fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Vozom koji kasni: Jednodnevni beg na zapad

Vozom kroz sremsku i mačvansku ravnicu sve do Loznice

2. May 2024

Zvuk alarma rasteruje poslednje ostatke sna, čiji delovi su počeli da se raspadaju u trenutku kada je mačka krenula da skače po meni, kako bih joj dao jutarnju poslasticu u vidu tečne hrane. Dok još uvek sanjiv bauljam po stanu i tražim kesicu mačije hrane, osećam da danas nemam snage da odem na posao. Uprkos tome što volim svoj posao, mislim da ću danas javiti da sam bolestan ili da radim od kuće, a za to vreme ću napraviti malu ekskurziju negde, ionako bi sreda trebalo da bude neradni dan.

Razmišljam gde još uvek nikada nisam bio, da se lako stiže, a da je dostupno vozom i sam pogled na oskudnu mapu linija mi govori – Loznica ili Zvornik. Ovo je ujedno i poslednja vozna linija koja ide iz Beograda, a kojom se nikada nisam vozio. Preskačem kafu i jutarnju rutinu kako bih stigao na vreme za voz koji kreće u pola deset. Iako sam preskočio kafu, gubim vreme na neke druge sitnice i opet ću morati da žurim.

Pa, ipak, izgleda da mi ovog jutra sve ide od ruke i da je gužva u saobraćaju manja od uobičajene, pa stižem na stanicu Novi Beograd desetak minuta ranije, taman da kupim plazmu i neki sokić za put. Uskoro i spiker sa razglasa najavljuje da voz iz Beograda Centar za Zvornik dolazi na treći kolosek. Pojavljuje se stara poznanica, dizel kompozicija DMU-711, koja će me odvesti preko ravnice sve do Drine. Voz je skoro prazan, pa mogu da biram gde ću da sednem, jer svega pet-šest putnika sedi raštrkano po celom vozu. Biram mesto do prozora potpuno nesvestan da sam seo suprotno od smera kretanja voza. Za neke ljude ovo predstavlja veliku neprijatnost, dok ja ovo ni ne primećujem, a bio sam svedok više rasprava ko će sesti u smeru kretanja, a ko u obrnutom.

Dok grickam plazmu i posmatram ravnicu, setio sam se reči jedne poznanice, Nemice koja već par godina živi u Srbiji: vas Jugoslovene uz majčino mleko sigurno hrane i plazmom čim je toliko obožavate i uvek nosite sa sobom na putovanja. U tom trenutku mi je ova izjava delovala bizarno, ali sad mi se čini da nije daleko od istine. Plazma je uvek tu, kad idete na ekskurziju, kad putujete na koncert ili kad vas mama ispraća na fakultet. Meni kada neko kaže: kupi mi nešo za usput, ja prvo pomislim na plazmu, pošto je ona bila najčešći saputnik na mojim putovanjima.

Plazma keks me pomalo podseća na šinske pragove. Ovi pragovi nekada su isključivo bili drveni uz karakterističnu braon boju od neke hemikalije koja im omogućava duži vek trajanja. Danas ih sve češće zamenjuju oni betonski. Upravo negde oko Rume naša pruga sa betonskih pragova prelazi na drvene, a ovo je ujedno i znak kakvo je stanje pruge i da u tom delu voz usporava. Pitam se za šta li se koriste stari pragovi? Zbog hemikalija kojima se tretiraju ne bih rekao da su pogodni za loženje, a ipak – pravljeni su uglavnom od kvalitetnog hrastovog drveta koje bi bilo šteta ne iskoristi još jednom.

U Rumi ulaze dva penzionera koji su se očigledno upoznali na železničkoj stanici, obojica orni da pričaju, nastavljaju svoj razgovor i u vozu neposredno pored mene. Nakon što su razmenili informacije ko je odakle i koliko dugo živi tu, ubrzo prelaze na međunarodnu politiku, zle Amerikance i Engleze, Rusiju, ali i o vojnu snagu Irana. Dovoljne kvalifikacije da budu politički analitičari barem na Happy televiziji.

I baš dok pričaju o vojnim savezima prolazimo kroz Buđanovce, ovo malo selo u Sremu poznato je gotovo svakom ko je odrastao devedesetih godina. Tokom bombardovanja Jugoslavije nadomak ovog sela, 27. marta 1999. godine srušen je takozvani nevidljivi avion F-117A. Ostaće upamćena u popularnoj kulturi slika žena koje se vesele i igraju na krilima srušenog aviona. Kad neko kaže: živeće ovaj narod večno, meni je ta slika prva pomisao.

Uprkos tome što ne ide brzo kao avion, naš voz uskoro prelazi iz Srema u Mačvu. Veliki železnički most preko Save vodi nas do Šapca, gde se zadržavamo par minuta na maloj stanici koja me više podseća na neku stanicu u maloj mađarskoj varoši nego stanicu najvećeg grada Mačve.

Nakon Šapca i dalje nastavljamo da idemo ravnicom, ali polako počinju da se pojavljuju obrisi brda i deluje mi da sve postaje i zelenije. Bez kafe i uz jednolično kretanje voza lako padam u san, koji nakratko presecaju penzioneri koji su sa međunarodne prešli na domaću politiku uz komentare kako vlast nije dobra, ali i opozicija ne valja, i kako je Jugoslavija bila ozbiljna država u odnosu na ove sad.

Ubrzo stižemo i u Loznicu, odlučio sam malo da skratim putovanje i da ne idem skroz do Zvornika, kako bih imao nešto više vremena za obilazak. Od stanice se brzo stiže do centra grada, zanimljivost da je Loznica sa oko 20.000 stanovnika najmanje mesto koje ima status grada. Čini se da je Loznica grad sa fokusom na istoriju, pa se na putokazima stalno pominju istorijske lokacije. Dok u gradu dominiraju spomenici, ulice, trgovi, biblioteke itd. posvećeni Vuku Stefanoviću Karadžiću i Jovanu Cvijiću, našem najpoznatijem geografu, kako bi moj profesor geografije iz osnovne škole uvek naglasio.

Pošto je teško provesti celi dan na plazmi, odlučujem da posetim neku lokalnu brzu hranu. Bez previše razmišljanja ulazim u jednu od hamburgerija u centralnoj ulici. Dopada mi se izraz hamburgerija, kao neki arhaični naziv koji je ostao da se koristi samo po malim mestima. U Beogradu sada dominiraju burger hausi i ostala fensi burger mesta, sa izmišljenim smash burgerima. Ovde me čovek nudi običnim hamburgerom, a od priloga tu je sveto trojstvo – kečap, senf i majonez.

Taman kad sam se zasitio i spremio za dalji obilazak, planove mi kvari kiša koja počinje da pada baš u vreme kada su je i meteorolozi najavili. Zato odlučujem da se vratim na stanicu, pojedem neki slatkiš i uhvatim voz koji stiže za sat vremena.

Sa kišom, došlo je i do pada temperature, što dodatno utiče na moje raspoloženje, koje nije popravila ni čokoladica sa lokalne trafike, pošto je od stajanja potpuno pobelela, a ukus je, blago rečeno, očajan. Nakon trideset stepeni pre neki dan nisam očekivao da ću se ovako smrznuti, zato sam se i jako obradovao vozu koji me vraća nazad u Beograd.

Kako se priližavamo Beogradu, tako kreću da stižu poruke, mejlovi i pozivi. Odlučujem da ih za sada ignorišem i da nastavim da gledam kroz prozor i razmišljam kako da za praznike najbolje iskombinujem voz i biciklu, i gde bih mogao sledeći put na brzaka da pobegnem.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *