Ekipa osnivača nisu bili samo didžejevi, već jedan umetnički kolektiv. U Tunnelu su stvarali, ali je i Tunnel kroz godine stvarao nove muzičare, dizajnere, promotere i organizatore događaja i okupljao sve ljude željne novog prostora i nove energije.

„Tih godina je zaista nedostajalo jedno andergraund mesto u gradu, sa novom energijom i novim ljudima. Ono što se nekako samo namestilo je da je klub baš na Petrovaradinskoj tvrđavi, koja je posebno draga Novosađanima, a svakako da je i gostima iz inostranstva poseban doživljaj da u zidinama jedne tvrđave rejvuju do ranih jutarnjih časova”, govore iz Tunnela.

Kroz IX sezona kluba misija i vizija ostala je ista, ali se on programski razvijao i postao raznovrsniji. Međutim, uvek je ostao akcenat na muzici koja se slušala na Potoku, u Vojvodini.

Foto: Lilit Andrić

Biti deo klupske andergraund scene donosi i brojne izazove, kako kažu, u ovom poslu vrlo često nedostaje „kadra”, promotera, dizajnera, PR-ova, organizatora, odnosno, ljudi iz industrije koji će iskreno i istinski biti posvećeni. Pored toga, vrlo često izazov može biti i nerazumevanje scene i muzike. Ipak, u njihovom slučaju pomak u tom smislu kroz godine nije izostao.

„Moramo da budemo iskreni, da kažemo da uopšte nije lako i jednostavno, uvek je tu večita tema edukacije publike, ali mi godinama pokušavamo da promenimo taj patern nerazumevanja scene i muzike. Sa druge strane, uvek postoji pritisak da se ispune svačija očekivanja i da se nađe mesta iza pulta za sve, ali nažalost to nije uvek moguće”, govore iz kluba i dodaju da je vrlo često razlog taj što je klubova malo, a didžejeva sve više.

Zahvaljujući Tunnelu, mnogi nekadašnji i sadašnji rezidenti su imali priliku da se grade i da ih prilika bliže upozna baš u Tunnelu.

Kroz devet godina prošlo je mnogo velikih imena, neka od značajnijih koja su vrtela u Tunnelu jesu – Ion Ludwig, Jane Fitz, Bushwacka!, Konrad Black, Dario Zenker, Avatism, X-Coast, Andrey Pushkarev, Nu Zaut, Olga Korol, Valentino Kanzyani, Ben Buitendijk, Vladimir Ivković, Tapan, Benjamin Fehr, Kevin Yost, Butane, Regen, Tijana T, Mario Berger…

Ništa manje važna, od „velikih” stranih imena, tu su i dobro poznata i voljena imena domaće i regionalne scene – DJ Brka, Runy, Marko Nastić, Kristijan Molnar, After Affair, MKDSL, Luton & Šćepa, Petar Dundov, Ilija Đoković, Andrew Meller i mnogi drugi.

Foto: Jovana Semiz

Decembar je mesto za Tunnel te vas već početkom meseca, očekuje proslava devetog rođendana koja će simbolično biti održana u subotu, 9. decembra.

Specijalan gost za tu priliku biće jedan od, kako kažu, favorita Tunela, ali i publike – Priku – Dj i producent poznat kao čarobnjak minimal i house zvuka, osnivač Atipica i El Presidente Bukurešta. Priku je sad već rezident Sunwaves festivala i neizostavno ime Circoloco žurki na Ibici.

Iako zvanično rođendan proslavljaju u subotu, ceo mesec biće u prazničnom znaku i duhu, pa su tako svaki vikend pripremili posebne poslastice za goste kluba, među kojima je i All Night Wrong veče sa Vladimirom Ivkovićem, u subotu 23. decembra. Istog vikenda očekuje nas i Illusion Showcase u Tunnel-u.

Priku

„Vikend pre toga stiže nam i Andrew Meller, a svakako da nas posebna završnica očekuje za maratonski novogodišnji vikend, koji će trajati čak 4 dana,” dodaju iz kluba.

Novogodišnje veče u Novom Sadu počinje u podgrađu Petrovaradina, mestu na kome će svi novosađani, ali i ljubitelji dobrog klupskog provoda veče započeti setom sjajnog DJ-a i producenta iz Pariza – Franck Rogerom i velikanom domaće klabing scene, Dejanom Milićevićem. Žurka se kasnije seli u zidine tvrđave gde vas u Tunnelu čeka WRONG NYE sa DJ Brkom i Runy-em.

Foto: Matija Borbelj

Club Tunnel i CMOK u saradnji sa Gradom i Fondacijom „Novi Sad – Evropska prestonica kulture” vam tokom novogodišnje večeri donose sjajan uvod u klupsko veče i još bolji upliv u Novu Godinu. Te ukoliko još uvek niste odlučili gde ćete dočekati 2024. godinu, evo prilike. A nama ostaje da naredne godine zajedno sa ekipom iz Tunnela proslavimo jubilej njihovog rada.

