I ove godine, u periodu od 20. septembra do 1. oktobra, na travnatoj površini iza Silosa, blizu Luke Beograd biće postavljen veliki crven šator koji prolaznicima može da signalizira samo jedno, a to je da je cirkus opet u našem gradu. Deseto izdanje Cirobalkane, festivala savremenog cirkusa, i ove godine u okviru pratećeg programa Bitef festivala, nam donosi najrazličitiji program – predstave u produkciji italijanskih, španskih, slovenačkih, francuskih i hrvatskih trupa, radionice, izložbu, filmske projekcije i raznovrsne muzičke večeri. Pod sloganom Živi cirkus, umetnički tim festivala ove godine želi da ukaže na svoju neprestanu borbu za cirkus kao značajnu umetničku formu i sredstvo izražavanja i kritike društva. Po prvi put na festivalu će, pored šatora, u kom se izvodi glavni program, biti postavljen i leteći trapez gde će, osim profesionalaca, moći da se oprobaju i amateri. Osim velikog crvenog šatora, posetioci će imati prilike da vide i još jedan – i to šator italijanske trupe MagdaClan.
O svemu što nas očekuje u narednim danima u okviru ove manifestacije, razgovarali smo sa Dankom Sekulović koja je već devet godina deo Cirkobalkane.
Cirkobalkana je nastala u saradnji Cirkusfere iz Beograda i Cirkorame iz Zagreba, kako je došlo do te saradnje?
Pre deset godina, malo i jače, su se oformila dva udruženja; prvo je bilo u Zagrebu, drugo u Beogradu i došlo se do zaključka kako bi bilo dobro da postoji festival savremenog cirkusa na Balkanu i tako smo se ujedinili i napravili Cirkobalkanu. Prvo smo rentali šator, pa smo u nekom trenutku pre par godina uspeli sami da skupimo dovoljno novca da kupimo svoj – naravno, deo novca je skupila ekipa, deo smo pozajmili, a deo je išao preko crowdfunding-a, tako da je i sama publika bila pozvana da učestvuje. Kupljen je šator i od tada je svake godine tu, sem kad je bila godina Covid-a, kada smo uspeli da imamo festival, ali nam je šator bio zarobljen u Hrvatskoj i nije mogao da pređe granicu. Takođe, ovo je prva godina kada imamo dva šatora i presrećni smo. Drugi je šator italijanske cirkuske trupe MagdaClan i sada naš deo iza Silosa zaista liči na cirkusko selo (smeh).
Objasni nam bliže šta sve obuhvata savremeni cirkus i koja je razlika u odnosu na tradicionalno poimanje cirkusa?
Najveća razlika je upravo u tome koje su odlike predstave. Jedna predstava tradicionalnog cirkusa se najčešće dešava u okviru jedne porodice, gde svaki od članova ima svoju tačku, koje se nižu bez neke naracije – ja to iz šale zovem ta-da momenti (smeh). Između je voditelj programa, najčešće upravnik cirkusa, u tradicionalnom kostimu sa velikim okovratnikom. U savremenom cirkusu, to ništa ne mora tako da izgleda. Mi imamo openstage, tj. kabaretski deo, koji malo podseća na strukturu predstave tradicionalnog cirkusa. U savremenom cirkusu, ta dramaturgija postoji od početka do kraja, bilo da se prati narativna, fragmentarna ili samo konceptualna dramaturgija. Vrlo je otvoren proces rada na predstavi. I jedna i druga vrsta cirkusa imaju elemente tehnike, tj. različitih disciplina koje se koriste kao scenski jezik. Ono što je novinarima najčešće zanimljivo da pomenu je da nema životinja, dakle – nema maltretiranih i treniranih životinja, a ono što je najčešća šala je da mi treniramo kao životinje (smeh). Često kažemo da, ako nekoga maltretiramo, to smo mi sami u želji da budemo što bolji.
Postoji li cirkuska scena na Balkanu? Kako vi gledate na nju?
