Turneja počinje u Centru za kulturu Brus, a obići će i Užice, Rumu, Kanjižu, Golubac, Kraljevo, Aleksinac, Bačku Palanku, Bečej, Boljevac, Bor, Futog, Irig, Ivanjicu, Mokrin, Kosjerić… Prvi put ove godine u kalendaru turneje naći će se i mesta Opovo, Guča i Rudnik. 

Turneja Slobodne zone predstavlja jedan od najvećih projekata decentralizacije filmskog sadržaja u zemlji, čiji je cilj razvoj i negovanje filmske publike i van velikih kulturnih centara. U skladu s tim, skoro od početka postojanja festivala – koji se krajem godine održava u Beogradu, Novom Sadu i Nišu – deo festivalskih filmova dolazi i pred gledaoce u manjim sredinama, čime bivaju oplemenjeni za vrhunski filmski sadržaj i užitak gledanja pokretnih slika na velikom platnu.

Na repertoaru je sedam filmova, među kojima i pobednik Kanskog festivala i osvajač četiri evropska Oskara, Trougao tuge švedskog autora Rubena Estlunda, britka satira o krahu zapadne civilizacije. Hrvatski glumac Zlatko Burić, koji tumači ruskog oligarha Dimitrija i koji je otvorio 18. Filmski festival Slobodna zona u novembru, osvojio je nagradu Evropske filmske akademije za najboljeg evropskog glumca, a film je nagrađen i za najbolje ostvarenje, režiju i scenario.

Na turneji će biti prikazani i neki od pobednika 18. festivala Slobodna zona održanog prošlog novembra: najbolji angažovani film međunarodne selekcije Utama i najbollji film selekcije Prva dva koraka Ljubav, nemačke marke i smrt.

Utama Alehandra Loajse Grisija je igrani film o starijem paru bolivijskih starosedelaca koji se suočavaju sa surovim uslovima života, a Ljubav, nemačke marke i smrtje filmski dokumentarni esej o nemačkoj i turskoj muzici u režiji Džema Kaje.

Publika će imati prilike da se sretne i sa nekim neodoljivim, živopisnim i neobičnim ženama.

Dokumentarac Pisanje vatrom prati živote i karijere indijskih novinarki iz kaste nedodirljivih u jedinoj potpuno ženskoj redakciji u zemlji.

Francuskinja Žili (Lor Kalami), samohrana majka i sobarica koja ne odustaje od potrage za boljim poslom, junakinja je igranog filma Prekovremeni rad Erika Gravela.

Mađarski film Nežno prati Edinu (Ester Čonka), bodibilderku spremnu da žrtvuje sve za san koji deli sa životnim partnerom i trenerom.

Inspiracija za film Časna sestra fudbalski trenerRoberta Buesa bila je nesvakidašnja kaluđerica Marina (Karmen Mači) koja je odlučila da sastavi fudbalski tim i lično trenira dečake bez roditeljskog staranja, od kojih će jedan kasnije zaigrati i za Real Madrid.

Više o svim mestima i rasporedu projekcija možete pronaći na ovom linku.

Turneju Slobodne zone je podržalo Ministarstvo kulture Republike Srbije.

Naslovna fotografija: Fredrik Wenzel Plattform Produktion

Članak Kreće 17. Turneja Slobodne zone – dobitnik Zlatne palme i evropskog Oskara stiže u 50 mesta u Srbiji se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Film pred nama je višeslojna kritika, kapitalizma koliko i diktature proletarijata, patrijarhata koliko i (ideje) matrijarhata, liberalnog, koliko i radikalnog, esencijalističkog feminizma, ukratko, gotovo anarhistička kritika svakog mogućeg oblika nejednakosti i hijerarhijske društvene organizacije.

U ovom kratkom osvrtu, pokušaću da reinterpretiram tri čina od kojih se sastoji film Trougao tuge u kontekstu krize, revolucije i postrevolucije, bez previše prepričavanja, ali uz dosta spoiler-a.

