poveže u jedno ostvarenje, odnosno izdanje.

Tok filma pokriva tri odvojene priče, koje dešavanja u novinarskoj redakciji povezuju u svoje poslednje izdanje. Svaka od priča je potpuno čudna na svoj način i u svakoj se pojavljuje veliki broj izuzetno poznatih lica. Naravno, svaki detalj, svakog kadra, svake priče je tretiran onako kako samo
Ves Anderson to može da uradi – uz neverovatnu estetiku, preciznost i promišljenost.

Ovo je nesumnjivo jedan od najboljih filmova godine. Ono što mene brine je to da li Ves Anderson u svojoj zoni komfora polako postaje previše predvidiv i, čak, pomalo dosadan. Iako mi se svi detalji ovog filma pojedinačno dopadaju, imam osećaj kao da on sam počinje da rimejkuje ili čak parodira sopstvene filmove.

C’mon C’mon (režija: Mike Mills)

Ako pomislite pre gledanja da bi ovaj film mogao da bude pretenciozan, on će u prvih par minuta učiniti sve da vam dokaže da ste bili u pravu. Realno, crno-bela boja ovog filma ne doprinosi ničemu, osim da se odmah upali pretenciozna lampica našeg mozga i kaže nam da se pred nama verovatno nalazi nešto bitno i dobro. Mada, meni ne smeta to, koliko mi smeta ime ovog filma – jer da bih ga otkucao kako treba, moram pola sata da tražim one gornje kvačice po tastaturi.

Radnja filma ima prepoznatljivu postavku u kojoj ujak (samotnjak) dobija neočekivani poziv da pomogne sestri i pričuva njenog sina – svog sestrića na nekoliko dana. Vrlo neobično, energično i zanimljivo dete će pretumbati iz korena njegovu svakodnevicu, ali i stvoriti veoma posebnu
dinamiku prijateljsko-roditeljskog odnosa iz koga će obojica moći dosta toga da izvuku.

Najjači adut ovog filma je njegova prirodnost. Verujem da bar pola scenarija nikada nije bilo ni zapisano, već da su glumci većinu improvizovali. Tu se, naravno, ističe genijalni Hoakim Finiks koji je stvoren za ovakve (mada i sve druge) uloge, a društvo mu pravi odlični klinac – koji je, zapravo,
Britanac, pa je morao da lažira akcenat tokom čitavog trajanja filma (uopšte nisam provalio).

Ovo je jedan od onih sporih, razgovornih, životnih filmova za koje znate da bi „trebalo da vam se svide”. Možda vas oduševe, a možda vam jednostavno budu dosadni (u redu je i to sebi priznati). Kod mene se desilo da mi je par dana (nepozvan) ostao u glavi, terao me da dosta razmišljam i tako svakog dana postajao sve bolji – dok nisam shvatio da mi se baš dopada.

The Worst Person in the World (režija: Joachim Trier)

Film o najgoroj osobi na svetu dolazi iz Norveške i deo je Oslo trilogije u kojoj je se nalaze i filmovi „Reprise” i „Oslo,31st august”. Filmovi nisu povezani radnjom, ni likovima, već težnjom da isti reditelj i scenarista kroz različite priče prikažu živote i osećaje pojedinaca u ovom gradu.

Reditelj je ovaj film nazvao romantičnom komedijom za one koji ne vole romantične komedije. Radnja prati simpatičnu devojku koja u svojim tridesetim godinama ne uspeva da pronađe pravo mesto u svom životu. Mnogo toga joj je prezanimljivo, sve do trenutka kada odjednom prestane da bude. S obzirom da ne uspeva da pronađe ljubav prema sebi, to se odražava i na odnose u kojima se nalazi – što je čini da se oseća kao da je najgora osoba na svetu, iako nije.

Ovaj film u svom ritmu smenjuje sve i svašta – zabavne, tragične, normalne i prečudne trenutke, ostavljajući ukus životne autentičnosti. Podeljen je u segmente, pa su neki od njih slatki i simpatični, a neki trenuci svađanja – toliko realni, da je osećaj kao da se i gledalac nalazi u sred nje. Dodatna doza hrabrosti se postiže time što se vrlo „sirova” priča obrađuje iz perspektive protagonistkinje, na šta nas Holivud definitivno nije navikao. Iako sam u nekim trenucima pomislio da je film otišao dalje nego što mi je ugodno, čak i to bih pozdravio, kao znak da nije pravljeno previše kompromisa. Ovo je film koji je na mene ostavio definitivno najjači utisak prethodne godine.