Kod nas postoji nekoliko udruženja koji se time bave – neki više edukacijom, jer postoji cela jedna sfera, koja nije Cirkusfera (smeh), a koja se bavi pedagogijom i gde ima puno projekata za inkluziju, a treninzi se prilagođavaju svima. Imamo i pridošlice iz Latino Amerike koje možemo da vidimo na semaforima, koji rade drugu vrstu savremenog cirkusa; to je ta tzv. semafor umetnost koja ima svoje odlike – koliko traje crveno svetlo i slične zakonitosti.
Sve veštine traže kontakt sa ostalima, poverenje, bilo da radiš sa partnerom ili rekvizitom – od tehničkih uslova, do mentalnog oslobađanja. Moraš da imaš poverenje u svoje kolege i da čak budeš spreman, što sam bila iznenađena da je ljudima možda i najteže, da nosiš poverenje, tj. budeš neko ko prima tuđe poverenje i znaš da ne smeš nekoga da izneveriš.
Leteći trapez gde će, osim profesionalaca, moći da se oprobaju i amateri
S obzirom na to da su cirkuske trupe više upućene na putovanja, zbog prirode posla, koliko je to naporno?
Zavisi od trupe do trupe. Mi smo taman završili turneju za predstavu Duel koju smo igrali u Hrvatskoj i Bosni, imali jedan dan odmora i krenuli da podižemo šator da bismo sve stigli. Ako tako gledamo, užasno je naporno, ali opet – mi sve što radimo, radimo zbog tih akcija. Naravno, potrebne su nam sve te akcije da bismo platili račune, ali ako to ne radimo, sve gubi smisao. Imamo period kada treniramo, period kada stvaramo i period kada smo producenti i stvaramo festival – to se sve pretapa jedno u drugo. Neko me je jednom pitao u intervjuu da li mogu da napravim reč koja opisuje sve što mi radimo i rekla sam da smo mi svi turbomultipraktik. Evo naš član, koga sada ti vidiš tamo, je organizovao pola festivala, dovezao kamione, vodi openstage i još mnogo toga. Bukvalno svako ovde radi bar pet funkcija (smeh). Za to živimo, niko nas ne tera. Nije ni zbog novca, da je zbog toga, bavili bismo se nečim drugim. To je ta neka ljubav i naša sloboda.
Kolika je institucionalna podrška ovakvim vidovima umetničkog izražavanja?
Podržani smo od strane Ministrastva kulture. Naš projekat Fabrika savremenog cirkusa je već godinama podržan i sad imamo i kolege koje nam pomažu koji su izašli iz Fabrike. I za Cirkobalkanu dobijamo podršku, a od ustanova imamo najbolju saradnju sa Bitefom, i teatrom i festivalom, gde smo prateći deo. Dom kulture studentski grad je isto naša kuća i često nam izlaze u susret, posebno zimi, kada moramo da budemo negde unutra. Magacin u Kraljevića Marka je definitivno sve, samo ne institucija, ali je isto jedna od naših kuća, gde se najčešće dešavaju treninzi. Još jedna institucija koja nas podržava je Francuski institut koji, da nas nije toliko podržavao, verovatno bismo izgubili entuzijazam. Kada su festivali u pitanju, tu smo često gosti – mogli bismo više, ali nismo više ni toliko apstraktna zamisao.
Tokom trajanja festivala, publika će imati priliku da pogleda predstave trupa iz Italije, Španije, Slovenije, Hrvatske i Srbije – koji komad bi ti preporučila posetiocima da obavezno pogledaju i zašto?
Ove godine imamo dve predstave iz Francuske, dve iz Italije, dve iz Španije, dve iz Hrvastske i festival zatvara srpsko-hrvatska predstava. Baš smo srećni što ove godine imamo Italijane i Špance.
Šta nas očekuje od muzičkog programa tokom trajanja festivala?
Skreč majstor Ljuban je trebalo da nastupa na otvaranju, ali je povređen, pa će puštati na zatvaranju. Nastupiće Bullet for Badman, AB RE, Skijaš i Jeti, Kudikamo i Lenhart Tapes. To su bendovi i umetnici sa kojima smo već u okviru Cirkobalkane sarađivali. Prošle godine smo tražili ko bi mogao da napuni šator i šta bi bilo super, a ove godine smo se odlučili da imamo stare saradnike i da na taj način slavimo našu saradnju. Setili smo se koje su nam bile najbolje žurke u proteklih deset godina i tako smo skupljali izvođače (smeh). Jako se radujemo da ponovimo te lude večeri!