Prvi deo: Kriza

Film počinje pričom o prekarnom položaju mladog para zaposlenog u modnoj industriji, Jaje i Karla, kroz koju se upoznajemo sa kapitalizmom, onakvim kakvim ga i sami živimo – potrošačkim, plastičnim, površnim i nepravednim. Od samog početka filma provejava tema nedostižne jednakosti, izražena kroz ideološku zapovest uživanja. Ona se zaoštrava u kvazi feminističkoj raspravi mladog para oko plaćanja računa nakon zajedničke večere u buržujskom restoranu, prostoru uživanja. Karl,  isfrustriran time što se od njega prećutno očekuje da uvek plati račun samo zato što je muškarac, iako zarađuje manje novca od svoje devojke, zahteva jednakost. Ali ne, mi nismo i ne možemo biti jednaki, poručiće Jaja Karlu, platila ona tu večeru ili ne – svesna da će svoju lepotu moći da naplati još svega koju godinu, svesna onoga što je čeka ukoliko ostane trudna i odluči da rodi dete. Frka oko novca, taj tabu kapitalizma, pričati o parama, svađati se oko para, prelio se i na sitnoburžoasku bioskopsku publiku – mogli smo da čujemo neodobravajuće coktanje i osetimo stid i neprijatnost u sali. Sve ljudsko je strano, od botoksovanih bora između naših obrva, preko cenzure naše prljave ljudskosti na instagramu, do potiskivanja neadekvatnosti naših depresivnih osećanja u društvu koje nam zapoveda da samo uživamo. Isto je i sa zahtevom za kontrolom neprimereno burnih reakcija, poput Karlove eskalacije u restoranu – jer nije ni mesto ni vreme, na šta će ga podsetiti konobar diskretnim pitanjem ,,Are we enjoying ourselves?”. Uprkos tenzijama, sve deluje tako normalno, uobičajeno, održivo. Umesto raskida, sledi pomirenje.

Drugi deo: Umesto Revolucije

U drugom delu filma zatičemo se na luksuznoj jahti, gde među krupnom buržoazijom, mladi par influensera deluje nešto manje luksuzno. Oni su ionako ovo putovanje dobili besplatno, Jajinom samopromocijom na instagramu, jer inače ne bi mogli da ga priušte. Kontradiktornost njihovog srednjeklasnog položaja (ujedno parazitskog i najamnog) najbolje se izražava u sceni razgledanja preskupog, nedostižnog vereničkog prstenja, u kojoj je Karl, uživljen u ulogu prepotentnog buržuja, otrežnjujuće spušten na zemlju. Nakon što je poletno odrukao člana posade nadređenima, što će rezultirati instant otkazom lako zamenjivog kadra, Karl je hladnim tušem suočen sa granicama sopstvene društvene pozicije. Upoznajemo i skupu ekipu: bahate Ruse koji su bogatstvo stekli privatizacijom, par koji se obogatio prodajom oružja „u ime demokratije“, šlogiranu bogatašicu koja je u stanju da izgovori samo „ne“ i „u oblacima“ (,,in den wolken”), usamljenog buržuja koji bi menjao svoje rolekse za malo ženskog društva. Njihove sluge, članovi posade i ostalo osoblje, sve su ,,obojeniji” što se spuštamo niže niz hijerarhiju. U kuhinji piči Internacionala. Pomenuti imperativ uživanja biće ogoljen u svojoj komandnoj suštini u verovatno najtužnijoj sceni, kada Dmitrijeva žena naredi članovima posade da se okupaju – jer ,,svi moramo biti jednaki i svi moramo uživati”. Elite uspešno ostvaruju pristup čak i emotivnom životu potčinjenih dobijanjem legitimnog pristupa ritualu – svi će se okupati i svi će se truditi da deluje da u tome uživaju.

