U Velikoj Britaniji, ako pogledamo budžetski okvir, situacija nije bolja – izdvajanja za ovu godinu su oko 0.5%. Ipak, kutlurne ustanove i ono što potpada pod kulturu i zabavu, predstavljaju ogroman resurs ove države, o kome se, i te kako vodi računa.

Prvo što svako ko ode u Veliku Britaniju sazna jeste da su muzeji većinski besplatni. Dakle, najvažnije i najveće muzeje u Londonu  možete posetiti, a da ne platite ni dinara, već da se samo pojavite i, pogotovo ukoliko je u pitanju petak ili vikend sačekate u redu (koji za pojedine muzeje može trajati i po par sati). Ovaj fenomenalno turističko-marketinški potez zaista dovodi do toga da se u Londonskim muzejima nalaze neka od najrelevantnijih dela sveta – od likovnih do areheoloških iskopina (a to je tek tema za sebe, hehe).

Moj omiljeni muzej u Londonu bio je Tate Modern. To ima smisla prvo zbog činjenice da je, na primer, moj omiljeni slikarski pravac impresionizam, ali je takođe posledica toga što ovaj muzej toliko toga nudi, ne samo u okviru svoje stalne postavke, već u okviru gostujućih izložbi koje su neverovatne. U periodu koji sam provela u Londonu, moje omiljene gostujuće izložbe su bile izložba kanadsko-američkog slikara Philipa Gustona, čiji su me radovi toliko oduševili da sam kupila njegove printove za svoju sobu u Londonu, i izložba posvećena ekspresionistima, koju sam tri puta posetila, zato što je zaista, zaista, neverovatna (toliko da nisam sigurna da mi je impresionizam i dalje omiljeni pravac).

Nezaobilazna tačka na mapi londonskih muzeja je i – pogađate – British Museum, jedan od najvećih kataloga svetske kulture na svetu. U ovom muzeju nalaze se artefakti brojnih svetskih kultura, mnogi kontroverzni (da ne kažemo otimani) – od kojih su najkontroverzniji Partenon, čiji su brojni ostaci bukvalno izmetešteni sa Akropolja i nalaze se danas u muzeju, Beninska bronza, kao i jedna od statua sa Uskršnjih ostrva. Iako je poseta ovom muzeju apsolutno obavezna, i iako razgledanje svih tih artefakata prati neverovatno oduševljenje različitim kulturama i širenje znanja, teško je odupreti se razmišljanju o imperijalističkoj prošlosti Velike Britanije po izlasku iz istog. Što je utisak svake osobe koju poznajem, a koja je bila u njemu. Ali upravo zbog toga – muzej je besplatan.

Jedan od najvećih kulturnih resursa Londona jeste West End, deo grada kojim dominiraju pozorišni prostori, kao i Royal Opera House. Londonski mjuzikli, kao i oni sa Brodveja (a važno je znati da su njihove produkcije neretko deljene), predstavljaju jednu od nezaobilaznih atrakcija Londona. Prošle godine sam prvi put gledala mjuzikle u Londonu, i iskreno, ne postoji produkcija ravna njihovoj. Od modernih adaptacija klasika (trenutno Tom Holland glumi u modernoj adaptaciji Romea i Julije), preko brodvejskih klasika (kao što je Lion King, najsavršeniji mjuzikl na svetu, ili Moulin Rouge ili Phantom of the Opera), do mjuzikla koje su morali da premeštaju iz centra Londona zbog neprikladnog ponašanja „geto” publike (koja je toliko pila u pauzama predstave da su neretki bili incidenti) i mog omiljenog mjuzikla – Mućke. Londonska pozorišta, zaista, nude za svakoga ponešto.

Na West Endu, kao jedan od najlepših prostora u Londonu ističe se Royal Opera House. Ja sam imala sreću da je moja drugarica radila u Operi, te smo često mogli da dobijemo karte za neverovatne produkcije prilično jeftino. Koje su sve izvanredne, a posebno, biću iskrena, baleti.

Osim ovih, da kažemo, konvencionalnijih prostora kulture, London nudi i brojne alternativne prostore i galerija u kojima se različite vrste umetnosti spajaju. Jednu od najvažnijih tačaka prestavlja muzička scena, koja je raznovrsna (a o kojoj sam u prethodnoj kolumni pisala), ali i, za mene nova scena, a to je stendap. Kao osoba sa specifičnim polu-bumerskim humorom, stendap nije baš oblast koja mi je ikada legla – kako onlajn stendap, a ni ovaj srpski. Istini za volju, nisam se ni potrudila da je istražujem i imala sam averziju prema njoj. Ipak, kada sam došla u London jedna od prvih stvari koju sam videla jeste da Rose Matafero (australijska scenaristkinja i glumica i ono što nisam znala stendap komičarka!!!) ima nastup. Pošto sam gledala serije koje je pisala, odmah sam kupila kartu i povela drugaricu sa sobom. Uz nju je nastupilo još troje stendap komičara, koji su svi bili izrazito simpatični. Od tog trenutka odlučila sam se na istraživanje londonske stendap scene, koja je ogromna i čiji su deo zapravo brojni britanski glumci – ili su kroz nju započeli svoje karijere. Dva dana pred odlazak u Srbiju imala sam priliku da vidim uživo i stendap komičarku koju sam otkrila preko TikToka, koja se zove Sarah Keyworth. Naterala sam dvoje svojih najbližih londonskih prijatelja da idu sa mnom, i, iako je mana bila što je prostor bio preeeeeeedaleko od delova Londona u kojima smo nas troje živeli, nastupi su bili takvi da sam u jednom trenutku mislila da ću bukvalno prestati da dišem od količine smejanja. Mada opet, kao osoba koja se često smeje i dobija napade smeha nisam sigurna koliko je to kredibilan parametar, ali je istina.

Kada govorimo o kulturi ne možemo da zaboravimo i kulturu ponašanja, o kojoj sam već pisala u prvoj kolumni. Reči i izrazi kao što su hvala, izvini, kako ste, deo su svakodnevice u Velikoj Britaniji. I nekako, toliko je primeto koliko te reči, zaista, oslobađaju ljude tenzije, kao neke čini koje izgovorite, nakon kojih se ljudi odmah ponašaju drugačije. Još jedna od osnovnih premisa ponašanja u Velikoj Britaniji jeste premisa da „svako može da bude šta želi” i da „niko nema prava nikoga da dira” (u svakom smislu). Zbog toga, u Londonu posle dužeg vremena vrlo brzo oguglate na različite, čak i izrazito neobične, upadljive ili glasne pojave, jer je glavna matra – you do you.

Pa ipak, i ta vrsta kulture ima svoje mane. Iako mi se njihov, daleko manje invazivan pristup ljudima od balkanskog (u svakom smislu) stil života i komunikacije jako dopao, postoje situacije kada tako nešto postane samo – otuđujuće.