King Richard (režija: Reinaldo Marcus Green)

„King Richard” je biografski film o Ričardu Vilijamsu (Vil Smit), čoveku koji je više od svega na svetu želeo da njegove ćerke, uprkos svemu što im je stajalo na putu, postanu najbolje teniserke sveta. Bio je potpuno posvećen i spreman da učini sve za taj cilj – osim da povremeno posluša tuđe mišljenje.

Tema ovog filma jeste način na koji su Venus i Serena od devojčica iz geta postale zvezde sporta koji je bio rezervisan za bogate belce. Međutim, prvenstveno, fokus je na pitanju roditeljstva, izazovu kako omogućiti deci nešto što im ne možete omogućiti, kao i o kompleksnosti pitanja: šta je zaista najbolje za talentovano dete – da li forsirati razvijanje talenata do krajnjih granica ili pustiti dete da ima detinjstvo i obrazovanje, kako bi moglo da bude dovoljno stabilno da izdrži karijeru? Ričard je uvek tvrdoglavo mislio jedno, a ostatak sveta „dobronamerno” drugo. Poenta nije u tome ko je bio u pravu, jer na to pitanje nismo ni dobili odgovore, već posmatranje i promišljanje kompleksnosti ovakve roditeljske situacije.

Glavne „kritike” ovog filma dolaze od ljudi koji smatraju da fokus nije trebalo da bude na Ričardu, već na sestrama Vilijams, što bi u odnosu na naslov i temu filma definitivno bila promašena tema. Iako smo mogli da imamo takav film koji bi bio mnogo šablonskiji, stvar je u tome da ne moramo na stvari da gledamo uvek iz najočiglednijeg ugla i nekad je izmenjena perspektiva baš ono što je potrebno da film dobije svežiju notu, dodatnu dubinu i temu.

Iako sam ovaj film pustio da me uspava, ostao sam budan sve dok se nije završio – želeći još.

Drive My Car / Wheel of Fortune and Fantasy (režija: Ryusuke Hamaguchi)

Kako da vam kažem da je „Drive my Car” japanski film koji traje tri sata, a da vi istog trenutka ne prestanete da čitate ovo? Ne znam šta je to u svima nama što nas natera da automatski zakolutamo očima na film koji traje preko dva sata, dok smo istovremeno sposobni da izbindžujemo celu sezonu serije za jedno veče – iako to traje daleko, daleko duže.

S obzirom da je japanski reditelj Rjusuke Hamaguči odlučio da ove godine izbaci dva vrhunska filma, odlučio dam da ih objedinim u ovom izboru.

„Drive my Car” je zasnovan na kratkoj priči Harukija Murakamija i odražava elemente na koje smo kod poznatog pisca navikli. Likovi su pomalo drugačiji, situacije su vrlo neočekivane i svaki kadar je prožet neobično misterioznom atmosferom. Ipak, glavni motiv i sredstvo ovog filma je komunikacija – prikazana na različite načine. O samoj priči vam ne bih otkrivao ništa, jer je bolje upustiti se u nju potpuno nepripremljeno.Kada je o strukturi filma reč – priča započinje četrdesetominutnim uvodom – koji je nešto brži i ispunjeniji radnjom. Zatim se u narednih 2 sata i 20 minuta polako odmotava klupko svega onoga što se prethodno gledalo. Iako će mnogima ovaj film biti prespor i predosadan, siguran sam da će naći svoju publiku koja će ga izuzetno ceniti.

„Wheel of Fortune and Fantasy“ je drugi ovogodišnji film istog reditelja koji u svom središtu ima komunikaciju. Za razliku od prethodnog, ovaj film je dosta kraći i njegovo trajanje je podeljeno na tri kratke priče koje radnjom nisu povezane. Radnja svake od priča se svodi na dijalog između dvoje ili troje likova, uz pristustvo zanimljivih motiva i obrta. Iako su i prve dve priče veoma dobre, treća je na mene ostavila ubedljivo najjači utisak.

