Konkretno: o četrnaestogodišnjoj Eli (Bela Remzi) i pedesetšestogodišnjem Džoelu (Pedro Paskal) i njihovoj potrazi za naučnicima koji rade na leku protiv zombi infekcije. Manje konkretno: o svemu. Koliko je lako da se čitav svet uruši usled pandemije (u TLoU univerzumu, gljiva kordiceps je zaslužna za pojavu zombija, ali u početnim epizodama nije teško uočiti paralelu sa širenjem kovida; posebno je zastrašujuća scena u drugoj epizodi kada jedna doktorka savetuje bombardovanje čitave Džakarte), koliko toga što nas čini ljudskim bićima zavisi od prisustva i podrške drugih a koliko od nas samih, koliko je teško preživeti u okolnostima borbe za svaki korak, a još teže voleti. Uz to, naravno da i ova serija o zombijima govori o otuđenosti savremenog čoveka, te su zombiji prosto metafora za sva zla koja se na nas svakodnevno okomljavaju, a pravi živi leševi smo u stvari mi sami jer branimo sebi da osećamo svet do kraja, čime dopuštamo sebi da umremo prije smrti. Dakle, ovo je uobičajena poruka svih sadržaja datog žanra, s tim da kada Eli u jednom od retkih momenata introspekcije naglas kaže šta je njen najveći strah (spojler: da će ostati sama na svetu), to kratko priznanje je toliko upečatljivo i na pravom mestu postavljeno, da publika ne samo da se plaši zajedno sa njom, već isti taj strah može da osvesti i u sebi. Ako se samo ovlaš osvrnemo na The Walking Dead, setićemo se da godine i godine lupetanja tamošnjeg protagoniste Rika Grajmsa (Endru Linkon) nisu mogle da postignu ni 5% ovog efekta. U čemu je onda caka? U tome što autori TLoU insistiraju na razrađenoj karakterizaciji. Serija (kao i igra) ima samo dvoje protagonista koji zajedno idu kroz svet i sreću, ostavljajući za sobom sve druge likove. Zato Džoel i Eli mogu da ostvare tako jaku vezu jedno sa drugim, kao i sa publikom, kroz samo devet epizoda. Niko drugi se ne zadržava dovoljno dugo da bi tu vezu ugrozio.

Pedro Paskal kao Džoel i Bela Remzi kao Eli

Koautori TLoU su Kreg Mazin (pre ovoga je radio na odličnoj mini-seriji Černobilj) i Nil Drukman (tvorac video-igre), te možda i ne čudi što su zajedno uspeli da proizvedu izuzetno kvalitetnu narativnu strukturu koja je pritom ostala verna izvornom materijalu. Ali ono na čemu sam im najviše zahvalna je to što su glavni pokretač radnje — zombije — prilagodili televizijskom mediju. Tako tenzija od sveprisutnih zombija koja se oseća u igri (i koja je za tu vrstu sadržaja primerena jer igrač kontroliše akcije junaka i može da bira kako će se suočiti sa neprijateljima), u seriji opstaje upravo u njihovom odsustvu. Zombiji u TWD su vrlo brzo izgubili svoje zastrašujuće/preteće osobine jer su autori počeli da ih tretiraju kao puke štetočine, ili još gore, kao rekvizite. Međutim, Mazin i Drukman bili su pametniji. Kada je u pitanju neinteraktivan sadržaj, napetost se najbolje održava kroz princip manje je više. S obzirom na to da u nekoliko epizoda zombija uopšte i nema, scene u kojima se pojavljuju ostavljaju mnogo veći utisak na publiku i zapravo verujemo da su junaci u pravoj opasnosti i da će svaki susret sa neživima ostaviti posledice – kako na junake, tako i na nas.

Nisam igrala TLoU, ali odgledala sam snimak cele igre na Jutjubu. Ono što me je najviše šokiralo jeste to koliko je ključnih scena zapravo skoro potpuno preneseno iz igre u seriju, uključujući i muziku. Uprkos tome što su me neke igre (npr. Ghost of Tsushima) oduševile u prethodnih par godina, prosto nisam očekivala da priča deset godina stare video-igre može da bude na toliko visokom nivou. Ono što su za mene najbolji momenti u seriji (celokupna peta i sedma epizoda: posebno Džoelovo pucanje sa prozora, razgovor između Eli i Sema, igranje Mortal Kombata na arkadnoj mašini; kao i ponovni susret Eli i Džoela u osmoj epizodi), zapravo su samo preuzeti iz igre, uz odgovarajuće intervencije na planu tempa pripovedanja i širenja konteksta — u igri se sve prebrzo dešava, a serija zahteva više vremena da se konflikti zakuvaju i svet izgradi. Dakle, pravo iznenađenje, bar za mene, ne krije se u tome koliko je serija uspela, već u tome što je industrija video-igara toliko napredovala da može da iznedri intrigantne priče i umešne transmedijalne autore.