Kada sam krenula za Beograd, ubeđena da sa sobom nosim dve torbe, kofer i ceger u kojima zbirno ima oko 35 kilograma (a bilo je 60), od stana u kojem sam živela u Londonu do oerodromabilo mi je potrebno da promenim 4 prevoza – jedan autobus, metro i dva voza. Bilo mi je jasno da će ovaj podvig biti ravan horor filmu, ali sam se mentalno pripremila, kao svaka jaka, samostalna žena! Već nakon izlaska iz autobusa sam preklinjala sebe, rumena u licu i na ivici suza, a do aerodroma ne znam ni sama kako sam uspela da stignem. Ipak – na ovom putu su mi se desile dve situacije. Jedna, u metrou, dok sam držala kulu svojih stvari obema rukama, ispala mi je jedna slušalica na pod. Devojka pored mene primetila je, i okrenula glavu, pa sam ja, koristeći neku polu spajdermen-polu igram tvister akrobaciju, držeći svoju tonu stvari drugom rukom pokušavala da dohvatim slušalicu. Kada sam izašla iz metroa trebalo je da pređem sa metroa na voz, a voz se nalazio na spratu iznad. Liftovi, međutim nisu radili, pa smo ja i moja kula horora od stvari zajedno se uputili na pokretne stepenice. Naravno, kako je trebalo da izađem sa stepenica, moj kofer se zaglavio za iste, pao, sa svim stvarima koje su bile na njemu, i napravio totalni kolaps. Užurbano sam se trudila da pokupim sve stvari, kako ne bi blokirala druge ljude da prođu, koji su samo, u miru prolazili, ne rekavši ništa, niti izražavajući ikakvu emociju. Posle jedno minut ili dva (koji su se trajali kao 10), uspela sam da podignem svoj najveći kofer na svetu i poslažem sve stvari koje su stajale na njemu, zbunjena otuđenošću kojoj sam vrlo jasno svedočila. Jer, to je grad u kojem se toliko toga dešava, da zaista, u njemu svako gleda svoja posla. Što ima svoje dobre, ali i loše strane.

Pre neki dan sam se vraćala sa pijace. Kao i uvek, precenila sam svoje sposobnosti – rekla sebi kupiću samo par stvari, a onda se natovarila sa 15 kila povrća, mesom, metlom koju sam kupila, zamenskom šipkom za džoger i poljskim cvećem sa pijace. Od pijace do kuće mi ne treba mnogo, ali svaki put nakon ovakvog podviga dođem kući sa crvenim crtama na rukama od kesa koje sam pokušala da namestim na 6 mesta kako bih mogla sve da ponesem. Jer – ko će da ide dvaput.

Dok sam hodala ka kući, mlatarajući sa šipkama i kesama, zaustavila me je neka žena. Je l’ možeš sama, da li ti je potrebna pomoć, hoćeš da ti ja nešto ponesem? Toliko mi je bila simpatična ova žena, i ja sam, smejući se, ipak rekla da ne treba, jer zaista, ovo čak nije ni bio jedan od mojih težih pijačnih podviga, već samo nezgrapnijih, pogotovo zbog tih šipki kojima sam verovatno mlatila. A naravno, žene uvek sve same mogu i sve same nose – tako ti je u životu, dobacila mi je žena, a ja sam se nasmejala ovom simpatičnom nuđenju pomoći + životnih  mudrosti, apsolutno u balkanskom maniru i složila sa ženom – sve je tako!

Mnogi su elementi kultura koji čine jednu državu i jedan prostor. Kulturna ponuda grada kao što je London je zaista neverovatna (o koncertima sam već pisala), ali ono što je još lepše jeste svest o tome koliko je ona potrebna. I koliko je potrebno da bude dostupna svima, kako bismo što bolje upoznali sebe, svet, uživali i u potpunosti, makar bili srdačni ili hladni, bili ljudi. I koliko Beograd i Srbija imaju potencijal da je ponude i budu tačka susreta i razmene iste, što će, nadam se, uskoro i postati. Nekada kada prestane da bude poslednje pitanje među problematičnim pitanjima. A kojih zaista ima mnogo.

Članak Skrinšot: Kultura se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U susret predstojećem nastupu, razgovarali smo sa KVB-om.

foto: Samin Ghiasi

Kako gledate na prethodnih deset godina, koliko se stvari promenilo?

Nick: Ponosni smo jer smo uspeli da opstanemo više od decenije. Kada sam počeo da snimam demoe u svojoj sobi, nikada nisam mogao da zamislim da ćemo svirati na toliko različitih mesta širom sveta i izbaciti toliko pesama. Bend se tokom godina, prirodno, menjao, otkrivali smo nove uticaje, usavršavali svoj zvuk i u tehničkom i produkcionom smislu, a menjao se i naš pogled na stvari, u smislu da smo gradili sopstveni put i radili stvari na svoj način.

Šta je vaša najveća inspiracija trenutno – kada govorimo i o zvuku, ali i vizuelnoj reprezentaciji?

Kat: Nedavno smo završili naš poslednji album – inspiracija za to bila je da koristimo brži tempo i napravimo da zvuči sirovije od naših prethodnih izdanja. Malo i podseća na radni KVB.

Vizuali su često inspirisani našim putovanjima, a subjekti su uglavnom 3D renderi i digitalno obrađena priroda prevedena kroz analogne video mašine. Oni su naš treći član; odražavaju muziku i stvaraju haotičnu atmosferu kakvu želimo na koncertima.

Nedavno ste objavili album Artefacts (Reimaginings From The Original Psychedelic Era), koja ideja stoji iza samog imena?

Nick: U pitanju je referenca na poznatu psych kompilaciju Nuggets (Original Artyfacts From The First Psychedelic Era),koja je bila i inspiracija za kaver albuma.

Imate li favorita sa tog izdanja?

Nick: Rekao bih da je I Ain’t No Miracle Worker moj favorit. Već dugo sam bio znatiželjan da probam i uradim tu traku.  

Never enough je jedan od vaših najvećih hitova. Kako sada gledate na tu pesmu? Da li je i dalje izvodite ili vam je dosadila?

Nick: Da, još uvek je izvodimo. Malo je čudno da još uvek izvodimo pesmu koja je verovatno prva pesma ikada koju je KVB napisao i snimio, ali ponosan sam da tako dugo traje. Ipak, primetili smo tokom turneja u Kini, Meksiku i tako dalje, da su drugačije pesme favoriti, pa možemo da prilagodimo set u zavisnosti od lokacije gde sviramo.

Živeli ste u različitim gradovima i državama – Velika Britanija, Nemačka… Koliko sama mesta utiču na vaše stvaralaštvo?