Belfast (režija: Kenneth Branagh)

Belfast je priča o tome kako je biti mali i odrastati u malom okruženju u trenucima kada se dešavaju veliki sukobi. Radnja filma je (kao što naziv govori) smeštena u Belfast, u vreme ozbiljnih previranja između katolika i protestanata – pa je situacija bila na ivici građanskog rata.

Reditelj i scenarista Kenet Brana je tada bio samo dečak i pruža nam upravo tu – naivnu dečačku perspektivu koja ne može situaciju u potpunosti da razume, niti da svesno zauzima strane… već da u celom tom ludilu ozbiljno brine o tome kako da osvoji srce devojčice iz škole.

Sve što on u tim trenucima posmatra, radnja nam prepričava – tako da dobijamo uvid i o stanju u njegovoj porodici. Kako izgleda odnos između oca i majke koji se suštinski vole, ali ih okolnosti i nemaština povremeno teraju da to zaborave?

Iako ovaj film pomalo deluje kao jedan od onih koji su u startu napravljeni tako da zabace udicu da dohvate Oskara, smatram da ima dovoljno šarma da mu se to progleda kroz prste. Ovo je jedna lepa porodična priča o odrastanju u ne-tako-lepom okruženju koje pojedinca može da proguta, ako se ne skloni na vreme.

Bilo je prethodne godine dosta dobrih filmova, a možda bi se ovde našli još neki – da su uspeli na vreme da stignu do nas. Dragi ljudi iz budućnosti koji čitate ovo, ne zamerite ako se ispostavi da je zakasneli „Licorice Pizza”, „West Side Story” ili neki treći – najbolji film ikada.

Uživajte u gledanju filmova iz prethodne ili bilo koje godine. Srećna nam svima filmska nova godina!

Članak Najbolji filmovi 2021. godine se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U bogatom programu 27. Festivala očekuje nas više od 70 filmova među kojima su i domaće premijere nagrađivanih „Kelta“ Milice Tomović i „Elegije lovora“ Dušana Kasalice.

U subotu, 27.11. će od 21:30 u sali 1 Kombank dvorane filmom „Benedeta“ Pola Verhovena biti otvoren i novi program Festivala autorskog filma – „Sirovo. Žanrovski autorski film“. Ova selekcija od šest filmova predstavlja subverzivne, hrabe, sulude, neuravnotežene i jedinstvene autorske vizije provučene kroz prizmu žanra.

U nedelju 28.11. od 19:30 u sali 1 Kombank dvorane biće održana i prva projekcija filma „Baksuzni seks ili luda pornografija“ Radu Žudea, pobednika ovogodišnjeg Međunarodnog filmskog festivala u Berlinu koji se prikazuje u okviru Glavnog programa Festivala autorskog filma.

Kompletne informacije o programu nalaze se na zvaničnom sajtu festivala www.faf.rs.

Centralna lokacija festivala tradicionalno ostaje Kombank Dvorana, dok će se program odvijati i u ostalim salama u Beogradu, ali i u drugim gradovima širom Srbije. Prateći svetske trendove, deo programa FAF-a će se odvijati i na onlajnu – na MojOFF filmskoj platformi.

Članak Počinje Festival autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Stoga i floskula „klasičan Andersonov film“ nikada nije imala ni približno negativnu konotaciju. Gledaoci donekle znaju šta od njega mogu dobiti i to što dobiju je, kao po pravilu, uvek odlično. Ali gde, u čitavom tom redu, leži The French Dispatch, Ves Andersenov poslednji film?

U pitanju je film koji, iako sadrži sve ono što ga čini (u nedostatku adekvatnijeg prideva) vesandersonovskim, predstavlja nešto novo, pre svega po pitanju strukture i radnje. I to novo se ne dopada svima, čak ni nekim velikim fanovima Andersonovih filmova. I dok će mu neki gledaoci zameriti zbog toga što nisu dobili ono na šta su navikli, mislim da lepota i kvalitet filma The French Dispatch leži upravo u toj različitosti i činjenici da ovo nije klasičan Andersonov film.

