Sa tim na umu, treba da osvestimo kakvi nam se to romantični odnosi plasiraju, jer mnogi mejnstrim filmovi i serije koji su dostupni najvećem broju publike imaju tendenciju da romantizuju toksične odnose, pre svega kada su u pitanju obrasci ponašanja poput ljubomore, nasilja, manipulacije i drugih destruktivnih ponašanja. Ipak, sam prikaz toksičnih odnosa nije inherentno problematičan, jer kada su takvi odnosi prikazani na odgovarajući način i sa jasnom namerom da ukažu na toksičnost, oni pružaju društveni komentar i doprinose razvoju priče, a da pritom ne šalju poruku publici da su takvi odnosi poželjni. Međutim, ovo je teritorija rezervisana maltene za autorske, indie filmove ili prestižne TV drame. Samo pomislite na ovogodišnji fijasko mejnstrim filma baziranog na knjizi It Ends With Us, koji je trebalo da se bavi temom nasilja u porodici i postane povod za diskusiju o veoma realnom problemu i posledicama sa kojima se suočavaju milioni žena širom sveta, a umesto toga postao je platforma za promociju floralnih kombinacija Blejk Lajvli tokom turneje.

Ali, vratimo se na osu toksično–romantično. Kako filmovi i televizija uspevaju da nas vrte oko nje? Za početak, uzmimo jednu karakteristiku koja je zajednička svim muškim protagonistima unutar ove šeme—oni su konvencionalno fizički privlačni. Zamena glumca sa nekim manje privlačnim bi odmah izmenila dinamiku, što reditelji odlično znaju birajući atraktivne dvadesetogodišnjake (bele puti) da igraju ove uloge. Jedan od prvih i ključnih primera ove prakse je kasting Marlona Branda u filmu Tramvaj zvani želja, kao agresivnog i nekomunikativnog grubijana koji u isto vreme budi duboke, libidinalne želje. Od tada, videli smo bezbroj varijacija na ovu temu kada je u pitanju zaslepljivanje lepim licem (i telom).

Pokret #MeToo pokrenuo je mnoge važne razgovore, između ostalog i na temu romantike: toksičnosti unutar filmskih i TV prikaza, ali nažalost, imamo tendenciju da brzo zaboravljamo stvari kao društvo. Činjenica da toliko kenselovanih muškaraca u Holivudu (vala i u Srbiji) maltene nesmetano vode svoje karijere, da je Tramp pobedio na izborima, da jedan Endru Tejt uprkos optužbama za trgovinu ljudima može da opstane kao internet fenomen, ukazuju nam da različiti oblici toksičnog muškog ponašanja opet imaju društvenu prođu (da ne kažem podršku). Vreme je, očigledno, za obnavljanje gradiva po pitanju mnogih stvari, te hajde da za početak analiziramo neke od najčešće romantizovanih toksičnih obrazaca ponašanja i odnosa na filmu i televiziji.

Dobrota kao maska

Jedan od najočitijih primera ovog obrasca ponašanja je „simpatični autsajder” Daki iz filma Lepotica u ružičastom (1986), koji je zaljubljen u svoju najbolju prijateljicu Endi, ali umesto da poštuje njene želje, on je konstantno smara, ignoriše njena osećanja i posramljuje je zbog njenog romantičnog izbora, ubeđujući je da zna najbolje za nju, te njegova „dobrota” zavisi od toga da li se Endi ponaša na način koji on želi.

Sličan obrazac ponašanja vidimo kod Rosa Gelera iz serije Prijatelji, koji se u svojoj opsesiji pronalaženjem „one prave” i brzog prebolevanja svog razvoda fokusira na Rejčel, simpatiju još iz srednje škole, kao idealnu partnerku. Njegova opsesija prerasta u neumereno zaljubljivanje, čak i kada Rejčel nije na istim talasnim dužinama, a sa svakim njenim iskazivanjem nezavisnosti njihovi problemi rastu kada stupe u vezu. Tokom deset sezona smo globalno navijali za ovaj par, dok se Ros na sve moguće načine mešao i sabotirao Rejčelin život, ali eto—on je fin, pa su na kraju završili zajedno. U kontekstu današnjice, lik Rosa je stavljen pod reviziju, te postoji svest o tome koliko je njegovo ponašanje zapravo problematično. Setite se svih onih trenutaka kada njegova histerija i manija izbijaju na „smešne” načine, otkrivajući njegov pravi karakter i motivaciju.

Ništa nije bolji ni Ted Mozbi iz serije Kako sam upoznao vašu majku (2005–2014), koji je na neki način samo nastavak Rosa. Njegovo opsesivno fokusiranje na Robin i idealizovanje žene koja očigledno nije kompatibilna sa njim zapravo treba da nam ukazuje koliko je nametljiv i egocentričan. Ali ne, narativ ga na kraju nagrađuje jer on završava sa „devojkom iz svojih snova”, a majka koju smo čekali devet sezona je na kraju bila samo neka vrsta stranputice dok Ted ne dođe do životne tačke da bude sa Robin.

Film 500 dana ljubavi (2009) i lik Toma predstavljaju pokušaj dekonstrukcije ovog obrasca, ali iskreno ne znam koliko uspešno. Jeste da se javni diskurs sa godinama promenio i sada je kultura na strani Samer, ali zašto je film ispričan samo iz Tomove perspektive? I zašto je nagrađen novim ljubavnim interesom koji je indikacija da će se isti ciklus samo ponoviti? Sećam se odlično sebe sa 17 godina kada sam gledala ovaj film i suza nakon istog; za mene u tim godinama to nije bila neka meta dekonstrukcija, već zaista primer sapatništva jer je Tom zapravo imao problema sa limerancom, kao i ja tada (samo što to nisam znala).

Subverziju ovog obrasca ponašanja i koliko zapravo štetno može da bude vidimo u seriji Ti (2018–) i liku Džoa Godlberga, koji stvara savršenu masku „dobrog momka” kako bi osvojio Bek, a u stvarnosti je progonitelj koji prilagođava svoju ličnost prema informacijama koje prikupi o njoj. Njegova „ljubaznost” uključuje manipulaciju, nasilje i čak ubijanje svih koji se nađu na putu njihovoj vezi. Ovaj lik brutalno osvetljava koliko daleko može ići iluzija dobrog momka, dovodeći ovaj obrazac romantizacije do njegovog krajnjeg i najopasnijeg oblika. Ipak, zabrinjavajuće je koliko ovaj lik ima ženskih obožavatelja, o čemu glumac Pen Bedžli javno izražava nelagodu. To govori mnogo o tome kako naša kultura često romantizuje čak i najopasnije oblike toksičnog ponašanja, za koje već i imamo svest da su toksični. Ovo je još više zabrinjavajuće u kontekstu globalne opsesije prema istinitim zločinima, što je doprinelo glamurizaciji serijskih ubica na filmu i televiziji u skorije vreme, kao što su Džefri Damer i Ted Bandi.

„I can fix him” sindrom

Hoćemo li ikad napustiti paradigmu da je „loš momak“ privlačan? Čini mi se da je prisutan oduvek. U suštini, on je tip koji ne mari za pravila, a protagonistkinja—i mi—pozvani smo da se divimo njegovoj buntovnoj prirodi. On je takođe u očiglednoj potrebi za terapijom, ima problema sa besom i generalno se ponaša odvratno. Ali s obzirom na to da ga narativ čini poželjnim partnerom, ovo čini da na duge staze verujemo ljubav „prave” devojke za njega, koja ga razume (odnosno, trpi), može da ga preobrazi i spasi.