Kat: Definitivno imaju jak uticaj, ne samo okruženje, već i unutrašnjost mesta. Imamo lepo sređen studio u našem stanu u Mančesteru, što nam dopušta da više eksperimentišemo i razvijamo pesme. U prošlosti, dok smo živeli u Londonu, imali smo samo ćošak sobe! Mančester nam se, u ovom trenutku, čini kao sjajno mesto za život, priuštiv je i ima mnogo ljudi koji rade različite interesantne stvari, dosta koncerata i muzičkih događaja, barova otvorenih konstantno…

Za kakav film biste voleli da radite saundtrek?

Kat: Očigledno mora da bude nešto distopijsko ili neki iflm Peter Strickland-a ili, na primer, adaptacija JG Ballard-a Ben Wheatley-ijevih filmova – Super Cannes ili Cocaine Nights.

Koji albumi i umetnici su vam se dopali u poslednje vreme?

Nick: Neke od poslednjih stvari koje smo slušali su Against All Logic’s 2012-2017 albumi, Rigopolar, Broadcast, Darkside-ov live album, raznovrsna jazz / library muzika i mnogo brazilskih stvari. Darkside-ov live iz ove godine u New Century Hall-u u Mančesteru je bio jako inspirišuć.

Nastupate na ovogodišnjem Changeover festivalu, kako se osećate pred svoj prvi nastup u Beogradu?

Kat: Prvi put dolazimo u Beograd, baš smo uzbuđeni što ćemo konačno svirati ovde i čak imati vremena da vidimo malo i grad!

Članak The KVB – britanski post pank duo stiže u Beograd se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Na hiljade ljudi tiskalo se ulicama Londona tog kišnog dana u nadi da će makar na sekundu ugledati pozlaćenu i klimatizovanu kočiju od osam tona kojom se kraljevski par vratio u Bakingemsku palatu; milioni širom sveta gledali su kako kralj svojim punačkim prstićima maše nekome sa balkona palate. Procenjuje se da je ceremonija krunisanja koštala oko 126 miliona evra, kada se uzme u obzir i cena smeštaja za zvanice i veći izdaci za policiju i javna preduzeća.

Velika pompa podigla se oko krunisanja čoveka koji nema nikakvu političku moć – a trebalo bi da je tako, sudeći po definiciji i prirodi titule koju je tokom vikenda zadobio.

Britanski kralj, osim ceremonijalnih obaveza i protokola, nema nikakvo zvanično zaposlenje – baš kao ni mnogobrojni članovi njegove porodice. On je, naime, na prvu pravu dužnost u svom životu stupio u 74. godini. Primera radi, Riši Sunak je postao premijer Britanije u 42. godini, Ivica Dačić imao je 40 godina kada je postao predsednik SPS-a, a u istom dobu Toni Soprano je postao de facto bos Di Meo familije.

Zbog čega onda čitava njegova porodica uživa toliku pažnju javnosti, što britanske, one komonvelta, američke – dakle, svetske javnosti?

Britanska kraljevska porodica u sadašnjem trenutku mnogo više je društveni fenomen i srozani relikt prošlosti nego figura sa političkom težinom. Royals, kako ih nazivaju u anglofonom svetu, su, pre svega, simbol, i to simbol koji toliko ljudi tumači na različite načine.

Ovde se usredsređujemo na onaj površni, dnevno-politički aspekt kraljevske porodice. Zašto su kraljevska venčanja, krunisanja, rođenja dece, putovanja, stajlinzi, i, možda i najviše od svega – skandali, toliko važne teme za medije, i zbog čega im veštački dajemo vrednost, kada je oni zapravo nemaju?

Mnogi psiholozi koji su se bavili ovom temom uglavnom se slažu oko jedne, prilično fundamentalne stvari, koju su nazvali parasocijalno ponašanje. Najkraće rečeno – parasocijalno ponašanje je jednostrana veza jedne osobe sa drugom, u kojoj jedna osoba interaguje sa drugom, bez stvarnog kontakta. Odnosno, to je ono što svi mi radimo kada promišljamo bilo koju javnu ličnost s kojom nemamo direktan kontakt, bio to glumac, sportista, muzičar ili neko drugi. Radujemo se uspehu sportiste, slušamo dela muzičara kojeg cenimo ili uživamo u filmskom ili pozorišnom izvođenju omiljenog glumca. Pratimo te osobe na mrežama, lajkujemo kada izbace sliku svoje porodice ili večere u nekom skupom restoranu, tako imamo utisak a učestvujemo u njihovom životu, i ne pred drugima, već sami sa sobom imamo utisak da smo deo njihovog života. Inherentna vrednost koju verujemo da oni poseduju delimično se prenosi i na nas.

Kada pogledamo šta sve to nudi kraljevska porodica, sasvim je logično da se toliko ljudi za njih vezuje. Institucija monarhije proteže se u srednji vek, o kraljevima i kraljicama čitali smo prvo u bajkama, gledali ih u crtanim filmovima, a posle o njima učili i na časovima istorije; monarhija je među najsnažnijim i najuticajnijim institucijama koje su oblikovale ljudsku istoriju, i gotovo da je teško poverovati da sada nemaju nikakav konkretan politički uticaj.

Ali šta to imaju? Pre svega – enormno materijalno bogatstvo. Odmah na površini to i vidimo – žive u palatama, dvore ih sluge, voze se pozlaćenim kočijama, nose krune stare vekovima u koje su ugravirani najvredniji dijamanti i drugi dragulji poznati čovečanstvu. Vrednost imovine kraljevske porodice procenjuje se na više od 20 milijardi funti.

Tako što ih pratimo, imamo utisak da su ti likovi iz dečjih priča, pa uz to bogati, uvek nasmejani, uživaju naklonost toliko ljudi širom sveta koje s pravom zovu podanicima, savršen predmet naše parasocijalne pažnje.

Jedan od razloga naše opsesije Rojalsima je sličan onome koji imamo i kada gledamo rijaliti emisije, odnosno programe koji služe da saznamo kako ima i gorih od nas i kako nemaju dovoljnu vrednost, pa možemo da o njima tračarimo i ogovaramo ih.

I ma koliko se busali u prsa da ne gledate rijalitije, ako pratite britansku kraljevsku porodicu, radite to iz istih razloga kao i publika Zadruge. Kraljevska porodica, sa svim svojim spletkama, i gotovo nimalo privatnosti možda je i najverniji savremeni rijaliti koji postoji. Znamo već i čuli smo priče kako se učesnici rijalitija, što domaćih, što stranih, instuiraju da prave sve veće i veće skandale kako bi podigli gledanost efektom takozvanog shock value-a. Samo, Rojalsi su rijaliti, koji je zapravo real – i koji možemo da pratimo svakodnevno.