No dobro, možda sam ja previše pristrastan, i to ne samo kao fan njegovog rada, već i zbog same teme kojom se film bavi. Anderson se već u nekoliko prethodnih filmova osvrtao na novinarstvo. U filmu Rushmore, Maks Fišer (Džejson Švarcman) ponosni je vlasnik školskog lista Yankee Review. Takođe, dobar deo zapleta The Life Aquatic with Steve Zissou vrti se oko priče koju reporterka Džejn (Kejt Blanšet) pokušava da izvuče iz ekscentričnog okeanografa Stiva Zisua (Bil Marej). A oni koji su baš jako pažljivo gledali, zapravo – na momente pauzirali The Grand Budapest Hotel, mogli su da primete da su tekstovi u novinama o aktuelnim događajima iz filma napisani po uzoru na prave tekstove.

Međutim, za njegov poslednji film, Anderson je za centralnu temu izabrao novinarstvo i radnju smestio u fiktivni francuski grad Aniji, u prostorije francuskog dopisništva fiktivnog lista Liberty, Kansas Evening Sun. Poznato je da je reditelj veliki ljubitelj i strastveni sakupljač nedeljnika Njujorker i da u svojoj kolekciji ima i izdanja ovog lista iz četrdesetih godina prošlog veka. I inspiraciju za The French Dispatch pronašao je upravo u Njujorkeru, kako u njegovom sadržaju i grafičkom izgledu, tako i u ljudima koji su ovaj list uređivali ili za njega pisali. Lik vlasnika lista, Artura Hauvicera, koga glumi Bil Marej, rađen je po uzoru na Hauarda Rosa, osnivača Njujorkera. Isto se može reći i za novinare redakcije The French Dispatch.

Čak su i priče koje su utkane u film zapravo labavo bazirane na pojedinim tekstovima iz Njujorkera. Naravno, Anderson je svuda ubacio dobru dozu fikcije, čisto kako bi nas podsetio da gledamo njegov film, a ne nekakav biopik. Ipak, tokom 27-godišnje filmske karijere, može se reći da je ovo najbliže stvarnim događaja što je Anderson prišao.

I kakvu je divnu odu novinarstvu uspeo da napravi. Gledajući The French Dispatch, podsetio me je zašto posle toliko godina, i uz sve minuseve, volim ovaj posao, poziv ili čime god da ga smatrate. Podsetio me je zašto toliko volim pisanje, jer nam reditelj pokazuje da nije važno samo to koliko je priča sama po sebi zanimljiva, ili pak opskurna, već je i jako važno ko će je napisati. A možda je i još važnije ko će je uređivati. Naravno, ovo je, baš kao i Andersonov, romantizovan pogled na novinarstvo, ali dozvoliću sebi luksuz takvog ugla gledanja.

Ovo je svakako strukturalno najkompleksniji Andersonov film dosad. Umesto jedne, film sadrži tri kratke priče, koje zapravo predstavljaju tri različita teksta koje nam donose novinari francuskog lista. Vezivno tkivo svih priča je zapravo urednik Hauvicer, koji, sat vremena pre zatvaranja broja, prolazi kroz tekstove sa članovima redakcije. Zapravo, novinari Hauviceru čitaju tekstove, tako da u svakoj priča imamo naratora i to Tildu Svinton, Frensis Mekdormand i Džefrija Rajta. Dobijamo uvid u priče, uz komentare autora i urednika, trenutak pre nego što odu u štampu, a to je, ako ništa drugo, onda barem privilegija.

Tehnički gledano, Ves Anderson i ovim filmom publici predstavlja sve na šta je već navikla – apsolutnu simetriju u kadrovima, doli šotove, pastelne boje itd. Ali unosi i nekoliko novina i bilo je pravo uživanje gledati ga kako se igra različitim tehnikama. Nakon 27 godina od njegovog prvog kratkometražnog filma Bottle Rocket koji je radio sa drugarima sa faksa Ovenom i Lukom Vilsonom, Anderson se vraća crno-belom filmu, koristeći ga da nas transportuje u jednako, makar ljudskom oku, bezbojan svet novina. I kako se različiti tekstovi novinara odvijaju u različitim razdobljima, svaka priča prikazana je u drugačijem formatu slike. Ima tu i kružne kamere i još nekih drugih tehnika snimanja koje, makar za ovog reditelja, nisu uobičajene, ali neka to ostane kao iznenađenje za gledaoce.