Naslovna fotografija: Lilit Andrić

Članak Club Tunnel – Mesto gde smo svi isti u mraku se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ukoliko ga ogolimo (a svi znamo da voli da bude golišav): dreg je kada se osoba jednog roda oblači i ponaša kao osoba suprotnog (iako znamo da ne postoje samo dva) roda. Ova, naizgled, jednostavna forma uspeva da pametno i zabavno istovremeno preispituje rod, estetiku, klasu, politiku i, generalno, mejnstrim kulturu.

Sklonost drega ka preterivanju ga čini zaraznim za gledanje. On je, takođe, ezoteričan, mističan i privatan jer uvek sa sobom nosi pitanje identiteta. Dreg može biti inspirisan Labudovim jezerom, Tifani minđušom ili rakom grlića materice. U dregu su androgenost, ženstvenost i muževnost jednako bitne kategorije. Dreg podržava i priziva tela svih oblika i veličina. Dreg je šarmantan i drzak, seksualan i naivan.

Imati jednu definiciju drega bila bi izdaja drega.

Zato koliko dreg kraljica – toliko i definicija.

Venue: Monster Ball
Location: Drugstore Beograd
House: Haus of KayGie

„Dreg je način da prenesem neke od svojih crteža u stvarnost.”
– Mia VanderCunt

„Dreg je za mene ljubavno pismo svim ženama koje su štitile mene kada ja to nisam mogla.”
– Karma Geddonia

„Eva je nastavak mene, konstanta kojoj težim, sloboda od normi, vid ekstremizma. Dreg je ulaznica za centar pažnje.”
– Eva Gas

„Dreg je tamo gde je sve po mom!”
– Ljubica kafekuvarica / Lilly Cafe

„Moja dreg persona je vrlo haotična i veoma nedefinisana. Volim da plivam u tom haosu, da se igram sa muško-ženskim eskpresijama ličnosti i tako iznenađujem svet oko sebe.”
– Sunnoka

„Dreg je umetnost, prikaz kreativnosti kroz kostim i nastup. Ali je dreg i porodica koja se štiti i međusobno pomaže.”
– Kelly with C

„Dreg me je oslobodio.”
– Sunnoka

„Dreg je način na koji filtriram svoje emocije, sve što je duboko zakopano i skriveno od očiju svakodnevice se pojavljuje kroz ovu umetnost. Dreg je najbolja, najjača i najkreativnija verzija moje ličnosti”
– Lana Vee

„Dreg je za mene zabava, sloboda, kreativnost, ali, bitnije od svega, provokacija upućena heteronormativnom društvu u kojem živimo!”
– Groteska

Jelena Simeunović rođena je 1989. godine u Pančevu, a svoju artističnu ekspanziju doživljava tokom života u Beogradu, gde su joj se dodatno otvorili spiritualni i kreativni kanali i osećaj za svet oko sebe. To je iskoristila i počela aktivnije da se bavi analognom fotografijom, jer smatra da kroz nju može najviše da prenese osećaje i boje koje vidi. Veliku inspiraciju za to dobila je od Vivian Maire, na čijim uličnim fotografijama ne vidi samo šta se dešava na ulici, već vidi teksturu, boju, dezen ženske haljine, način na koji neko stoji, horizontalne i vertikalne linije – sve.

Njeni radovi objavljivani su u okviru virtuelne izložbe Oblakoder magazina, sa temom „Boje naših sećanja”, gde je predstavila svet oko nas i uklapanje palete boja predmeta i ljudi u taj svet i na sajtu Lomography magazina gde su njene radove opisali kao fotografije sa živim bojama i lepim tonovima. Kombinuje prelepe vizuelne elemente poput šara, uokviravanja i upečatljivih boja sa gorko-slatkim tonovima sećanja i nostalgije. Želi da kroz svoju fotografiju prenese određeno raspoloženje i osećanja, jer smatra da će fotografije uvek imati tu moć da nas podsećaju jednim brzim pogledom, čak iako ponekad zaboravimo.

Nikada ne potcenjujte moć boja u fotografiji.
One mogu da vas vrate u trenu u trenutke koji su davno prošli.

Ove fotografije nastale su za potrebe izložbe „Pogledaj opet – stvarnost koju ne vidiš” u produkciji Oblakodera i Švedske ambasade u Beogradu.

Članak Belgrade is Burning (2021) se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ako se osvrnete na istorijat alternativne muzičke scene, uvek su starije generacije govorile o tome kako mlađe nemaju pojma, kako je u njihovo vreme bilo mnogo drugačije i kako moderan pristup muzici nema „dušu”. Svaka generacija, koja je eksperimentisala i rušila barijere, sledeću je dočekala na isti nož na koji su i sami dočekani kada su se pojavili na sceni. A onda, kada se naslušate tih komentara, shvatite da je svako od njih samo pronašao sopsveni način da radi ono što voli – da se bavi muzikom.

