Potreba da što brže kupimo što više, a platimo manje možda nije nastala u nama, već nam je nametnuta od strane sistema i velikih korporacija sačinjenih od čitavih timova ljudi. Sa druge strane, talenovani pojedinci vešto žongliraju porodične i poslovne obaveze, istovremeno nalazeći vremena da stvaraju unikatne proizvode koje prave sa ljubavlju i u toplini svoga doma. Pored samog procesa stvaranja, oni su zaduženi i za marketing, produkciju i predstavljanje svojih radova.

Porazgovarali smo sa šest domaćih talentovanih autorki ručno rađenih predmeta, nakita i odeće o njihovom radu i nezaustavljivoj volji koja je neophodna kako bi nastavile da stvaraju u okruženju gde velike kompanije drže monopol. Na koji način je moguće široj javnosti približiti ručno rađene proizvode?

Za razliku od velikih prodavnica, hand-made autorke slušaju puls publike, vešto se transformišući iz autorke u menadžerku, istovremeno radeći druge poslove. Svetski brendovi, velike korporacije, proizvođači i drogerije, lokalni butici, prodavnice i na samom početku ovog lanca su one – autorke ručno rađenih proizvoda.

„Tikolo by Tijana”, Tijana Aćimović

Tijana Aćimović je apsolventkinja pravnog fakulteta i bavi se izradom unikatnog ručno oslikanog nakita od druge godine studija. Nakit stvara u sobi koja je istovremeno kutak za učenje i umetnička radionica.

Ručno oslikani nakit Tijane Aćimović „Tikolo by Tijana”

Kako si počela da se baviš izradom nakita?

Tijana: Počela sam tako što sam prepravljala svoje ogrlice, dodavala im detalje i menjala ih. Zatim sam eksperimentisala sa poludragim kamenjem nakon čega sam shvatila da me privlači slikanje i kreiranje apstraktnih šara na nakitu. Kombinacije kontrastnih boja su mi uvek delovale uzbudljivo.

Na koji način oslikavaš nakit? Kako uspevaš da kombinuješ učenje i stvaranje nakita, obzirom da je tvoj životni prostor istovremeno i umetnička radionica?

Nakit oslikavam akrilnim bojama i temperama, nakon čega ga ga premažem epoksidnom smolom koja je ujedno i zaštitni sloj. Moja soba je kutak za sve – učenje, crtanje i odmor. Pomerim knjige kako bih uspela da crtam, nakon čega je potrebno sve vratiti na svoje mesto što stvara pomalo haotičnu dinamiku. Sve se odvija u mojoj sobi.

Srca Tijane Aćimović

Ti obraćaš pažnju i na pakovanje nakita, sve deluje kao celina. Istovremeno si i menadžerka, dizajnerka i autorka.

Važno mi je da moj proizvod bude kompletan, što postižem obraćanjem pažnje na izgled kartice i kutijice koji sa nakitom čine celinu. Dešavalo mi se bezbroj puta da kupim nakit u velikim prodavnicama koji potom ponesem u običnoj, generičnoj plastičnoj kesi. Mi, autorke i autori ručno izrađenih predmeta, se trudimo da obratimo pažnju na svaki detalj, što je naravno i pakovanje.

Šta je po tebi prednost ručnog rada u odnosu na nakit koji se masivno proizvodi i prodaje u velikim prodavnicama?

Stremim ka svakodnevnom usavršavanju. Veliki proizvođači stvaraju generički nakit, jednu ogrlicu u hiljadama primeraka i ukoliko određeni komad ne prođe dobro kod publike možeš ga videti za tri godine u istoj prodavnici. Moja prednost je u tome radim ono što volim i što sam nepredvidiva. Trudim se da obavljam više poslova istovremeno, proveravam da li su mušterije zadovoljne, brinem se o predstavljanju nakita preko društvenih mreža i istovremeno stvaram. Većina autora ručnog rada nema svoju prodavnicu ili izlog, i zato je instagram naš izlog.

„Sami smo, oslanjamo se na prijatelje, ostale autore i kupce čime smo u stalnom kontaktu koji predstavlja našu prednost.”