Anderson šalje omaž još jednoj novinarskoj praksi, koja se dugo negovala i to naročito u francuskim listovima, a to je strip. Ranije, za događaje na kojima se fotoreporteri nisu našli, a uključivali su očevice koji su mogli da potvrde istinitost priče, koristile su se ilustracije ili stripovi. Isto to radi i Ves Anderson. Zamislite crtani film rađen u stilu Edgara P. Džejkobsa ili Eržea, koji je režirao Ves Anderson i to ćete dobiti. U pitanju je jedna sekvenca od nekoliko minuta, ali iskreno, ne bih imao ništa protiv ni da gledam takav dugometražni film.

Kast je, u ovom slučaju, besmisleno nabrajati, jer je sastavljen maltene od svih glumaca koji su se ikada pojavili u nekom Andersenovom filmu. Logično je da nisu svi mogli da dobiju ni približno jednako vremena na ekranu, ali u The French Dispatch, što je uloga bila manja – bila je bolja. Kristof Volc izgovori jednu rečenicu i to je dovoljno. Edvard Norton ne izgovori nijednu, ali ni ne treba. Ako bih morao nekoga da izdvojim, onda bi to bili glumci kojima je ovo prva saradnja sa Andersenom. Benisiju Del Toru je odglumio najbolju ulogu u poslednjih deset godina, portretišući u najmanju ruku kontroverznog, a u najveću potpuno nenormalnog, umetnika Mozesa Rozentalera. Džefrija Rajta sam obožavao kao Filiksa u Krejgovom Bond serijalu i jedva čekam da ga vidim kao komesera Gordona naspram Patinsona u Rivsovom Betmenu, ali dok se to ne desi, njegova uloga Roebaka Rajta nosiće titulu omiljene. Međutim, Anderson me je prijatno iznenadio i kastovanjem nekih zvezda u usponu koje smo zavoleli pre svega na striming servisima, poput Tohiba Džimoha (Sem Obisanja u Tedu Lasu) i Aleksa Lotera (Džejms u End of the Fucking World). Male uloge, skoro kao kameo pokojnog Stena Lija, ali dovoljne da vam izmame osmeh.

Muzika Aleksandra Deplaa, kao i u prethodnim filmovima, i ovde sjajno funkcioniše. Ali ono po ćemu ću još pamtiti The French Dispatch jeste muzička numera koja se izdvojila – obrada Kristofove Aline, koju na francuskom izvodi Džarvis Koker. Za potrebe snimanja ovog albuma, Koker je sarađivao sa francuskom lektorkom. Samo ću reći da se apsolutno isplatilo, kako Aline ne silazi sa moje plejliste.

Sve u svemu, The French Dispatch predstavlja jedno vizuelno iskustvo koje, u mnogim aspektima, podseća na čitalačko. Ves Anderson nas je transportovao na stranice jednog magazina, raznolikog sadržaja, i čak iako vam se neka priča ne dopadne, to je okej. Koliko god voleo neki list, nikada dosad nisam naišao na broj u kom mi se svaki članak svideo.

Verujem da će nekima zasmetati to što Andersenov novi film nema jednu veliku priču, likove koje mogu pratiti i za koje se mogu vezati. Priznajem, to je nešto što i ja volim u njegovim filmovima, da se se njegovim likovima smejem i plačem, zamišljam njihove budućnosti i pitam se da li su srećni, ili makar srećniji. Ali to mi u The French Dispatch nije nedostajalo, jer sam dobio priliku da prelistam magazin iz prošlog veka, čiji je glavni i odgovorni urednik Ves Anderson. I da mogu, na kioscima bih sledećeg meseca obavezno kupio naredni broj. Zapravo, pretplatio bih se. Ali kako to nije moguće, ostaje mi da film pogledam još jednom u skorije vreme, kako bih preciznije pohvatao sve reference, a i šale, koje sam propustio tokom prvog gledanja. A potom ga odgledam ponovo, relaksiran, samo kako bih uživao u kadrovima i muzici.

Članak Prikaz bez spojlera: The French Dispatch – Predivna oda novinarstvu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ali prođe sve, pa će i ovo… maske će se vratiti na maskenbale, a mi ćemo se vratiti u bioskope. Hajde da vidimo koje ćemo filmove, od tada, gledati na velikom ekranu.