Nastaje kafanska debata u kojoj se kapetan ,,američki komunista” i ,,ruski kapitalista” –  samoprozvani kralj govana, koji je bogatsvo stekao prodajom đubriva, pijani nadmeću omiljenim citatima svojih političkih očeva, otimajući se za mikrofon onako kako se političari otimaju o skupštinsku govornicu, dok brod tone u fekalijama. Neodoljvo me je podsetila na sve nas – studente Filozofskog, aktiviste, stare i mlade, obrazovane, ostrašćene, srednjeklasne, dok pijani uživamo in den wolken, u iluzornoj odvojenosti od društva kojem se (ne) obraćamo, a koje strada  (da ne kažem tone u govnima). Pored ove (ne)ukusne kritike svih naših ideoloških, intelektualističkih nadigravanja i ego igri u strastvenim raspravama sa neistomišljenicima, u mojoj slobodnoj interpretaciji – ova debata nam govori i o jednoj lažnoj dihotomiji, iluziji demokratskog izbora u krizi. Najavljujući slom koji dolazi, usmerava nas i kojim (jedinim) dozvoljenim putevima možemo ići u budućnost. To su dva već viđena, jednako autoritarna i jednako klasna puta – prvim gospodari Kapital, a drugim ,,rad”, prvim kapitalistička, a drugim radnička vladajuća klasa.

Radujemo se, iako znamo da nemamo čemu da  se radujemo. Sistem je neodrživ. Do njegovog sloma ne dolazi nikakvim nasilnim prevratom, nema klasne borbe na život i smrt, nema revolucionarne katarze (osim za vas koje su scene kupanja u izlivu fekalija silno nasmejale i oslobodile). Naš brod puca po šavovima, delom zato što radnici odbijaju poslušnost, a delom zato što kapitalisti proizvode sranja. Konačan udarac brodu koji tone zadaće upravo kapitalisti:  ručna bomba u rukama onih koji su se obogatili njihovom proizvodnjom, je, što bi neki komunisti rekli – proizvodnja oruđa sopstvenog uništenja. Međutim, ima i nečeg strateškog u spontanosti neorganizovane sabotaže. Dok kapetan sabotira kontinuirano – svojim neprofesionalnim (ali šarmantnim) odnosom  prema nadređenima i podređenima, nepojavljivanjem na dužnostima, odlaganjem večere za najgori mogući trenutak, ostatak radničke klase sabotira igrom slučaja – i, ubrzo ćemo saznati šta se desi ako se hrana pokvari, ako prosto kasnimo, ako je kapetan pijan, ako ne odradimo sigurnosnu proveru, ako nisu svi na svojim položajima… Ima li ičeg revolucionarnijeg od sabotaže?

Treći deo: Izgradnja novog (starog) drušva

U poslednjem delu, na ostrvu, čeka nas razočaranje – puka promena u odnosima moći. Hijerarhija među preživelima je obrnuta, organizovana tako da oni koji proizvode ne ubiraju samo plodove sopstvenog rada, već i vladaju drugima – onaj ko je ulovio ribu, oljuštio je, zapalio vatru, ispekao ribu, onaj ko je obezbedio hranu svima, taj ubira i višak – raspodela funkcioše tako da svi dobijaju jednako bedno, samo prvi medju jednakima (ona  – Abigejl, čistačica toaleta) prisvaja višak, sve ono što pretekne kad se svima raspodeli dovoljno samo za reprodukciju egzistencije. Bonusi u vidu pozicija moći u hijerarhiji ili repete se dobijaju po zasluzi, za demonstriranu poslušnost, poniznost i pokornost autoritetu, legitimaciju poretka, šlihtanje i tome slično. Zvuči poznato? Mora neko da bude i zamenik direktora ili nedajbože, organizator eksploatacije, da ne kažem menadžer. Na uspostavljeni poredak i ustanovljene pozicije moći svi pristaju, nema pretenzija za usavršavanjem veština radi poboljšanja individualnog položaja niti izgleda za kolektivnu pobunu i promenu. Ko pokuša da ukrade višak ili zadre u tuđu privatnu svojinu, biva kažnjen. Muškarci služe ženama kako su žene nekada služile muškarcima, kao seksualni objekti, kao roba. Jednakosti nigde na vidiku. Solidarnosti, klasne ili barem one popularne – ženske, još manje.

Šta se dešava na kraju? Da li je bitno? Jedino sigurno je da će se svi spasiti, ili makar umreti pokušavajući. Budući da ostrvo nije tako pusto kao što deluje, spas alternative je na horizontu, iako opet lažne. Poput iluzije ostvarenja ,,socijalizma u jednoj zemlji”, dokle god ima gde da se beži – bežaće se.