A toliko je zadevica, spletki i skandala bilo unutar kraljevske porodice. Skandali princa Edvarda, dugovečnost kraljice Elizabete, intrige i afere Čarlsa i Dajane, Dajanina pogibija, sve što smo saznali o princu Hariju i sav prljavi veš koji je izneo poslednjih meseci u javnost.

Kada saznamo, na primer, da je Dajana, od javnosti, a i same kraljevske porodice percipirana kao glamurozna, otvorena i prijatna osoba, prevarena, i da je tadašnji princ Čarls vara sa Kamilom, zar nam ne bude lakše? Ona, koja ima sve što poželi, ima i ljubavne probleme? To nije puno drugačije od toga kada to isto mislite i o, recimo, Ani Ivanović. A uz to, Dajana je Rojal.

Kao jedan od razloga naše opsednutosti kraljevskom porodicom, često se koriste i jednostavne istorijske činjenice – monarhija, od svojih rudimentarnih početaka do danas – simbol je kontinuiteta. Vrhovna moć u konkretnom društvu, državi ili carstvu koja se prenosi naslednim pravom preživela je milenijume, a takoreći, zlatan period bio je period feudalizma.

Iako danas od feudalizma nije mnogo toga ostalo (osim klasno podeljenog društva?), osećaj sigurnosti koji je garantovao monarh kao da se preneo i u sadašnjost. Pored svih groznih stvari koje su kmetovi i vazali trpeli od svoji sizerena, u obavezi monarha je bilo da se prema njima odnosi poput roditelja: da ih štiti i brani od stranog zavojevača, ali i da nagradi za vernu službu, na ovaj ili onaj način. Tradicionalne porodične vrednosti opstale su dobrim delom zbog žilavosti monarhije, te nimalo ne čudi da su danas monarhiji naklonjeni uglavnom ljudi stariji od 40 godina.

Pored svega toga, kraljevska porodica, koja je, kako rekosmo, parasocijalni fenomen, nudi i sasvim unikatnu vrstu eskapizma. Ona je, u suštini, večita vlast pod B, kako bi to rekao književnik Svetislav Basara. Drugim rečima – kada prosečan Britanac nije zadovoljan, recimo, što je Škotska tražila otcepljenje na referendumu, on može da pomisli kako kralj to nikad ne bi dozvolio, za razliku od korumpiranih političara. Ili, ukoliko se neka majka iz Ist Midlenda ne slaže sa uredbom vlade da migranti koji morem pristignu na kopno Britanije budu automatski deportovani u Ruandu, uvek može da pomisli kako kraljica majka ima veće srce od Rišija Sunaka i kako ona to ne bi dozvolila. Ili – kada navijač Birmingem Sitija, ogorčen što se u njegovu zemlju doseljava sve veći broj ljudi koji nemaju kožu belu kao sir, već nešto tamniju, može da pomisli da bi kralj, samo da mu zakon dozvoljava, proterao sve te došljake i vratio ih u neku od kolonija njegovog visočanstva. Jer bi možda opet poveo neki osvajački rat.

Na koncertu u Vestminsterskom dvorcu, održanom povodom krunisanja, nastupile su svetske muzičke zvezde poput Kejti Peri, Lajonela Ričija, Andree Bočelija i Nikol Šerzinger; u pauzama između njihovih nastupa „Mapetovci’’ Kermit i gospođica Pigi uvesaljavali su najmlađe preko video-bima, a milionskom auditorijumu obratio se i prestolonaslednik Vilijem, koji je u govoru zahvalio ocu „što je tako dobar tata’’ i rekao pred celim svetom da ga voli.

Zabava za celu porodicu i savršen PR događaj. Kraljevska porodica je, kako bi to rekli anglosaksonci, tu da ostane.

Naslovna footgrafija: Ian Taylor na Unsplash

Članak Zašto smo toliko opsednuti britanskom kraljevskom porodicom? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Da li je Čarls varao Dajanu sa Kamilom Parker Bouls? Kakav je bio odnos Margaret Tačer i britanske kraljice? Zbog čega su kraljičine nećake proglašene mrtvim? Kakav je bio Dajanin život u palati? Ko je čovek koji je upao u kraljevsku palatu kako bi razgovarao sa kraljicom? Kako je Margaret Tačer donosila svoje političke odluke? Ovo su samo neka pitanja koja su pokrenuta u novoj sezoni The Crown-a.

Izvor: Netflix

Već na početku četvrte sezone jasno su prikazane ključne priče koje će predstavljati centralne tačke cele sezone, a to su priča o životu Lejdi Dajane, politikama i upravljanju Margaret Tačer, sukobu Velike Britanije sa Severnom Irskom, spoljnoj politici Velike Britanije, unutrašnjim previranjima princa Čarlsa i princeze Margaret, kraljičinom odnosu prema svojoj deci i ulozi britanske krune u svetu.

Nova sezona približila se, možda više nego bilo koja do sada, kontroverznim pitanjima i teorijama zavere o kraljevskoj porodici i zbog toga je znantno dramatičnija od prethodnih. Kao i u prethodnim sezonama, jedan od najvećih kvaliteta serije predstavlja prikazivanje unutrašnjih previranja svih glavnih likova.

Izvor: Netflix

Naime, nova sezona smešta nas u osamdesete godine 20. veka i pored likova koje gledamo iz sezone u sezonu (same kraljice, princa Filipa, Čarlsa i ostalih članova kraljevske porodice), uvodi nove, posebno istorijski zanimljive likove: Princezu Dajanu i Margeret Tačer.

Osnovni motiv nove sezone predstavljaju sukobi, koji proizilaze iz nepomirljivih razlika: sukob između kraljice i Margaret Tačer, između Tačerkinih politika i egzistencije građana, između Čarlsa i Dajane, između Margaret i kraljice, i, naravno, između života u palati i života u „stvarnom svetu“.

Svakodnevni život članova kraljevske porodice do sada je najbolje prikazan, ali u samoj seriji interpretiran kroz različite iskaze i iskustva novih likova, kao što su Margaret Tačer ili princeza Dajana. Njih dve, koje dolaze u taj kraljevski svet, iako imaju različite pozadine, pružaju otrežnjujući uvid u život u Bakingemskoj i drugim palatama kraljevske porodice.

Izvor: Netflix

Pri prvom susretu sa kraljevskim životom na selu, Margaret Tačer, gošća dvorca Balmoral koji je poznat po Balmoralskom testu (niz testova koje porodica postavlja gostima kako bi bili prihvaćeni ili ne od strane porodice) i njen muž dolaze do zaključka da kraljevska porodica nije niti sofisticirana, ni kultivisana, a kamoli grupa ljudi koju krase idealne kraljevske osobine. Umesto toga, Margaret Tačer i njen muž, DT, opisuju članove porodice kao dosadne, nepristojne snobove. Ovaj opis ostaje sa vama do kraja gledanja sezone, jer se iz epizode u epizodu sve više potvrđuje.