A šta će se još od sporednog programa dešavati?
Uvek se trudimo da imamo prateći program koji nije edukacija, predstave i muzika, tako da ove godine imamo izložbu u belom mercedes kamionu u kom će biti prikazano 10 godina Cirkobalkane, gde će posetioci moći da vide i pročitaju o predstavama u našoj produkciji. Jedna takva predstava je predstava Duel, kojom zatvaramo festival.
S obzirom na to da je ovo deseto izdanje festivala, kako gledaš na sam razvoj Cirkobalkane od prvog izdanja do danas?
Svaki put kada pogledam to 10 me boli, jer sam ja tu devet godina i živa se pojedoh što sam tu prvu propustila (smeh). Mislim da je sve jako lepo poraslo. I dalje smo svi veliki vizionari i gledamo u pravcu tih francuskih i italijanskih organziacija koje su već napravile toliko toga. Konstantnim tim pogledom unapred, nekada zaboravimo odakle smo mi krenuli, a gde smo sve stigli.
Koje su najveće promene koje su se desile, a koje ti lično uočavaš?
Sećam se kako sam nekada bila jako ozbiljna u pogledu ovoga. Te prve godine kada sam došla i radila tačku za openstage, gde je bila gomila nas devojaka sa vazdušnih akrobacija i onda smo mi svašta tu zamišljale. Sećam se da sam u jednom trenutku shvatila kako smo sve mnogo ozbiljne (smeh). Kada to uporedim sa svim što danas radim, potpuno su dva različita pristupa. Sada gledam neke od tih polaznica i vidim taj pogled i tu ozbiljnost i stegnutost, ali srećna sam što me je taj fokus koji me držao kao taoca promenio i ima mnogo više mesta za improvizaciju, šalu i zezanje. Uživanje je ono što je prevladalo.
Šta vam je plan koji biste voleli da realizujete u nekom narednom periodu?
U našoj viziji je da krenemo da se bavimo i video dokumentacijom stvari koje radimo. Nekako se najviše bojimo da sav ovaj trud ne nestane sa nama, ne u smislu da neće ljudi znati šta smo radili, već nam je drago da vidimo da mladi polaznici sa kojima radimo nastavlju gde smo stali, onda oni automatski mogu dalje da stignu, jer nemaju sve od nule, nego ako smo stigli do broja 10, oni mogu da nastave dalje. Nemamo ego momenat da se svi sećaju ko je krenuo, nego smo u fazonu teraj dalje (smeh). Film o Cirkobalkani je nešto što želimo da napravimo, jer je to osiguranje da će ostati što duže taj trag, pa i neka se povlači sa 10, samo da se ne vrati na nulu, to će nas prevrnuti u grobu, pošto ne vidim da će iko od nas stati da se bavi ovim (smeh).
Imaš li neku pesmu koja te asocira na ovaj deseti rođendan?
Imamo Cirkobalkana plejlistu, koju obećavamo da ćemo da promenimo svake godine (smeh). Imamo jedan zvučnik sa kog ide muzika sa jednog fleša, tako da može bilo koja pesma odatle uz obećanje da će sledeće godine biti promenjena muzika (smeh)!
Zašto neko treba da dođe na ovogodišnje izdanje Cirkobalkane?
Ovo je naš deseti rođendan, a ako ga propuste, biće im žao! Ono za šta se posebno ove godine pripremamo i planiramo da bude tradicija, tako da, eto, ko ne dođe, propustiće jedan početak tradicije, je Baš ta nedelja, sada će biti 25. septembra. Preko dana je predstava za celu porodicu, imamo razne radionice, piće i slično, a onda uveče završavamo još jednom radionicom. Prošle godine, to je bio pravi pogodak i ne znamo ko se bolje proveo – mi, deca ili roditelji. Iako, to je dan koji nas najviše umori i dan posle subote (smeh).
0 Comments