Pedro Paskal glumi i u seriji The Mandalorian, u kojoj njegov lik brine o svemirskom siročetu

A šta kažu dugogodišnji ljubitelji video-igre? Njima najviše smeta inkluzivnost koju smatraju isforsiranom i zbog koje im je serija previše woke. I zaista, TLoU obiluje inkluzivnošću ne samo ispred (likovi različitog etničkog porekla, sa invaliditetom, ženski likovi koji u igri ne postoje, višekratno osvrtanje na problem menstruacije u postapokaliptičnim uslovima, itd.), nego i iza kamere (šestu epizodu režirala je Jasmila Žbanić: neuobičajeno je videti eks-ju reditelja, a još ređe rediteljku, u Holivudu). Vernim fanovima igre ipak najviše smeta to što se u čak dva navrata govori o kvir odnosima, te su te epizode zasuli negativnim ocenama. Zanimljivo je da su obe ove epizode zasnovane na događajima iz igre, s tim da treća (tzv. departure epizoda, koju mnogi TV kritičari smatraju najboljom u celoj sezoni) oslikava istoriju odnosa koji se u igri pominje samo usput, dok nam sedma epizoda predočava priču iz igre (zapravo iz dodatka TLoU: Left Behind) maltene kadar po kadar. Prema tome, ovakvim zamerkama nema mesta. Ali to ne znači da je serija sama po sebi savršena. Prve dve epizode su sporije i zahtevaju više strpljenja u odnosu na ostale, osma nas upoznaje sa antagonistom koji deluje izuzetno neuverljivo (ovo mi je ujedno i najslabija epizoda), a deveta epizoda čini se prilično zbrzano.

Ipak, sve mane padaju u vodu kada na površinu ispliva najveći adut ove serije, a to je njeno preispitivanje koncepta ljubavi. TLoU je ovime na tragu druge dve postapokaliptične serije HBO produkcije – The Leftovers (Ostavljeni) i Station Eleven (Stanica jedanaest) – pri čemu mislim da je prva još uvek neprevaziđena, a druga previše hermetična i često pretenciozna. Nego, kakve sad veze ima ljubav sa zombijima?

I zombi bi zaplakao!

U svetu u kome ljudi padaju kao pokošeni iz epizode u epizodu, pravo je čudo što iko od likova ima ikakvih kapaciteta da brine o drugoj osobi. Još je veće čudo kada se uspostave odnosi uzajamne ljubavi. Serija nam daje nekoliko primera partnerskih odnosa, ali veći akcenat stavlja na porodične odnose (posebno između braće i sestara), dok je najveći akcenat na odnosu Džoela i Eli i ljubavi između (surogat) roditelja i deteta. Ovaj odnos se razvija tokom svih devet epizoda da bi najzad kulminirao u poslednjoj, kada (blagi spojler) Džoel otkriva da mu je briga i ljubav prema Eli dala nadu i novu šansu za život. Način na koji Džoel to Eli daje do znanja odlično je konstruisan. U skladu sa svojim karakterom, on ništa ne kaže otvoreno, već izokola nagoveštava da ga je Eli spasila/zacelila. Ima tremu da kaže koliko mu Eli znači, a sa njim i gledaoci. Ne pamtim da li sam u skorije vreme videla dirljiviju scenu, svakako ne u ovom žanru.

Međutim, mogućnost ljubavi u postapokaliptičnim uslovima nije nešto što autori uzimaju zdravo za gotovo. Oni nam pokazuju i naličje ljubavi u ovom surovom svetu. Imamo priliku da vidimo dokle su ljudi spremni da idu da bi spasili voljenu osobu, pa i po cenu kršenja viših načela. Da li je opravdano naškoditi drugima da bi se zaštitila voljena osoba? Da li je u redu ubiti jednu osobu ili je u okolnostima gole borbe za opstanak dozvoljen veći broj žrtava? Da li nekoga volimo više ako zbog te osobe ubijemo više ljudi? Gde je granica i da li uopšte postoji? Takođe, veliko je pitanje da li bi se ikakva bliskost uopšte razvila između Džoela i Eli da oni nisu toliko usamljeni (on je otac koji je izgubio dete, a ona siroče) i da im životi nisu u svakodnevnoj opasnosti. I autori nam ne daju da ovo pitanje izgubimo iz vida.