Ipak, snobizam ove porodice ne odnosi se samo na one koji ne pripadaju unutrašnjem krugu, već na sve one koji ne predstavljaju sam centar kraljevske porodice, dakle nisu vladar, ili u ovom slučaju – kraljica. Iako je u novoj sezoni primetan pokušaj do pokušaja da se lik kraljice „humanizuje“ i prikaže kao možda, čak, i simpatična osoba koju krasi saosećajnost, ono što nesumnjivo najviše upada u oči je njena kontinuirana bezobzirnost prema tuđim životima, željama i snovima. Njena upornost da odbrani interese krune (koji često deluju prilično proizvoljno) najviše utiče i uništava sudbine Čarlsa i Margaret, dva lika koja nemaju skoro nikakav prostor da donose samostalno odluke u životu.

Izvor: Netflix

Još jedan od likova koji je u seriji „humanizovan“ jeste Margaret Tačer, čelična ledi, britanska premijerka koja je Velikom Britanijom upravljala 12 godina. Margaret Tačer u seriji je prikazana kao majka, kao izrazito racionalna (ali i surova) osoba, koja ne pristaje na poraz, a, zapravo, sama ponekad podređuje političke odluke ličnim interesima (na primer, odbija da uvede sankcije Južnoafričkoj Republici zbog poslovnih interesa njenog sina). Kroz celu sezonu provlači se tenzija između dve žene koje „vode državu“ (iako je uloga kraljice više nominalna, nego stvarna), kao i njihova nadmudrivanja i sukobi, iz kojih kraljica izlazi kao moralna pobednica, što je, ukoliko se osvrnemo na političku veštinu Margaret Tačer, prilično upitno.

Izvor: Netflix

Ipak, dve najkontroverznije teme koje ona otvara jesu Dajanin život unutar porodice i odnos kraljevske porodice prema dvema rođakama koje koji su „obrisane“ – proglašene mrtvima, a, zapravo, sklonjene u mentalnu ustanovu.

Život princeze Dajane „iza zatvorenih vrata palate“ nesumnjivo predstavlja najatraktivniju temu čitave serije. Mnogi kritičari istakli su da je ovom sezonom Dajana prvi put realistično prikazana, pogotovo što su dva velika problema koja su obeležila njen život, bulimija i depresija, na filmskom platnu uglavnom izbegavana.

Lejdi Dajana je prikazana u seriji kao harmizmatična, borbena mlada žena, sa velikim osećajem za pravdu. Voljena od strane javnosti, ali omražena unutar porodice čiji je, udajom, postala član. Iako pokušava da se izbori za svoje mesto u kraljevskoj porodici, kao i za svoj brak, nailazi na konstantno odbijanje i neprihvatanje. Ono što je trebalo da bude jedna od „najvećih ljubavnih priča 20. veka“, prikazano je kao noćna mora i brak koji ima jednog člana više nego što bi trebalo (pogađate – Kamilu). Tačnije, kraljičina odluka da svom sinu zabrani da se uda za ženu koju voli (Kamilu) je odluka koja se obija o glavu čitavoj kraljevskoj porodici, a uništava, pre svega, Čarlsov i Dajanin život.

Izvor: Netflix

Uprkos priči o Dajani koja je i više nego potresna, najmračini deo sezone predstavlja priča o rođakama kraljevske porodice koje su imale mentalne poteškoće, te su radi „održavanja imidža kraljevske porodice“ sklonjene u mentalnu ustanovu i proglašene mrtvim. Njihovu priču otkriva princeza Margaret, u trenutku kada se i sama oseća odbačenom od strane najbližih članova porodice.

Nova sezona nesumnjivo pristupa veoma kritički kraljevskoj porodici, pa pojedine scene prikazuju apsurdnost postojanja kraljevske porodice i luksuznog života kojim žive njeni članovi. Život u prostorijama Bakingemske palate više liči na život 18. i 19. veka, život sa slugama, skoro pa kastinskim sistemom u kome je jednima dozvoljeno sve, a drugima ništa. U dodiru sa „stvarnim svetom“ i „najobičnijim“ čovekom sa kojim se kraljica ikada upoznala, Majklom Fejganom, čovekom koji je dva puta provalio u Bakingemsku palatu i ušao u kraljičinu spavaću sobu, kako bi joj se požalio na sistem koji stvara sve veći broj siromašnih ljudi, ova apsurdnost postaje sve izraženija, za gledaoca zavedenog atmosferom serije, čak i otrežnjujuća. Članovi kraljevske porodice kao da žive u paralelnom univerzumu, skoro da nema ni jednu dodirnu tačku sa stvarnim životom u Velikoj Britaniji osamdesetih godina 20. veka, koji odlikuju unutrašnji nemiri, siromaštvo i nezadovoljstvo.

Osim kraljice, svi likovi u seriji The Crown prikazani su kao donekle tragični – njihovi životi podređeni su funkcionisanju krune. Ipak, važno je da ne zaboravimo da je The Crown samo serija i predstavlja izmišljen narativ, baziran na, ili, možda je bolje reći, inspirisan stvarnim događajima. Koliko god pojedine činjenice bile i istinite, ni za jednu rečenicu koju čujemo u seriji (osim Čarlsove „šta god ljubav znači“) ne znamo da li je zaista izgovorena, kojim tonom i u kom raspoloženju, kao što ne znamo ni kakvi su zaista bili odnosi svih istorijskih likova koji se pojavljuju u seriji.

Jedna od izuzetnih odlika ove serije je sposobnost reditelja da prikaže ključne trenutke bez mnogo govora, kroz muziku i uz jake vizuelne simbole. Upravo to „nemo“ korišćenje različitih motiva i simbola je karakteristično za seriju i značajno doprinosi jačini utiska koju ona ostavlja na gledaoce.

Četvrta sezona još jednom je pokazala da je The Crown jedna od retkih serija koju odlikuju kako izuzetna gluma, tako i scenografija, kostimi, scenario i režija. Upravo zbog svih ovih kvaliteta, The Crown vas lako uvlači u svoj svet koji nije opterećen različitim distrakcijama kao što su osrednja gluma i banalni dijalozi. Iako ne možemo reći da su sve epizode jednake po kvalitetu, jer, prirodno, neke su zanimljivije od drugih, činjenica je da je novom sezonom serija ponovo trijumfovala i istinski zavredela pažnju publike. S obzirom da su planirane još dve sezone, ostaju samo dva pitanja: ko će činiti novu glumačku postavu serije i kako će serija interpretirati nove, istorijski bliže događaje koji su obeležili noviju istoriju britanske kraljevske porodice? 