Ovo vidimo u primeru lika Džona Bendera iz filma Jutarnji klub (1985), koji treba da predstavlja stereotip buntovnika. Tokom filma je okrutan, zajedljiv i destruktivan, a veći deo vremena provodi seksualno uznemiravajući Kler, ismevajući njen porodični život i kritikujući je zbog njenog seksualnog iskustva ili nedostatka istog, menjajući mišljenje iz minuta u minut. Iako čini sve da bi Kler doveo do suza, na kraju filma treba da zaboravimo na sve to, upravo na vreme da Džon osvoji devojku na klasičan način iz tinejdžerskih filmova 80-ih, nakon što je pokazao jedan iskupljujući gest prema grupi.

Sličan obrazac primećujemo u filmu Briljantin (1978). Sandy je prikazana kao naivna, konzervativna devojka koja se zaljubljuje u Denija, popularnog „lošeg momka” i buntovnika. Tokom filma, oboje pokušavaju da se prilagode jedno drugom, ali u finalu, Sendi menja svoj izgled, ponašanje i stav, prihvatajući „lošiju” verziju sebe kako bi impresionirala i zadobila Denijevu pažnju. Ova promena implicitno šalje poruku da nije bila „dovoljno dobra” takva kakva jeste i da je prilagođavanje Denijevom ukusu jedini način da osvoji njegovo srce. Time se perpetuira ideja da je na ženi da promeni sve što jeste kako bi bila prihvaćena od strane muškarca.

Ted Mozbi u seriji Kako sam upoznao vašu majku nije jedini primer romantizacije toksičnog ponašanja, jer Barni Stinson kao „loš momak” treba da predstavlja njegovu antitezu, kome publika ipak ne može da odoli. Njegovo amoralno ponašanje prema ženama, manipulacija, ignorisanje pristanka i kreiranje „Priručnika” za zavođenje žena predstavljaju osnovu njegovog karaktera. Mi kao publika pozvani smo ipak da navijamo za njega i da se smejemo njegovom ponašanju samo zato što je lojalan Tedu i grupi prijatelja, bez obzira na njegovo konstatno mizogino ponašanje i tretiranje žena kao jednokratnih predmeta za zabavu. Niti jedne kazne od strane narativa za takvo ponašanje tokom svih 9 sezona.

Čak Bas iz serije Tračara (2007–2012) je još ekstremniji primer. Čak je arogantan, bogat i manipulativan, sa velikim apetitom za moć i uživanje. U prvoj epizodi serije, Čak pokušava da seksualno iskoristi dve različite devojke, što mi kao publika treba da instant zaboravimo, s obzirom na to da se narativ više ne dotiče tih incidenata, već se fokusira na začetak njegovog promenljivog odnosa sa Bler. Ta veza tokom trajanja cele serije može poslužiti kao tlocrt toksičnog odnosa, gde se on ponaša agresivno i manipulativno; u jednom trenutku „trguje” njome da bi dobio hotel, ali naravno, ništa to ne može da škodi pravoj ljubavi i njihovom braku na kraju serije. Bez obzira na Čakovo problematično ponašanje sve vreme, gledaoci su stalno pozvani da saosećaju s njim kroz otkrivanje njegovih emotivnih konflikata i traume iz prošlosti. Ova karakterizacija održava ideju da duboko u lošem momku postoji „dobrota” koja samo čeka da bude otkrivena i da ga prava ljubav može promeniti.

Dejmon Salvatore iz serije Vampirski dnevnici (2009–2017) je još jedan lik koji se uklapa u ovaj obrazac. Kao vampir bez moralnih skrupula, Dejmon na početku serije nema problem da ubija i manipuliše za svoje ciljeve. Međutim, njegova veza sa protagonistkinjom Elenom postaje centralna, a kroz „ljubav” prema njoj, on navodno pronalazi svoju „ljudskost”. Njegovi nasilni i manipulativni postupci, kao što su brisanje njenih sećanja i činovi nasilja nad njenim bližnjim ljudima, često se zanemaruju ili opravdavaju u ime ljubavi, što šalje problematičnu poruku o tome šta je prihvatljivo ponašanje u vezi.

Iako je „loš momak” bio na relativnoj pauzi u pop kulturi kao posledica #MeToo pokreta, vratio se na velika vrata kroz lik Nejta Džejkobsa u seriji Euforija (2019–). Kao složeniji prikaz ovog ponašanja, Nejt pati od ozbiljnih emocionalnih problema, uključujući potisnutu agresiju, nesigurnosti u vezi sa sopstvenim identitetom i seksualnošću, kao i pritisak da ispuni očekivanja toksične muškosti koje mu je nametnuo otac. U seriji, Nejtov odnos sa svojim partnerkama, posebno sa Medi, obeležen je ekstremnom ljubomorom, posesivnošću i fizičkim nasiljem. On koristi manipulaciju i pretnje da bi kontrolisao one oko sebe, a često pribegava i emocionalnom zlostavljanju. Iako Euforija nastoji da prikaže složenost njegovog lika i istraži korene njegovog problematičnog ponašanja, uključujući disfunkcionalne porodične odnose i traumu, činjenica da je Nejt postao miljenik dela publike ukazuje na izazov sa kojim se i dalje suočavamo kada su u pitanju prevazilaženja u prikazima ovakvih obrazaca ponašanja.

Neće ona niđe

U mnogim popularnim filmovima i filmskim serijalima, kontrola se često maskira kao intenzivna strast ili dokaz prave ljubavi. Ovakvi narativi prikazuju muške likove koji koriste manipulaciju, posesivnost i moć kako bi dominirali nad svojim partnerkama, dok se takva dinamika romantizuje kao nešto poželjno i idealno. Ova poruka oblikuje percepcije publike, normalizujući obrasce ponašanja koji su u stvarnosti duboko problematični i potencijalno opasni. Važno je da prepoznamo kako ovakvi prikazi utiču na naše razumevanje ljubavi i odnosa, posebno jer mogu da opravdaju ili umanje ozbiljnost kontrolisanja i zlostavljanja u stvarnom životu.

Jedan od prototipova ovog obrasca možemo naći u Diznijevom animiranom filmu Lepotica i zver (1991). Iako je ovaj film omiljen među decom i odraslima, zaista se treba zapitati kakvu poruku šalje dok Zver drži Belu zatvorenu u svom zamku, izoluje je od spoljnog sveta i često prema njoj ispoljava bes i frustraciju. Uprkos tome, Bela ostaje s njim i uspeva da od njega „napravi čoveka” svojom ljubavlju. Šta nam ovo poručuje, sem da ostanemo sa nekim ko nas loše tretira jer će se na kraju promeniti?

Ovaj obrazac je dalje vidljiv u globalnom fenomenu Sumrak sage (2008 – 2012) u kojoj Edvard Kalen, vampir, često kontroliše Belu (opet Bela, ne verujem da je slučajnost) pod izgovorom da je „štiti”. On je posmatra dok spava bez njenog znanja, odlučuje s kim sme da provodi vreme i često donosi odluke umesto nje. Edvard koristi taktike zastrašivanja da je upozori na opasnost koju on predstavlja, ali umesto da je to odbije, Bela postaje još više opsednuta njime, i njen život postaje potpuno podređen njegovom—toliko daleko ide da ona godinu dana ništa ne radi u njegovom odsustvu, kao da nije živa. Ipak, njihov odnos je prikazan kao idealna ljubav, a Edvard kao romantični heroj, uprkos tome što je izoluje od prijatelja, kritikuje je zbog njene nespretnosti i čak u jednom trenutku ugrožava njen život.

Filmki serijal Pedeset nijansi sive (2015 – 2018) predstavlja oličenje kontrolisanja kroz lik Kristijana Greja. I nije iznenađenje, jer je knjiga nastala kao fanfikcija Sumrak sage. Ovde Kristijan, modelovan po Edvardu, koristi svoju moć (ovog puta u vidu novca) kako bi preuzeo potpunu dominaciju nad Anom. Insistira na potpisivanju ugovora koji detaljno određuje njeno ponašanje, prati njeno kretanje i donosi odluke o njenim granicama pod maskom „zaštite”. Njegovo ponašanje se predstavlja kao deo BDSM odnosa, ali zapravo krši osnovne principe pristanka i poštovanja koji su ključni u takvoj dinamici. Film romantizuje kontrolu, šaljući poruku da je takvo ponašanje prihvatljivo ako dolazi od zgodnog i bogatog muškarca. Pritom završavaju u idiličnom braku, kao i Edvard i Bela, uzgred, pa eto još jedne poruke, pretpostavljam.

