REMains kroz jezik apsurda istražuje ono što ostaje od sna nakon buđenja – fragmenti, nelogični spojevi, emocionalni tragovi i prizori koji nastavljaju da postoje negde između stvarnosti i podsvesti. Posmatrača poziva da uđe u svet snova bez jasnog početka i kraja, oslanjajući se na intuiciju, asocijacije i lične projekcije.

Snovi koje sanjamo nisu paralelna realnost, već precizna, iako izobličena, mapa savremenog života. Ono što od njih ostaje jesu tragovi istine za koje na javi često nemamo vremena, prostora ili hrabrosti da ih prepoznamo.

Kontrast između vizuelnih jezika dve umetnice gradi se između kontrole i preopterećenja. Jedan jezik funkcioniše kao unutrašnji pejzaž sna, dok drugi predstavlja njegovu eksploziju u kolektivnu, bučnu noćnu moru savremenog života. Zajedno, oni mapiraju rascep između individualne psihe i sveta koji je neprestano proizvodi i preplavljuje.

REMains potpisuju umetnice Marija Nikolić | Veštica i Sofija Ružić | Ruža.

Marija Nikolić | Veštica je vizuelna umetnica sa više od 15 godina iskustva u multimedijalnoj umetnosti. Master umetnosti stekla je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, a zvanje mastera nauka na univerzitetu Politecnico di Milano u Italiji. Od 2022. godine vodi sopstvenu nezavisnu praksu, kroz koju realizuje autorske projekte i saradnje po narudžbini. Njeni radovi predstavljeni su na više od 50 lokalnih i međunarodnih izložbi.

Sofija Ružić | Ruža je master likovna grafičarka i diplomirana grafička dizajnerka. Aktivno izlaže od 2011. godine i do sada je učestvovala na više od 30 grupnih izložbi širom Srbije i inostranstva, od kojih su dve bile samostalne. Tetoviranjem se bavi od 2010. godine, istražujući odnos crteža, otiska i tela kao nosioca slike. Dobitnica je nekoliko nagrada i priznanja iz oblasti grafike i dizajna.

U spornom sumraku valja zabeležiti sledeću činjenicu: San i Stvarnost su blizanci, rođeni u istom trenu, ali ih pod ovim suncem niko nikada nije video zajedno.

San je rođen prvi. Bio je to lik nekako čudan, neuklopljen, uvek malo iskrivljen u odnosu na svet oko sebe. Menjao je lica i sobe brže nego što bi išta moglo da se zabeleži, pa ga niko nije pozivao u društvo. Java je zakasnila minut: nepoljčljiva, racionalna, uvek u pravu i centru pažnje. Gde god bi se pojavila, San bi ostajao u senci, poput nečega što traje samo dok ga niko ne posmatra.

Živeli su u istoj kući, u smenama koje se nikad nisu poklapale. Kad bi San izlazio kroz jedna vrata, Java bi ulazila kroz druga, i u tom prolazu, na trenutak, kuća bi zadrhtala, ostavljajući iza sebe tragove koje ni jedno ni drugo nisu priznavali: fragment tuđeg razgovora, miris sobe koja ne postoji na mapi, ili ruku koja pripada nekom trećem.

Onda se, jednog dana, pojavila Veštica sa Ružom. Zastala je pred Snom, koji se po navici povlačio u ugao, i rekla mu sa ironičnim osmehom:

„Realnost je samo tvrdoglav konstrukt uma, dovoljno uporan da ga nazivemo stvarnošću, ali dovoljno krhka da nestane istog trena čim skrenemo u iracionalno. Java je samo San koji smo se dogovorili da zovemo stvarnim.“

I tada, po prvi put otkako je sveta, San nije osetio potrebu da se sakrije.

Članak REMains: Između sna i stvarnosti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Beloruski post-pank trio, poznat po tome što hladne, brutalističke zvučne pejzaže pretvara u globalni kultni fenomen, nastupiće u Luci Beograd Open Air Corner 7. jula 2026. godine. Spajajući sintove sovjetske ere sa pokretnim bas linijama i udaljenim, eho vokalima, Molchat Doma su izgradili zvučni svet koji istovremeno deluje retro i izrazito savremen. Od viralnog uspeha pesme „Sudno“ do albuma Etazhi, Monument i Belaya Polosa, njihov uspon bio je jednako atmosferičan kao i njihova muzika – spor, imerzivan i prepoznatljiv.

Uoči povratka u Srbiju, razgovarali smo sa bendom o inspiraciji, razvoju zvuka, nastupima uživo i tome šta za njih znači ponovni dolazak u Beograd nakon prethodnih koncerata.

Vaša muzika se često povezuje sa arhitekturom i gradskim pejzažima. Postoje li danas mesta koja vas inspirišu na sličan način kao Minsk nekada?

Molchat Doma: Naša muzika se često povezuje sa arhitekturom i urbanim pejzažima, posebno brutalizmom, što se odražava i u omotima albuma. Danas nas više inspirišu emocije i iskustva povezana sa različitim životnim događajima – i pozitivnim i negativnim – nego konkretna mesta. Ipak, arhitektura i urbani prostori su ranije igrali veoma važnu ulogu za nas.

Među gradovima koji su nas inspirisali možemo pomenuti Beograd sa svojom brutalističkom arhitekturom, Berlin, Tbilisi, Kijev, Minsk, Sao Paulo i Njujork. Svaki od njih ima svoj karakter, atmosferu i vizuelni jezik koji je, na ovaj ili onaj način, uticao na naš rad.

Nakon godina međunarodnih turneja, šta vas i dalje iznenađuje na nastupima pred novom publikom?

Putujemo u mnogo gradova i uvek je zanimljivo posmatrati reakcije nove publike. Za njih je to prvi susret sa našom muzikom, a za nas svaki put deluje kao nešto novo – u drugačijem kontekstu i prostoru.

Postoji osećaj sveže energije: različiti ljudi, različiti prostori i potpuno različite reakcije. Najvredniji deo je upravo ta raznolikost. Reakcije se nikada ne ponavljaju i gotovo uvek se razlikuju od onoga što smo doživeli u drugim gradovima.

Da li je postojao trenutak kada ste shvatili da je bend postao veći nego što ste očekivali?

Taj trenutak se desio prilično davno, oko 2019. godine, kada smo mogli da napustimo prethodne poslove i u potpunosti se posvetimo muzici. Tada je postalo jasno da je projekat dostigao novi nivo i da zahteva punu posvećenost i pažnju.

Da li postoji pesma čiji vas je prijem iznenadio?

Pesme „Toska“ i „Kletka“ su neočekivano postale veoma popularne za nas. Nismo očekivali da će te numere izazvati toliku reakciju i tako snažnu vezu sa publikom.

Kada se osvrnete na diskografiju, da li vidite jasnu evoluciju?

Kada gledamo našu diskografiju, vidimo prilično jasnu priču i razvoj od albuma do albuma u različitim aspektima, uključujući i evoluciju zvuka. Istovremeno, to je i dalje kolekcija različitih životnih faza i ideja, od kojih je svaka bila važna na svoj način.

Koja emocija je, po vašem mišljenju, često zanemarena u vašoj muzici?

Naša muzika nije u potpunosti melanholična – tu su i energične, pa čak i plesne numere. Uopšteno, najbolje je doživeti je uživo, gde se prolazi kroz ceo spektar emocija.

Kako biste opisali Molchat Doma bez muzike?

Rekli bismo da sviramo elektro-rok.

Kako znate kada je pesma završena?

Postoji intuitivan osećaj završetka – jednostavno osetite kada više ništa ne treba dodati. Naravno, to dolazi sa iskustvom: i iz sopstvenog rada i iz slušanja i analiziranja tuđe muzike.

Kako doživljavate to što se vaša muzika tumači kroz post-sovjetsku estetiku?

U redu nam je da se naša muzika tumači kroz prizmu istočnoevropske ili post-sovjetske estetike. Post-sovjetski brutalizam je oduvek bio snažna inspiracija za nas i to je nešto sa čim smo odrasli.
Mi smo iz Minska i taj grad je u velikoj meri oblikovao našu percepciju i vizuelni jezik, koji se kasnije odrazio i u našoj muzici.

Kako se osećate povodom povratka u Srbiju nakon nekoliko godina?

Veoma smo srećni što se vraćamo u Srbiju i radujemo se kako onima koji su već bili na našim koncertima, tako i novoj publici. Nadamo se da ćemo ih ponovo iznenaditi. Zaista nam je nedostajala Srbija.

Fotografije: Alina Pasok i Karim Belkasemi.

Članak Inspiriše nas Beograd sa svojom brutalističkom arhitekturom se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pre projekcija publici su se obratili umetnički direktor Beldocsa Marko Grba Singh i selektor festivala Igor Stanojević.