Članak The Crown: Na granici između stvarnosti i mašte se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Okolnosti su me povele u Kembridž, tačnije na kampus Triniti koledža gde sam uživala večiku čast i privilegiju samo zato što sam mogla tri dana tamo da provedem. Osnovan od strane Henrija VIII u šesnaestom veku, Triniti koledž je mesto kojim su svakodnevno koračali dobitnici Nobelovih nagrada, vladari, ljudi koji su menjali svet. Osetila sam se glupo pokušavajući da zamislim za šta su sve oni pored kojih sam šetala sposobni.

Jeli  smo u takozvanom Student Hall-u. To mesto je san snova onih opsednutih Hari Poterom, s obzirom da hol izgleda isto kao na filmu. Zidovi su ulepšani portretima svakog ko je bio glavni profesor u nekom određenom trenutku u istoriji – od kojih su samo neki Isak Njutn i Ser Francis Bejkon, a na čelu prostorije je genijalan portret Henrija VIII Tjudora (čoveka sa mnogo žena).

Živeli smo na kampusu, u sobama koje izgledaju onako kako zamišljam enterijer romana Agate Kristi i u kojima odsedaju članovi akademije i profesori – jako obrazovani ljudi. Uživala sam u popodnevnim i jutarnjim čajankama uz divan pogled na baštu Trinitija. Ne znam, doduše, ko je procenio tu doluku kao dobru – s obzirom da smo na tom vrlo fensi i prestižnom mestu dobili žalbu da smo glasni, pošto smo previše psovali i nervirali se u Uno dvobojima. Barem nas nisu razumeli.

Takođe, posetili smo seoce udaljeno pola sata od grada i uživali u klasičnom Sunday Roast-u (koji se za mene, biljojeda, sastojao iz mešavine zelenog povrća). Šetajući po uličicama prošli smo pored kuće gde su živeli prestolonaslednici Karađorđevići za vreme Drugog svetskog rata. „Zanemela sam” je beznačajan termin u poređenju sa onim što sam osećala ispred neke random britanske kućice koja naizgled nema nikakve veze sa mnom, mojom zemljom i poreklom. Osećala sam se kao kad bi izraz  „au kako je svet mali“  bio trzaj.

Naši sati u Kembridžu su proticali, i svoje slobodno vreme provodila sam šetajući ruku pod ruku sa prijateljima koje više smatram nekom vrstom porodice. Otkrili su mi toplu vodu u vidu prodavnice ploča gde sam provela nešto manje od sat vremena zagledajući beskonačne gomile ploča i diskova. Mislim da će me Red Hot Chilli Peppers podsećati na ovo mesto.  Čekajući da me put odvede dalje, sedela sam sa drugaricom i upijala lepotu i smirenost mesta na kojem sam se nalazila.

Oprostili smo se sa Trinitijem – svako na svoj način, pa pošli put železničke stanice kako bismo stigli na voz i nastavili putešestvije.

Tri sata kasnije, našli smo se u Brajtonu: moji životni snovi su ispunjeni. Od malena sam iz nekog razloga bila fascinirana ovim gradom – bila sam ubeđena da ću u nekoj verziji života tamo završiti. To sam u više navrata rekla svakome ko bi znao da razume šta izgovaram, i stvarno sam se tako osećala celim svojim bićem.

Definitvno jedno od najlepših mesta na kojima sam za života bila, i zahvalnost koju sam osećala pogotovo tokom ta dva dana bila je ogromna. Kao dete koje još uvek misli da Deda Mraz postoji.

Glavno šetalište prostire se duž obale Atlanskog okeana i miris slane vode u januaru je čudno lepa stvar. Nikad ranije nisam bila na plaži u martinkama. Ostatak dana sam šetala kroz grad sa mokrim nogama pošto smo išli da pipnemo more i skupljamo kamenčiće – za uspomenu.  Ludi Englezi su se, naravno, kupali.

Unutrašnjost pristaništa pretvorenog u luna park izgleda kao dečija igraonica na steroidima, pomislila sam kako nikad ne bih pošla tamo sa nekim ko ima epilepsiju. Bila sam okružena svakom mogućom sortom igrica, užasno napadnom muzikom i svetlima,  šarenim laserima i onim nameštenim hvataljkama za sve i svašta – uglavnom za ružne plišane igračke.

Ostatak Brajtona pamtiću po kraljevskom paviljonu koji (meni barem) liči na neku egzotičnu indijsku građevinu i ima funkciju prebivaišta za rojalne ljude, slatkim uličicama, grafitima i preskupom sladoledu.

Kada smo već kod grafita, videla sam Banksijev ikoničan grafit dva policajca kako se ljube na zidu jako kul paba ukrešenog muralima muzičara koji su menjali istoriju. A sam deo zida gde je Banksi je uramljen.

Ta četvrt grada puna je ulične umetnosti, citata, grafita baby yode i miriše malo čudno. Par ulica odatle nalazila se (čudnog li čuda) radnja za ploče u kojoj sam (za promenu) provela više vremena nego što su ljudi oko mene imali strpljenja.

Poslednje veče proveli smo u hotelu nasilno trpajući gomile stvari u premale torbe. Da me neko pita zašto sam misllila da je pametno poći samo sa rancem, ne bih znala šta da odgovorim. Prilično sam sigurna da bih istim mogla nekoga da usmrtim.

Marija i ja smo spavale nešto manje od tri sata. Ustale smo po mraku bunovne, i uspele da se u roku od desetak minuta spremimo i istrčimo iz naše sobe, pa utrčimo u kombi i pođemo ka Londonu – do aerodroma. Opet sam se osećala kao da propadam kroz oblake za vreme poletanja u nekom polusvesnom uspavanom stanju. Par sati kasnije, našla sam se u svom prirodnom staništu (u vidu kafića kod škole) i sumirala utiske.

Ne znam kako da stavim u reči količinu zahvalnosti i ljubavi koju osećam prema ljudima koji su me uzeli za ruku i poveli preko kontinenta. Ovih pet dana pamtiću kao vrlo lep proces i divno iskustvo sa željom da se vratim nazad što pre mogu.

Autorka fotografija: Mila Miljković

Članak Britanske putešestvije se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre polaska momci nisu krili oduševljenost svojim novim podvigom, a po dolasku, odmah su se vratili svakodnevnim obavezama i koncertima. Večeras nastupaju u Elektropioniru, sami, gde će istresti svu novostečenu britansku energiju. A i tražiti vam pare, jer su se istrošili.

O turneji koja je trajala od 4. do 12. maja smo razgovarali sa Aleksom Nedićem, basistom benda Vizelj, a pripremili smo i igru – Nedić od slova A do slova Š bira asocijacije inspirisane turnejom.