Dečko mi pomaže u određenim odlukama i njegov savet mi znači. Autentičnost mi je važna, kao i sloboda da radim ono što želim.

„Radenka” – Nikolija Prljević

Nikolija Prljević se ručnim radom bavi od detinjstva. Majka Radenka ju je naučila da plete i šije u atmosferi igre, smeha i razgovora u okviru prela koja su se održavala u kući gde se rodila.

Jelena Prljević u „Radenka” ponču, autorke Nikolije Prljević

Nikolija: Potičem iz radne i poštene seoske porodice najlepšeg sela Kriva Reka na obroncima Zlatibora. Krivu Reku krase prostrani pašnjaci, njive, predivne šume i dobri i vredni ljudi. U kući gde sam rođena bilo je više generacija, ali su se radne navike sticale vrlo rano. Pored toga što je poznat kao izuzetna turistička destinacija, Zlatibor je poznat i po vrednim ženama pletiljama o kojima se priča u celom svetu.

„Neko je nekada rekao da smo mi svi spremni da kritikujemo sami sebe pod uslovom da se sa tom kritikom niko ne slaže.”

Izaći iz sebe da bi video ko si ti, zapravo je vrlo teško. Vredna sam, radna i odgovorna. Znam biti uporno tvrdoglava, ali i nesigurna u sebe i svoje postupke. Emotivna sam i ranjiva, a drčna i plahovita. Imam strah od novih izazova, ali ih prihvatam. Ukratko, teška sam nekad sama sebi. Porodično vaspitanje i 30-godišnji rad u ugostiteljstvu stvorili su od mene komunikativnu i gostoprimljivu osobu, punu razumevanja za tuđe probleme i spremnu da pomognem ukoliko sam u mogućnosti.

Kada ste počeli da heklate?

Heklanjem i pletenjem sam počela da se bavim još kao dete. U kući gde sam rođena su se održavala prela gde su se žene skupljale i stvarale radove uz pesmu, igru i šalu. Kada smo bili deca imali smo lutkice za koje smo pravili različitu garderobu. Trebalo je nešto sašiti i isplesti za njih. Majka Radenka, izuzetna žena koja i danas štrika, me je naučila tome.

Na koji način birate boje i materijale? Šta Vas inspiriše?

Boje biram instinktivno, kao što ih kasnije instinktivno i kombinujem. Koristim različite nijanse, od osnovnih do kombinovanih, i igrajući se eksperimentišem. Što se tiče materijala, volim prirodne i kvalitetne materijale kao što je domaća vuna, vunica sa manjim procentom sintetike i pamuk. To su materijali sa manjom verovatnoćom alergijskih pojava, prijaju telu, greju i hlade.

Kako je nastala „Radenka”?

Organizovanje Radenke je ideja mojih ćerki, Nataše i Jelene koje su dve mlade, snažne, prodorne i ambiciozne žene. Ponosna sam na njih. Želim da se zahvalim kumi moje ćerke Jelene, Margot Savin Vidović. Jelena i ona su osmislile logo i pomogle promovisanje Radenke. Margot i njen muž Marko se takođe bave ručnim radom, uspešno izradjuju i dizajniraju kutije i igračke za decu od prirodnog drveta LAYRA design. Nesebična podrška mnogo znači i omogućava opstanak autorki i autora ručno rađenih proizvoda.

Jelena i Margot u „Radenka” pončevima

Šta za Vas predstavlja ručni rad?

Ručni rad je umetnost. Neverovatno je šta sve žene mogu na tom polju da urade, zaista su carice.

Za mene je ručni rad i neka vrsta psihoterapije. U traženju ideja za modele i boje ja se igram, a ljubav i igra su lek za dušu.

„Vezoterija” – Hana Šuica

Hana Šuica je završila Fakultet političkih nauka nakon čega je upisala Fakultet za medije i komunikacije. Hanina mama je vezla dok je bila trudna sa njom, što je postepeno uticalo na razvoj njenog interesovanja za umetnost veza. Hana vezom istražuje sopstvenu kreativnost i jedinstveni umetnički izraz.