„Dok traje festival sve mi ovo deluje kao neki jako dugačak dan koji se nikako ne završava, nekada je dosta stresno, i poželimo da se odmorimo malo, a onda kad prođe i poslednji dan, onda počne takozvana post-festivalska depresija, koja traje dok ne počnemo da pravimo planove za novi festival.“ – izjavio je Marko Grba Singh

„Zaista je teško sada na kraju festivala sve što se ovih dana dešavalo sročiti u nekoliko reči ili rečenica. Kada spremate godinu dana festival i imate datume godinu dana unapred niko vam ne kaže da će se tokom vašeg festivala desiti neke velike stvari događaji koji obeleže čitav grad i društvo. Uprkos svemu, posebno nam znači što smo imali priliku da našim gostima predstavimo ono najbolje što Srbija danas ima“, rekao je Stanojević, najavljujući dva filma koja na različite načine govore o slobodi.

U ime Delegacije Evropske unije u Srbiji, nagradu publike, za Najbolji evropski film uručio je Ambasador i šef Delegacije Evropske unije u Republici Srbiji, Njegova Ekselencija, Andreas fon Bekerat, Filipu Grujiću i Aleksi Borkoviću za film „Yugo ide u Ameriku“

Filip Grujic i Aleksa Borkovic Foto Luka Milanovic

„Veliko mi je zadovoljstvo što predstavljam Nagradu publike za najbolji evropski dokumentarni film. Ova nagrada ima posebnu težinu upravo zato što o njoj odlučuje publika“. – rekao je Ambasador.

„Pre svega čestitam ekipi Beldocsa koja je u izuzetno teškim okolnostima uspela da organizuje ovakav festival“ – rekao je Aleksa Borković i zahvalio se timu Beldocsa na pažnji koji posvećuju autorima.

„Nagrada publike je za mene najlepša nagrada koju može da dobije jedan film“- rekao je Filip Grujić,koji se zahvalio Beldocsu publici ali i timu koji je stajao iza ovog filma.

Film „Još uvek trčimo“ reditelja Matije Štifanića prati dvojicu studenata kamere koji dokumentuju najdužu štafetnu trku u istoriji, dugu sedamnaest dana. Kroz glas protagonista i sećanja na trenutak kada je sve počelo, film postaje priča o zajedništvu, solidarnosti i kolektivnom iskustvu.

Nakon projekcije publiku je pozdravila ekipa filma, a reditelj Matija Štifanić izjavio je:

„Ovo je pre svega priča o kolektivnoj empatiji. Osetiti energiju koja sedamnaest dana nije jenjavala nijednog trenutka bilo je neprocenjivo iskustvo. Prošli smo kroz predele kroz koje verovatno nikada ne bismo prošli i imali priliku da zabeležimo nešto zaista važno. Prvobitna ideja bila je da zabeležimo samu trku. Međutim, tokom snimanja saznali smo da je Aleksa, jedan od protagonista filma, 1. novembra 2024. bio na železničkoj stanici u Novom Sadu, na peronu u trenutku pada nadstrešnice. Tada sam shvatio da njegovo sećanje mora postati okosnica filma i da upravo kroz njegovu priču govorimo o kolektivnoj borbi koja još traje.“

Film Aleksandera Batista Kajzera „Beograd bez kompromisa“ zatvorio je 19. Beldocs, a nastao je iz želje autora da zabeleže energiju beogradske andergraund scene i ljudi koji je stvaraju.

Samuel Oswald i Alexander Baptiste Kaiser Foto Luka Milanović

„Želeo sam da napravim film o elektronskoj muzici, koja zauzima važno mesto u našim životima. Imao sam ideju, ali ne i saradnika sa kojim bih je realizovao. Sasvim slučajno, preko prijatelja sam upoznao Semjuela i svega dve nedelje kasnije došli smo u Beograd“, rekao je reditelj Aleksander Batista Kajzer.

On je dodao da ih je tokom rada posebno iznenadila otvorenost ljudi koje su upoznali:

„Nije nam bilo teško da snimamo jer su nas svi dočekali izuzetno srdačno. Pozivali su nas na probe, koncerte i druženja.“

Producent i ko-reditelj Semjuel Osvald istakao je da je najveći izazov usledio u montaži:

„Možda je najteže bilo napraviti rezove tokom montaže, jer trenutno imamo zaista ogromnu količinu materijala.”

Gotovo svi protagonisti, predstavnici beogradske andregraund scene, su izašli na binu dočekani ovacijama i dugim aplauzom publike.

U prethodnih sedam dana na Beldocsu je prikazano više od 100 ostvarenja savremene svetske dokumentaristike iz 53 zemlje, imali smo priliku da razgovaramo s autorima, da promišljamo važna pitanja i inspirišemo jedni druge.

Podsetimo, prethodong dana u Domu omladine Beograda prikazan je film Ivana Mandića „Srce kuca dva dva“,koji govori o  diskografskoj kuči „Diskos“

 „Mogu da kažem da je Diskos dao jednu platformu slobode, gde su izvođači, kompozitori i muzičari mogli dosta nesputano da stvaraju u tom kontekstu Socijalističke Jugoslavije, što je bio zanimljiv koncept i na neki način i na tržišnoj osnovi – ako je nešto bilo popularno, ulagalo se u to, a ako nije, prosto se nije dalje ulagalo, tako da se stvorila jedna vrlo zanimljiva kultura i scena.“

Srce kuca dva dva, Fotografija: Sofija Milinković

Na zadovoljstvo fanova Sofije Kopole, ali i ljubitelja mode, prikazan je film „Mark Džejkobs po Sofiji Kopoli“, koji nam  je doneo lični pogled na stvaralaštvo, estetiku i unutrašnji svet jednog od najuticajnijih dizajnera savremene mode.

Gošća Beldocs je poslednjeg dana bila i Suzana Kovač, autorka filma „Tekplomatija“, film koji otvara pitanja regulacije digitalnog prostora, zaštite slobode govora i odgovornosti u eri ubrzanog razvoja veštačke inteligencije.

Beldocs i ove godine omogućava da deo festivalskog programa pogledate online – Beldocs Online počinje danas i traje do 2. juna do ponoći.

Naslovna fotografija: Preventer

Članak Završen 19. Beldocs festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Manifestacija ima za cilj da kroz raznovrsne kulturne i edukativne programe približi nemački jezik, umetnost i kulturu publici svih generacija, stvarajući prostor za susret, razmenu ideja i nova iskustva. Kroz koncerte, radionice, predavanja, projekcije filmova i interaktivne sadržaje, posetioci će imati priliku da nemački jezik dožive u savremenom i živom kontekstu, ali i da se upoznaju sa različitim aspektima nemačke kulture – od klasičnih vrednosti do aktuelnih umetničkih i društvenih tokova. Svi programi su besplatni.

Anke Konrad, ambasadorka Savezne Republike Nemačke u Srbiji, povodom prvog izdanja nove manifestacije je rekla: „Dani nemačkog jezika su izraz bliskih veza između ljudi naših dveju zemalja, oni pružaju  ljudima u Srbiji priliku da upoznaju nemački jezik u svim njegovim aspektima. Zajedno sa našim partnerima iz Nemačke, Austrije, Švajcarske i Srbije, pripremili smo uzbudljiv program širom zemlje i radujemo se razgovorima sa što većim brojem ljudi.“

Dane nemačkog jezika otvoriće koncert nemačkog repera Drob Dynamic, 21. aprila u 18 časova u Dorćol Platzu. Drob Dynamic je muzičar iz Berlin-Krojcberga čija je porodica poreklom iz Srbije. Neizostavni je deo nemačke rep scene, repuje o društvenim pitanjima i podučava mlade ljude na radionicama; osnivač je Berlinske hip-hop akademije, platforme za tinejdžere i mlade odrasle koji žele da budu deo hip-hop zajednice. Posle rep koncerta, muziku će puštati DJ DADA Selectah, talentovana DJ-ica iz Beograda, poznata među ljubiteljima hip-hop zvuka i klabinga.

Fotografija: Drob, foto Ambasada Nemačke u Beogradu

U četvrtak 23. aprila u 19 časova, u Austrijskoj biblioteci u Beogradu biće prikazan film „Elfrida Jelinek – Puštanje jezika s lanca“. Između provokacije i genijalnosti, između pobune i ranjivosti – dokumentarni film Elfrida Jelinek – Puštanje jezika s lanca rediteljke Klaudije Miler (nem. Claudia Müller), donosi slojevit portret prve austrijske nobelovke. Film se fokusira na njen jedinstveni odnos prema jeziku, takozvani „kontrolisani gubitak kontrole“, kroz koji razgrađuje, preispituje i iznova oblikuje jezičke i društvene obrasce.

