Joker Out sebe definišu kao shagadelic rock‘n’roll, a postoje od 2016. godine. Bend, pored Bojana, čine i basista Martin Jurkovič, gitarista Jan Peteh, gitarista Kris Guštin i bubnjar Jure Maček. Iza sebe imaju brojne singlove, jedan album i drugi koji je trenutno u pripremi. Nedavno su imali i vrlo zapažen nastup na Exit-ovom Fusion stejdžu.

Ako ne znate odakle da počnete sa njihovim opusom, Umazane misli (naziv njihovog prvog albuma) mogu biti dobar start. Razigrana i poletna, ova numera jednostavno poziva na đuskanje, a istovremeno budi čežnju za gimnazijalskim danima, čak i nama koji smo bili u srednjoj pre više od 10 godina.

„Zašto Shagadelic?“, pitam Bojana. „Kada su nas 2017. godine pitali koji smo žanr, iz zajebancije smo odgovori Shagadelic, zbog Austin Powers-a“, odgovorio je.

Upravo si mi odgovorio na pitanje – da je vaša muzika osoba, koja bi osoba bila (smeh)?

Pa, da, da je Austin Powers u boy bendu, izgledao bi kao Joker Out. Jebozovno (smeh).

foto: Vita Orehek

Kako si uopšte počeo da se baviš muzikom?

Basista Martin Jurkovič i ja smo komšije i prijatelji od detinjstva. Počeli smo zajedno da sviramo kada smo imali 11 godina. On je znao da svira gitaru, ali mu je tata kupio bas. Ja sam počeo da pevam, jer nisam znao ništa da sviram. Par godina smo svirali skupa, onda smo našli bubnjara, zatim smo išli na next level i 2016. je nastao Joker Out.

Kako je izgledao taj vaš put?

Pa, prvo smo se zvali Apokalipsa i svirali smo male, đačke svirke, po našim školama. Kad smo postali Joker Out, počeli da dobijamo malo veće gigove i pobedili smo na takmičenju đačkih bendova Špil liga u Kino Šiški. To je najveći battle of the bands kod nas. Na tom takmičenju smo pobedili 2017. godine i tada smo napravili i medijski proboj. Rasli smo. Bili smo predgrupa svakome kome smo mogli, snimali smo, izbacivali singlove. Prva dva singla su bila okej primljena, ali više među ljudima koji su nas već slušali. Zatim je singl Gola postao pravi hit jer je izašao na radiju 1, stalno se vrteo. Tad smo izašli iz mehurića. Nakon izbacivanja albuma stvar je otišla na još jedan dodatni next level i, evo, sad sviramo stalno.

Kakav je sada osećaj povodom svega toga?

Čudno je, jer smo stalno radili na tome da budemo big, da ljudi znaju našu muziku, ali se taj skok desio jako brzo. Rasprodali smo Cvetličarnu u Ljubljani dva puta, što je otprilike 3.000 ljudi po koncertu. Ali, svakako, bilo nam je čudno što smo posle toga išli u bilo koji drugi slovenački grad i održavali koncerte na kojima je bilo po 1.000 i više ljudi. Sada se desio i medijski push i stalno smo svuda i sebi smo previše (smeh). Jedini pritisak koji osećamo, sad kad radimo drugi album, jeste borba – da li radimo tu neku pesmu za sebe ili radimo sa mišlju da mora da bude hit. Moram priznati da sam jako zadovoljan, jer na albumu neće biti prilagođavanja tome.

Da li može da se živi od muzike u Sloveniji?

Može, ali jako selektivno – retki artisti mogu da žive od muzike. Ipak, to nije zbog toga jer scena ne bi dozvoljavala, nego zbog mentaliteta muzičara – uvek se smatralo da se ne može živeti od muzike i da moraš raditi nešto drugo. 95% muzičara nije bilo 100% u muzici, nego su radili neki drugi full time posao, a sa strane su svirali. Ali, tako ne ide. Jedino ako se 100% baciš u to, onda može.