Dugometražni dokumentarni film Mihajla Obrenova, pod nazivom „Kontakt” donosi priču o alternativnim bendovima koji su nastali na geografskom području Novog Sada u periodu od 1989. godine do danas, a nisu imali medijsku podršku. Više od 140 sagovornika kreira sliku ovog grada kroz prizmu muzike koja je bila pod uticajem ekonomskih, političkih i kulturnih promena, izazvanih raspadom Jugoslavije, uvođenjem sankcija, kao i sve većim nasiljem na ulicama.

Iako film traje skoro tri sata, on je od samog početka, pa sve do poslednjeg minuta, veoma dinamičan, zahvaljujući tome što su sagovornici bili radi da podele sva svoja iskustva i u priču uključe velik broj anegdota. Zamerke koje mu je moguće uputiti tiču se same strukture filma, u kojem postoji vraćanje na istu temu više puta, umesto da su teme zajedno grupisane u segmente, kao i to što su bendovi koji su danas aktivni i koji bi trebalo da budu promovisani zgurani u dvadesetak minuta.

Svaka priča izrečena tokom trajanja filma potkovana je vizuelnim materijalom – fotografijama sa koncerata, kao i koncertnim snimcima. Obrenov je tri godine radio na prikupljanju materijala i, kako sam kaže, „našao i ono što su mu bendovi rekli da ne postoji”.

Kako početkom devedesetih nisu postojali uslovi kakve mladi muzičari imaju danas, kompletna alternativna muzička scena zasnivala se na „uradi sam” principu. On je podrazumevao samostalne organizacije koncerata i angažovanje u promociji – što je značilo lepljenje plakata i pozivanje društva. Na „DIY” konceptu zasnivala se i muzička oprema, kao i prostori za probe. Bendovi su vežbali gde su stigli – u vrtićima, školama, garažama, napuštenim kućama – više bendova imalo je probe zajedno, kako bi uspeli da sastave iole pristojnu opremu, a najviše kreativnosti svaki sastav je ispoljio prilikom sastavljanja seta bubnjeva, za koji je moglo poslužiti bilo šta – od crepova i armature, do džakova za kukuruze i delova autobusa.

Predratni deo devedesetih obeležen je mrakom i zagušljivošću klubova, šutkama koje prerastaju u tuče, delovima grada u kojma vlada nasilje i buntom ispoljenim na svaki mogući način, podelama na skinhede i dizelaše, u dokumentarcu nazvanim „diferencijacija mladih”. Posle rata, slika se menja, grupe se mešaju, ljudi prelaze iz jedne supkulture u drugu. Ali ono što je svima, kao posledica života pod sankcijama, bilo zajedničko je upotreba droga.

Kao potpuni kontrast teškom životu u tom periodu, scena je cvetala. Ljudi su bili željni društva, a nisu imali tehnologiju da ih zabavi, te su i oni koji nisu bili „zagriženi” za muziku, u potrazi za aktivnošću u svojoj svakodnevici, bili redovni posetioci koncerata. Fanzini su cvetali, u želji da se dođe do što više novih bendova. Pojava interneta im nije ni bila potrebna, jer su imali pristup televiziji.

Početkom novog milenujuma polako se menja i sam odnos prema muzici, te je tako sada bitnije kako bend zvuči, publika je probirljivija, nevoljnija da sluša bilo šta. Mnogi kultni klubovi više ne postoje, oni koji rade su prazniji. Dok je muzičare devedesetih gurao čist entuzijazam, danas je za sviranje potrebna veza. A bendovi su sve bolji. Žanrovske podele blede i ne samo da dolazi do kombinovanja srodnih žanrova, nego i onih koji su ranije bili potpuno oprečni.

„Kontakt” je veoma direktan i na tu direktnost morate da budete spremni kada se upustite u gledanje. On sadrži subjektivne stavove svakog sagovornika, među kojima su neki međusobno suprotni, što pokazuje da svaka individua čuje i doživljava muziku i scenu na sopstveni način. Međutim, zaključak svih je bio isti, a on se verno može opisati rečenicom koju je izgovorio Micke iz sastava „Obojeni program”: „Živeti za muziku, a ne od muzike”.

Mihajlo Obrenov je deo muzičkog sastava dreDDup, u kojem, pod preudonimom Inquisitor, ima ulogu vokala. Bend je osnovan 1997. godine, snimili su pet studijskih albuma i održali nekoliko evropskih turneja. Obrenov stvara i elektronsku muziku za televiziju, pozorište i nezavisne produkcie. Tokom studentskih dana uradio je nekoliko filmova i prestava, mežu kojima su predstava „U malom dvorcu”, dokumentarac „Život uspavanih sećanja”, kao i film „Araneum”, koji je prikazan na domaćim i inostranim festivalima.

Autor teksta: Jelena Ostojić

Članak Koliko se novosadska underground scena promenila za trideset godina? se pojavljuje prvo na Oblakoder.