Elfrida Jelinek, still iz filma

Jezički kafe s nemačkim delikatesima i radionica „Uvod u švajcarski nemački” na programu su utorak, 28. aprila u 18 časova u Kulturnom centru Grad. Jezički kafe u KC Gradu svake dve nedelje otvara prostor za razgovor na različitim jezicima, razmenu i sklapanje novih poznanstava. Ovog puta pripremili smo i poseban program: specijalitete nemačke kuhinje i radionicu posvećenu švajcarskom nemačkom jeziku. Publika će imati priliku da otkrije švajcarski nemački – jezik svakodnevice u Švajcarskoj – kroz dinamičan i interaktivan format koji spaja učenje i druženje. Učesnici će savladati osnovne fraze, upoznati specifične izraze i oprobati se u njihovom izgovoru.

U okviru Dana otvorenih vrata, Goethe-Institut u Beogradu 28. aprila od 10:00 do 17:30 časova poziva publiku da na zabavan način otkrije njihovu biblioteku, učestvuje u probnim časovima nemačkog jezika ili krene na virtuelno putovanje kroz Nemačku“. Za utorak 21. april zakazana je radionica hip-hopa za učenice i učenike od 14 do 16 godina, koja će biti održana u Goethe-Institutu. Dan kasnije, 22. aprila, u Osnovnoj školi „Kralj Petar Prvi“ od 13 do 15 časova biće održana radionica „Nemački je zabavan: igre, kviz i info-pult”, a 29. aprila radionica o austrijskoj kulturi psovanja „Heast, Oida!” u Austrijskoj biblioteci u Beogradu. Veče društvenih igara u istom prostoru zakazano je za 27. april od 17 do 22 časa.

Literarni konkurs „Između polica vremena: Svet biblioteke” biće otvoren 23. aprila online. Povodom Međunarodnog dana knjige i autorskih prava, Austrijska biblioteka u Beogradu raspisuje literarni konkurs na temu Između polica vremena: Svet biblioteke. Učesnici imaju rok od mesec dana da dostave svoje tekstove putem mejla. Pristigle radove pregledaće i oceniti stručni žiri, nakon čega će biti organizovana dodela nagrada. 

U okviru Dana nemačkog jezika publiku očekuje više od 30 događaja, među kojima i brojne radionice i razgovori sa gostima iz zemalja nemačkog govornog područja i iz Srbije. 

Dani nemačkog jezika su zajednički projekat Ambasade Savezne Republike Nemačke, Ambasade Švajcarske u Beogradu, Goethe-Instituta u Beogradu, Austrijskog kulturnog foruma, Nemačke službe za akademsku razmenu (DAAD), Austrijske agencije za obrazovanje i internacionalizaciju (OeAD), Savezne uprave za školstvo u inostranstvu (ZfA), Kulturenmozaic, Humanitarnog udruženja Nemaca „Gerhard“, FILUM – Katedre za germanistiku, Mreže „Škole: Partneri budućnosti“ (PASCH), SKC Kragujevac, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu.

Članak Dani nemačkog jezika u Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Drugog decembra 2023. godine odradili smo poslednju Kišobran žurku i proslavili 15. rođendan. Mislili smo da je kraj, ali muzika nikada ne spava. Naše veliko finale ispratili su neizbežno BRAT leto, vladavina Fontaines D.C., povratak Jamie xx-a na velika klupska vrata, kao i novi Vampire Weekend, Robyn, Magdalena Bay, Rave Impala i mnogi drugi ključni momenti.

U susret Kišobran povratku, ovo su umetnici koji su inspirisali nastavak žurki, uz sve one neizbežne indi pop/rok hitove iz poslednjih dvadeset godina.

Indi rok i pop

• Fontaines D.C.: Pošto im Skinty Fia nije bio dovoljan, sa Romance su učvrstili status najbitnijeg modernog rok benda koji evoluira sa svakim izdanjem, bez gubljenja poruke, autentičnosti i irske sirovosti.
• Geese: Terminally online ljudi će reći da su Geese i njihov album Getting Killed obeležili 2025. godinu. Kao i kod Rosalíje, ima tu dosta istine, mada sve pomalo podseća na onaj Black Country, New Road hajp od pre par godina.
• Tame Impala: Kevin Parker je ušao u kontroverznu „Rave Impala” eru koja je imala zanimljive momente, ali je opšti konsenzus da je Deadbeat album ostao pomalo “nedopečen”.
• Magdalena Bay: Imaginal Disk je najhajpovaniji album terminally online ljudi u poslednje dve godine, i to s razlogom. Neverovatno zabavan, pametan, konceptualan i vrhunski produciran, skoro sigurno je jedno od najvažnijih izdanja ove decenije.
• Jessie Ware: Disko kraljica nastavlja svoj preporod trećim albumom nezvanične trilogije koja je započela sa What’s Your Pleasure?. Dan pre Kišobran žurke, album Superbloom će nam biti na ozbiljnoj vikend rotaciji!
• Gorillaz: The Mountain je po ambiciji, naraciji i kvalitetu svojevrsni bolivudski nastavak albuma Plastic Beach. Najbolji Gorillaz album u poslednjih petnaest godina, objavljen je na 25. godišnjicu benda.
• Florence + The Machine: Florence je uskliknula „Everybody Scream” i sve veštice su se uglas pridružile.
• The Last Dinner Party: Teatralnost, barokni pop i ženstvenost spakovani u dva melodična indi pop-rok albuma (Prelude to Ecstasy i From The Pyre) koja su pokazala da bend nije (samo) „industry plant”.

Fotografija: Promo Kišobran

Poptizam

• Charli xcx: Ako sumiramo poslednje dve godine u muzici, BRAT je apsolutni pobednik i kulturološki fenomen. Od zelenog omota, preko kolaboracija sa Billie Eilish i Lorde (they worked it out on a remix), pa sve do uspeha na Gremijima, Charli xcx je konačno dostigla slavu i uticaj koji su joj godinama isklizavali kroz prste.
• Billie Eilish: Nakon par godina pauze, Billie i Finneas su predstavili njen treći studijski album. Iako svedeniji i kompaktniji od prethodnih, to ga nije zaustavilo da postane globalni hit kod kritike, mejnstrim i alternativne publike. CHIHIRO je skroz Kišobran pesma, čak i ako se ne uklapa u najrazigraniji deo večeri.
• Bad Bunny: Ućutkao je neverne Tome (uključujući i autora ovog teksta) nastupom na Super Bowl-u 2026. i albumom Debí Tirar Más Fotos koji služi kao omaž njegovom portorikanskom poreklu, spakovan u zabavno izdanje sa mnogo različitih soničnih pravaca.
• Harry Styles: Novi album nije impresionirao sve, ali niko ne može da porekne da zvuči kao dobar spoj LCD Soundsystem-a, Franz Ferdinand-a, Hot Chip-a i indie sleaze estetike.
• Chappell Roan: Pola dreg kraljica, pola midwestern princeza, a pola anti-paparaci pop zvezda i hitmejker, Chappell je queer ikona koja je definitivno obeležila poslednje dve godine pop scene.
• Rosalía: Mnogi bi rekli da je LUX remek-delo orkestarskog popa na kojem je pomešala 14 jezika sa Londonskim simfonijskim orkestrom i da je to siguran AOTY (album godine) za 2025. Bili u pravu ili ne, Berghain je jedan od najjačih muzičkih momenata u poslednjih šest meseci.

Povratak na velika vrata

• Robyn: Trijumfalni povratak u martu 2026. sa albumom koji zvuči kao „Body Talk na steroidima”. Istražuje teme samohranog majčinstva i vantelesne oplodnje kroz klupske bengere i povremene krindž momente (Sexistential), koje samo Robyn može da uzdigne na kul (?) nivo. Talk To Me i Really Real pripadaju najboljim Robyn pesmama.
• FKA twigs: Duplo EUSEXUA / Afterglow izdanje, inspirisano praškim rejvovima i afterima, izdominiralo je listama najboljih albuma 2024. i 2025. godine. Eusexua, HARD, Perfect Stranger, Striptease i Girl Feels Good su neki od najsenzualnijih trenutaka nove twigs ere.
• Lorde: Nakon nesrećnog Solar Power izleta, Novozelanđanka se vratila Melodrama korenima i tekstovima sa kojima mogu da se povežu milenijalsi, zilenijalsi i Gen Z podjednako.
• Jamie xx: Manje ambiciozan od In Colour, ali svakako uzbudljiviji na plesnom podijumu, In Waves je hit za hitom i prepun fantastičnih saradnji sa Romy i Oliverom, Robyn, The Avalanches i Honey Dijon.
• Lily Allen: West End Girl je podsetio nove generacije na onaj britki britanski jezik bez pardona koji je uzdigao Lily Allen u MySpace zvezdu. David Harbour (i njegov dojo) verovatno nije želeo taj podsetnik.
• Vampire Weekend: Only God Was Above Us je milenijalska oda haosu odrastanja, nadi, pravdi i njujorškim pričama – verovatno najbolji album u njihovoj dosadašnjoj karijeri.
• Arcade Fire: Nekada heroji indi hipstera sa četiri besprekorna albuma, a onda blagi pad i sunovrat koji je kulminirao prvim istinski lošim albumom i razlazom Winna Butlera i Régine Chassagne. Odlazak na mala vrata uz mnogo slomljenih hipster srca.

Nove ikone

• PinkPantheress: Možda nije sasvim nova, ali njen uspeh je nezaustavljiv. Sa albumom Fancy That (originalno i remiks izdanje) obeležila je best of liste i ostala miljenica TikTok generacije.
• Addison Rae: Kad smo kod TikTok generacije, Addison Rae je uspela nemoguće – transformisala se iz viralne zvezde u kritički priznatu pop umetnicu i queer miljenicu.
• Oklou: Francuska muzička umetnica se predstavila široj publici originalnim ambijentalnim elektropop zvukom na debitantskom albumu choke enough.
• Slayyyter: Ozbiljan kandidat za album 2026. godine (WOR$T GIRL IN AMERICA) koji prljavo spaja energiju Crystal Castles i Does It Offend You, Yeah? sa ispoliranim pop senzibilitetom Charli xcx i Grimes.
• JADE: Njena solo post-Little Mix karijera ne bi trebalo da funkcioniše, ali njen album, stil i inspiracija odjekuju disko popom koji na reveru nosi Diana Ross, Jessie Ware, Kylie Minogue i Sugababes uticaje.

Honorable mentions

Hayley Williams, Dijon, Big Thief, Wednesday i MJ Lenderman, CMAT, Turnstile, Wolf Alice, Ethel Cain, Smerz, Rochelle Jordan, HAIM, underscores, James Blake…

Autor teksta: Milan Đorđević (Midnight Citizen)

Članak Kišobran se vraća: Šta se sve desilo u međuvremenu? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovaj serijal slika, građen kroz repetitivnu strukturu mreže i ponavljanje motiva, priziva estetiku pop-arta i vizuelnu logiku ponavljanja, ali izvan puke igre forme. Cigareta tako postaje figura vremena koje sagoreva i stvara prostor da se svako od nas suoči sa slojevima značenja koje nosi.

U razgovoru koji sledi, Ena Jevtić govori o tome kako je došla baš do ovog motiva, šta za nju znači njegova simbolička težina i kako slike nastale u tom procesu komuniciraju sa svetom koji ih gleda, a pre svega – sa svetom koji ih živi.

Na koji način si došla do ideje da upravo cigaretu koristiš kao centralni motiv u ciklusu?

Simboli nam u umetnosti otvaraju vrata ka raznim odgovorima i tumačenjima, kod mog načina rada i da
bih realizovala ovaj projekat bio mi je potreban motiv koji je svima prepoznatljiv, ali takođe i dovoljno
jake simbolike da omogućava bezbroj uglova posmatranja i objašnjenja – a da su pritom sve analize
tačne. Cigareta se prosto uklopila na svaki način.

Koliko je u tvom radu prisutan uticaj Endija Vorhola i pop-arta, a gde praviš jasan otklon?

Andy Warhol, odnosno Pop Art uopšteno za mene postoji kao novi pogled na slobodu. Slobodu u izražavanju, ali i onome što umetnik ovog perioda predstavlja za društvo. 

Basquiatovo neumorno preslikavanje slika, gde one stalno gube i dobijaju značaj, Keith Haringov način komercijalizacije umetnosti i otvaranje radnje, John Cageove kompozicije uz zvuk saobraćaja sa šeste avenije. Takva vrsta reforme umetnosti i umetnika generalno je nešto što umnogome pokušavamo da reprodukujemo i danas u svakodnevnom životu, tačnije pop kulturi.

A onda na drugom kraju sveta Kim Tschang-yeul , koji se nije uklapao u okvire američkog pop-a, ali je svojim slikanjem kapljica ostavio neizbrisiv trag na umetnost, takođe repeticijom i opet nekim „sličnim” načinima.

Sad kad bolje razmislim, jasnog otklona od naših inapiracija i afiniteta nema jer su neke slične ideje neosporno prisutne u onome što ja stvaram. Recimo da su glavne razlike pored geografskih i ideologija koje nas na tom planu razdvajaju, one koje se kriju u emocijama koje nosi trenutak kada ove slike nastaju.

Da li cigaretu više posmatraš kao lični simbol ili kao univerzalni znak savremenog društva, tačnije, u kojoj meri je tvoj rad komentar na savremeni kapitalizam i globalnu ikonografiju?

Rekla bih da je cigareta ovde u potpunosti komentar na savremenu kulturu, masovnost i konzumerizam. Cigareta je simbol današnjeg društva i simbol čoveka, pa tako usled rastuće nejednakosti kapitalizma, ove slike su za mene i motiv jednakosti na mnogim ljudskim nivoima.

Kako tumačiš istorijsku vezu između cigareta i ženskog oslobođenja u kontekstu svog rada?

Luka Tripković koji je pisao tekst o ovoj seriji slika, ukazao mi je na to da je baš Bodler skovao izraz cigarete kako bi ukazao na distinkciju u odnosu na cigare koje puše muškarci.

Tokom mojih istraživanja nailazila sam na fantastične plakate i reklamni material cigareta, u kojem su one tokom svih borbi za ženska prava predstavljale oličenje jasnih stavova,nežnosti i smelosti. Četrdesetih godina prošlog veka narativ je da se cigaretama stiče poštovanje, a simbolično je pravo konzumiranja cigareta, pratilo i glasačko pravo u Francuskoj. 

Cigarete su za žene bile „baklje slobode”, predstavljajući simbol izjednačavanja prava.

Ako zanemarimo poreklo namera ovakvog marketinga, moramo priznati da je u mnogome izgradio ono šta vidimo kada u filmu žena zapali cigaretu, i da će to neretko biti odlika snage i elegancije. Od sufrageta, Marshe P. Johnson, preko Jane Birkin, pa sve do Marle Singer ili Carrie Bradshaw.

Kako tumačiš transformaciju „slobodarskih simbola“ u kontekstu postsocijalističkih društava?

Čini se da su se mnoge naše tranzicione raskrsnice metaforično pretvorile u kružne tokove. 

Sa druge strane, tok koji nosi simbol koji sam ja odabrala ide u tonu novih šansi i te trajne želje za slobodom, pa tako mogu da vidim i povezicu.

Da li su tvoje cigarete više povezane sa idejom prolaznosti ili sa savremenim oblicima zavisnosti?

Ove dve teme su bili veliki pokretači u samom izboru da se na ovaj način bavim repeticijom, gde će titranje cigareta koje sagorevaju na platnu iznova da se „rađaju” da remete tu prolaznost i da je naglašavaju. Da iritiraju posmatračevu logiku i mir ili ga čine kompletnijim. Zavisnosti takođe imaju taj snažan, kontradiktoran efekat i svoju lošu i manje lošu stranu.

U toj celokupnoj zbrci emocija koju bih volela da uspemo da doživimo kroz ove slike krije se, nadam se, i  neka tajna balansa. 

Na koji način razmišljaš o vremenu u svojim radovima? Kao linearnom toku ili cikličnom procesu?

Mislim da ove slike poriču postojanje vremena kao jednostavno objašnjivog. Daju opcije da svaki pogled ima dovoljno smisla.

Ukoliko pogledamo jedan red cigareta, one su istih dimenzija i predstavljaju možda trenutak, ukoliko posmatramo niz cigarete sagorevaju i nastaju iznova – što ukazuje na cikličan proces. Opet, zavisi od toga šta su za nas cigarete u tom trenutku kada ih vidimo. 

Kako pristupaš simbolici boja u ovom ciklusu i da li ona nosi konkretna značenja?

Prošlo je već devet godina kako se bavim ovim projektom i zapravo jedino što se očigledno na slikama menja su bile boje. Biram ih dosta pažljivo, tako da simbolizuju paletu kojom se obeležavaju nivoi zabrane pušenja u svetu,  tako da bojom postižem određene emocije, a lični favoriti su one koje su preslikavane. Tokom godina slikala sam razne portrete i time više vežbala nego što su tako za sebe te slike imale jasan kontekst, bar meni nije bio dovoljan. Kada sam uzela da ih preslikam belom bojom, koristeći slabo pokrivne pigmente, portreti su ostajali prozirni i vidljivi pod određenim svetlom, cigarete su savšeno „legle” na ove slike. Među njima su i dve slike koje nose naziv „On Marsha P Johnsons Portrait”.

