Murali, klasično slikarstvo, sketchbooks (iliti vizuelni dnevnici), vođenje najvećeg festivala murala u Srbiji, i sve kroz prizmu apstrakcije kao primarnog vida izražavanja – to je Vuk Đurić Endo.
Njegovo stvaralaštvo obuhvata nekoliko stotina murala različitih veličina širom sveta – od Vijetnama, Portugala, Švajcarske, Nemačke, do naše zemlje i regiona. Pored apstrakcije, česta tema njegovih dela su predimenzionirane, gotovo groteskne glave sa oštrim nosevima i izraženim očima, što dodatno obogaćuje njegov umetnički opus.
Vuk je i umetnički direktor festivala Dani urbane kulture (DUK) u Čačku, a osim zidova, redovno oslikava i platna. Diplomirao je na Fakultetu umetnosti u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, na odseku Grafički dizajn. Master studije završio je na istom fakultetu 2018. godine. Realizovao je devet samostalnih i više od 20 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.
Ova godina je bila ispunjena velikim poduhvatima – slikao je murale u Vijetnamu, ali i Japanu, te učestvovao u oslikavanju jubilarnog 100. murala u Čačku, kao i u oslikavanju silosa visine 35 metara. Pored toga, svoju samostalnu prodajnu izložbu slika velikog formata otvoriće 26. decembra u Kulturnom centru Čačak.
Sa njim smo razgovarali o apstrakciji, muralima, putovanjima, tehnologiji i potsticanju umetnosti na razmišljanje.
U tvojim likovnim radova i muralima često preovladava apstrakcija koja ne prikazuje vidljivu stvarnost prirode. Šta se onda zapravo krije iza tvoje apstrakcije, šta ona simboliše?
Vuk Đurić Endo: Počeo sam od vidljive stvarnosti i prošao kroz sve pravce kako bih potom našao zadovoljstvo u apstrakciji. Smatram da mogu stati unutar okvira geometrijske apstrakcije. Ona mi pruža otvoreno polje za istraživanje, igru, osećanja, pronalaženje i intelektualno istraživanje. Pronalaženje se može posmatrati na istoj ravni kao i istraživanje. Geometrijska apstrakcija zahteva red i organizaciju. Sve mora biti u savršenom redu, čisto i jasno. U određenom trenutku, počeo sam da kršim pravila; pomeram oblike i mešam ih sa drugim oblicima. Kada sam pokušao da imenujem svoja osećanja, naišao sam na termin entropija i prisvojio sam ga kao logično objašnjenje mog rada. Ona se može posmatrati kao mera haosa i nereda u sistemu. Moj sistem se polako kreće ka tome. Nedavno sam čuo da umetnik ne bira motiv, već da motiv bira umetnika.
Kako se tvoj pristup razlikuje kada stvaraš slike velikih formata u poređenju sa manjim formatima, kao što su tvoji sketchbook-ovi?
Pre svega, manji format mi služi kao predložak za neki veći format. Jedna od razlika je u slobodi pokreta i poteza. U ovom slučaju moram biti precizniji i sterilniji. Format manji od 5×5 metara ne trpi greške. Za velike formate ponekad je potrebno mnogo pripreme i zahteva određene korake koje moraš poštovati.
Koje izazove ili slobode ti donosi rad na većim formtima, bilo da je to slikarsko platno ili zid za murale?
Veliki format ti daje osećaj slobode, širine, bezgraničnosti. Delimično je prisutan i strah. Strah je dobar. Podseća te da si čovek. Izazovi su uglavnom van moje moći.
Reci nam nešto više o iskustvu oslikavanja murala u Japanu, i generalno o tvom utisku Tokija i Osake.
Japan je izrazito uređena zemlja koja se znatno razlikuje od bilo kog drugog mesta na planeti. Tokio je hi-tech grad koji pulsira od količine ljudi, znakova i zvukova. Pored svega navedenog, Japan se ističe po poštovanju tradicije koju ističu na svakom ćošku. Ona mi je poslužila kao inspiracija za mural koji sam stvarao tamo – kombinujući tradicionalno i moderno. Imao sam privilegiju da oslikam mural u centralnom poslovnom delu grada, Harajuku. Japanci baš i ne iskazuju otvoreno svoje emocije u javnosti, pa sam retko dobijao povratnu informaciju od slučajnih prolaznika ili meštana o muralu. Ponekad, kada izraze emocije, to može delovati previše nezrelo u poređenju sa našim standardima i shvatanjima. Osaka je opuštenija; možeš videti ljude na ulici kako puše ili piju pivo.
Umetnička scena u našoj zemlji se prethodnih godina dosta razvila. Kako gledaš na trenutnu scenu i koje trendove ili promene prepoznaješ kao ključne?
Ako pričamo o street art sceni, slažem se. Likovnu scenu ne poznajem toliko. Uvek se odigra isti scenario. Pojavi se par ljudi na sceni koji unesu nekakvu novinu koju kasnije svi bledo kopiraju. Nekad se dogodi da umetnik uspe da se isčupa iz toga i da nastavi svojim putem, te da vešto implementira u svoj rad. To je dobar put.
Kako tehnologija utiče na tvoju umetnost? Da li eksperimentišeš s novim medijima ili tehnikama kako bi ispričao svoju priču na drugačiji način?
Slabo konzumiram tehnologiju, imam neku odbojnost prema njoj. Previše je lako i možeš da se krećeš unazad koliko želiš. Tu se gubi svaka spontanost i nepromišljenost. Mislim da još nisam pronašao ono što tražim u trenutnom likovnom izražaju. Dosledno ostajem privržen crtežu i slici. Zid, papir, platno, kamen, papir, makaze. Trenutno razmišljam o zvuku. Zvuk je brži. Nisam u pravu, svetlost je brža.
Kako se osećaš kada vidiš da tvoja umetnost inspiriše ljude ili pokreće razmišljanja?
Nisam siguran da sam do sad video ili čuo da nekog moji radovi podstiču na razmišljanje ili inspiraciju. Mislim da više moja stvaralačka energija podstiče ljude na razmišljanje.
Koje su bile ključne tačke ili lekcije koje si naučio tokom svoje karijere?
Sa ovom izložbom pokušavam da primenim sve lekcije koje sam prošao do sad. Mislim da je neophodno mnogo više znanja i veštine od samog slikanja ili crtanja. Socijalne veštine, logistika, organizacija vremena, trgovina, prodaja, psihologija, matematika… Pored toga potrebno je iskustvo. Karijera mi je tek počela, a matematiku još nisam upoznao.
Kako misliš da će publika doživeti tvoje radove na predstojećoj izložbi?
Mislim da će publici biti lepo i toplo. Trenutno razmišljam da li da postavimo posluženje za otvaranje. Ja sam protivnik toga, ali tradicija nalaže tako. Ko sam ja da prkosim tradiciji? Rodbina će imati priliku da vidi drugu rodbinu, priljatelji druge prijatelje, neprijatelji svoje neprijatelje, a o žabama ću drugi put.
Fotografije: Ana Stojanović
0 Comments