Tenet (režija: Cristopher Nolan) – avgust

Što više čovek saznaje o ovom filmu, to ima više pitanja i to mu je manje jasno. Ono što se iz trejlera može spoznati je da ćemo gledati špijunski triler u kome John David Washington (Denzelov sin) pokušava da predupredi 3. Svetski rat, koji bi zemlju sravnio gore od nuklearnog holokausta. Pored toga, Nolan je osetio potrebu da nam najavi svoj zaštitni znak – poigravanje sa vremenom, prikazujući scenu u kojoj brod ide unazad, automobil se obrće u vazduhu da bi se vratio na četiri točka… ali i u izrečenoj napomeni da se sve što se tu dešava – još uvek nije desilo.

Znajući Nolana, koji je ovaj film nazvao najambicioznijim do sada, sve što uspemo da povežemo u bioskopu će pasti u vodu, tako da se ne treba baviti tim stvarima već samo pustiti filmu da nas iznenadi – jer malo koji reditelj to danas ume da uradi efektno kao Nolan. A kada smo već kod efektonog, zanimljivo će biti videti odsustvo CGI efekata u sceni rušenja aviona. Jer kada su u produkciji stavili na papir koliko bi im novca otišlo na minijature i poigravanje sa zelenim ekranom – shvatili su da će im biti jeftinije i daleko zabavnije da kupe Boeing 747 i stvarno ga sruše u toku snimanja – pa su to i učinili.

Ovaj film deluje kao logičan nastavak Nolanove karijere, za sada najviše podseća na Inception, a u rediteljevom timu ga više porede sa Mementom – ali sigurno ćemo umesto toga dobiti nešto novo i jedinstveno.

Zašto gledati u bioskopu? Zato što je greh gledati Nolana kod kuće.

Fotografija: YouTube Skrinšot

No Time to Die (režija: Cary Joji Fukunaga) – novembar

Da unverzum ima uvrnut smisao za humor, pokazuje nam to što je stavio ogromnu dozu ironije na naslov novog filma o najpoznatijem tajnom agentu na svetu. Daniel Craig bi silno želeo da završi sa Bondom i posle 14 godina okači špijunske spravice o klin, ali se jednostavno nema vremena za to. Ako nam čak James Bond umre u ovom delu, ne treba se brinuti za njega jer će biti reinkarniran dok je sveta, veka i para. Možda će nam baš ovaj deo pokazati ko je njegov naslednik, a šuška se da bi to mogla da bude Lashana Lynch – što bi u velikoj meri promenilo sve ono što znamo o ovom vanvremenskom liku.

Kada je Danny Boyle iznenada napustio projekat, 25. Bonda je usvojio Cary Joji Fukunaga, koji je radio vrlo zanimljive stvari do sada (True Detective, Beasts of No Nation), ali ostaje da vidi kako će se snaći na jednoj od najzahtevnijih pozornica na svetu. Pored poznatog Bonda i pomenute Lashane, film okuplja likove koji su preživeli prethodne delove,a njima pridodaje još zanimljivih lica: Ana de Armas će poslužiti kao femme fatale, dok će u ulozi negativca Christopher Waltz-a dopuniti Rami Malek.

Bond k’o Bond, znamo da nas očekuje grandiozni festival akcionih preokreta koji su bolji – što je ekran veći, a ostaje samo da se nadamo da se neće previše primetiti da se Daniel Craig-u ovo uopšte više ne radi.

Zašto gledati u bioskopu? Zato što deluje fer oprostiti se od najdugovečnijeg Bonda u velikom stilu.

Fotografija: IMDB

Dune (režija: Denis Villeneuve) – decembar

Roman Dune je 1965. godine napisao Frank Herbert i sa pravom nosi kultni status u naučno-fantastičnom žanru. Međutim, nijedna ekranizacija do sada nije uspela da stigne blizu tome. Bilo je raznih pokušaja, a najzanimljiviji je bio kada je ekscentrični Alejandro Jodorowsky želeo da ga pretvori u LSD trip i novu Bibliju, ali je zbog astronomskih troškova dospeo u ćorsokak (pogledajte dokumentarac Jodorowsky’s Dune). Sledeći se oprobao David Lynch 80-ih godina, ali nije imao posebnog uspeha. Urađena je kasnije i mini serija, ali sa skromnim budžetom i odjekom. Tako da se pitanje samo nameće – da li ovaj materijal uopšte može verno i kvalitetno da se prenese na filmsko platno. Odgovor na to pitanje će nam dati Denis Villaneuve.

