Subota rano jutru, umesto da spavam i posle toga se razvlačim po stanu u pidžami, ja ubrzano oblačim slojeve odeće kako bih što pre krenuo ka železničkoj stanici. Očekivao sam hladnije vreme, tako da me je toplo februarsko jutro iznenadilo. Vožnja biciklom kroz poluprazan grad ka stanici Novi Beograd predstavlja mi uživanje, i postepeno dovodi do toga da se odobrovoljim i zaboravim na topli krevet i to koliko mrzim ranojutarnja ustajanja, naročito vikendom.
Na stanici me čekaju mlada koleginica i kolega, očigledno dosta entuzijastičniji od mene i sa manje problema oko ustajanja. Danas idemo do Novog Sada da pričamo o ekološkim i socijalnim pravima, a voz je upravo spoj tih prava. Dok čekamo naš intersiti voz popularno nazvan SOKO, na stanicu dolazi jedan dizel voz. Deluje kao da se izgubio jer na njemu piše Kikinda, iako na ovu stanicu ne dolaze vozovi iz Kikinde. Objašnjavam kolegama da je verovatno greška ili da su zaboravili da izmene naziv od neke prethodne vožnje.
Dok jadni izgubljeni voz odlazi, primećujem da se na stanici već okupio veći broj ljudi i da bi uskoro trebalo i naš voz da stigne. U tom trenutku nas glas sa razglasa obaveštava da intersiti voz Beograd Centar – Novi Sad dolazi na treći kolosek. Od gužve ne vidim gde je tačno ulaz za bicikle, pa u strahu da se vrata ne zatvore ulazim na prva vrata, gde sam procenio da ima dovoljno prostora za biciklu.
BG – NS za 36 minuta
Šta reći i napisati o voznoj liniji o kojoj se najviše priča i koja se ubedljivo najviše koristi. Meni je ova linija samo dokaz da ljudi vole vozove i da su jako racionalni – ukolko im obezbedite brz i pouzdan prevoz, lako će se ponovo preusmeriti na voz umesto na automobile. Ali bilo bi dobro da imamo i malo više od ovih 80 kilometara brze pruge. Zamislite da u Niš, Kragujevac, Užice, Zrenjanin ili neki drugi grad možete stići sličnom brzinom, to bi bilo divota i zasigurno bi vratilo ljude na železnicu.
Iako mi je zamišljanje brze i funkcionalne železnice strast, trenutno nemam vremena da se time bavim, jer me stjuard u vozu opominje da sam ušao na progrešna vrata i da moram da pronađem mesto da ostavim bicikl. Na moju opasku da ću stajati i držati bicikl, odgovara mi da je u ovom vozu stajanje zabranjeno. Improvizacijom nalazim mesto gde mogu da ostavim biciklu, i sedam u restoranski deo voza, mada po pogledu stjuarda vidim da nije baš srećan na kom sam mestu ostavio bicikl.
U ovom vozu moguće je naručiti kafu, sok, pivo, grickalice ili sendvič, što predstavlja zaboravljenu novinu, jer su vozovi sa restoran kolima davno nestali sa naših pruga. Naručujem jedan sok, koji nisam stigao da popijem do kraja, kao što nisam stigao ni da pogledam sve vesti na telefonu, a već ulazimo u Novi Sad. Tačno 36 minuta bez kašnjenja i stigli smo na železničku stanicu u Novom Sadu.
Železnička stanica Novi Sad
Vidim da se stanica ponovo renovira, samo par godina nakon poslednje rekonstrukcije. Pitam se šta li sad rade i kako će preurediti stanicu? Inače, ova stanica jedna je od najprometnijih, ako ne i najprometnija u državi. Zajedno sa velikom grupom ljudi izlazimo iz voza i jednim od sporednih puteva pored glavnog hola, gde su radovi u toku, izlazimo ispred zgrade.
Nadam se da će pri ovom renoviranju osmisliti kreativniji način da zaustave ptice da ulaze, ako je to uopšte i potrebno. Prošli put su na to, izgleda, zaboravili, pa je naknadno ispred glavnog ulaza postavljena neka struktura koja je ličila na lavirint sastavljen od letvica i plastične mreže. Ova konstrukcija, osim što je bila irazito ružna, dodatno je usporavala ljude pri izlasku i ulasku u stanicu.
U žurbi nisam stigao da fotografišem stanicu, ali me teši to da ću već sutra u povratku imati više vremena. A iako se čini da je u Novom Sadu sve sporije, za mene u ovom gradu vreme leti. Jedva sam stigao sve – i da održim sesiju u CK13, i da popijem pivo u Crnom ovnu i da se vidim sa prijateljima, a već je vreme za povratak.
Odavde pogled bolje vidi stvari,
Iznad grada leti bez problema.
Ovde vreme teče ispočetka,
Ovde vreme leti brzo.
Danilov doživljaj Beča
U međuvremenu došla je T. da kupi novi bicikl, i da se zajedno vratimo kući. Kupila je bicikl prelepe bordo boje (ona me ispravlja da je to zapravo burgundi boja), i opominje me treba da požurimo kako bismo našli neko mesto u vozu jer sad imamo dve bicikle, a nismo uspeli da kupimo online karte.
Stižemo na voz u poslednjem trenutku, ali unutra već ima previše ljudi i u deo predviđen za bicikle ne možemo da uđemo. Trčimo do drugog dela voza gde ima manje gužve i gde bismo mogli da se uguramo, ali nadrkani kondukter kaže da nema šanse da nas pusti. Najfinije ga molimo, ali on neće ni da čuje, tako da smo samo pogledom ispratili kako voz odlazi sa stanice.
Sledeća dva intersiti voza su potpuno rasprodata i tek za neka dva sata možda nađemo mesto u regio vozu koji ide nešto sporije i staje u više mesta između Novog Sada i Beograda, ali barem nije neophodno imati rezervisanu kartu.
Dok čekamo, koristim vreme da se šetam po stanici koja se u ritmu pristizanja vozova periodično puni i prazni. U jednom trenutku sve je mirno i izgleda gotovo pusto, da bi u narednom sve vrvelo od života i žamora ljudi koji čekaju voz za Beograd. Mogu da zamislim kako će se ovi prazni hodovi dodatno prorediti kada bude završena obnova linije za Suboticu.
Nakon što smo ispratili dva voza, konačno dolazi i naš regio voz. Brzinski ulazimo i smeštamo bicikle na mesto predviđeno za njih, ali to znači i da četiri dodatna sedišta ne mogu da se koriste. Već znam da, kad se voz napuni (a zasigurno će biti pun jer je nedelja veče), neki ljudi će krenuti da se bune zašto bicikli stoje tu.
Put nazad koji traje nešto manje od sat vremena koristim za čitanje svog omiljenog naučno popularnog magazina. Dok čitam o balonima od sapunice i njihovom prikazu u umetnosti, polako mi pada glava i osećam kako jedva čekam da se vratim kući i odspavam.
Vikend je brzo prošao i već sutra moram ponovo na posao, ali me raduje da se ove nedelje zbog državnog praznika radi samo tri dana, pa već u mislima imam produženi vikend i jednu prilično egzotičnu voznu liniju, kojom se putuje dugo i sporo.
0 Comments