Trougao tuge razotkriva svu tugu našeg realnog osećaja bezalternativnosti, podsećajući nas da je za stvarnu društvenu promenu potrebno mnogo više od preuzimanja vlasti nad državnim aparatom  jedne zemlje. Korenita promena društvenih odnosa zahtevala bi i širi  projekat samoobrazovanja i višegeneracijski rad na emancipaciji od potisnutih kulturnih i ideoloških ,,repova” kapitalizma, svega onog naučenog kao ,,zdravorazumskog” u našem ponašanju, verovanju  i ophođenju prema sebi i drugima. Bez izgradnje alternativne logike društvenih odnosa, zasnovane na suštinskoj jednakosti, slobodi i solidarnosti, preti nam da završimo  reprodukujući postojeće hijerarhije nejednakosti.

Autorka: Dušanka Milosavljević

Članak Trougao tuge – kritika kapitalizma u holivudskom ruhu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

– Jako sam radostan što sam večeras ovdje i što mogu podijeliti sa vama trenutke gledanja filma koji smo zamislili kao jednu gorko-slatku satiru koja grize ovu sadašnjost na onim mjestima na kojima boli. Ponosan sam da mi je pripala čast da izgovorim da je festival počeo i da je otvoren – izjavio je Burić pred rasprodatom salom mts Dvorane.

Direktor festivala i jedan od selektora, Rajko Petrović, istakao je da ovogodišnji program broji više od 70 igranih i dokumentarnih filmova.

– Ovo je možda najbolja selekcija koju smo do sada uradili i lepo je što se to poklopilo sa punoletstvom festivala – rekao je Petrović.

On je podsetio da će se prateći program Kompas Slobodne zone – koji podstiče debatu o temama pokrenutim u pojedinim ostvarenjima – ove godine održati u Novom Sadu.

Petrović je posebno pozdravio Oliveru Ranđić, koleginicu koja je godinama radila kao koordinator festivala i pomogla da festival poraste, i poželeo joj brz oporavak.

Ivan Bakrač, selektor Regionalnog takmičarskog programa Horizonti Balkana, pozdravio je „fenomenalne goste, autore sa Balkana i iz čitave Evrope koji su došli da učestvuju u razgovorima sa publikom posle svojih projekcija”.

Branka Pavlović, selektorka Međunarodne takmičarske selekcije, Ženske linije i Selekcije 14+ citirala je stihove muzičarke Betine Vegner, zvezde dokumentarca Betina, iz pesme „Ovih 10 zapovesti oružje su moje”:

Stoj uspravno dok svi drugi sede

Budi vetar dok se drugi znoje

Budi glasna dok svi drugi ćuti

Pokaži se dok se drugi kriju

Ne pretvaraj se nikad da si neko drugi

Kada te povrede nikada ne plači

Nadaj se i kad voda je do grla

U blagostanje se nikad ne utopi

Uvek svakom kaži kako stvari stoje

Sa slabijim uvek solidarna budi!

Nisam ih prekršila nikad osim jedne – ponekad ja ipak plačem kada me povrede

– Budite slobodni uprkos svemu – poručila je Branka.

18. Slobodna zona biće održana do 8. novembra u bioskopima Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca a za publiku iz cele Srbije na platformi KinoKauch deo filmova biće dostupan od 9. do 23. novembra.

Ovogodišnji festival podržali su potprogram MEDIA programa Kreativna Evropa, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Rekonstrukcija Ženski fond, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, Filmski centar Srbije i Francuski institut.

Članak Počela 18. Slobodna zona – Budite slobodni, uprkos svemu! se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zlatko Burić, rođen 1953. u Osijeku, početkom osamdesetih preselio se u Dansku, gde je postao izuzetno popularan zahvaljujući filmskoj trilogiji Pušer Nikolasa Vindinga Refnau kojoj igra srpskog narko-bosa Mila. Glumio je i u blokbasteru 2012 Rolanda Emeriha i nagrađivanom filmu Slatke pokvarene stvari Stivena Frirsa kao i u hrvatskim hvaljenim ostvarenjima Comic Sans Nevia Marasovića i Ne gledaj mi u pijat Hane Jušić. Nedavno smo ga mogli gledati u sjajnoj seriji Šutnja Dalibora Matanića.

Najnoviju ulogu, ruskog oligarha Dimitrija, ostvario je u Zlatnom palmom nagrađenom Trouglu tuge Rubena Estlunda koji će otvoriti 18. Slobodnu zonu 3. novembra u Beogradu (18.30, mts Dvorana), Nišu (19, Cineplexx) i Novom Sadu (19.30, Arena Cineplex). Pošto je prva projekcija u Beogradu rasprodata, biće organizovana još jedna, u 21 sat, na kojoj će se Zlatko Burić takođe obratiti publici.

Više od 60 dokumentarnih i igranih celovečernjih filmova, a ukupno 77 ostvarenja, računajući i kratkometražne radove mladih u okviru selekcije Future Is Here biće prikazano na 18. Slobodnoj zoni, poručio je Petrović, naglasivši da će i ove godine festival izaći iz okvira Beograda i biti organizovan i u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.

On je napomenuo i da je ove godine festival napravio iskorak u vidu saradnje sa Sinepleks (Cineplexx) bioskopima u čijim salama će biti održavana posebna selekcija, uslovno rečeno, komercijalnih angažovanih filmova koji se obraćaju široj publici.

– Najpopularniji naslov je dokumentarac Moonage Daydream o Dejvidu Bouviju koji će svake večeri tokom trajanja festivala, biti prikazivan u Imax sali Galerije Beograd, sa najboljim zvukom u Srbiji – poručio je Petrović.

Branka Pavlović, selektorka Međunarodnog takmičarskog programa, Ženske linije i Selekcije 14+, istakla je da je ideja vodilja većine filmova pojedinac u konfliktu ili u trenutku suočavanja sa prošlošću, samim tim i sa samim sobom.  

Jedan od njih je Pomračenje, zvanično norveška produkcija, ali u režiji Nataše Urban, autorke poreklom iz Srbije. Ona se u filmu bavi svojom porodicom i direktno i hrabro pokušava da odgovori na pitanje „Gde ste bili i šta ste radili 90-ih”, koristeći kao metaforu pomračenje sunca 1999. kao kraj tog ciklusa.

Vizuelno i istorijski zanimljiv je film Okreni se ka suncu  jer se bavi jednom do najvećih tragedija 20. veka posle holokausta – sudbinom ruskih ratnih zarobljenika. Autorka Aliona van der Horst koristila je ekskluzivne, potresne materijale iz sovjetskih i nemačkih nacističkih vojnih arhiva.

Iz Selekcije 14+ Branka je izdvojila film Nevinost izraelskog autora Gaja Davidija koji živi u Danskoj.

– To je angažovan, kontroverzan film o mladim ljudima koji se nisu vratili sa odsluženja obaveznog vojnog roka u Izraelu i postavlja ključno pitanje: kada vas određuje društvo, sistem, država i porodica, koliko, zapravo, slobode imate za sebe? – navela je Branka Pavlović.

Iako su filmove iz Ženske linije režirali mušarci, sva tri su o jakim ženama, istakla je.

– Betina je film o muzičarki Betini Vegner koja je imala i pesmu o jednoj jugoslovenskoj gastarbajterki iz DDR-a devesetih godina. Ona nije ovde toliko poznata, ali se radujem da je upoznate – poručila je selektorka.

Žiri Međunarodnog takmičarskog programa čine Boško Prostran, profesor na FMK i video umetnik, Aleksandra Odić, bosansko-nemačka rediteljka i Nezaket Ekiči, umetnica performansa koja se u radovima često bavi temama ženskih prava i prava na slobodu.

Ivan Bakrač selektor Regionalnog takmičarskog programa kazao je da je ova selekcija od sedam filmova veoma šarenolika.