(Slede spojleri o petoj i devetoj epizodi.)

Eli i Sem (Kejvon Vudard) čitaju strip u kome je glavna uzrečica „izdrži i preživi“ („endure and survive“)

Gotovo odmah nakon Džoelove nežne izjave ljubavi u poslednjoj epizodi, scenaristi nas maltene ošamare scenama u kojima Džoel spasava Eli tako što usput pobije gomilu ljudi. Gledajući ovo, ne možemo a da nemamo pomešana osećanja. Sa jedne strane želimo da protagonisti prežive, a sa druge strane – po koju cenu? Autori serije uvode ovu problematiku već na polovini sezone, u petoj epizodi. U njoj dolazi do, u izvesnom smislu starozavetnog, sukoba između Henrija (Lamar Džonson) i Ketlin (sjajna Melani Linski), vođe pokreta otpora u Kanzas Sitiju (u igri ovoga uopšte nema). Henri je ubio Ketlininog starijeg brata kako bi obezbedio terapiju za svog mlađeg brata Sema (Kejvon Vudard) koji je oboleo od leukemije, i Ketlin želi da im se osveti po principu oko za oko, zub za zub. Tokom njihovog suočavanja, Ketlin postavlja izuzetno važno pitanje: da li je život njenog brata bio manje vredan od života malog Sema? Onda zaključuje da je Sem možda prosto trebalo da umre jer i deca umiru. Šta Sema razlikuje od druge bolesne dece? Ovo je ključna scena čitave sezone jer možemo da razumemo motivaciju obe strane i jasno je da niko tu nije apsolutno dobar lik – osim dece (očigledna je paralela između Sema i Eli). I Henri i Ketlin su spremni da ubiju za porodicu. Ljubav koju osećaju je na kraju ipak posesivna i sebična, i pretpostavljam da svako od nas može da razume njihove postupke. Ovo sučeljavanje anticipira krvavi pir iz poslednje epizode: Džoel spasava Eli od smrtonosne operacije potrebne da bi se napravila vakcina protiv kordicepsa. Koliko god da ta operacija zvuči sumnjivo i kao nekakva bedna prevara, Džoel ne samo da ubija silne nesrećnike, već time što bira da spase Eli, ujedno bira i da ne spase čovečanstvo. Ali još važnije od toga, ni doktori ni Džoel ne dozvoljavaju Eli da napravi izbor – ona leži bez svesti. Obe strane odlučuju umesto nje, kao što Henri odlučuje umesto Sema. Biti voljeno dete u svetu TLoU je i slamka spasa, ali i teško breme.

Koliko je Džoelov masakr (ne)opravdan ostaje na gledaocima da (ne) odluče, ali ovakav razvoj događaja odlično priprema teren za sledeću sezonu: da li će Eli biti zahvalna Džoelu ili će mu u nekom trenutku zameriti na tome što je uradio – navodno za nju, a u stvari za sebe, zbog krivice koju oseća još od smrti svoje ćerke? Sigurna sam da odgovor neće biti jednostavan i nadam se da nećemo predugo čekati da ga vidimo. Endure and survive!

Članak The Last of Us: Voli prije smrti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

10. Elden Ring

Nesumnjivo, Elden ring je izuzetan fenomen koji je držao pažnju mnogima, i pored činjenice da je igra izašla u februaru. Obično se zadesi da se ovi „rani” naslovi zaborave, no mnoge nagrade za igru godine koje je ER pokupio govore drugačije. U pitanju je igra otvorenog sveta, prva tog tipa od velikog japanskog developera FromSoftware koji je poznat po ozloglašeno teškim igrama iz Dark souls serijala. Elden ring nudi svež obrt na staru formulu, šarenolik svet prepun rupa, pećina, prolaza, opasnosti i misterije. Pošto je Džordž Martin odlučio da još jednom prokrastinira od rada na svom serijalu Pesme leda i vatre, ovde je pripomogao u izgradnji sveta, i definitivno se može osetiti njegov dodir… ako ništa makar zbog incestuoznih veza, sličnosti u imenima likova, ali i duboko izgrađene istorije sveta koja nam je ispričana na tipičan način souls igara – kroz opskurne opise predmeta, geografiju i razne simbole koje potom brojni strastveni igrači tumače po forumima i komentarima youtube videa.