Ekstreman primer kontrolisanja nalazi se u filmskom serijalu 365 dana (2020 -2022), koji je samo dalja varijacija na istu temu koju smo mogli da vidimo sa početkom Lepotice i zveri. U ovom filmu, Maksimo, moćni mafijaš, otima Lauru i daje joj ultimatum da se zaljubi u njega za godinu dana. Njegova dominacija je emocionalna, ali pre svega fizička, što demonstrira na bezbroj načina tokom filma, koji pokušava da romantizuje ovu dinamiku kroz glamur i luksuzan životni stil, pod izgovorom ljubavi. Bez obzira na to što je ovaj film pravi „cringefest” i ima 0% na Rotten Tomatoes, bio je toliko gledan da je iznedrio celu trilogiju, dok hashtag na X-u sa nazivom filma ima preko 5 milijardi pregleda, što govori o uticaju i daljoj proliferaciji poruke da su prisila i kontrola opravdani ako dolaze od atraktivnog i bogatog muškarca.

—

Romantizacija gorepomenutih obrazaca ponašanja ne samo da normalizuje, već i idealizuje destruktivne forme ponašanja, suptilno sugerišući da je prihvatljivo trpeti nepoštovanje, manipulaciju ili čak zlostavljanje u ime ljubavi. To oblikuje percepciju gledalaca, posebno mladih, o tome šta čini zdrav odnos. Ljubav ne bi trebalo da bude sinonim za patnju, kontrolu ili žrtvovanje sopstvenog identiteta; ona treba da podrazumeva međusobno poštovanje, podršku i slobodu da budemo ono što jesmo.

Kao konzumenti filma, televizije i medija uopšte, važno je da preuzmemo kontrolu nad time kako se odnosimo prema sadržaju koji nam se prezentuje i da postanemo svesni kako on utiče na naša očekivanja i ponašanja u stvarnim odnosima. Nisam psiholog, ali kao neko ko izučava medije i sopstveni unutrašnji svet, sve više me zapanjuje koliko su filmovi i serije koje sam „proždirala”, posebno kao dete i tinejdžerka, oblikovali sve aspekte mojih životnih očekivanja. Zato sada preuzimam odgovornost da demontiram ta internalizovana uverenja, koja takođe uključuju romantizaciju manipulacije, limerantne tendencije itd. Promena počinje od nas samih—od izbora šta ćemo gledati i kako reagujemo na prikazane sadržaje. Zato te ohrabrujem da nakon ovog čitanja odeš korak dalje i analiziraš kako su na tebe i formiranje tvojih uverenja uticali primeri kojima smo se bavili—i da li je vreme da za sebe (re)definišeš šta (ni)je ljubav.

Članak Šta (ni)je ljubav se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ja, na primer, već godinama nemam TV u kući, i sve što konzumiram od TV programa dobijam preko neta. Pomalo je tužno, da, jer ma koliko bila opijum za mase, nekad je televizija predstavljala pravu radost. Takvu da neke nove generacije neće verovati šta je ona sve ljudima značila.

Kad bi televizija odgovorila na to pitanje o tajni dugovečnosti, verovatno bi rekla nešto tipa: sinko, bitno je samo da vrtiš golotinju, bezobrazluke i da budiš u ljudima najniže porive. Tako se opstaje i tako se održava. Međutim, nismo se ovde okupili da bismo prozivali ovog starkelju na njegov dan, već da bismo odali poštovanje ovoj časnoj starini, sećajući se nekih dobrih stvari. Ili makar onih stvari koje bi naglasile veliki wtf-ness u kom vam neće biti jasno da se to radilo, kao ni da je prošlo „samo” 20 godina od nekih od ovih običaja.

Srećan svetski dan TV-u, ali nećemo reći živ nam bio još toliko, jer mi nećemo biti živi, pa me zabole da ostavljamo televiziju nekim novim generacijama. Šta će im!?

Izlazak u komšiluk na TV program

Zvuči pomalo neverovatno, ali ljudi su se okupljali 50-ih, 60-ih, a bogami i 70-ih, i odlazili kod komšija da gledaju TV. I to ne ovo kao kad se skupe ortaci da gledaju neki film ili fudbal, nego dođu komšinice da gledaju Obraz uz Obraz, jer kod nje u dnevnoj sobi ne igraju Dragan Nikolić i Milena Dravić. Ili ima njih, ali TV nije u boji. Da, imali ste i televizore koji nisu u koloru. Kod moje babe u Pirotu taj apart se održao do prvih godina 21. veka. Bilo je zabavno da, kad gledate RTS dnevnik ili Znanje imanje imate džarmušovski filing bez boja. 

Gledanje programa u tačno vreme

U današnje vreme gotovo svi imamo onu opciju za premotavanje programa do 7 dana unazad, pa tako teško da bilo ko više sedi pored TV-a i čeka neki program u neko određeno vreme. A nekad, ako si rešio da gledaš film ili seriju, ako te ne usere repriza, nema, druže, to je to. Praviš plan i program po tome. Izlaske, dejtovanja, odlaske kod kumova na večeru. Ako će da bude taj film, ili emisija koja će da pusti određeni spot omiljenog benda, to vam je. Danas se ova disciplina poštuje samo još ako se gleda sport, ali i tu imaš dijabole koji isključe telefon i internet na par sati da bi gledali odloženi. A kad smo već kod tačnog gledanja, imali smo i…

Nepoštovanje programa

Ovo se dešava ipak kasnije, u 21. veku, a prvaci toga su bili na televiziji Pink. Iz ove perspektive, ljudi se gotovo i ne sećaju, ali sve ove velike serije koje danas slave 20-25 godina su imale svoje premijere na omraženoj ružičastoj televiziji, i to čak jako brzo nakon što su emitovane u Americi. Sopranovi, Lost, Gilmore girls, sve to je imalo svoje mesto između narodnjaka i utakmica italjanskog fudbalskog prvenstva. E sad, to nije bilo gledano koliko i ovo ostalo, pa ste onda imali razne mahinacije u kojima je serija najavljena za 11 uveče, ali ne mora da znači da će ona zaista početi u 11 ako se u datom trenutku neki politčar u Piramidi raspriča ili ako se Šaban Šaulić raspevao kod Minimaksa. Pa je tako Lost mogao lagano da se zavrti oko 1 ili 2 posle ponoći, a tebi sutra predavanja od 8 ujutru.

A kad smo kod programa koji se emitovao posle ponoći:

Pornići na TV-u

Svi znamo da je internet izmšljen da bi ljudi delili porniće za dž. Međutim, ta ista besplatna radnja nas je čekala i na TV-u, samo ne baš kad bismo mi to poželeli. Sve zavisi koliko ste matori i kog erotskog programa se sećate. Ako ste baš matori, sećate ih se na Trećem kanalu koji se tad drugačije zvao. Ako ste matori, ali još uvek mislite da možete da pogodite ko je najslušaniji na Bilbordovoj top listi, onda se sećate Palme, koja je ipak taj nemoralni svetionik devedesetih, a filmovi su kretali nekad posle 2. Most novosadski, SPS-ovska televizija, nakon 5. oktobra je imala porno progam čega se sećaju oni mlađi sa kablovskom televizijom. I na kraju smo imali TV 1000, sa soft core uradcima. Toga se sećamo svi. Elem, ovaj progam su zamenili rijalitiji koji su prevazišli sav blud i nemoral, tako da pornići više nisu bili potrebni na TV-u. Zanemarićemo internet. 