Šta želiš da posmatrač ponese sa sobom nakon susreta sa ciklusom Cigarette project?

Ako bih mogla svojim radom nešto da podelim, to bi bio mir koji mi ovaj način rada donosi, ali i sloboda koju ove slike za mene nose. 

Nadam se da će svaki posmatrač zauzeti stav, postaviti neko pitanje sebi ili bar naći svoje razloge da nikada više ne pomisli na ove slike. I zaista, verujem da će svim emocijama i tumačenjem biti u pravu.

Izložba u Galeriji Singidunum otvorena je do 4. aprila, i poziva publiku da sagleda kako običan predmet
može nositi mnoštvo značenja, ostavljajući dim svoje simbolike da lebdi između estetike,
društva i introspektivnog doživljaja.

Fotografije: Stefan Đaković

Članak Cigarette Project – prostor između slobode, konzumerizma i ponavljanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Neka od tih mesta danas postoje samo u sećanjima. Druga i dalje odolevaju vremenu, menjajući oblike, ali ne i značaj. Sva zajedno čine nevidljivu infrastrukturu jednog grada – onu koja ne ulazi u turističke vodiče, ali ostaje upisana u njegov kulturni DNK.

O ovom nasleđu govori Dejan Drobac, suosnivač benda Virvel i gitarista i sintisajzerista, uz napomenu da je lista nestalih prostora nekada bila znatno duža i da je spreman da ispriča još mnoge od tih priča!

1. Klub Fili — Resavska 32 (više ne postoji)

„Podrumski prostor, kapacitet oko 100 ljudi. Prvi koncert ikada, septembar 2001. Posle tonske probe otišli smo na piće — vratili se i zatekli gužvu sve do stepenica i ulice. Bili smo u šoku.“

2. Klub Akademija — Rajićeva 10 (više ne postoji)

„Malo, ali kultno mesto u to vreme. Moglo je da stane možda 150–200 ljudi. Koncert je počeo u 2 ujutru, jun 2003. Prvi nastup posle pauze zbog trudnoće, dok je beba imala 6 meseci. Bilo je dobro vratiti se.“

3. Lagum — Svetozara Radića 15 (više ne postoji)

„Podzemne pećine, bukvalno katakombe. Stepenice sa ulice, spolja nevidljivo. Više pećinskih prostorija, uglavnom tehno/rave klub. Kapacitet oko 200–300 ljudi. Promocija drugog albuma, 2006. Radili su samo jednu sezonu i verovatno bankrotirali.“

4. Zabluda — Ruzveltova 4 (više ne postoji)

„Multifunkcionalan prostor — između restorana, kluba i kafića. Otvorio ga je Zoranov brat. Svirali smo na otvaranju, 2005. Zatvorio se za nekoliko meseci zbog finansijskih problema. Bio je kul, možda i previše kul za to vreme.“

5. CZKD — Birčaninova 21 (i dalje radi)

„Svirali smo uz stolice, lazy bagove i jastuke po podu. Posebna scenografija — svaki koncert imao je drugačiju.“

6. DNK, SKC Beograd — Kralja Milana 48 (više ne postoji)

„Tada nisu imali samo veliku salu koju su studenti nakratko oslobodili prošle godine, već i manji prostor. Tu smo svirali oko 10 puta. Danas je na tom mestu Delphi knjižara. Nekad je bilo lako zakazati koncert — samo pozoveš i uzmeš slobodan termin.“

7. Gun Club — Miloša Pocerca 10 (više ne postoji)

„Preko dana streljana, uveče klub. Čaure su bile svuda po podu. Najgori koncert ikada — ozvučenje je bio pogrešno namešten, na bini je zvučalo odlično, napolju katastrofa.“

8. KC Grad — Braće Krsmanović 4 (i dalje radi)

„Bili smo prvi bend koji je tamo svirao. Godinama kasnije počeli smo da radimo godišnje božićne koncerte, i oni i dalje traju.“

9. Kvaka 22 — Ruzveltova 39 (i dalje radi)

„Svirali smo oko 3 puta. Nema vazduha, nema opreme. Ali uz pomoć našeg tonca, koji donosi veoma skupu opremu i znanje, tamo zvuči kao BBC.“

10. Fest — Gradski park 2 (i dalje radi)

Prvi koncert posle kovid zatvaranja. Ujedno i prvi i jedini put da su svirali u Zemunu. „Zemun je druga dimenzija.“

11. Laika — Takovska 45a (više ne postoji)

„Rooftop klub blizu Botaničke bašte, sa terasom od 500 kvadrata. Svirali smo tamo 2–3 puta. Jednom smo zbog letnje oluje u poslednjem trenutku prebacili koncert sa broda — bila je gužva, ali bilo sjajno.“

12. Klub Doma Omladine — Makedonska 22 (i dalje radi)

„Manja sala, kapacitet 250–300 ljudi. Drugi i treći koncert koji smo tamo svirali bili su festivalski, oba puna. Moglo je besplatno da se zakaže, grad je subvencionisao, nije bilo pritiska da se prodaju karte — ‘onako kako bi trebalo da bude’. Više ne.“

13. Miksalište — Savamala (više ne postoji)

„Bio je to sjajan open-air festival na parkingu, koji je sada srušen (Beograd na vodi). Svirali smo sa Obojenim programom. Trajao je nekoliko godina. Više ne postoji.“

14. Knap — Đušina 5 (više ne postoji)

„Mali prostor. Svirali smo promotivni koncert pred album iz 2019. Prostor i dalje postoji, ali više nije pravi koncertni prostor.“

15. KC Rex — Jevrejska Street, 16 (više ne postoji)

„Akustika nije bila baš dobra za električne koncerte. Svirali smo poseban potpuno akustični koncert — sat i po, doneli sopstvene lampe i tepih. Publika je sedela. Snimak koncerta je na YouTube-u.“

16. Letnja Šikara — blizu 25. maja (više ne postoji)

„Brod na Savi. Kapacitet oko 300 ljudi, rasprodato. 2008. Radili su samo jednu sezonu. Koncert se završio onog trenutka kad je odsviran poslednji ton — momentalno je krenula letnja oluja, sva scenografija je uništena, oprema jedva spasena. Zajebali smo brod.“

Štampane fan ulaznice sa kolekcionarskim dizajnom dostupne su bez provizije na sledećim mestima: Škart (Beograd, Dorćol, Kneginje Ljubice 26), Fomin Bar (Beograd, Vračar, Sinđelićeva 3a), Zappa Bar (Beograd, Dorćol, Kralja Petra 41), Crni Ovan (Novi Sad, Ilije Ognjanovića 2). Online su dostupne preko sajta Tickets.rs

Članak Istorija beogradskih alternativnih koncertnih prostora se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovog puta, klasične festivalske bine zamenjuju pažljivo odabrani gradski prostori koji svojim karakterom, atmosferom i zvukom oslikavaju ideju i muzički izraz svakog stejdža. Festivalska KIOSK bina seli se u KC Grad, SHELL bina zauzima Klub Para, LIBRARY se prepušta autentičnom prostoru Radostan Settlement, dok HIDDEN stejdž ostaje na skrivenoj lokaciji, do samog kraja.

View this post on Instagram

A post shared by CHUDO (@chudofestival)

Tokom 30 sati, program se ne zadržava na jednom mestu, CHUDO se fragmentira i širi kroz Beograd, premeštajući se iz kluba u klub, iz dana u noć, iz DJ setova u live nastupe. Svaka lokacija nosi drugačiji programski fokus, ali ono što ostaje konstanta jeste pažljivo kuriran zvuk, naglasak na autentičnosti i specifičnom ambijentu, kao i otvoren prostor za susret različitih muzičkih izraza.

Žurka počinje u četvrtak, 6. marta, u KC Gradu, gde se ekipe CHUDO i All Stars HCKC udružuju uz zajednički kuriran program. Tokom večeri nastupiće DJ Swisha, čiji setovi predstavljaju energičan i razigran presek klupske istorije, od footworka i Jersey/Baltimore cluba do house, jungle i techno muzike. Swisha iza sebe ima nastupe na velikim međunarodnim festivalima i u renomiranim klubovima širom sveta, a u Beograd donosi energičan, plesno orijentisan klupski set. Program dodatno pojačavaju b2b setovi lokalnih izvođača Pirinac & Summer Deaths, kao i Uba, Chupa Loops & Matkec.

U petak, 7. marta, žurka se nastavlja ranojutarnjim programom u Para Klubu gde će nastupiti AM HI, ESSIO, Luka Jukić i ROPE, nakon čega sledi live segment u prostoru Radostan Settlementu. Publiku očekuju nastupi Lenhart Tapesa, poznatog po jedinstvenim live performansima baziranim na manipulaciji audio-kasetama i walkmanima, kao i benda Tapan, koji u okviru novog koncepta BORBA ulazi dublje u elektronski izraz, donoseći brži tempo, tvrđi zvuk i eksperimentalniji pristup, dok istovremeno zadržava prepoznatljivu organsku nit.

View this post on Instagram

A post shared by CHUDO (@chudofestival)

Večernji deo rezervisan je za posebnu, skrivenu lokaciju, čiji će detalji biti otkriveni tek na samom početku događaja. Završnica 30-časovne žurke je u KC Gradu, gde nastupaju Surusinghe, Artem i Endzi. Surusinghe se vraća za CHUDO pult nakon zapaženog nastupa na prethodnom izdanju festival, sa setovima koji spajaju reggaeton, broken beat i techno u brz, nepredvidiv i izrazito energičan klupski narativ, idealan za veliko finale 30-časovnog programa.

Ulaznice se mogu kupiti putem zvaničnog sajta chudo.rs, kao i na prodajnim mestima KC Grad i Ljubimac. Publika može da bira između dvodnevne karte za kompletan 30-časovni program ili pojedinačnih ulaznica za nastupe DJ Swishe (6. mart) i Surusinghe (7. mart). Za ostale programe važi princip first come, first served, uz ograničen broj ulaznica na ulazu.

Festival CHUDO je svoje prvo izdanje održao u septembru prošle godine u Nišu, u industrijskom ambijentu nekadašnje fabrike kože „Đuka Dinić“, gde je dvodnevni program okupio više od četrdeset izvođača iz gotovo svih delova sveta. Tokom prvog festivalskog izdanja smenjivali su se različiti klupski i eksperimentalni formati, uz ideju da se zapuštenim industrijskim prostorima udahne nova funkcija i savremeni kulturni sadržaj. Od samog početka, CHUDO se pozicioniralo ne samo kao muzički festival, već kao platforma koja promoviše decentralizaciju kulturne scene, pažljivo kuriran program i jasnu autorsku filozofiju, stavljajući kontekst, prostor i ideju ispred klasičnog festivalskog formata.

Članak 30 HOURS OF SOMETHING ELSE se pojavljuje prvo na Oblakoder.

2. februar: Atelier

Prva tačka na mapi je Almati i bar Atelier, čiji je meni posvećen tekstilu. Ovaj konceptualni koktel-projekat iz Kazahstana smešten je u istorijskom tkalačkom kvartu Almatija i skriven iza fasade prodavnice tkanina. Enterijer priziva estetiku krojačke radionice, a koktel-karta podrazumeva da se pića ne biraju po ukusu, već po osećajima inspirisanim teksturama tkanina. U meniju Ateliera čak su ugrađeni uzorci materijala — u skladu sa koktelima, kao u pravom ateljeu pri izboru tkanine — dok je barski pult stilizovan kao prodajni sto.

Na gostovanje u KISSA10 dolaze bar-menadžer i idejni pokretač projekta Nikita Kuprini, koji godinama oblikuje barsku scenu Almatija, kao i glavni barmen Ališer Kazbek. Na meniju gostujuće smene su kokteli Leather, Lace i Felt, sa mnogo lokalnih sastojaka, kao i bezalkoholna verzija pića Cashmere. U „kožnom“ koktelu Atelier, na primer, rum se odležava na miso-pasti i kombinuje sa lokalnim crvenim vinom, cimetom, kafnim likerom i jabukovom pastilom. Ključni sastojak pića Felt je kurt (sušeni fermentisani mlečni proizvod, tradicionalan u Kazahstanu i drugim zemljama Centralne Azije; sličan tvrdom slanom mladom siru u obliku kuglica), u kombinaciji sa kopar-limun kordijalom. Lace je ispleten od ogrozda, kazahstanskog jabukovače i još mnogo toga. Pića iz Ateliera mogu se probati 2. februara od 19:00.

3. februar: Tavern

U utorak KISSA10 dočekuje Tavern — projekat iz Istanbula sličnih interesovanja. U središtu njegovog koncepta su kokteli, hrana i muzika, a poslednjih godina, nakon ponovnog pokretanja, upravo je barski segment postao glavni pokretač. Šampion prestižnog takmičenja World Class u Turskoj, Doğuş Türümen, i njegov tim poslednjih godina stavljaju snažan akcenat na pića, a 2026. bar je već dobio priznanje vodiča Gault & Millau 2026 kao najbolje mesto iz ugla miksologije (Best Mixology Venue). U Tavernu je otvorena i sopstvena barska laboratorija, a redovni gosti su i najjači projekti iz raznih zemalja. Deo koktel-menija menja se svakog meseca, dok su ostalo provereni hitovi. Jelovnik hrane nudi savremene interpretacije lokalnih jela i ukusa. Svakodnevno se u Tavernu okuplja najmodernija i najharizmatičnija publika evropskog dela Istanbula — i na bučnim žurkama petkom i subotom, i u opuštenijoj atmosferi za večeru i koktel. Atmosferu gradi svaki detalj: od pažljivo osmišljene muzičke selekcije (didžejevi nastupaju pet dana u nedelji) do visokih sveća i male terase u posebno živopisnom delu Bejoglua.

Na gostovanje u KISSA10 lično dolaze bar-menadžer Doğuş Türümen i suosnivač Taverna Emirhan Paralı. Na njihovom meniju su ultra-čokoladni Negroni (Deep Fake Negroni) i Metametameta 3.0 sa džinom, suvim vermutom od kamilice, kordijalom od borovih šišarki i notama bosiljka, kao i citrusno-voćni Holy Motors na tekili sa miksom vermuta, paradajz-vodom, notama gvakamolea i limete (u koktel je dodat sorbe od limete). Piće Holy Motors, na primer, prenosi nadrealnost istoimenog francuskog filma iz 2012. godine, u kojem se jedan lik kreće kroz mnoštvo života i identiteta. Za one koji ne piju alkohol, tim će predstaviti osvežavajući hajbol — bezalkoholnu varijaciju Cuba Libre. Početak u 19:00.

4. februar: Danico

Barski maraton povodom rođendana KISSA10 zatvara nagrađivani hedlajner — pariski bar Danico (#30 na listi The World’s 50 Best Bars 2025), skriven iza italijanskog restorana Daroco Bourse i idealan za ispijanje koktela nakon pada mraka. Osnivač i ideolog projekta Niko de Soto, jedan od najkreativnijih miksologa na svetu, poslednjih godina intenzivno je istraživao Peru, Japan i druge zemlje, a svako putovanje pretvaralo se u detaljan i dubok koktel-meni iz serije Xplorer, bogat utiscima i lokalnim ukusima. Završni deo ove serije bio je posvećen Francuskoj.

Za prve gostujuće večeri u KISSA10 i u Srbiji, tim Danica donosi pića povezana sa više regiona. Glavni barmen Kléman Bendaud i barmen Jules Inisan predstaviće, na primer, „peruanski“ Torito na škotskom viskiju sa kakaom, crnom ribizlom, sirupom od jakona i bitterom od lukume, kao i iz japanskog menija Sakura na džinu sa umeshuom, italijanskim bitterom, slatkim vermutom i sakurama. Tarte Tatin je već francuska priča: u čaši su viski, kalvados, šeri, beurre noisette (ili braon puter), karamela, jabuka i pena od vanile. Ovaj koktel biće dostupan i u bezalkoholnoj verziji.

Nakon barskih gostovanja, KISSA10 nastavlja da slavi rođendan tokom cele nedelje — zajedno sa omiljenim prijateljima, didžejevima i tajnim gostima, kao i uvek, od četvrtka do subote. U planu su i torta i duvanje svećica. Kasnije ove godine KISSA10 očekuje još mnogo zanimljivog: međunarodna koktel-gostovanja, lansiranje novog menija i prolećno-letnja sezona sa ne manjkom iznenađenja.

Članak Prvi rođendan beogradskog KISSA10 u društvu svetskih barova se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Festival afirmiše bioskop kao mesto susreta i razmene, kroz domaće premijere, razgovore sa autorima i prateći tribinski program, približavajući publici atmosferu najvećih evropskih i svetskih filmskih smotri.

Ovogodišnje izdanje festivala otvara film „Otac majka sestra brat“ Džima Džarmuša, dobitnik Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji 2025, a ovom prilikom izdvajamo 10 filmskih naslova koje ne bi trebao da propustite na ovom festivalu.