9. Norco

Norco izdvajamo kao pretežno tekstualnu avanturu sa osobenim grafičkim pixel-art stilom, i izuetnim šarmom. Međutim ovaj šarm ne odiše lepotom koliko teškim mirisom prosutog ulja umirućeg industrijskog predgrađa na jugu Lujzijane. Možda čak ova igra najbolje i otelovljuje ideju Velikog američkog romana, koji je recimo uspešno sproveden dosad možda samo u jednoj TV seriji – The Wire. No i pored filozofskih tema koje prožimaju priču, ona poseduje intimni, sirovi karakter i bogatu lepezu likova sa kojima komunicirate.

8. Stray

Neke igre su osuđene na neminovni uspeh. Pošto mačke dominiraju internetom od njegovog začeća, prosto ne čudi što je igra u kojoj kontrolišete mačku osvojila mnoge, i pored toga odnela brojne nagrade kao najbolja indie igra 2022. godine. Takođe, u prilog joj ide i sjajan vizuelni stil postapokaliptičnog sajberpank sveta kroz koji se naš narandžasti mačor protagonista kreće, atmosferična muzika i naravno, posvećeno dugme za mjaukanje. Iza ove lepe fasade svakako se krije dobra igra sa dovoljno misterioznom, ali i emotivnom pričom koja uvlači igrača u svoj polurazrušeni svet – koji i pored stanja raspadanja ipak nudi osećaj topline doma u kojem mačka udobno može smestiti svoje šape.

7. Plague Tale Requiem

Nastavak svake kultne igre ima veliku obavezu da ispuni i prevaziđe očekivanja fanova originala. To je slučaj sa ovim naslovom koji vešto gradi mehanizme i priču na osnovama temelja svog prethodnika. Još jednom je fokus na devojčici Amisiji koja vodi svog bolesnog brata kroz srednjevekovnu Akvitaniju kojom vlada kuga. Ono što igru izdvaja od ostalih naslova jeste fokus na šunjanju umesto na direktnom sukobu – iako u odnosu na prethodnika, Requiem svakako nudi širok dijapazon opcija i za nasilno suočavanje sa neprijateljima. Emotivna priča stavlja još veći fokus na odnosu devojčice koja se ponaša kao zaštitnik, i njenog mlađeg brata. A da, takođe možete kontrolisati ogromne horde pacova, to je uvek plus.

6. Blacktail

Jedno od iznenađenja pred kraj godine, Blacktail nas uvodi u magični svet slovenskog folklora u kojem rekontekstualizuje mit o Baba Jagi na inovativan način. Šarenolik grafički stil odlično se sukobljava sa dubokim moralnim dilemama koje igra redovno stavlja pred igrača, i gde je svaki potez dovoljno uticajan da može da načini drastične promene u svetu. Postoji opšta podela na biranje mračne i svetle strane, ali sami izbori su dovoljno dvosmisleni da nikada nećete biti sigurni da li činite dobar izvor za vaš odabir strane, ili će vam se obiti o glavu. Mehanizmi igre pozajmljuju dosta od drugih naslova, i iako ne donosi ništa novo na tom polju, mešavina survival/crafting mehanika, walking simulator-a i avanture, dovoljno je pitka da igrač može da uživa dok upija lepotu sveta ispunjenog ambivalentnim moralnim izborima.

5. Horizon: Forbidden West

Čini se kao da je ovo godina maestralnih nastavaka voljenih igara, i Horizon:FW nije izuzetak. Iako se za kompleksniji sistem borbe može reći da je možda prenatrpan za neke igrače, druga unapređenja ovu igru čine izuzetnom u toj meri da se ostale mane lako mogu zanemariti. Pre svega, monotonost izraza lica prethodne igre ovde je nepostojeća, već smo suočeni sa drastičnim poboljšanjem tehnologije tako da facijalne ekspresije izgledaju realnije nego ikad! Toliko realne da su mnogi gejmeri bili uzrujani zbog paperjastih dlačica na licu glavne junakinje, međutim činjenica je da mnogi od njih još treba da nauče da žensko lice nije glatko kao jaje, i da ovo samo prikaz unapređenja tehnologije koja može da ide u korak sa realnošću. Na vizuelnom planu svet Zabranjenog zapada pleni diverzitetom bioma, ekosistema koje naseljavaju džinovski dinosaurus-roboti. Pošto je u pitanju cross-gen naslov, dostupan i na PS4 i PS5 konzoli, možemo se tek zapitati šta li će naredna igra u serijalu doneti na vizuelnom planu, kad ne bude bila ograničena starom generacijom hardvera.