Da li i dalje imaš tremu pred nastupe?

Sad smo već imali toliko koncerata da su nam postali rutina. Mada, kada je malo drugačija situacija, kad nisi siguran koliko će biti ljuid i slično, tada nam je kao da prvi put nastupamo. Takođe, Gregor Štras (pevač benda MRFY) i ja imamo serijal akustičnih koncerata jedan na jedan. Tu smo samo nas dvojica, pevamo po 10 pesama – naših i njihovih, mešamo. On peva moje, a ja njegove, i te koncerte održavamo po celoj Sloveniji. Tu sam znao biti nervozan, jer nisam navikao da sam sviram sa gitarom, tu se svaka greška čuje, tako da, kada imam bend iza sebe, onda sam miran.

Pričala sam i sa wonder woman slovenačke rep scene – Ženom. Sa stavom, ali bez prepotentnosti, Žena ima sjajan flow, jednako koliko je vešta u pisanju lirike. Repuje o onome što okupira i muči svaku mladu osobu – odluke u životu, ljubav, svakodnevica. Sa old school vajbom, ona je pravo osveženje, i to ne samo na slovenačkoj, već i celokupnoj sceni Balkana, na kojoj nema mnogo ženskih rep artista. Njen opus je skomnijeg obima, ali svi znamo da nije bitan kvanitet, već, (šta, deco?) – kvalitet. Obavezno čekirajte njenu verziju numere Blossom, u sklopu Mentovih session-a.

„Počela sam da repujem sa nekih 18 godina. Dosta sam slušala rep muziku i uvek sam znala tekstove svih pesama. Od reči do reči. Potom je Vazz, sa kojim sam išla u istu školu, krenuo pomalo da repuje. Znao je ponekad da repuje između časova i sećam se da sam tada razmišljala: ako on može to, zašto ne bih mogla i ja? Ali ja nikad nisam sela i nešto napisala. Pretpostavljam da nisam imala samopouzdanja da bi to valjalo, a ja sam tip osobe koja ne sme da fejluje pri prvom pokušaju. Grozno, znam“, govori kroz smeh Žena.

Ali, ipak se nešto promenilo?

Da, dok sam se jednog dana vraćala busom iz škole, napisala sam četiri stiha. I dalje ih znam. Sećam se da sam pomislila: Čekaj, ovo ipak nije sranje! Pa sam nastavila da pišem, godinu dana kasnije sam upoznala gomilu sjajnih repera i producenata i ostalo je istorija.

foto: Arne Međedović

Čini se da je na tvoj rad dosta uticao old school hip-hop. Ko su ti uzori iz ovog žanra i ere?

Zanimljiva konstatacija, s obzirom na to da, kada sam počela da slušam rep (imala sam oko 13 godina), slušala sam samo new age repere. Sećam se kako sam bila oduševljena otkrićem Tyler, the Creator-a. Slušala sam njegov album GOBLIN svakog dana na putu do osnovne škole. Kroz Odd Future sam otkrila repere poput Mac Miller-a, Joey Badass-a, Kendrick Lamar-a, ASAP Rocky-ja. Dosta sam slušala i Kanye-a, J Cole-a, itd. Zatim sam išla „nazad kroz vreme“ da istražujem odakle je sve poteklo, pa onda opet na sadašnji zvuk, tako da – strani zvuk koji sam slušala je bio više new age. Ali istovremeno, totalno sam se zaljubila i u slovenački rep. Najviše sam slušala izvođače kao što su Mrigz & Ghet, Emkej, Mito, Doša… Sa druge strane, njihov zvuk je definitivno old school, tako da možda odatle dolazi taj uticaj.

Koliko ima ličnog života u tvojoj muzici?

Mnogo. Zaista volim da zaronim dublje u svoje tekstove i da ostavim svoje srce tu. Verujem da ih čini boljim, jačim i stvarnijim, odnosno autentičnim.

Šta misliš o devojkama na rep sceni Slovenije, ali i Balkana?

Mislim da zaista počinje da se čuje i naš glas u ovom žanru. Volim kako smo različite, svaka reperka donosi svoj stil, pogled na stvari i zvuk.

Da li bi i dalje repovala i da nemaš publiku?

To je zanimljivo pitanje. Volim muziku, ali zaista. Ne bih mogla da živim bez nje. Kada sam bila mlađa, stavljala bih slušalice u uši i kada idem od svoje sobe do kuhinje i nazad (smeh). I ni za milion godina ne bih pomislila da ću moći da se bavim muzikom, tako da bih odgovorila sa: da, i dalje bih pravila muziku, čak i da nemam publiku. ALI – poznajem sebe vrlo dobro i postoji velika mogućnost da bi mi dosadilo ili bi mi bilo žao što niko ne sluša moju muziku, tako da je verovatnoća 50/50 (smeh).

Kako percipiraš koncept originalnosti u 21. veku?

Hmm… Pre svega, mislim da je teško shvatiti da li je neka ideja tvoja ili si je već negde videla/čula, a ne možeš da se setiš. Ovo je tako jer smo toliko bombardovani informacijama. Ipak, i dalje verujem da smo u stanju da napravimo nešto novo i kreativno, originalne stvari, jer svako od nas ima svoja autentična iskustva u životu. Imamo drugačije misli i poglede na svet i osetljivi smo na različite stvari. Verujem da svaka kreativna individua zapravo ima svoj originalni glas, samo ga mora pronaći i imati hrabrosti da ga podeli.

Sledeće nedelje završavamo serijal intervjua sa slovenačkim muzičarima, Dariom Nožićem Serinijem iz rep sastava Matter i muzičarkom Sahareya-om. Do sledećeg čitanja, cheers!

Članak Slovenački novi, novi val, vol 2: Bojan Cvjetićanin (Joker Out), ŽENA se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovo su samo neke od predrasuda o ženama koje se bave manekenstvom. Međutim, koliko mi zapravo znamo o ovom poslu?

Povremeno javnost uzdrma priča o modnom dizajneru, fotografu, osobi iz sveta mode, koja koristi svoj položaj kako bi seskualno uznemiravala mlade manekenke i manekene. Holivud je dugo potresala priča o ponašanju fotografa Harvija Vajnstinoma, a zatim je za seksulano zlostavljanje optužen i slavni modni fotograf Teri Ričardson. U 2019. godini pominje se i ime fotografa Markusa Hajda. Pored priča o seksualnom uznemiravanju, neretko se otvara tema i o odnosu između agencija i manekenki, o nedostižnim estetskim standardima, izgladnjivanju i nezdravom načinu života.

Kako društvo lepotu i postavljanje standarda lepote vezuje za žene, tako kritiku najčešće trpe upravo žene iz sveta mode. Ipak, ukoliko istražimo o velikim modnim industrijama, otkrićemo kako iza velikih brendova najčešće stoje muškarci, što otvara brojna pitanja o položaju žena u modnoj industriji. Kako bismo otkrili više o tome kako izgleda baviti se manekenstvom, kao i koje su prednosti i mane ovog posla, razgovarali smo sa manekenkama Cecom Živojinović, Anjom Radić i A. S koja je želela da ostane anonimna.

Sanja Iveković – Make up (1979)

U kojoj meri modna industrija nameće standarde lepote?

Istorijske, društvene i kulturološke okolnosti nameću različite standarde lepote. Ceca Živojinović ističe da svaki vid propagande ima snažan uticaj, ukoliko ga shvatimo lično: „Kada pročitam reč moda, uvek me asocira na super modele iz devedesetih, na zgodne, zdrave, samouverene žene. Standardi su se izrazito promenili, sve više se stavlja akcenat na fizički izgled i atribute, a žene nikad nisu bile nesigurnije u sebe. Očigledno nešto ne radimo kako treba, volela bih da se više fokusiramo na unutrašnjost, a spoljašnjost je svakako uvek prati”.