PALESTINA 36 / PALESTINE 36

Režija: Anmari Žasir

Palestina 36 je istorijska drama zasnovana na događajima iz 1936–1939, perioda poznatog kao Arapski ustanak u Palestini protiv britanskog kolonijalnog mandata. Film se fokusira na Jusufa, mladog čoveka koji balansira između svog mirnog sela i uzburkanog života u Jerusalimu dok se širi ustanak protiv britanske vlasti i sve intenzivniji protesti zbog društvenih i političkih promena. U pozadini je i rast doseljavanja Jevreja iz Evrope usled antisemitizma, što dodatno komplikuje tenzije u regionu i utiče na budućnost Palestine i Bliskog istoka. 

Film je napisan i režiran od Anmari Žasir (Annemarie Jacir), jedne od najznačajnijih savremenih palestinskih rediteljki. 

Foto: Promo

MLAĐA SESTRA / THE LITTLE SISTER

Režija: Hafsia Herzi

Sedamnaestogodišnja Fatima, najmlađa od tri sestre, započinje studije u Parizu i prvi put se suočava sa sopstvenim željama, identitetom i privlačnošću prema ženama. Rascepljena između porodične pripadnosti i lične istine, Fatima prolazi kroz univerzalnu i bolnu dilemu odrastanja i samoprihvatanja. Film je premijerno u takmičarskom programu Filmskog festivala u Kanu, gde je osvojio Queer Palm i nagradu za najbolju glumicu (Nadia Melliti).

June films Katuh studio Arte France mk2film

FRANZ

Rediteljka: Agnješka Holand

Franz je biografska drama koja prikazuje život Franza Kafke, jednog od najuticajnijih pisaca 20. veka, od njegovih ranih tinejdžerskih godina u Pragu do njegove prerane smrti 1924. godine. Film se fokusira na Kafkaovo unutrašnje stanje – njegovu borbu između strogih očeve očekivanja, monotonog posla u osiguranju i njegove strasti prema pisanju. Kroz njegove odnose sa ženama, prijateljstvom sa izdavačem Maksom Brodom i sopstvene literarne vizije, film istražuje tenzije između privatnog života i kreativne ostvarnosti.

Foto: Promo

MLADE MAJKE / YOUNG MOTHERS

Režija: Žan-Pjer Darden, Lik Darden

Film prati živote pet mladih majki koje žive u skloništu za mlade majke u Belgiji. Svaka od njih suočava se sa složenim izazovima – od siromaštva i teških porodičnih odnosa do problema sa drogama, neizvesnim emotivnim vezama i svakodnevnim obavezama roditeljstva. Kroz njihovu zajedničku borbu i međusobnu podršku, film prikazuje pokušaje da izgrade bolji život za sebe i svoju decu, dok se bore sa sopstvenim prošlim iskustvima i ograničenjima. Film je prikazan u glavnoj konkurenciji na prošlogodišnjem festvalu u Kanu, gde je osvojio nagradu za najbolji scenario.

Foto: Promo

KRIK STRAŽARA / THE FENCE

Režija: Kler Deni

Veliki građevinski projekat u Zapadnoj Africi. Horn, nadzornik gradilišta, i Kal, mladi inženjer, dele smeštaj iz dvostruke kapije kompleksa. Leoni, Hornova mlada supruga, pridružuje im se iste večeri kada se na ogradi pojavi Alburi. Kao duh iz tame, on zahteva da mu se preda telo njegovog brata koji je ranije tog dana poginuo na gradilištu. On će dvojicu muškaraca goniti celu noć dok ne ispune njegov zahtev, dok Leoni gleda kako se pred njom razvija katastrofa.

Foto: Promo

SIROČE / ORPHAN

Režija: Laslo Nemeš

Nakon Mađarske revolucije 1956. godine, dečak koji je odrastao sa majkom i pričama o idealizovanom mrtvom ocu primoran je da se suoči sa sirovim čovekom koji tvrdi da je njegov pravi otac.

Mostra internazionale d’arte cinematografica

DA IMAM NOGE, ŠUTNULA BIH TE / IF I HAD LEGS, I’D KICK YOU

Režija: Meri Bronstin

Da imam noge, šutnula bih te je intenzivna psihološka komedija-drama koja prati Lindu, terapeutkinju i prezauzeti majku čiji život brzo postaje haotičan. Dok se bori sa misterioznom bolešću svoje ćerke, udaljenim i povremenim mužem, neočekivanim nestancima i sve komplikovanijim odnosom sa svojim sopstvenim terapeutom, Linda polako gubi kontrolu nad svakodnevnim životom i počinje da se suočava sa sopstvenim emocijama, strahovima i granicama. Premijerno prikazan na Sundanceu 2025. i višestruko nagrađivan, film je postao jedan od najozbiljnijih naslova sezone.

Foto: Promo

ORLOVI REPUBLIKE / EAGLES OF THE REPUBLIC

Režija: Tarik Saleh

Voljeni egipatski glumac, Džordž Fahmi, pod pritiskom je da prihvati glavnu ulogu u filmu koji je naručen od strane najviših vlasti. Iako nevoljno pristaje, ubrzo se nađe uvučen u unutrašnji krug moći. Poput moljca privučenog plamenu, započinje aferu s misterioznom suprugom generala koji nadgleda snimanje filma. Film je treći i završni deo “Kairo trilogije” Tarika Saleha, nastavljajući narativ koji je započeo filmovima The Nile Hilton Incident (2017) i Boy from Heaven (2022). 

Foto ©YigitEken

VELIKA KAPIJA / THE GREAT ARCH

Režija: Stefan Demustije

Stefan Demustije biće gost festivala.

Velika kapija je priča o Otu fon Šprekelsenu, profesoru arhitekture iz Kopenhagena, koji je nakon prijave na poziv koji je otvorio francuski predsednik Fransoa Miteran odabran da projektuje Veliku kapiju u Parizu. Dok Spreckelsen pokušava da ostane veran svojoj viziji čistog, geometrijskog oblika (kvadra), suočava se sa pritiscima politike, birokratije i kompromisa koji prete da umanje njegov idealistički pristup arhitekturi i umetnosti. 

Foto: Promo

ERUPCIJA / ERUPCJA

Režija: Pit Ous

Pomalo trifoovska komedija zabune, prati dve žene i njihove komplikovane ljubavne živote. Britanska turistkinja Betani (Charli XCX) dovodi nenadano svog verenika spremnog da je zaprosi, u Varšavu, gde će “slučajno” sresti svoju najbolju drugaricu, poljsku cvećarku Nel. Paradoksalno, svaki njihov susret prati i vulkanska erupcija…

Foto: Promo

Celokupan program festivala dostupan je na sajtu: https://belgradefilmfestival.rs/
Ulaznice za projekcije dostupne su na blagajnama bioskopa, kao i online putem sajta: https://www.mtsdvorana.rs/filmovi/bff

Članak Vodič kroz Beograd Film Festival se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Alter Rock Ego festival okuplja domaće alternativne izvođače koji istražuju različite stilove – od indie roka, preko fanka i soula do elektronike – spajajući ih u jedinstven kantautorski izraz. Cilj festivala je da poveže bendove i kantautore sa klubovima i publikom van komercijalnih tokova, ali i da podstakne razmenu iskustava i afirmaciju izvođača, omogućavajući im da predstave svoj autorski rad u različitim sredinama. Festival donosi koncept “decentralizacije rokenrola” – startuje u Požarevcu, Smederevu i Beogradu, a plan je da se naredna izdanja šire i na druge gradove i region, sa ciljem da podstaknu razvoj malih muzičkih klubova kroz povezivanje sa umetnicima.

Prvo veče održaće se 20. februara u KB klubu u Požarevcu, gde će nastupiti PetarZ sa svojim kolektivom i Deca loših muzičara. 

Petar Z (Petar Zorkić) je srpski multiinstrumentalista, kompozitor, aranžer, tekstopisac i vokalni umetnik a njegov muzički stil karakteriše fuzija fanka, regea, soula, popa i latino ritmova, uz snažnu emotivnu i društvenu poruku. Autor je nekoliko albuma i singlova, među kojima su i singlovi “Vreme curi“ i “Psihički labilan“, a uskoro najavljuje i svoju novu ploču “Altruizam i strpljenje“ – delo protkano aktuelnim temama, snažnim ritmom i porukama o društvu i međuljudskim odnosima.

Potom se na sceni priključuje jedan od najuticajnijih beogradskih fank-rok bendova, aktivni još od kraja osamdesetih, Deca loših muzičara. Nakon 20 godina pauze, bend se vraća sa novim albumom „Ustani Slaj Stoune, Srbija te zove”. Materijal je objavljen u aprilu 2025. i sastoji se od devet novih pesama koje odišu prepoznatljivim DLM šmekom: snažnim ritmom, zaraznim melodijama i duhovitim, angažovanim tekstovima.

Drugo festivalsko veče seli se u Smederevo, gde će 21. februara u Klubu Kombinat nastupiti ZHIVA i DRAM. 