Vratili ste se iz Velike Britanije pre dve nedelje. Kako ti sada izgleda turneja, kada su se slegli utisci?

Pa tek sada shvatam gde smo bili. Mi smo tamo imali tour bus, sa zatamljenim staklima, u kome je bilo 13 muzičara, mi, MORT, From Another Mother i Them Moose Rush. Bukvalno nisam mogao da poželim bolju ekipu. To su tri najbolja hrvatska benda koja postoje. I dok smo se vozili tim busom, putevi izgledaju kao bilo koji putevi, vidiš šume, poljane, ali se onda setimo na svakih 15 minuta, kao jebote, gde smo mi, evo idemo malo iz Liverpula ka Londonu, totalno neverovatno. Mi smo debili, uvek bili, tako da se promenila samo geografska lokacija, tamo smo bili isti debili. Imali smo stalno neke fore, sprdačine, na primer u Liverpulu sam ja rekao „Good Afternoon, we are from Serbia, Big Serbia“ (svirali smo u pola 5, jer festival počinje u 10 ujutru i traje do 12), i pomislim kao jebote, šta sam rekao, kreten. Ili „We like English movies very much, like Transformers“.

Pa jesu shvatali vaše fore?

Pa i ne. Ili kao „We like Nirvana, very good British band“.

Kako je tekao put?

Najgore. Mi smo promenili četiri aviona. Stigli smo kasno uveče u London na Luton aerodrom koji nije toliko blizu, pa dok smo stigli u London kod Boba, pa pošto je MORT svirao u dva sutradan, morali smo da ustajemo u 6 ujutru da bismo došli do Liverpula na vreme, kombijem. Iz Liverpula smo išli u Dablin, pa u Edinburg, i na kraju u London, gde smo ostali tri dana.

Kako je bilo u Liverpulu?

Pa čim smo došli smo krenuli da srbišemo i hrvatišemo. Liverpul je Showcase kao Kontakt ili kao MENT, isto bukvalno, samo je mnogo veće ima 400 bendova i 50 stejdževa. Prave od svega stejdž. Ja sam očekivao kao, to su Englezi, sve će biti namešteno, ali nije baš tako. Mi smo bili baš na nekom simuliranom stejdžu, neki prolaz u neko simulirano dvorištance sa veštačkom travom. Tu smo pričali sa drugim bendovima sa kojima smo svirali da nas je pobedilo ozvučenje 4:0 jer nas je sve uništilo. MORT je bio u 2 na tom stejdžu, a u pola 5 mi, a na potpuno the drugom stejdžu je bio Them Moose Rush, koji je svirao u nečemu što je kao Zaokret, nekom coffee shop-u. A From Another Mother je bio u pabu nekom.

Liverpul kao grad nije baš nešto lep, industrijski grad, luka, baš je mega-industrija. Prišao nam je neki twat, pegavi ispijeni klinac, koji nas je pitao – Smoke some weed boys, i mi kao, šta god.

Da li ste imali vremena da obiđete gradove gde ste svirali?

Pa pazi, evo sada, sutradan smo se opet probudili u 6 ujutru, jer smo imali avion za Dabli u 8 ujutru. Sleteli smo u 9 ujutru. Svi hrvati su se našli za smeštaj u Dablinu, jer Hrvata ima užasno puno u Irskoj. Na koncertu u Dablinu je bukvalno bilo tri, četiri Irca, sve su bili Hrvati. U svakom slučaju oni su se snašli za smeštaj, a mi smo našli lika kome se desio neki problem, pa nismo mogli da idemo kod njega, nego smo ostavili u klubu opremu i šetali se ceo dan po gradu, do 12 uveče. Na kraju smo našli neki jeftini hostel, ali inače, sve je preskupo.

Inače na svakom koncertu sam se zveknuo nečim u glavu. U Liverpulu sam se toliko udario u bas, da sam na kraju zaboravio kako se svira pesma.

Da li si vratio čitav bas?

Jesam, jesam.

Bravo.

Pa više sam povredio glavu.

Kako je bilo u Dablinu?

Dablin ima predivna piva i predivan je grad. Ogroman je, a niže su zgrade nego ovde. Dosta se sluša Oasis. Inače, pošto muzičarima svugde uglavnom u toku koncerta budu obezbeđena piva i trava, tama, za razliku od ovde, gde dobiješ domaća piva, dobijaš njihova, a to su Pale Ale, IPA piva itd. Popio sam ih 50, bukvalno nisam vodu pio. Mi to ovde zovemo craft piva, a tamo to nisu craft piva, već piva.

Inaće, tražili smo pravi Irish pub i našli smo. To uopšte ne izgleda kao kod nas, gde irish pabovi izgledaju bukvalno kao Šumatovac. Tamo uopšte nisu fensi. Mali su, smrde, možeš da piješ pivo ili cider, koji je raketno gorivo. Ja sam popio jedan, kao neki gusti alkoholni gazirani sok od jabuke. Dok smo blejali u jednom pabu sa krezubim Ircima, koji se kockaju, nisam smeo da pitam da li primaju funte. I u jednom momentu sam izašao napolje na cigaru, pošto je tamo baš zabranjeno pušenje unutra, i prilazi mi neki matori lik i pita me odakle sam, ja mu kažem iz Srbije i on izgovara „I was this close to killing Slobodan Milošević“. Reko važi, kad tačno, lik odgovara – kada smo bili u Hagu. I izlazi drugi krezubi lik, ceo istetoviran nekim tetovažama koje izgledaju kao da su olovkom iscrtane i dodaje, kao aha, tako je bilo, govori istinu. Reko, važi, tebi verujem, kako izgledaš, sigurno ulivaš poverenje.

Gde ti se najviše dopalo da sviraš?

U Londonu defitinitvno. Svirali smo u Hari Trumanovoj staroj pivari iz 1800-neke koja je postala klub u međuvremenu, a 80% kluba je u vlasništvu britanskog VICE-a.

Kako je reagovala publika na vas?

Odlično. Niko ne shvata balkance ozbiljno, a i zašto bi. Ali recimo, oni već neko vreme ne znaju za tvrdi rok zvuk. Imali su ga ranije, ali sada je njihov tvrdi zvuk baziran na indie rock-u. Čak bi bio sličniji Repetitor tome, nego mi. Ali dopalo im se. Ipak, malo moraš da imaš Vučića za predsednika da bi mogao da sviraš tako. Baš je u suštini u pitanju socijalna priča.