Kraj programa

Nekako se podrazumeva da danas TV program postoji 24/7 i da će u 5 ujutru da svira neka repriza nečega ili će da ide kajron gde se usamljeni tipovi dopisuju sa gej stop cim stop porukama. Međutim, nekad je kraj programa postojao. Završi se film i krene onaj jednoličan ton koji je bio test za televiziju ili još bolje, krene sneg, tj. elektricitet koji su pravile antene. Isti taj sneg nam je ogadio film Poltergajst, zbog čega je kraj TV programa uvek nosio taj feeling nečega strašnog.

Najlon na daljinskom i milje na televizoru

Da ne pričamo samo o programu. Da se dotaknemo i fizičkog izgleda aparata. Jednostavno, nije to bilo to ako na TV aparatu nema neke sitne drangularije ili tkanine, pa su tako domaćinstva volela da isheklani milje ostave tako da vrh malo onako, sexy, prekrije delić ekrana.

Što se tiče daljinskih upravljača, oni su danas komplikovana rabota. Dva ili tri ih danas ima, i nikad ne znate kako da ih koristite. Ja sam, na primer, ove godine tek 4. dana na moru u smeštaju provalio kako se uključuje TV. Nekad je postojao samo jedan daljinski sa velikim crvenim dugmetom koje je značilo da se program uključuje. I taj jedan je bio u najlonu. Da se ne pokvari, razumljivo, taj lagani sloj najlona ga je štitio od svih povreda. Ta ideja se i dalje održava u mnogim domaćinstvima.

Ilustracije: Sadmics

Članak Svetski dan televizije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Jer kada se rastanemo od dragih ljudi i vratimo svojoj kući, navikama i rutinama, vratimo se i našim porodicama sa TV ekrana, bile one disfunkcionalne, ali prepune ljubavi (poput one iz serije Malcolm in the Middle) ili malo kompleksnije i pune podmetačina, ubijanja i incestoidnih odnosa (nalik ekipi iz Igre prestola). Ali vremenom dođe trenutak kada i od njih treba da se rastanemo, kada Šeldon Kuper i Ejmi Fara Fauler dobiju Nobelovu nagradu za njihov rad o super asimetričnoj teoriji struna i kada čujemo Čendlera kako izgovara „Sure. Where?” i znamo da je kraj. Odjednom ponovo osetimo neku prazninu za koju se pitamo da li ćemo je ikada ispuniti.

Fenomen tugovanja nad završenom TV serijom toliko je rasprostranjen da Urban dictionary ima čak i zvaničan naziv za njega: post-serijska depresija (post-series depression ili skraćeno PSD). Post-serijska depresija se definiše kao „tuga koja se oseća nakon gledanja veoma dugačke serije, taj gorak osećaj kada znate da je putovanje gotovo, ali vi ne želite da se završi.”

Brojni psiholozi su se bavili temom PSD-a. Litsa Vilijams, socijalna radnica i jedna od osnivačica sajta What’s your grief?, navela je za HuffPost da je postoje različiti nivoi tugovanja (završetak gledanja omiljene serije svakako nije isto što i gubitak bliske osobe) i da ljudi mogu da se osećaju kao da su nešto izgubili nakon gledanja poslednje epizode. „Svakako osećamo gubitak i to je normalna reakcija”, izjavila je Vilijams.

Ljudi imaju takve reakcije širom sveta i verovatno ih imaju otkako postoji televizor na kojem se emituju serije. Gledaoci se vežu za likove, a kada se serija završi, primorani su da se od njih rastanu. A takvi rastanci, baš kao i u realnom svetu, nekada ne prolaze najlakše. Stanje žalosti u koje gledaoci upadnu su psiholozi nazvali parasocijalni raskid, uzevši u obzir da se parasocijalnim vezama smatraju jednostrani odnosi koje ljudi stvaraju sa fiktivnim likovima.

Nivo žalosti i tugovanja prilikom parasocijalnog raskida prvi put je meren nakon emitovanja poslednje epizode Prijatelja 2004. godine. Istraživanje pod nazivom When Good Friends Say Goodbye: A Parasocial Breakup Study koje su sproveli Keren Ejl sa Univerziteta u Kaliforniji i Džonatan Koen sa Univerziteta u Merilendu, pokazalo je da je nivo uznemirenosti kod fanova serije bio sličan onom koji ljudi doživljavaju prilikom raskida veze u stvarnom životu.

Međutim, psiholozi još uvek nisu sigurni kakav je odnos između parasocijalnog tugovanja i onog stvarnog, kao i da li je uopšte moguće porediti ih. U razgovoru za NBC News Dara Grinvud, profesorka psihologije na Vasar koledžu, istakla je da neki ljudi tvrde da je to tugovanje veoma slično i da su se neki od njih isto osetili i kada im je baba umrla, dok drugi kažu: „Ne, nije uopšte isti intenzitet. Bio sam tužan u tom trenutku, ali sam uspeo da nastavim sa životom veoma brzo.”

Dok pišem ove redove, proživljavam intenzivan PSD, prolazim kroz parasocijalni raskid i kroz svaki mogući oblik tugovanja, jer sam baš danas pogledao poslednju epizodu serije Malcolm in the Middle. To je to, sudija je svirao kraj, Malkolm je na koledžu, Riz je domar, Frensis ima posao, a ostali članovi porodice su u panici jer izgleda da dolazi još jedno dete (ne, ovo nisu spojleri, serija se bukvalno završila 2006. godine i ne možete spojlerom da smatrate nešto što se desilo pre skoro 20 godina, to je kao kada biste rekli da je Mijatovićeva prečka spojler). I okej, priznajem da se ne osećam kao da sam okončao ljubavnu vezu, ili da mi je neko blizak umro, ali rastao sam se sa svojom (najnovijom) omiljenom TV porodicom. Tužan sam i prosto ne znam šta da radim.

Srećom, tu je internet i stranice poput Wikihow nude odgovore na razna pitanja, pa i na to kako da prebolite kraj omiljene serije. Slede njihovi saveti i moja zapažanja o njima, jer ovo je ipak samo Wikihow, nije konzilijum najvećih svetskih stručnjaka koji predstavljaju apsolutni autoritet kojem mogu da se suprotstave jedino blistavi geniji poput dobrog Vila Hantinga.

Napravite pauzu od gledanja TV-a – Ako bih ovo uradio, pored toga što bih upao u još dublju depresiju, vrlo verovatno bih dobio otkaz, tako da je ovo savet u rangu „napravite pauzu od disanja” ili „odsecite sebi jednu nogu, više ćete ceniti onu drugu”.

Izduvajte se onlajn – Što upravo i radim, ali bojim se da, bez obzira što ću imati trenutak zadovoljstva kada za ovo budem plaćen, ovaj savet baš i ne funkcioniše.

Upoznajte se sa ostalim fanovima serije – Ne. Prosto… ne.

Pišite fanfiction – Možete li da zamislite to? „Hej, Uroše, šta radiš?”, pitao bi me neko, nekad, verovatno. „Eeeee, evo, uveliko pišem fanfiction Sajnfelda”, rekao bih ja. „Upravo sam završio epizodu u kojoj Žorž otkriva da njegova salata sa jajima sadrži procentualno manje majoneza od one koju u tom trenutku jede Elejn. Da, čitava epizoda se vrti oko toga. Heh, znam da nisam Leri Dejvid, a ni Džeri Sajnfeld, okej – nisam ni neki staff writer čije ime nikada nismo mogli da zapamtimo, ali neko mora i ovo da radi, zar ne? Šta mi daje za pravo? Pa, savet sa Wikihow stranice. Normalan sam, što? Kako misliš to nema nikakvu težinu? Pa, ko piše onda te savete?”

Gledajte druge serije sa istim glumcima – Okej, ovo delimično funkcioniše. Do serije Malcolm in the Middle sam došao jer sam znao da moram, apsolutno moram, da gledam Brajana Krenstona svakog božijeg dana. Ali opet – to nije u potpunosti to. Ja želim da znam šta se novo dešava sa ovim likovima, a ne šta neki ljudi koji izgledaju kao oni rade u nekakvim paralelnim dimenzijama. Mislim, želim i to, samo ne sada. Ne danas.