4. Signalis

Jedina horor igra na ovoj listi, i možda jedina vredna vaše pažnje. Bez obzira što se retro-stil kretanja i grafičkog prikaza čini zastarelim – atmosfera ove igre je toliko gusta da bi laserski sekač otvorio tek površne slojeve. Još značajnija je činjenica da su na igri radili samo dvoje nemačkih developera koji čine Rose-engine studio, i pokazali još jednom da u doba kada visokobudžetne igre izlaze nedovršene i bagovite, uvek se možemo uzdati u indie talenat koji strašću nadomesti nedostatak osoblja i novca.

3. Burnhouse lane

Kad već hodamo stazom nezavisnih sjajnih igara, Burnhouse lane zapravo deli DNK sa gornjim naslovom, ali nije toliko okrenuta horor atmosferi koliko opresivnom egzistencijalnom užasu suočavanja sa sopstvenim nesigurnostima i bolestima. Priča prati medicinsku sestru kojoj je rak u odmakloj fazi drastično skratio život, ali se uprkos tome odvažila na poslednji starateljski posao u ruralnom području… gde se potom susreće sa paranormalnim događajima. Doduše, ovo je možda jedini naslov za koji je potrebno dodatno upozorenje, jer obrađuje izuzetno teške teme, ali zar nije sama nužnost fikcije i umetnosti upravo da nas natera da se suočimo sa stvarima od kojih bismo inače skrenuli pogled?

2. The Last of Us Part I

Tehnički, u pitanju je igra stara skoro deset godina, ali pošto je u pitanju rimejk koji je namenski napravljen za novu generaciju PS5 konzola, ipak jeste ostvarenje koje zaslužuje mesto na ovoj listi. Najpre se pojavila u periodu kad smo već osećali umor od zombi-scenarija u fikciji, a ni sada situacija nije bolja, međutim – ova igra je ipak ponudila svež obrt u priči gde je veći fokus stavljen na odnosu dva lika. Očinska figura Joel-a ostaje omiljena u gejming zajednici, i mnogi su putem ove avanture našli način da cene vešto izgrađene likove u fikciji video-igara. Na tehničkom planu, igra je maestralno uspela da uhvati sve mikro-ekspresije likova kojim je dodatno obogatila glumu i dramsku tenziju između njih.

1. God of War Ragnarok

Iako je na početku rečeno da lista ne prati hronološki redosled, ipak se može reći da je God of War: Ragnarok zaslužio prvo mesto. Nastavak, i poslednji deo Kratosove nordijske sage (nakon što je u ranijim igrama bukvalno uništio čitav grčki panteon), nadovezuje se na tradiciju koju je The Last of Us započeo – stavlja fokus na glavne junake, i na otac-sin relacije koje ovde sežu još dublje, i postavljaju pitanje: kako prevazići sopstvena ograničenja, kako pobeći od paklene prošlosti, i možda najbitnije: kako biti bolji?

Od krvoločnog ubice Bogova, Kratos je postao zabrinuti otac, i ovo je veliko svedočanstvo da je gejming u svojoj zreloj fazi, kad su nekadašnji klinci postali iskusni developeri, ali i očevi. Pored toga, Ragnarok nam nudi ispeglanu borbu, grandioznije boss fight-ove, mogućnost obilaska svakog realm-a nordijskog sveta, i možda najbitnije: sjajnog negativca u vidu vrhovnog boga njihovog panteona, Odina, koji zadržava osobine svog mitskog predloška, ali takođe poseduje i šekspirovske kvalitete privlačnih negativaca koji plene harizmom. I naravno, ovaj izuzetno nutritivan desert začinjen je muzikom sjajnog Bear McReary-ja, koji je pre ovoga pravio muziku za serije kao što su Rings of Power, i vrlo potcenjeni Black Sails.

Dakle, sudeći po ovim sjajnim naslovima, možemo samouvereno potvrditi da je 2022 godina bila značajna za gejming industriju, čiji uticaj postaje sve veći, i koja i dalje prednjači u odnosu na ostale industrije u svetu zabave. Međutim, mnogi odloženi naslovi ukazuju na to da će i naredna biti krcata sjajnim igrama. Od onih koje iščekujemo, izdvojili bismo „Hogwarts Legacy”, igru smeštenu u univerzum Harija Potera, sa mogućnošću izbora kuće, moralnih odluka, pola glavnog junaka itd. Da li će ova igra uspeti da uhvati magiju koju su mnoge generacije proživele kroz knjige i filmove? Videćemo u februaru, sa ekskluzivnim Oblakoder prikazom ove igre!

Članak Top 10 video igara 2022 godine se pojavljuje prvo na Oblakoder.