Hana Šuica u ručno vezenoj majci „Vezoterija”

Kako si počela da se baviš vezom?

Hana: Oduvek sam osećala potrebu da iskažem svoje ideje različitim medijima, koristeći se crtežom, digitalnim ilustracijama i sada vezom koji za mene predstavlja spoj umetnosti i ručnog rada. Nakon diplomiranja na političkim naukama sam osetila potrebu da naučim nešto, i počela sam da vezem i koristim svoje ruke.

Mnoštvo stvari me je oduvek zanimalo i zaista se trudim da ih sve obuhvatim koliko mogu.

Da li ljudi imaju svest o vrednosti ručnog rada i o trudu koji je potreban da neko sam napravi gotov proizvod?

Ručni rad nije dovoljno promovisan, ako mogu da se izrazim rečnikom marketinga. Potrebno je da ručni rad bude prisutniji u društvu.

Vez Hane Šuice

Misliš li da ručni rad može da izraste u veću priču, u nešto što ima kontinuitet uzlaznom putanjom umesto nesigurnosti?

Mislim da može i potrebno je imati strpljenja koje ja imam, pošto je vez nemoguć bez strpljenja. Ne treba odustajati i podstrek mi daju divne reakcije ljudi koji se upoznaju sa mojim vezom. Polako i postepenim koracima se ručni radovi granaju i predstavljaju široj publici.

Na koji način planiraš prodaju i promociju tvog veza?

Kada sajmovi ponovo budu počeli da rade volela bih da učestujem kako bi veći broj ljudi uživo video moj vez. Dobijam super reakcije preko interneta i nije mi teško da vodim stranicu iako ne mogu svakodnevno da objavljujem fotografije. Zadovoljna sam postepenim napretkom, i uspevam da zaobiđem začkoljice algoritama. Nekada uplatim reklamu kako bih promovisala ono što radim.

„Saksijica” – Marija Marković i Aleksandra Spasić

Ručno rađene saksijice od gipsa proizvode sestre Marija Marković i Aleksandra Spasić.  Marija je ekonomista, a Aleksandra je geodeta i spontano su počele da se bave izradom ukrasnih saksija kada je Marija bila na porodiljskom bolovanju. Nakon izrade prvih nekoliko komada, proizvodnja i kreativna energija su se razbuktale.

Saksijice sestara Marije Marković i Aleksandre Spasić

Kakvu vrednost ima ručni rad za tebe i na koji način prodajete vaše saksijice?

Marija: Ručni rad ima posebnu vrednost. Možeš da napraviš male serije, ali ne u mnoštvu primeraka kao što određene velike kompanije rade. Mi prodajemo preko interneta i posećivali smo različite sajmove što sada nije moguće usled celokupne situacije u svetu i kod nas.

Organizatori sajmova ručnih radova traže zakupninu koja obično nije mala. Iako te cifre nisu astronomsko velike, u zavisnosti od vrste proizvoda mogu predstavljati problem. Ukoliko neko pravi sitne stvari koje ne koštaju puno, mora da proda dosta kako bi samo otplatio zakupninu. Sam put, prevoz stvari i višečasovni boravak  takođe doprinose skupoći aktivnosti prodaje po sajmovima.

Gipsane „Saksijice”

Na koji način proizvodite saksijice i sukulente?

Sukulente nabavljamo od ljudi koji se bave proizvodnjom i uzgajanjem biljaka, nakon čega ih kombinujemo sa našim saksijicama koje ručno proizvodimo od gipsa i bojimo.

Vaša proizvodnja je ustvari jedan vid lančane reakcije? Vi u Vaš proizvod uključujete i još nekoga čime stvarate interesantan spoj autorke i organizatorke?

Da, mi nabavljamo sukulente i pažljivo ih kombinujemo sa saksijicama. Dekorativnije je i aktraktivnije kada je saksijica u sklopu sa biljkom. Nabavljamo različite sukulente, raznovrsnih izgleda i oblika.