Mediji i društvene mreže zauzimaju značajno mesto u građenju estetskih ideala današnjice. Tome svedoči i snažan uticaj Instagrama, društvene mreže na kojoj objavljujemo svoje i gledamo tuđe fotografije. Potreba da se prikažemo u najboljem svetlu učinila je da Instagram postane platforma na kojoj se postavljaju visoki, često nedostižni, standardi lepote.

Anja Radić ističe kako se moć medija i društvenih mreža često zloupotrebljava. Naime, isticanje fizičkog izgleda i upoređivanje postalo je svakodnevica, što često za posledicu ima smanjenje samopouzdanja kod devojaka, pogotovo mlađeg uzrasta.

„Svaka osoba iole upućena u psihologiju adolescenata zna da su to najproblematičnije godine u kojima učimo da volimo sebe. Zloupotrebljena znanja o psihi mladih tu su zarad prodaje „lepote” mladim devojkama uz direktnu poruku: Ovako bi trebalo da izgledaš”, objašnjava Anja.

Takođe, otvara se pitanje koliko svet visoke mode ima uticaj na svakodnevne živote i šire društvo.

„Modna industrija, kao i sve druge, menja se i napreduje u skladu sa vremenom, a samim tim postavlja nove standarde, u ovom slučaju standarde „lepote”. Jako je bitno razlikovati šta je to za svetsku modnu scenu „lepota”, a šta za domaću. Smatram da modna industrija nema preveliki uticaj na društvo u celini i „visoke modne standarde” ne posmatram kao nešto loše, tu su da upotpune osećaj za estetiku”, dodaje A.S.

Sanja Iveković – Instrukcije br.1 (1976)

Posao u modnoj industriji – je li sve zaista lepo?

Pored putovanja, druženja, lepe odeće i estetičnih fotografija na Instagramu, mlade manekenke se svakodnevno susreću i sa brojnim poteškoćama u okviru modne industrije. Ipak, iskutva mladih manekenki sa kojima smo razgovarali se bitno razlikuju.

„Nikada nisam imala neke poteškoće. Volela bih samo da sam od starta imala dobrog mentora koji bi me naučio stvarima koje sam inače sama „pohvatala” sticanjem iskustva. Sve sam učila na licu mesta i na nekim svojim greškama. Srećom, uvek sam na kraju dana bila najbolja što sam umela”, ističe Ceca Živojinović.

Čini se da odnos sa modnim agencijama predstavlja jedan od najčešćih izazova sa kojima se susreću mladi ljudi koji počinju da se bave manekenstvom. A.S. ističe kako je jedan od najvećih problema bio upravo izbor loše matične agencije.

Anja Radić ističe da postoji stalan pritisak od strane modne industrije: „Ili sam previše mršava za nekoga ili sam previše debela za manekenstvo. Teško je uklopiti se u tu sliku. Jedino što se promenilo u poslednje vreme jeste to što sada ne smeta ako zena ima atribute pored te mršavosti”.

Sanja Iveković – Diary (1976)

Predrasude o manekenkama

Zbog činjenice da je u poslu manekenki u fokusu fizički izgled, one se često suočavaju sa brojnim predrasudama koje osporavaju njihove druge kvalitete.

„U jednom momentu sam se pomirila sa tim da ja kao manekenka neću moci da uradim nešto veliko, pametno, hrabro. Srećom, to uverenje sam zamenila nakon par godina i demantovala strah”, navodi Ceca.

 „U našem društvu, a ovde konkretno mislim na Balkan, važi čuvena: Ne može i jare i pare. Ako si lepa, onda si glupa, ako si pametna, onda nisi privlačna, ako si niska, moraš da budeš glasna, ako si visoka, moraš da se snebivaš, ako si bogata i lepa, sigurno radiš nešto nemoralno, a ako si pametna i bogata, sigurno nemaš sreće u ljubavi.”