Gledajte seriju iz početka – Ovo je možda jedini validan savet. Najbolje rešenje je da gledate seriju ispočetka, što je nešto što već mesecima unazad radim sa Sajnfeldom. Ja više ne mogu da živim bez Žorža Kostance. Ja moram da ga gledam, u malim dozama, preko rilova na stranici Costancagrams ili traženjem omiljenih replika na Jutjubu, i u većim dozama, gledanjem jedne ili nekoliko epizoda zaredom. I mislim da me isto čeka sa serijom Malcolm in the Middle.

Šta ću, slab sam na sitkome. Za razliku od drugih televizijskih žanrova, voleo bih da sitkomi večno traju, da se nikada ne završe. Zato ću zauvek gledati Simpsonove i nikada neću reći: „Čoveče, 35 sezona, kako im ne dosadi?”, jer meni ne može da dosadi. Okej, nisu sve sezone najbolje, kao što ni sami naši životi nisu najbolji. Ova godina nam je možda sranje, a sledeća može biti bolja, ali i ne mora. Isto je i sa serijama.

I zato ću uvek pozdraviti i sikvel sezone, koliko god vremena prošlo od finala i koliko god glumaca iz originalne postave bilo uključeno u njih. That’s 90s Show? Može! Uvek se rado vraćam u Point Plejs. Treća sezona Tvin Piksa? Dajte. Novo, ispravljeno finale Sajnfelda koje su Džeri Sajnfeld i Leri Dejvid nešto tizovali? Apsolutno! Još jedna sezona Malcolm in the Middle jer je Brajan Krenston u jednom intervjuu izjavio da bi jako bilo zanimljivo videti šta ti likovi rade 20 godina kasnije? Molim vas! Na kolenima sam i molim vas!

Samo ne želim da se rastanemo. I nisam jedini, znam to.

Članak Naši porodični TV rastanci se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da ne ulazimo u nebrojena priznanja i nagrade, što ih dodeljuje kritika, što publika, obe ova ostvarenja verovatno spadaju u najbolje serijale ikad snimljene za televiziju. Nijedna serija, pa čak ni Igra prestola, nema toliku armiju fanova. Kult masovnog onlajn čekanja i odbrojavanja sati do početka nove sezone trend je koji je zapošeo upravo sa BB.

Kao takve, BCS i BB, kao po dobroj staroj novinarskoj definiciji, odlično su obavile i obavljaju tri zlatne funkcije – da informišu, edukuju i zabave. Nebrojeni su važni društveni komentari koje možemo pronaći u ovim serijalima, a posebnu pažnju privlači anti-kingpin Gustavo Fring. Nakon maratona koje sam recentno pogledao, došao sam do teze kako je Gustavo Fring odlična, vrlo detaljna i direktna kritika neoliberalizma! Dobro, ne neoliberalizma kao pukog ekonomskog sistema, već nekoliko određenih njegovih segmenata: korporativnosti, fetišizacije profita, dvoličnog men-menadžmenta i antihumane prirode kapitalizma.

Dragi ekonomisti, ne odustajte, moliću, od čitanja! Ovde ne pokušavam da udarim na jedan tako kompleksan političko-ekonomski sistem koji žari i pali svetom decenijama unazad, niti pokušavam da ga teoretski ili empirijski pobijem! Iskoristiću lik Gustava Fringa, simboliku i kontekst u TV seriji da probam da ukažem na neke suštinske i neljudske manjkavosti sistema u kojem se rađamo, živimo i umiremo. I u kojem za to vreme privređujemo. Takođe, pretpostavljam i da ste već gledali ove serije ili makar jednu od njih.

Volter Vajt i Džesi Pinkmen proizvode najkvalitetniji mogući kristal-met: njihov problem je u tome što ne umeju na pravi način da ga plasiraju na tržište droge u Albukerkiju. Njihovi dileri, odnosno direktni prodavci, bivaju ubijeni, uhapšeni, ili sami napuštaju taj posao. Volterov i Džesijev startap koji obećava tako ulazi u veliki problem, jer proizvoda ima, ali ne znaju kako da ga prodaju. Tada ih njihov advokat Sol Gudmen posavetuje da treba da pristupe većoj, bolje organizovanoj firmi, koja će njihov proizvod moći da uspešno distribuira, osiguravajući na taj način sigurnu zaradu Volteru i Džesiju. Tako Volter odlazi na sastanak sa Gustavom Fringom, vlasnikom najvećeg biznisa sa kristal metom sa ove strane Rio Grandea.

Nakon svih donova, old skul mafijaša, gangstera, gospodara ulice, pimpova i kingpinova koje kao publika srećemo kroz pop-kulturu, veliko je osveženje kada naiđemo na čoveka koji se bavi kriminalom (u ovom slučaju prodajom droge) na tako očigledno korporativan način. Gustavo Fring paralelno vodi dva biznisa: osim carstva droge koje je glavni izvor njegovih prihoda, on je i vlasnik lanca restorana brze hrane Los Pollos Hermanos, koji je neka vrsta KFC u ovim serijama.

Mnoge scene i kadrovi u BCS i BB ukazuju nam na to da Gustavo oba svoja biznisa vodi sa identičnim pristupom. Vrlo savremeno i neoliberalno! Restorani Los Pollos Hermanos su odličan prikaz dobre konkurencije na tržištu restorana brze hrane. Kako je Gustavo vlasnik lanca od 14 restorana diljem jugozapda SAD, možemo zaključiti kako se njegov biznis odlično razvija: za nešto više od 15 godina, koliko je Gustavo državljanin SAD, počev od prvog, malog restorana, došao je do brojke od 2 miliona mušterija godišnje. Reklama za Los Pollos Hermanos ukazuje da je marketinška kampanja veoma snažna i da se radi o pametnoj investiciji.

Kao što ste i primetili, kraj ove reklame i scene u kojima se pakuje i transportuje droga, odmah nas prebacuje na prikaz Gustavovog hendlovanja prodaje droge. Kada napravi super-laboratoriju za kristal met, on je Volteru predstavi kao investiciju, pritom mu govoreći koja je minimalna količina pproizvoda potrebna na nedeljnom nivou, kako bi ta investicija bila ekonomski održiva. Za neoliberale, rak rana tržišta su karteli. Mnogi domaći ekonomisti su se u tom smislu ostrvili na taksi kartele, primera radi. U BCS i BB, kartel iz Meksika, čiji je i Gustavo član tokom jednog dela serije, kontroliše cene kristal meta. Kao pravi neoliberal koji želi slobodnu utakmicu i da najbolji proizvod uzme najveći deo kolača, on mora da ukloni kartel, odnosno da pobije sve njegove članove. Što i čini! Tada njegova korporacija preuzima dominantnu ulogu na tržištu i još više širi svoj biznis.

Iako čemo vrlo lako pomisliti da Gustavo zbog osvete želi da pobije kartel, Don Eladia i porodicu Salamanka, prava istina se krije u nekoliko sitnih detalja: Gustavo ima priliku da se reši Hektora Salamanke nekoliko puta pre nego što ode u Meksiko da se obračuna sa kartelom; iako je kartel ubio njegovog partnera (fanovi spekulišu da je reč i o potencijalnom ljubavniku), Gustavo odbija da se povinuje old skul zakonu kriminalaca – krvnoj osveti.

Gustavo zapravo uništava kartel tek kada ih je zbog kvaliteta proizvoda prerastao i kada mu više nije dovoljan profit koji ostvaruje po dogovorenoj ceni. Ukratko, kako bi proširio biznis i ostvario veći profit, Gustavo napušta parenting kompaniju i, eliminišući konkurenciju, postaje maltene monopolista na svom tržištu, vlažni san svakog preduzetnika.