– Navikli smo da je Balkan sam po sebi haotičan, i u pozitivnom i u negativnom smislu, ali sam se ja trudio da izvučem ono najpozitivnije – istakao je Bakrač. Među autorima ima etabliranih, koji su već nagrađivani i na Slobodnoj zoni, poput Gorana Devića (Hrvatskog nradonog preporoda)ali i debitanata koji nisu imali ništa manji uspeh na samom startu karijere, poput premijera u Kanu, Veneciji i Roterdamu.

– Iako autori Balkana eksperimentišu i sa žanrovima i stilovima, postoje teme koje su svima zajedničke, a to je suočavanje sa prošlošću i sa posledicama prošlosti. Sa druge strane, tu je ono čuveno jugoslovensko pitanje: Ko je prvi počeo? pa je zajedničko svim filmovima to što se bave odnosima između porodica, komšiluka i zemalja – naveo je Bakrač.

On je izdvojio dve regionalne premijere: hrvatsko-srpske koprodukcije Garbura Josipa Žuvana o dvojici dečaka najboljih prijatelja i prvih komšija iz dveju posvađanih porodica i Metronom Aleksandrua Belka, „netipičan za novi rumunski talas”, ljubavnu priču osuđenu na propast u doba diktature Čaušeskua.

O najboljem filmu u regionalnoj selekciji Horizonti Balkana odlučivaće: rediteljka Milica Tomović, novinarka Tamara Skrozza i producentkinja i teoretičarka filma Jelena Mišeljić.

Rajko Petrović je dodao da će na  Slobodnoj zoni biti upriličene i premijere dva domaća dokumentarna filma, 4 sunca i klavir, omaž Vojvodini u režiji etno džez muzičara Borisa Kovača i Do daske Aleksandra Reljića koji se bavi pitanjem zašto tabloidi presuđuju i vode hajke protiv pojedinih građana.

Ivan Milenković predstavio je govorni segment Slobodne zone, Kompas, koji se ove godine održava u Novom Sadu kao deo programskog luka Druga?Evropa koju je podržala Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture”.

 Budući da se Kompas uvek bavi temama pokrenutim u nekim filmovima sa festivala, ove godine to će biti kultura otkazivanja i politička (ne)korektnost (nakon projekcije filma Sparta Ulriha Zajdla), kolonizaciji rada i radnog vremena (Prekovremeni rad), rat u Ukrajini (Klondajk) i položaj žena u muškom svetu (Pisanje vatrom).

Lena Trifunović i Tamara Milošević predstavile su Sonar, prateći program za mlade pokrenut prošle godine, koji se bavi dokumentarizmom na društvenim mrežama.

– Ove godine fokus će biti na tome kako se beleži avantura na društvenim mrežama i kako se to razlikuje od pravog dokumentarnog filma – navela je Tamara, dok je Lena otkrila da će gosti biti Igor Šćepanović i Radovan Kovač.

– Sem razgovora o probijanju granica tradicionalnog dokumentarnog filma, izazovima i tome kako se snalaze kada su u pokretu a žele da plasiraju svoje sadržaje, na Sonaru ćemo organizovati i radionicu Igora Šćepanovića o montaži na putu, projekcije filmova i razgovore sa autorima – zaključila je Lena Trifunović. Sonar će biti održan 8. novembra od 16 do 19 u Sprat baru u Cetinjskoj.

Gosti festivala, koji će biti dostupni za pitanja gledalaca nakon projekcija svojih filmova, biće Goran Dević i Hrvoje Osvadić (Hrvatskog narodnog preporoda), Tudor Panduru (Metronom), Suzan Šimk i Luc Penert (Betina), Vedrana Pribačić i Marta Puhlovski (Veće od traume), Đem Kaja (Ljubav, nemačke marke i smrt), Nataša Urban (Pomračenje), Einari Pakanen (Raj za karaoke), Aliona Simonovna van der Horst (Okreni se ka suncu), Josip Žuvan i Ivana Roščić (Garbura), Škumbin Istrefi (Vera sanja more), Tomas Firhapter (Živeti zajedno), Boris Kovač (4 sunca i klavir) i Aleksandar Reljić (Do daske).