– Ceca Živojinović

Anja Radić ističe kako modele danas često loše tretiraju, posebno u okviru modne industrije: „Danas u svakom poslu ima nepristojnih ponuda. Ja se nikad nisam susrela sa tim, ali sam zato slušala razne vulgarne komentare od strane fotografa ili dizajnera koji su mnogo stariji od mene i zaista se zgrozim kada se to desi. Smatram da o tome treba mnogo više da se priča, pogotovo jer su u pitanju mlade devojke koje tek ulaze u svet manekenstva. Naravno, nije uvek sve tako crno, dešava se zaista da me tretiraju lepo i sa poštovanjem. Zavisi sa kim radite u tom trenutku”.

A. S. dodaje da ljudi često posmataju izgled manekenki kao „neobičan”.

„Mislim da se svaka od nas našla u prilici da bude okarakterisana kao anoreksična ili joj je upućen pogled nerazumevanja zbog njenog neobičnog izgleda. Posao manekenke je upravo takav, da svoje telo prilagodi odeći koja se šije, a moda je uvek potencirala različitosti”, ističe A.S.

Sanja Iveković – Make Up Make Down

Objektivizacija ženskog tela u modnoj industriji

Žene koje se bave javnim poslom najčešće su predstavljene kao ideal fizičkog izleda. Društvo spontano izabere novi ideal lepote, a zatim sve više ljudi počinje da oponaša osobu iz javnog sveta kojoj smo dodelili titulu najlepše. Filmska, muzička i modna industrija izrodile su veliki broj žena koje oponašamo decenijama. Međutim, kakvo je društvo koje stalno potencira spoljašnji izgled?

Anja Radić ističe da je objektivizacija ženskog tela prisutna uvek i svuda, a naročito u oblasti marketinga i u medijima.

„I ja, kao i svaka druga žena, mali million puta bila sam tretirana kao objekat i vrednovana prevashodno na osnovu toga kako drugi mogu da me koriste. Samoobjektivizacija je prva psihološka posledica koja se pojavljuje među devojkama i ženama kao rezultat življenja u kulturnom okruženju u kome se žena seksualno objektivizuje. U kulturi koja objektivizuje žene, one same uče da tretiraju sebe kao objekte koji se gledaju i procenjuju”, kaže Anja.

 S druge strane, Ceca Živojinović naglašava kako je vreme da, na globalnom nivou, počnemo da vrednujemo telo više, kao nešto što nam služi, što je prelepo, što prati naš način života, i što ne treba kriti: „Uvek sam bila ponosna na to što sam žena i bilo kakav vid objektivizacije me nije previše doticao, pa ne mogu iskustveno da odgovorim. Isto tako smatram da, ukoliko je neko hronično nezadovoljan svojom formom, može da promeni to kroz promenu navika i odnosa sa sobom. Često se kritikuje fotošop, kako stvara pogrešnu sliku žene drugim devojkama, ali sada se i takve stvari menjaju. Što pre prigrlimo i prihvatimo svoje telo, pre ćemo promeniti sliku o njemu kolektivno”.

A.S. ističe da je objektivizacija ženskog tela prisutna je u svakodnevnom životu, a ne samo u poslu.

 „Pojavom Twiggy, mršavost je uzela maha u modnoj industriji, u poslednje vreme i u samom društvu. Sa druge strane, ne vidim ništa loše u tome da neko vodi računa i o svom telu”, zaključuje A. S.

Sanja Iveković – Paper Women

Šta treba da znamo o radu u modnoj industriji?

Modna industrija je jedna od najkreativnijih industrija na svetu. Ipak, Ceca Živojinović naglašava kako je kreativan posao sve, samo ne jednostavan.