Stvar koju neoliberali često ističu je zalaganje za racionalno ponašanje pojedinca na tržištu. To znači da svi koraci koji neko preduzima imaju direktne posledice i da ih racionalni građanin svesno čini, na svoju štetu ili korist. Gustavo je vrlo precizno oličenje ovog principa: on je vrlo staložena, mirna i proračunata osoba. On je, najpre, racionalni ekonomista koji vaga moguću dobit ili gubitak kao posledice svojih postupaka.

Ono gde stvar postaje mračna i polako se preliva u stvarnost je momenat kada shvatimo da gorenapisano znači da je i kriminal ili neka druga protivzakonita radnja za racionalnog ekonomistu takođe proračunat rizik. U određenom slučaju, neka kriminalna radnja se pokazuje kao isplativa ako se uspešno sakrije od institucija. Ako neko stekne novac na nezakonit način, i uspe da ga ’’opere’’ pre nego što institucije saznaju, neće biti nikakve lustracije jer nema dokaza. Dakle, proračunati rizik se isplatio, i kriminal se isplatio. Naravno, ako racionalno igrate, nećete rizikovati kriminalno ponašanje ako nemate jaka leđa ili dovoljno novca ako nešto pođe po zlu; ako uspete da, na primer, privatizujete nebrojena društvena preduzeća, operete novac, a imate i dovoljno novca da se nagodite sa sudom, vaše nezakonito ponašanje je bilo racionalno isplativo! Ako odlučite da monopolišete neko tržište u celoj zemlji, možete proračunato da ’’podmažete’’ nadležne institucije da vam prilagode zakone i subvencionišu vas, pa ako prođe – prođe, ako ne, imate dovoljno novca da platite dobrog advokata da ubedi sud da niste krivi ni za šta. Proračunato ekonomsko ponašanje! Gustavo Fring se tako i ponaša: za javnost, on je uspešan biznismen i vlasnik lanaca restorana, glavni filantrop i finansijer policije u Albukerkiju. Kada ipak uđe u svoju kancelariju, on se okreće proračunatom ekonomskom planiranju na tržištu gde vodi svoj drugi biznis.

U svetu u kojem štednja ide tako daleko da portali objavljuju koliko vam vremena treba da pročitate određeni tekst da biste i to malo vremena uštedeli, možda nije loše zapitati se dokle ide idu granice žrtvovanja u svrhu ostvarivanja što većeg profita.

Zanimljivo je šta saznamo o Gustavu sceni kada kartel ubija njegovog partnera Maksimina: Gustava u toj sceni zovu Čileancem, a kako je na ekranu ispisano da je scena smeštena u drugu polovinu osamdesetih godina, možemo zaključiti da je Gustavo otišao iz te zemlje neposredno pre pada Augusta Pinočea. Banditi i Don Eladio Gustava nazivaju i generalisimusuom, što ukazuje na to da je ovaj bio blizak vlastima u Čileu za vreme vladavine Pinočea. Don Eladio čak i govori Gustavu da je ostao živ samo zato što Don Eladio zna ko je Gustavo u stvari, odnosno da bi njegova smrt izazvala veliku opasnost po kartel. I kasnije, kada inspektor Henk Šreder ispituje Gustava, ovaj vešto manipuliše i krije zbog čega ne postoje podaci o njegovoj prošlosti – pravda se manjkom ljudski prava u Čileu, a sve da bi zavarao svoj trag i činjenicu da je bio deo Pinočeove strahovlade.

Gustavo Fring kao ličnost je odlična paradigma za dva lica neoliberalizma – onog koje je efikasno, radno, uspešno, progresivno; i onog koje uništava čoveka, njegovu ljudskost, a njegovi bližni i okolina postaju kolateralna šteta.

Gustavo kao vlasnik restorana je stalno nasmejan, uslužan, lično prisutan u svojim restoranima. Direktno komunicira sa svojim zaposlenima, planski širi svoj biznis, i u sebi gaji nekoliko osobina sposobnog poslodavca i ekonomiste: on zapošljava stotine ljudi u svom biznisu restorana, prati ga imidž čoveka koji je ostvario Američki san, vozdigavši se od sitnog preduzetnika do milionera, krase ga neverovatna disciplina, samokontrola, i ludačka radna etika. Sve ove vrednosti su ključne i vrhovne u našem društvu. Iako država kod nas svesno sputava neoliberalno tržište i sitne preduzetnike, nema sumnje da je dominantni narativ upravo taj u kojem samo treba da se radi, zaradi potom kupi, proširi i postane se na taj način bogatim. Novac nije u takvom društvu samo sredstvo da se dođe do/plati neko dobro, već novac i profit postaju svrha i cilj sami po sebi. Da li je u tom slučaju onda važno dolazite li do profita zakonski ili ne?

Gustavovo pravo lice je ono ružnije lice neoliberalizma: oba proizvoda koja on prodaje su targetirana za ljude sa malim primanjima – brza hrana i kristal met su jeftinije varijante bogatog i ukusnog ručka i kokaina (mala digresija: sam Gustavo poredi kristal met sa kokainom dok razgovara sa Don Eladiom: kaže da kristal met hemijski ’’radi’’ kao i kokain, samo što je mnogo jefitiniji i samim tim pristupačniji širim slojevima). Na duže staze, konzumacija ove dve stvari dovodi do ozbiljnih oboljenja, a posledično i do smrti. Međutim, treba li ovo da zabrine neoliberalnog ekonomistu? Zašto je on odgovoran za zdravlje svojih mušterija? On ne odgovara za njihove racionalne postupke: ako odrastao i razuman čovek poželi da pojede parče pohovane piletine, treba mu to i dozvoliti, jer je on tako izabrao. Jedan od ’’kuvara’’ kristal meta koji radi za Gustava, Gejl Betiker, i sam kaže to: Ljudi će uvek doći do kristal meta, tako da ja o tome ne brinem sa moralne strane. Što se mene tiče, sa mnom makar znaju da dobijaju pravu stvar! Inače, Gejl za sebe kaže da je libertarijanac. Meni lično jedan od simpatičnijih likova u celom kanonu.

Da postavimo stvari i ovako: da li proizvođač plastičnih kesa treba da brine za po prirodu negativne eksternalije, ako postoji mušterija koja hoće da kupi njegovu kesu? Zašto bi tako nešto bilo zabranjeno? Zašto bi se investitor koji želi da sagradi mini hidro-elektranu ograničavao da proizvodi struju – ako postoji neko ko hoće da je kupi? Možda se radi o nategnutim primerima, ali shvatate na šta ukazujem.

Jedna od najčuvenijih scena u BB je kada Gustavo Fring skalpelom ubije svog najbližeg saradnika, Viktora, jer se ovaj zatekao na mestu zločina. Gustavo tako ubija dve ptice jednim kamenom: rešio se potencijalnog svedoka i osumčnjičenog, otklanjajući svoj biznis drogom od opasnosti istrage (nakon toga je telo ubijenog saradnika ubacio u kiselinu i bukvalno ga uništio), a istovremeno je pokazao Džesiju i Voltu šta ih čeka ako nešto ne budu radili kako im se zapovedi (u to vreme njih dvojica kao njegovi zaposleni počnu da vrdaju, što takođe dovodi Gustavov biznis u opasnost, i potrebno je da ih vrati pod vinkl).

Odličan men menadžment!

Vrlo zastrašujuća, ali suštinski dobra paralela: radnici, kao i bilo ko ko nije u poziciji moći u jednoj korporaciji, za gazdu je samo neko ko robotski treba da obavlja ono što mu se kaže. Sve izvan toga potencijalno dovodi biznis a posledično i profit u opasnost. Kada Volter pokuša da se umeša u način biznisa tako što ubija dva dilera iz Gustavove kompanije, ovaj ga stavlja na tanak led i pokušava da ga se ratosilja što je moguće pre. U trenutku kada Volter pokuša da sa Džesijem organizuje neku vrstu prevrata, odnosno da ga natera da zajedno otkažu poslušnost, Gustavu se u glavi pale crvene lampice.