Ulaznice za festival su u prodaji, a sve informacije o programu, rasporedu projekcija i lokacijama dostupne su na zvaničnom sajtu festivala. 

I ove godine, deo filmskog programa moći će da pogleda publika u celoj Srbiji jer će platforma KinoKauch biti domaćin onlajn Slobodne zone od 9. do 23. novembra.

Ovogodišnji festival podržali su potprogram MEDIA programa Kreativna Evropa, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Rekonstrukcija Ženski fond, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, Filmski centar Srbije i Francuski institut.

Vidimo se u Slobodnoj zoni!

Fotogrfije: Tanja Drobnjak

Članak Zlatko Burić otvara Slobodnu zonu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Trougao tuge” oštra je i direktna kritika kapitalističkog društva i govori o krahu zapadne civilizacije. Ruben Ostlund hirurški precizno secira pogrešna mesta društvenog poretka. Svet u kome živimo ogledalo je licemerja u kojem bogati bivaju bogatijima a siromašni postaju siromašniji, skoro nevidljivi.

Luksuzno krstarenje kojim su se zaputili bogati i još bogatiji, neće stići na destinaciju. Ali će stići gde je potrebno. Kapetan broda je besni marksista, kojeg glumi Vudi Harelson. Kao njegov opozit javlja se Zlatko Burić, u ulozi posvedočenog kapitaliste. I tako film, zapravo, i jeste građen – u potpunim suprotnostima koje moraju da žive zajedno i moraju jednom da se sretnu da bi preživele. Doslovno, jer brod završava na pustom ostrvu.

„Trougao tuge” je istovremeno i film detalja, britkog humora i prenaglašenih scena. Tera da se svet ne posmatra samo iz privilegovane pozicije, već da se vidi šta je opsenarski nastrojena društvena hijerarhija uradila pravim ljudima. Kako to izgleda kada influenseri, bogataši i „elita“ završe na milost i nemilost služavke koju do pre koji tren nisu ni primećivali.

Red smeha, red neverice i red neprijatnosti, sve upakovano u veliku metaforu broda koji tone – kanski pobednik donosi možda i najbolju satiru ove godine.

Šta je trougao tuge po kojem je film dobio ime? Pored jasne aluzije na vizuelni prikaz hijerarhijske moći, sintagma je i termin iz estetske hirurgije koji ukazuje na nabore kože koji se stvaraju mrštenjem a to, znamo, nikako nije dozvoljeno u ovom lažno nasmejanom svetu gde je samo sreća prikazana na društvenim mrežama i stanje na računu merilo uspeha.

Osamnaesto izdanje Slobodne zone još jednom će otvoriti dosta prostora za razmišljanje o tome koliko možemo biti bolji da bi promene u društvu krenule od nas. Ove 2022. godine ponovo imamo scenarija u kojem podele, pretnje nuklearnim ratom, represije i agresije bivaju u fokusu. Svet nikad nije bio bliži, ali svet ponovo insistira na podelama.

U tom ključu društvene podele i toj hijerarhiji moći koja je, zapravo, veoma lako oboriva, na talasima broda koji tone urađen je i film koji otvara festival.

Ovogodišnje izdanje Filmskog festivala Slobodna zona biće održano u hibridnom izdanju – u bioskopima, a kao prethodnih godina festival će koristiti online platformu KinoKauch preko koje će publika širom Srbije moći da prati deo filmskog programa festivala.

Ulaznice za svečano otvaranje u prodaji su od 5. oktobra ​ biletarnici mts Dvorane​ i online preko Ticket.rs​,​ po ceni od 750 dinara. Sem u Beogradu, film će istoga dana biti prikazan u Novom Sadu i Nišu.

Ovogodišnji festival podržali su potprogram MEDIA programa Kreativna Evropa, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Rekonstrukcija Ženski fond, Sekretarijat za kulturu Grada Beograda, Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada, Filmski centar Srbije i Francuski institut.

Dobro došli u Slobodnu zonu!

Članak Kanski pobednik Trougao tuge otvara 18. Slobodnu zonu se pojavljuje prvo na Oblakoder.