„Moje radno vreme je, slobodno mogu da kažem, 24 sata. Čak i kada nisam na setu, vodim računa o svom mentalnom, duhovnom i fizičkom zdravlju, kako bih mogla da radim svoj posao najbolje što mogu. Potrebno je istrajnosti, strpljenja, ambicije i još mnogo drugih faktora koji se nikada neće videti preko kamere”, podvlači ona.

„Bitno je naglasiti da manekenstvo nisu nepristojne ponude i slava preko noći. Kao u svakom poslu, možete se naći u  različitim lošim situacijama. Ovaj posao, pre svega, podrazumeva danonoćni rad na sebi u svakom pogledu, borbu sa gomilom nesigurnosti, odricanja i preispitivanja…”

– A. S

Zanimljivo je i kako se u modnoj industriji tretira starenje. Anja Radić ističe da postoji različit odnos prema dečjoj i odrasloj lepoti.

„Ono što se manje zna je da se dugo naša industrija oslanjala na dečju radnu snagu koja je cenjena zbog svog adolescentskog izgleda. Jedna trinaestogodišnjakinja može da bude prirodno mršava, kao grisina, na način na koji razvijena žena, sa bokovima i grudima, ne može da bude – niti treba tome da teži. Mislim da treba da se zapitamo zašto je to postao ideal. Zašto imamo tu perverznu fascinaciju slikama devojaka koje su premlade i neiskusne i veoma ranjive? Čim počnemo da pokazujemo znake zrelosti, govore nam da idemo na ekstremne dijete ili nas zamene mlađom. Modeli nikada ne odrastaju. A to šalje poruku ženama da im nije dozvoljeno da ostare”, objašnjava ona.

 „Shvatam da je moda neka vrsta eskapizma i da mnogi ne žele da razmišljaju o tim stvarima dok listaju magazine, ali ispravljanje ovih zloupotreba počinje tako što ćemo ove devojke gledati drugim očima – ne kao dehumanizovane slike, već kao ljudska bića koja zaslužuju ista prava i zaštitu kao svi drugi radnici.” 

– Anja Radić

Manekenstvo, iako spolja izgleda kao posao koji sa sobom nosi lep, jednostavan i lagodan život, predstavlja ozbiljnu profesiju koja nameće brojne izazove. Manekenke se svakodnevno suočavaju sa brojnim stereotipima, kako unutar, tako i izvan industrije. Stoga, ne treba da posmatramo olako probleme koji se dešavaju ne samo u manekenstvu, već i u celokupnoj modnoj industriji.

Naslovna fotografija: Sanja Iveković – Sweet Violence (video rad)

Članak Nije sve tako lepo – Kako izgleda život manekenki? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Fantom je novo ime na regionalnoj muzičkoj sceni, projekat iza kojeg kao autor i producent stoji Petar Wagner. Godinama usavršavajući svoja umeća stvarajući muziku, tekstove i aranžmane za druge, Wagner početkom 2019. odlučuje da poradi na vlastitim pesmama. Ubrzo nakon toga nastaju pesame koje Wagner u svom beogradskom studiju trenutno dovršava zajedno s nedavno pridruženim članovima – Lunom Škopeljom i Nemanjom Maksimovićem, gde svojim analognim srcima i digitalnim prstima stvaraju neke nove zvučne kulise.

Fantom je pripovedač noćnih priča koje se dešavaju na mračnim i pustim ulicama, u sobama sa prigušenim svetlima, sakrivenim klubovima Beograda, Zagreba, Ljubljane ili bilo kog drugog grada do kojeg ga te noći put navede. Tajnovite su to avanture, strasti i boli ispričane u šiframa u vidu sintetizatorskih zvukova, sanjivih melodija i obično-neobičnih tekstova. Pod okriljem noći, pesme Fantoma postaju svojevrsna mašina za putovanje kroz mesto i vrieme, čije je krajnje odredište nepredvidivo kao i on sam.

Članak Fantom izbacio prvi singl Žena se pojavljuje prvo na Oblakoder.