„I na kvadrat” – Irena Rogan Ilić

Irena Rogan Ilić je odrasla u arhitektonskoj porodici, tako da je njen razvojni put od detinjstva bio usmeren ka arhitekturi. Nakon završene srednje arhitektonske škole (ATŠ) završila je Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu. Irena već 22 godine radi u struci u Saobraćajnom institutu CIP.

Nakit „I na kvadrat” Irene Rogan Ilić

Kako i kada si počela da se baviš ručnim radom?

Irena: Izradom neke vrste nesvakidašnjeg nakita, prvenstveno od odbačenih upotrebnih predmeta, sam počela da se bavim još u srednjoj školi.Pravila sam broševe, minđuše i ogrlice od rezača, gumica, istrošenih drvenih bojica i svega zgodnog što mi je došlo pod ruku.

Stvaraš unikatan i prepoznatljiv nakit od keramičkih pločica. Gde pronalaziš materijal i inspiraciju?

Tokom studija sam zavolela krupne komade nakita, ogrlice, narukvice i prstenje koje sam nosila sa uživanjem. Kroz praksu, projektovanje i izvođenje enterijera sam došla u kontakt sa mozaik keramikom  u najrazličitijim oblicima, bojama i teksturama. Takozvana mozaik keramika nije izrađena samo od keramike, već ima i kamenih pa i staklenih komada koji su posebno inspirativni. Nisam mogla da odolim staklenim komadima i tako je nastalo prvo prstenje  od restlova sa gradilišta a kasnije se asortiman proširio na ogrlice, narukvice, broševe i minđuše. Postepeno i spontano se razvila kolekcija I na kvadrat.

Ogrlice od elemenata staklene mozaik keramike „I na kvadrat”

Kako si odabrala naziv „I na kvadrat” ?

Ime brenda je nastalo kao direktan spoj inicijala mog imena i kvadratnih formi mozaik keramike. Nakit je arhitektoničan, svedenih geometrijskih formi. Arhitektura je polazna tačka za naziv i neiscrpna inspiracija. Žene arhitekte i dizajnerke  su mi upravo i najčešći kupci.

„Mao Štrikanije” – Maja Odalović

Maja Odalović se bavi heklanjem od devete godine i inspiriše se planinarenjem, kampovanjem i boravkom u prirodi. Improvizuje u radu istovremeno se trudeći da ostvari dizajn koji je zamislila.

Torbica Maje Odalović inspirisana prirodom

Kako i kada si počela da se baviš ručnim radom?

Počela sam davno, kada sam imala devet godina na letovanju u Puli pošto sam želela da ispunim vreme nakon plaže do jutra. Zamolila sam strinu da me nauči da heklam. Prvi džemper u dve boje sam napravila sa jedanaest godina. Vratila sam se heklanju koja mi je bila prva ljubav, i pokušavam da od toga napravim posao, uglavnom preko instagrama i fejsbuk stranice.

Tvoji radovi su kreativni, nežni, sa kombinacijama boja koje asociraju na prirodu. Šta te inspiriše?

Priroda je prava reč! Nikada ne gledam časopise, i ne zavisim od trendova koji diktiraju kako bi trebalo da se oblačimo i šta bi trebalo da kupimo.

Trudim se da verno iznesem ideju koja mi se pojavi u mislima u određenom trenutku. Dešava se da ideju verno sprovedem do kraja, dok u određenim slučajevima improvizujem u zavisnosti od raspoloženja i samog procesa izrade. Planinarim, putujem i kampujem. Inspiraciju nalazim u prirodi. Rad zatim nađe put do nekoga kome postaje sastavni deo garderobe i stila. Između ostalog sam napravila preko pet stotina torbica za mobilne telefone koje su u potpunosti unikatne.

Kakve materijale koristiš?

Koristim prirodne materijale- kanap, pamuk, vunu. Počela sam da pravim i dugmiće, kako bi proizvod bio u potpunosti ručni rad. Jedini materijal koji nije sasvim prirodan je izdržljivo polipropilensko vezivo koje nabavljam u poljoprivrednoj apoteci.

„Mao Štrikanije”, radovi Maje Odalović inspirisani prirodom

Članak Unikati u svetu duplikata se pojavljuje prvo na Oblakoder.