Ukratko, ako ne vežete konja tamo gde vam gaza kaže, ili ne daj bože, krenete da se borite za nekakva prava, crno vam se piše. Ovaj kratak isečak iz dijaloga između Gustava/poslodavca i Voltera/zaposlenog lepo to ilustruje:

Gustavo: Dosta je bilo. Otpušten si. Ne pojavljuj se više u perionici. Kloni se Pinkmena. Da mu više nisi prišao. Jasno?
Valter: Ili ćeš da učiniš – šta?
Gustavo: Molim?
Valter: Da se klonim Pinkmena… Ili ćeš da uradiš šta? Ubićeš me? Da hoćeš da me ubiješ, već bih bio mrtav. Ali ne možeš, jer Džesi ne bi kuvao za tebe ako to učiniš. To je to, zar ne? Koliko god probao da ga okreneš protiv mene, da mu uđeš u glavu, nateraš ga da me mrzi… On ti se odupire.
Gustavo: Za sada. Ali će se i on okrenuti ka meni. U međuvremenu, tu je i drugi problem – tvoj šurak (glavni inspektor zadužen za rasturanje droge, prim. autora). Obećao si da ćeš rešiti taj problem. Nisi uspeo. Sada to moram ja da učinim.
Valter: Ne možeš…
Gustavo: Ako pokušaš da se umešaš, sve postaje mnogo jednostavnije. Ubiću tvoju ženu. Ubiću tvog sina. Ubiću tvoju tek rođenu ćerku.

Verovatno najpamtljivija scena u BB je kada Gustavo umire, odnosno kada vidimo njegova dva lica, bukvalno: jedno ljudsko i savršeno upeglano, i ono drugo, koje je samo ljuštura ljudskog bića. Poslednji čin koji Gustavo uradi na ovom svetu je da namesti kravatu, kako bi odavao utisak poslovnog čoveka na mestu, pre nego što izdahne. U trenutku kada Gustavo umre, umire sam i bez igde ikoga. Sav profit koji je napravio za života nije mogao da ga spasi od boljeg igrača i racionalnog mislioca – Voltera. Njhova partija šaha završila se kobno po Gustava, i ako gledamo iz perspektive racionalnog ekonomiste koji poznaje teoriju igara, i Volter i Gustavo su dobili ono što su zaslužili, jer su to direktni ishodi njihovih poteza. Jer, kada se igraju dvojica racionalnih pojedinaca, društvo nije bitan igrač, već samo kolateralna šteta.

Sve fotografije: Youtube screenshots

Članak Gustavo Fring: Neoliberalni ekonomista u svetu droge se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Sada je odličan momenat da napomenemo da je ovaj tekst PREPUN SPOJLERA, i ako ne želite da unapred znate detalje pre nego odgledate seriju, ovde lepo prestanite sa čitanjem.

Evo dakle novog trejlera, za slučaj da ga još niste pogledali:

U prvom kadru vidimo zadihanu i izgrebanu Arju Stark u mrklom mraku, koja nakon toga kreće da naglo beži kroz nekakvu sobu u nekom zamku, sva krvava i bez nekog oružja. Možemo odmah pretpostaviti da se radi o kriptama u Zimovrelu, domu Starkovih još iz Doba junaka. Arja izgovara: ’’Poznajem smrt. Ona ima mnogo lica’’. Ovo je naravno referenca na Ljude bez lica, grupu profesionalnih ubica koji se klanjaju Bogu Smrti – Bogu bez lica, a čiju je školu u Bravosu Arja prolazila tokom pete i šeste sezone.

Kadar se menja na neki momenat koji očigledno dolazi pre gorenavedenog: Arja je potuno čitava i neogrebana, u ruci drži sečivo od Zmajstakla (jedine supstance koja može nauditi Tuđinima i Belim hodačima, osim Valirijskog čelika) i izgovara: ’’Radujem se što vidim jedan ovakav’’. Ovo može da uputi na to da je definitivno počelo rudarenje za zamjstaklom u Zmajkamenu i da je Džendri verovatno nadležan za to, kao jedini lik čije se kovačko umeće potencira još od prve sezne. Takođe, govori i o tome da se ogromna bitka (najduža koju video format (bilo TV serija ili film) pamti u istoriji, a trajaće duže od 40 minuta) odigrava upravo u Zimovrelu.

Zapitajmo se ovo: da li smo ikada u seriji videli da je Arja na smrt preplašena kao u ovom trejleru? Šta je to što može hladnokrvnog ubicu kojeg vozi želja za osvetom da natera da se trese kao prut na vetru? Jedna od mogućih teorija govori da je Noćni kralj došao do Zimovrela i upao u kripte – baš ono mesto kuda vidimo Arju da beži. Postoji sasvim realna mogućnost da Kralj iz mrtvih podigne upravo mrtve Starkove kako bi se borili protiv svojih potomaka – da nije to možda ono što može da zaplaši čak i Arju?

Jedna teorija koju sam pronašao veli da je ovo sena iz Crvene utvrde u Kraljevoj Luci, i da je Arja blizu dovršavanja svoje liste smrti, a to znači da je u glavni grad došla upravo da dokrajči kraljicu Sersi, i da ovde možda beži od nekoga koga ne može da ubije pa je zato prestravljena… Ko bi taj neumirući lik mogao biti u Crvenoj tvrđavi?

Jedan od kadrova nam pokazuje Varisa kako okružen ženama i decom u kriptama Zimovrela (znamo da se kao Denerisine svite tamo zaputio), koji unezvereno gleda okolo – nema sumnje da se napolju odigrava neka ogromna bitka. Verovatno ćemo ovde videti neke reference na Bitku Crnobujice koju smo videli krajem druge sezone.

Dalje, kadar se premešta na otvoreno more i brod sa crnim jedrima na kojima je žuta sipa – flotu Eruona Grejdžoja (znamo da nije Jara, koja je u zarobljeništvu, znamo da nije ni Teon, jer on još uvek okuplja svoju bandu pljačkaša). Vidimo da je njegov brod prepun vojnika u zlatnim oklopima – ovo nisu gardisti Kraljeve luke, već pripadnici Zlatne čete, još jedne plaćeničke vojske iz Esosa. Znamo da je kraljica Sersi u tajnosti poslala Eurona da ih angažuje kako bi ojačala svoju posustalu vojsku.

Naredni kadar nam otkriva kako su Tormund i Berik Dondarion preživeli uništenje dela Zida kod Noćne morobdije, i da su stigli do Crnog zamka, jer ih vidimo kako hodaju u društvu Žalobnog Eda, trenutnog Lorda Zapovednika Noćne straže. Prema njihovoj užurbanosti, deluje kao da su krenuli da jave Džonu u Zimovrel da je Zid probijen.

Sem Tarli i Bren konačno su susreli jedan drugog, prvi put od njihovog susreta u Kuli senki, kada je Sem otišao južno, a Bren severno. Bren je sada naravno svevideća sveznalica Trooki gavran, a Sem će verovatno pokušati da se sa njim dogovori kako da Džonu Snežnom otkriju njegovo pravo poreklo i nasleđe.

Mnogo toga dogodiće se u Zimovrelu, i to vrlo verovatno u prvoj epizodi u sezoni, a sve sa ciljem da se napravi paralela sa prvom epizodom Igre prestola – dolazak Kralja u Zimovrel. Sada će to umesto Roberta Barateona biti Deneris Targarjen… Ili ipak Džon Snežni/Egon Targarjen? Setimo se da je Regar, Džonov otac, poništio brak sa Elijom Martel pre nego što je ’’oteo’’ Džonovu majku, Lijanu Stark (ovo nam nemušto saopštava Gili, dok sa Semom prebira po knjigama u Starigradu), te da Džon ima veće pravo na Gvozdeni presto od Deni.

