Dva dana državnog praznika spojenih sa vikendom deluju kao idealno vreme da se pobegne iz svakodnevne učmalosti. Mada, ako svi istovremeno bežimo iz nje, zar to ne stvara jedan paradoks, pa begom od svakodnevice ponovo završimo sa istim ljudima sa kojima delimo tu svakodnevicu, samo na nekoj drugoj lokaciji? Moje sredstvo za beg od svakodnevice i problema od kojih više nisam siguran da li je moguće pobeći, sporo se kreće vojvođanskom ravnicom.
Nekada su Vojvodinom dominirali šinobusi, ta čudna vozila između voza, tramvaja i autobusa, koji su danas su samo relikt prošlosti. Prošle su godine od kada je nestao poslednji vojvođanski šinobus. Kao nekom ko dolazi iz južnijih krajeva (mada su svi krajevi u odnosu na Vojvodinu južni) šinobusi su kao mitska stvorenja za koje sam čuo u pesmama i pričama, možda sam ih čak video i na filmovima, ali nikada se nisam vozio njima.
Umesto šinobusa, na stanici Novi Sad ranžirna, čekamo dizel voz koji ih je zamenio, radnog imena DMU-711. Kada već pričam u šiframa, dodao bih da me je na ovoj skromnoj stanici najviše obradovalo to što sam video legendarnu vučnu dizel lokomotivu 661 popularno zvanu „Kenedi”. Ona je nekada bila zlatni standard širom Jugoslavije, ali sada ih je sve manje i polako nestaju, pa mi svaki susret sa ovom lako prepoznatljivom zelenom mašinom izaziva radost.
Do stanice Novi Sad ranžirna nas je dovezao stari autobus koji je vozio čovek jakog hercegovačkog naglaska. Ljubazno nam je objasnio da, ukoliko želimo do Subotice, prvo moramo od glavne stanice u Novom Sadu da uhvatimo taj autobus. Na moje čuđenje, autobus je bio poprilično ispunjen, a na stanici nas čeka još ljudi i deluje da je ta informacija o drugoj stanici na kojoj čekamo voz – svima poznata.
Stanica je više nego skromna, gotovo da nema mobilijara za putnike, ali to je i razumljivo jer ova stanica nije ni planirana za putnike, samo joj je ta uloga igrom sudbine pripala. Iako su najavili tople februarske dane, ovo jutro uprkos suncu još uvek je hladno, a nedolazak voza čini ga još hladnijim. Kako bih se ugrejao i mentalno skratio vreme do dolaska voza, besciljno šetkam oko stanice. Kasnimo već u polasku, a do Subotice će nam trebati barem još četiri sata.
Konačno voz dolazi i masa ljudi se okuplja oko vrata koja se polako otvaraju. Isprva sam pomislio da nećemo naći slobodna mesta, jer voz deluje malo, ali se ispostavilo da ima više nego dovoljno prostora za sve. Izgleda se da ovo mesto koje smo odabrali i nije baš najbolje – odmah pored stoje kondukterove stvari, ali i tranzistor sa koga se čuje glasna muzika koja nije baš po našem ukusu za ove jutarnje časove. Brzo sa T. dolazim do dogovora da je najbolje da promenimo mesta i preselimo se u drugi deo voza, jer rasprava sa kondukterom, koji je kralj ovog voza, ipak ne dolazi u obzir.
Ubrzo se ispostavilo da je kondukter zapravo veliki car, koji na opušten i zabavan način super radi svoj posao. Ne prelazeći granice ulazi u konverzacje, naplaćuje karte i objašnjava gde smo, za koliko stižemo i koja je naredna stanica. Svi ljudi koji rade na železnici, a koje smo upoznali tokom ovog putovanja, bili su divni. T. mi kaže kako bih mogao da tokom putovanja fotkam njihove portrete. Moja sramežljivost i izbegavanje kontakta, ali i poštovanje njihove privatnosti mi to ne dozvoljava. Mada, bilo bi lepo imati kolekciju fotografija svih tih konduktera, otpravnica, mašinovođa i svih tih ljudi zbog kojih je putovanje železnicom dosta lakše.
Naš kondukter se svojski trudi i da se sporazume sa petoro Rusa koji su biciklama krenuli negde na put. Objašnjava im zašto voz kreće iz ove stanice i kako će za par godina biti mnogo lakše da se stigne do Subotice, „samo da Kinezi završe prugu”. I da su radovi vidljivi, a vidljiva su i kontejner naselja u kojima, pretpostavljam, stanuju Kinezi koji rade na pruzi. Za par godina bi od Beograda do Subotice trebalo da se stiže za manje od dva sata, ali dok taj trenutak ne dođe, osuđeni smo na barem pet sati truckanja.
Voz se polako kroz ravnicu. Kreće ka Somboru, dok iza nas ostaje Fruška gora i sad se ništa više na ističe na horizontu. Prolazimo kroz neka naselja za čija imena prvi put čujem, a onda hvatamo niz naselja koja nose imena poznatih ljudi od Alekse Šantića do Svetozara Miletića. Iako je voz prilično udoban, nakon više sati vožnje počinjem da osećam bol, a tome ne pomaže što je sedište za moj ukus neprirodno skraćeno. Ovakvo sedište zahteva da sedite u pravilnom položaju, na šta moja leđa nisu baš navikla.
Usput čitam Svet se kaže šuma Ursule Le Gvin, što me navodi da dodatno primetim obešumljenost pejzaža kroz koji prolazimo. Dominiraju izorane poljoprivredne površine, a tek povremeno se pojavljuje pokoji šumarak sa kućicom u njemu. Deluje nedovoljno za grupice srndaća koje vidimo kako se šetaju u potrazi za hranom. Pažljiviji pogled pokazuje da život cveta i u ovako jednoličnom okruženju. Usled prolaska voza podiže se jato malih ptica, a u daljini smo videli i sokola koji nadleće krajolik tražeći glodare.
Ubrzo se na horizontu ukazuje i grad, dok obrisi visokih zgrada postaju sve jasniji, shvatam da se konačno, nakon pet sati vožne i više od sat vremena kašnjenja, približavamo Subotici. I ovde se vide radovi na izgradnji pruge. Iznenadilo me je kada nas je voz, umesto na divnoj glavnoj stanici koja se trenutno renovira, ostavio negde gde gotovo da nema ničega. Nisam ni siguran gde smo, ali deluje najpametnije da pratimo ostale ljude i tako nađemo prolaz do centra grada.
Kako je od silnog truckanja i mene i T. počela da boli glava, odlučili smo da naša prva subotička stanica hodom bude apoteka u kojoj ćemo se počastiti kafetinom, pa nastaviti sa turističkim obilaskom. Dok koračamo ka hotelu, divimo se gradu raskošne arhitekture kojim dominiraju miks secesije i socijal modernizma. Voz za Kikindu kreće tek sutra popodne.
0 Comments