Denis iza sebe ima samo odlična ostvarenja i njegova poslednja dva filma se spadaju među najbolje naučno-fantastične filmove ovog veka. To su Arrival, gde je nominovan za oskara i Blade Runner 2049, gde se već susreo sa ogromnim pritiskom kultnosti i pružio nam jedan od vizuelno najatraktivnijih filmova svih vremena. Gledajući prve fotografije filma Dune, čini se da sve ide u pravom smeru. O samom fimu se još uvek ne zna puno, jer nismo dobili ni prvi trejler, ali odličan ansambl glumaca – Timothee Chalamet, Rebecca Ferguson, Oscar Isaac, Josh Brolin, Stellan Skasgard, Zendaya, Javier Bardem… okupljenih oko „reditelja bez greške“ daju puno razloga za optimizam i odlazak u bioskop.

A dok čekamo Dune, slobodno pogledajte bilo šta iz Denisovog opusa, ni sa jednim filmom nećete pogrešiti.

Zašto gledati u bioskopu? Zato što će garantovano da pršti od lepote.

Fotografija: IMDB

A Quiet Place 2 (režija: John Krasinski) – septembar

Kada se pojavio prvi A Quiet Place, bilo je dosta čuđenja jer niko nije očekivao da će Jim iz serije the Office (John Krasinski) praviti horor film. Retko ko je i znao da mu je žena Emily Blunt, koja tu igra glavnu ulogu. Pa se tome pridodala i neuobičajena činjenica da je više od 90% filma u tišini… Ali moje čuđenje je prestalo u bisokopskoj sali gde sam očekivao dosta mljackanja i komentarisanja, a zapravo je čitava publika utihnula i u potpunosti se utopila u tišinu ovog filma – za jedno od najboljih bioskopskih iskustava mog života.

Film je svuda i po svim parametrima prošao odlično. A kako to biva u holivudskom filmskom sistemu, gde ima pare – ima i vatre, pa je vrlo brzo najavljen i nastavak koji nam uskoro stiže. U novom delu pratimo ostatak Abbott porodice koja napušta farmu i odlazi na putovanje kako bi, verovatno, pokušali da pronađu ostatak čovečanstva. Ono što već znamo je da će sresti plavookog Cillian Murphy-a, koji baš i ne deluje kao dobra osoba za upoznati u post-apokalipsi, mada možda samo tako deluje na prvi pogled (ovde se umešalo gledanje serije Peaky Blinders) i ostaje da vidimo da li će porodica pored čudovišta pronaći i čudovišno u ljudima – što je negde i najavljeno završnom rečenicom trejlera – Ljudi koji su ostali, nisu ljudi vredni spasavanja. Pored toga, film će nas odvesti i u prošlost, gde ćemo dobiti dodatan kontekst i saznati kako je uopšte i došlo do apokaliptičnog scenarija.

Prvi deo je bio iznenađujući hit i kako je John Krasinski izjavio – kada je pisao scenario nije ni razmišljao da će možda nekada imati i nastavak. Ali stvari se menjaju, pa ćemo videti kako će se mladi reditelj nositi sa daleko većim očekivanjima.

Zašto gledati u bioskopu? Zato što se zbog ovakvih filmova ide u bioskop. Samo pazite koga vodite.

Fotografija: IMDB

The French Dispatch (režija: Wes Anderson) – oktobar

Deluje da Wes Anderson uopšte i ne snima filmove, ne angažuje glumce, ne piše scenarije… već da postoji neki paralelni univerzum gde se stvari jednostavno tako odvijaju – ti uvrnuti likovi tako žive, a kamera to samo beleži i šalje nam u preslatkom OCD simetričnom pakovanju ispunjenom pažljivo odabranim bojama i najsitnijim detaljima. Iz tog čarobnog sveta nam uskoro stiže novo ostvarenje pod nazivom The Franch Dispatch.

Radnja filma, koliko je sada poznato, prati uredništvo francuskog nedeljnika koje želi da u svom izdanju obuhvati najbolje 3 priče iz prethodne decenije: o umetniku na doživotnoj robiji, o studentskim protestima i o slučaju kuvara i kidnapovanja. Kao i uvek kod ovog reditelja, na ekranu će se pojaviti više glumaca nego što se  može pobrojati, ali se mogu klasifikovati kao: starosedeoci (Bill Murray, Adrien Brody, Owen Wilson…), novopridošli (Timothee Chalamet, Saoirse Ronan…) i epizodni povratnici (Wiliem Dafoe, Edward Norton…).

Wes Anderson je postavio standard svog umetničkog stvaralaštva koji već godinama uspešno održava. Nema tu više neke posebne inovativnosti, ali verujem da je niko ni ne priželjkuje. Realno će svi biti zadovoljni ako bude pravio ovakve filmove do kraja svoje karijere.

Zašto gledati u bioskopu?  Jer ćete moći da vidite svaku sitnicu koja stoji pod savršenim uglom.

Fotografija: IMDB

Wonder Woman 1984 (režija: Patty Jenkins) – oktobar

DCEU je pokušao da uskoči na superherojski brzi voz koji je MCU pokrenuo, ali je uspeo samo jedva da se zakači jednom rukom za njega. Tom prilikom mu se kofer otvorio i nepovratno su poispadali stripovi (Man of Steel, Batman V Superman, Suicide Squad, Justice League), a samo jedan je uspeo da kroz prozor uleti u voz. To je, naravno, Wonder Woman. Od tog filma se najmanje očekivalo i verujem da su, bez mnogo ambicije, samo želeli da je postave za film Justice League. Ali kada su angažovali Patty Jenkins (Monster), rediteljku ozbiljno zagriženu za ovu priču, koja je htela da dokaže mnogo toga, stvari su se okrenule. Uspela je da napravi superheroja od supermodela (Gal Gadot), vrlo pristojan film i mnogo para. Sada sledi druga runda.

Radnja filma nas pomera 70-ak godina unapred i odlazimo iz rovova Prvog svetskog rata u orvelijansku 1984 godinu. Amazonku vreme ne dotiče, pa izgleda odlično kao i uvek, ali je misterija kako je njen momak (Chris Pine) preživeo sve ovo vreme – to će nam valjda film otkirti. S obzirom da je postavka u 80-im godinama, pripremite se za prštanje nostalgije, ali je utisak da je taj voz prošao pre koju godinu. Što se radnje tiče, ne zna se puno, osim da će biti dva negativca – Cheetah, koju glumi komičarka Kristen Wiig i Max Lord koga glumi Oberin/Javier Pena/Mandalorian – Pedro Pascal.

Pitanje je da li će Wonder Woman odneti još jednu pobedu ili će ostati upamćena kao „One hit Wonder“.

Zašto gledati u bioskopu?  Zato što će biti jako dobro. Ili jako loše. Teško između.

Fotografija: IMDB

I sada bi moj unutrašnji TOP-ŠOP želeo da se oglasi i kaže – ali to nije sve! Pored nabrojanih, biće tu još mnogo zanimljivih filmova, pa bi red bio da se bar pomenu još neki:

West Side Story – Spilberg odlučio da zaigra pod stare dane i snimi rimejk mjuzikla.

Black Widow – MCU se setio da još uvek nije štiklirao „ženski glavni lik“ kolonu, pa vraća vreme unazad.

Mank – David Fincher umesto zombija (WWZ2) snima biopic o scenaristi Citizen Kane-a.

Soul – Pošto je obradio teme smrti (Coco), emocija (Inside Out), Pixar će nam govoriti o duši.

Mulan – Milionita po redu Diznijeva ekranizacija monetizacija klasika, ali bar neće biti pesama.

Top Gun: Maverick – Pošto smo se svi pitali kada će nastavak (niko se nije pitao) – sada ga dobijamo.

Ovo su bili najzvučniji filmovi koji nam stižu u bioskope kad ovo ludilo prođe. Biće ponešto zanimljivo za svakoga. Do tada se čuvajte, pa se vidimo u bioskopu.

Članak Koje filmove gledamo u bioskopu do kraja godine? se pojavljuje prvo na Oblakoder.