Uglavnom, svi kadrovi svedoče da će opet biti kao kada je dolazio kralj Robert: Starkovi od Zimovrela zapanjeno dočekuju svoje goste (nekad kraljevsku porodicu, Pseta u čudesnom oklopu i kraljičinu braću, a sada dva ogromna zmaja i dve vojske sa drugog kontinenta). Čak i dečak u jednom kadru oslikava Brena Starka koji se u prvoj epizodi popeo na zidine kako bi što bolje video pridošlice. Videćemo još da li ćemo čuti Sansu kako izgovara: ’’Zimovrel je tvoj, veličanstvo’’.

Sledeće vidimo Džona Snežnog u kriptama, gde je sahranjena njegova majka. Moguće je da ovaj kadar dolazi nakon što Džon sazna celu istinu, pa se sada ceo njegov život menja iznova. Srećom, uz njega je njegova poslednja šema i tetka Deneris, a videćemo da li će i ona saznati za celu stvar.

Da, Džendri očigledno komanduje nad industrijom proizvodnje oružja od zmasjtakla.

U različitim kadrovima vidimo kako se protiv vojske Noćnog kralja bore Džejmi, Brijena, Pseto, Džora, Podrik, kao i mnogi već pomenuti likovi.

Oko 90 posto sam siguran u sve ovo što sam naveo do sada. Međutim, u daljem delu teksta ulazimo u domen mnogo većih nagađanja, oslanjajući se pritom najviše na lore serije, a mnogo manje na lore koji postoji u knjigama Pesma leda i vatre, jer i sama serija poprilično divergiraod toga. Ovakva nagađanja su mnogo uzbudljivija, na kraju krajeva. Počnimo!

• Džon Snežni ili Deneris će umreti, dok ono drugo preživljava. Verovatnoća je bogami jakih 50 posto. Ako uzmemo teoriju da je Džon Snežni Azor Ahai/Obećani princ/Ratnik zore kao tačnu, tada Džon ostaje živ a umire Deneris. Džon ostaje živ jer če u nekom trenutku morati da žrtvuje ženu koju voli (prema proročanstvu), a Deneris je, je li, ta žena. Međutim, ovo će se možda desiti nakon što Džon i Deni dobiju dete (potencijalno dete je takozvani San o proleću, koji dolazi nakon Pesme leda i vatre, odnosno u prenesenom značenju Džon i Deni, opet prema proročanstvu sledbenika R’lora). Ukoliko Džon umre, to može biti i do toga što će napraviti neki ludi herojski poduhvati žrtvovati sebe da spasi druge, ili zato što je predviđeno da…

• Džon Snežni postaje sledeći Noćni kralj. Da, dobro ste pročitali. Brojne priče na Internetu nude teorije o tome kako je Noćni kralj pao u težak amok zato što je Noćna straža ubila Krastera, koji ga je snabdevao sinovima koje bi on kasnije pretvarao u Tuđine. Kako je ta slavina zavrnuta, Noćni kralj krenuo je južnije, a moguće je da juri Džona kao naslednika, jer ovaj u sebi nosi krv Prvih ljudi (preko linije Starkovih), što je i Noćni kralj bio (to znamo jer su Deca šume to ispričala Brenu u šestoj sezoni). Mada, sve je to nekako tanko, tako da dajem 10 posto.

• Teon Grejdžoj će preživeti čitav kurcsluš i zavladati Gvozdenim ostrvima. Sasvim je u duhu Martinovske ironije da čovek bez penisa zavlada bandom pljačkaša u silovatelja. A i zaslužio je nakon svega što je prošao sa Remzijem. Jakih 75 posto verovatnoće.

• Tirion Lanister će ostati bez jezika (biće mu iščupan). Svako od troje Lanistera doživeo je gubitak nekog dela tela koje ga karakteriše, odnosno na kojem je izgradio svoju ličnost. Džejmi je izgubio desnu šaku, koja je od njega činila najboljeg mačevaoca i viteza u Kraljevstvima, nakon čega on prolazi kroz temeljnu transformaciju karaktera, od nadmenog Prince Charming, on prolazi kroz put pokajanja i odbacuje sve što ima kako bi otišao na Zid i viteški se borio za dobrobit svih ljudi. Sersi je svoju površnu ličnost gradila na svojoj fizičkoj lepoti, stasu, dugoj zlatnoj kosi, kao i ljubavi koju je osećala prema svojoj deci i Džejmiju. U ovoj sezoni, ona nema ništa od toga. Kosu i lepotu su joj oduzeli Sirotani tokom šetnje srama, Džejmi ju je napustio, a svo troje dece je mrtvo, tako da od njenog starog karaktera nema ništa. Ona sada u ruci drži kartu u jednom pravcu ka potpunom ludilu i definitivno postaje The Mad Queen.
  E sad, šta je glavna crta Tirionovog karaktera? Pa njegova pamet svakako, a fizički to je njegov… Jezik? Jezik koji ga je toliko puta uvukao u nevolju i toliko puta ga spasio iz iste. Jedina alternativa je da Tirion na neki način poremeti pameću, možda od posledice nekog udarca u glavu? U svakom slučaju, Tirion će se napatiti na neki način, dajem ovde 80 posto.

• Sansa će biti unakažena i biće najružnija žena u Kraljevstvima. Setimo se ponovo prve epizode prve sezone. Kralj Robert je došao u Zimovrel… Svi Starkovi klekli su pred njim. Kralj grli Neda Starka, potom Ledi Ketlin, Rikonu razbaruši kosu, rukuje se sa Robom Starkom. Svako od ljudi koje je kralj dodirnuo, umrli su – Nedu je odrubljena glava, Ketlin i Rob su nastradali na Crvenom venčanju, Rikona je ubio Remzi Bolton. Nakon toga, Robert onako komično pita Arju za njeno ime, a Brenu traži da pokaže kako ima jak biceps, a kada ovaj mali fleksuje, kralj kaže: ’’Ah, bićeš pravi vojnik!’’ Arja je u međuvremenu postala Čovek bez imena, a Bren je postao bogalj. Ali, šta to kralj kaže Sansi? ’’Aha, ti si ona koja je lepa ovde’’ (Oh, you’re the pretty one). Jedino što mogu da zaključim je da će Sansa svoju lepotu na neki način izgubiti. Dajem ovde ipak 50 posto, jer se to možda odnosilo na figurativnu lepotu ili nevinost, koju Sansa gubi od kako je napustila Zimovrel (Od Džofrija, preko Tiriona i Bejliša, do Remzija).

• Džejmi će ubiti Sersi. Postoji toliko paralela, a i bilo bi sasvim u u Martinovom duhu. Neke od paralela su ove: Džejmi i Sersi su zajedno došli na svet, sudeći prema pričama iz Livačke stene on je svojom ručicom čak držao njeno stopalo, što objašnjava njihovu nastranu prisnost koja je dovela i do incesta. Džejmi je ruku i izgubio, a u knjigama Sersi je možda zapatila gangrenu stopala nakon šetnje pokajanja, pa možda i ona izgubi to stopalo. No, da se vratimo na glavnu stvar: Sersi je kao mlada devojka od proročice Žabe Meg čula zastrašujuće proročanstvo o svojoj budućnosti. Proročanstvo kaže da će Sersi stradati od ruke mlađeg brata, što se odnosi ili na Džejmija ili Tiriona. Međutim, pre će biti da Sersi strada od Džejmijeve ruke, jer je on jedina osoba koju je ona volela u svom životu, on i njihova deca Džofri, Tomen i Mirsela.

I to bi bilo to od naših predviđanja. Šta vi kažete? Ostavite nam komentare, pa da natenane raspravljamo.

Naslovna slika: HBO Zvanični kanal
Sve ostale slike: HBO Youtube screenshots

Članak Game of Thrones sezona 8: Analiza trejlera i HOT TAKE predviđanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.