Pre nego što dođeš, kada vide odakle si, to je njima smejurija. Ljudi su igrali, ja sam išao u publiku i sve je to okej, ali te niko ne shvata ozbiljno, čak ni tonci, osim Roba iz Exploiteda, on te shvata ozbiljno. On nam je bio tonac u Edinburgu. Ali kada odsviraš, završiš, prodaš disk, onda te drugačije doživljavaju. Dobili smo u Liverpulu na primer recenziju, to je bilo kul. Od 400 bendova, nas 50 je dobilo recenziju, a napisalis u nešto u fazonu „Hard riffs, almost Oi! punk“. Njima je svima jako egzotično to što mi pričamo na srpskom.

Trećeg dana turneje ste stigli u Edinburg, je l da?

Da, a zamalo da zakasnimo na taj avion, pa sam se drndao sa avio-kompanijom. U Edinburgu smo već krenuli da pizdimo koliko je sve skupo. Pričao sam nekom crncu o cenama  u Srbiji, lik je na dupe pao. U Edinburgu smo svi bili smešteni iznad kluba u sobama, bukvalno je izgledalo kao neki rijaliti. Hrana im je bila odvratna svugde, to nas je ubilo. Tamo nam je tonac bio Rob iz Exploited-a, koji je car.

Šta ti se najviše dopalo u Londonu?

Dopalo mi se što je ceo London u PR-u i menadžmentu, život je jako brz, ultrakorporativna srednja klasa je bazirana na novim poslovima kao što je kopirajting, to mi je baš kul jer igrom slučaja studiram to.

Da li bi živeo tamo?

Pa možda i da.

Kako ste se slagali sa bendovima sa kojima ste bili na turneji?

To su najbolji ljudi na svetu. Sigurno ćemo raditi nešto još zajedno. Neki lik austrijanac nas je u Edinburgu pitao da li smo ikada pre išli na turneje zajedni, i mi kao ne, prvi put se vidimo u životu, i on je rekao da bismo trebali redovnije da idemo zajedno.

Kako, naspram britanske, deluje naša muzička scena?

Što se tiče naše scene, ja sam oduševljen. Koliko sam video, tamo ima kreativnosti nešto manje nego ovde. Tamo je konkurencija ogromna, pogotovo što se tiče klubova samih. Ali infrastruktura im ne fali, sve im je dostupno.

A da li misliš da mladi bendovi tamo mogu da žive od muzike?

Verovatno mogu lepo da zarade. Mi ovde kada imamo intenzivno koncerte zaradimo iznad prosečne plate mesečno. A tamo je mnogo veći standard.

Da li imaš nešto što nisi nekome rekao o turneji?

Ja nisam muvao ribe, ali je mnogo lako smuvati ribe. Ovde je mnogo teže smuvati se na jedno veče, jer svi znaju sve, a tamo, ko će to da zna, i da se smuvate, neće niko znati.

Šta ti je najčudnije što si video na turneji?

Crnački Fristajler. Kao ovaj naš splav, ali je klub, i sve su sami crnci. Crnačko obezbeđenje, osoblje, svi prebogati, video sam da sam dobrodošao. Odatle je izašao neki crnac, koji je više lud nego što je urađen i krenuo da prelazi na crveno i krenuo da priča kolima, pa nakon toga da psuje bus. Noćni život je prelud. Toliko je ljudi, mora da bude mnogo ludih ljudi.

Večeras svirate u Elektropioniru, kakav će biti koncert? Gde svirate posle?

Večeras sviramo sami, tako da će biti jako dugačak i lep koncert. Spremamo šou program, kao i uvek. Ljudi nam zameraju što često sviramo u Elektropioniru, ali svaki koncert je drugačiji i svai put napravimo neku foru.

Dogovorili smo više koncerata, jer smo ostali apsolutno bez para. Imaćemo koncert zahvalnosti za to što smo bili tamo, publici hvala i te gluposti, pa smo izabrali tri omiljena grada, Beograd, Novi Sad i Gornji Milanovac, ali u stvari je sve to jer smo ostali bez para, pa smo zakazali u gradovima gde znamo da ćemo zaraditi. Stvarno smo siromašni. Sviraćemo svugde sami, osim u Gornjem Milanovcu gde će pre nas svirati grupa Cactus Fields, možda najmlađi bend u Srbiji. Bubnjar im je 2006. godište.

Nakon toga sviramo na Arsenal Festu, pa na Kravalu u Sloveniji.

Da li pripremate nešto novo?

Kompilaciju beogradskih bendova, gde će biti naša nova pesma.

Za kraj, Nedićeva azbuka britanske turneje:

A – Alkohol – Jasno je.

B – Britanija – Ne znam da li ste znali tamo smo bili na turneji.

V – Vizelj – Jedina reč koja postoji na v, šta?

G – Grupnjak – Ne bih objašnjavao.

D – Dizel – Pauer.

Đ – Đibri – Šta Đibri čuće se.

E – Edinburg – Pozdrav za Roberta iz Exploited-a.

Ž – Žustro – Naši koncerti tamo, sudeći po mojim čvorugama.

Z – Zezanje – Opasno po život.

I – Ikar – Zato što smo bez zaustavljanja leteli ka rok Suncu, a Sunce je naš Bog.

J – Jebote – Jebote gde smo mi bili, au.

K – Keš – Nemamo ga puno sad baš.

L – Liverpul – Festival, Britanc,i Australijanci, Srbi, Hrvati ma sve.

Lj – Ljubav – Prema celoj ekipi sa turneje.

M – Mort – Volimo vas braćo.

N – Nezaustavljivi – Bendovi s turneje.

Nj – Njizelj (Vizelj ali može i na nj.

O – Operacija (trijumf npr. Operacija zvuka.

P – Pišanje – Po Englezima, Ircima i Škotima, figurativno naravno.

R – Rokenrol – Ovo je jedan termin koji smo ostrvljanima objasnili šta znači.

S – Skank – Da…

T – Them Moose Rush – Veliki pozdrav za braću, volimo vas.

Ć – Ćuksna – Od ovog slova pa na dalje ne znam šta će se desiti.

U – Unk  – O tome ti pričam.

F – From Another Mother – Ćao braćo volimo vas.

H – Hali gali – Posebna vrsta familije koja je pružila podršku za ovu turneju.

C – Cepanje – Na čestice.

Č – Čestice – Ma koje smo pocepali jelte.

Dž – Džanki – Mnogo ih je tamo imaju baš problem.

Š – Šmouking Weed Boyš – To nas je pitao neki ispijeni lik na bajsu u Liverpulu, prvi Englez s kojim smo komunicirali.

Ukoliko želite da vidite kako je Nedić uspeo da navede Kesića da se oseća neprijatno, pogledajte ovaj link:

Fotke su preuzete sa Facebook profila Nedića i sa stranice benda, uz Nedićevu dozvolu.

Članak Vizelj: Pisma iz Velike Britanije se pojavljuje prvo na Oblakoder.