ZHIVA (Iva Pažin) je jedno od najautentičnijih i najintrigantnijih novih imena regionalne alternativne scene. Prepoznata je po žanrovski otvorenom izrazu koji spaja alternativni pop, džez, hip-hop i drum’n’bass, elektroniku, pa i rege u snažnu emotivnu i ličnu naraciju. Značajan iskorak na domaćoj sceni napravila je objavljivanjem debitantskog albuma „Preterujem“ (2023), a zatim i izdanja „ZHIVA ZDRAVA“ (2024).

Veče će upotpuniti beogradski indie rock bend DRAM, poznat po energičnim nastupima i spoju gitarskog zvuka, sintetičkih tekstura i izraženog plesnog naboja. Od debitantskog albuma Nećemo promeniti svet do izdanja „Previše svega”, DRAM je izgradio prepoznatljiv autorski izraz, potvrđen i nagradom „Milan Mladenović“ za singl „Daj mi sve“. DRAM je više rokenrol nego ikad pre i intenzivno radi na trećem albumu, a koji najavljuju singlovi „U ovoj sobi“, „Vanja“ i „Vazduh miriše na ludilo“.

Finale Alter Rock Ego festivala donosi četiri benda i održaće se u Beogradu, 28. februara, u novom prostoru Zappa Barke kod Nebojšine kule. Ovo veče predstavlja svojevrsni susret različitih generacija i muzičkih izraza domaće alternativne scene, a na sceni će se smenjivati Bohemija, Veliki Prezir, Markotik i Natalee. 

Bend koji ne igra na sigurno, Bohemija, albumom „Odiseja u nemiru“ pozicionirao se kao jedno od upečatljivijih imena savremene domaće pop-rok scene. Na binu donose zvuk karakterisan melodičnim refrenima i izraženom emotivnom dinamikom, a poznati su po iskrenim i intenzivnim live nastupima, sa hitovima poput „Voli me“, „Izađi mi iz glave“, „Putujemo“ i „Sidro“.

Markotik, kantautor čiji se izraz gradi na spoju alternativnog roka, indie-popa i introspektivne lirike, debitovao je 2025. godine albumom „Neželjena dejstva“ u izdanju PGP RTS-a. Njegov nastup predstavlja susret autorske zrelosti, savremenog zvuka i intimne energije. 

Kantautorka, gitaristkinja, bendliderka i vizuelna umetnica, poreklom iz Svrljiga, Natalee, na bini će predstaviti zvuk koji opisuje kao srpski soul i moderni sevdah. Njen izraz ne koristi parole, ali odiše jasnim stavom i iskrenom energijom – muzika prožeta južnjačkom emocijom i ličnim iskustvima, obogaćena uplivima pop-regea, hip-hopa i savremenog bluza.

U Novoj Zappa Barci nastupiće i Veliki prezir – jedan od najznačajnijih indie/pop/rok sastava domaće scene, bend koji već tri decenije dosledno gradi prepoznatljiv i autentičan muzički izraz. U svojoj dosadašnjoj karijeri objavili su niz albuma i singlova, a novim singlom „U snu sna“, najavljuju predstojeći album koji otvara novo poglavlje u radu benda – zrelije i atmosferičnije uz zadržavanje prepoznatljive poetike.

Ulaznice za sve tri večeri Alter Rock Ego festivala dostupne su na prodajnim mestima Ticket Vision, kao i putem online platforme www.tickets.rs.

Članak Rock alternacije: Alter Rock Ego festival u Požarevcu, Smederevu i Beogradu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Vizuelni identitet Fresce potpisuje arhitektonski biro Freya, koji je i restoran i cellar oblikovao u istom duhu. Minimalistički, ali topao, sa vintage detaljima, prigušenim svetlom i suptilnim italijanskim referencama, ali i komadima koji odišu jugo-vajbom. Atmosfera je opuštena, te upravo zamišljena kao mesto na kom se ostaje duže, bez žurbe, bilo da je povod večera, čaša vina ili spontani susret.

U otvorenoj kuhinji restorana nalaze se brend-šef i suosnivačica Nataša Berezova, zajedno sa šefom kuhinje Antonom Krasikovim (KISSA10). Meni je zasnovan na sezonskim, lokalnim proizvodima i italijanskom okviru sa savremenim akcentima.

Glavna specijalnost restorana je ručno rađena pasta – izdašna porcija casarecce sa sosom alla vodka, paradajzom i suptilnom „kremom” od votke.

Posebnu pažnju zaslužuje i deo menija, u kome se izdvajaju pileća šnicla alla milanese sa komoračem, lazanja sa goveđim rebrom, juneći obrazi sa palentom i začinskim biljem, kao i hobotnica sa penom od krompira. Meni restorana menja se i dopunjuje u skladu sa sezonom i najboljim proizvodima sa lokalnih pijaca.

U skladu sa prazničnom sezonom, u Fresci je trenutno aktuelan poseban praznični meni, osmišljen povodom Nove godine i božićnih praznika. Tri nova specijaliteta sa prazničnog menija moći ćete da probate do 15. januara, do kada će i meni biti aktuelan. Noviteti na meniju:

Tost sa kavijarom, inspirisan klasicima moskovskih i peterburških bistroa, uvod je u ovu zimsku priču, a prate ga elegantna pašteta od foie gras sa pilećom džigericom i sosom od šumskih bobica, kao i Beef Wellington – nežni file mignon u tankom sloju pečurkastog duksela i jamona, pečen u lisnatom testu i poslužen uz sos od crnog vina.

Pored prazničnog seta, tim Fresca predlaže da se crveni kavijar doda i drugim jelima sa standardnog menija, bilo da je reč o pasti sa limunom i inćunima ili zelenom omletu sa rikotom. Ideja je da i običan ručak ili večera tokom decembra i januara dobiju blagi praznični duh, bez potrebe za formalnim povodom!

Praznični meni prati i pažljivo osmišljena vinska selekcija, pod vođstvom Katerine Ternovskaye (Jeroboam Serbia). Tokom zime u fokusu su kreman vinarije Parigot & Richard iz Burgundije, šampanjci Sedrika Mussea dostupni na čaše, kao i njihove ređe etikete u bocama. U ponudu su uvedeni i topli napici – čaj od pasjeg trna sa đumbirom i medom, kao i egg-nog sa brendijem i koricom mandarine – kao mali, sezonski dodatak prazničnoj atmosferi.

Uz praznični meni, Fresca tokom decembra i krajem godine donosi i niz događaja, od novogodišnjeg marketa u Fresca Cellar-u koji će biti održan 27. decembra, preko večere sa šampanjac-vinarom Aleksandrom Salmonom, svega dva dana nakon toga, 29. decembra, do prednovogodišnjih matine-žurki koje će 31. decembra povezati ceo prostor u Dobračinoj 29A u jedno, opušteno slavlje!

Članak Vreme je za praznični meni se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U filmu „Otapanje vladara“ reditelj kroz lik Morlaka – svojevrsnog „odjeka” Njegoša – stvara intimno i imaginativno putovanje kroz moć, nasleđe i unutrašnju raspolućenost. O procesu nastanka filma, slojevima likova i temama egzila i lojalnosti, ali i nostalgije, Salatić govori u intervjuu za Oblakoder.

Fotografija: Sarajevo Film Festival

Vaš film prati Morlaka, lika inspirisanim Njegošem, koji spaja istorijsku ličnost i mitološkog vladara. Šta vas je privuklo ovoj priči i zbog čega ste želeli da je ispričate kroz njegovu psihološku i emotivnu dimenziju, umesto kroz možda klasičnu biografiju?

Ivan Salatić: Hteo sam da napravim pomak u odnosu na moje dosadašnje bavljenje filmom i da sebi otvorim prostor za istraživanje. Zanimao me je narativ koji nije linearan, već cikličan, s motivima moći i odnosom centra i periferije. Film se otvara kao polje mogućnosti za zamišljanje, prevazilaženja ustaljenih slika. Biografija kao takva me ne zanima. Referenca na Njegoša je više tačka otklona, neka vrsta ključa koji služi da nas odvede u nešto što je više unutrašnje, imaginarno, nego faktografsko.

Radnja filma prati i Đuku, odanog slugu, koji Morlaka prati kroz bolest, neizvesnost, ali i geografsko udaljavanje od doma. Kako ste gradili njegov unutrašnji svet i emotivni teret koji nosi — da li je raspad njegove „umorne duše“ posledica iscrpljujuće lojalnosti ili dublja egzistencijalna borba čoveka koji živi tuđi život više nego svoj?

Film nema jednu vizuru, pa ni jedan glavni lik. To glavno telo, da tako kažem, sastavljeno je od odnosa između Morlaka i Đuka, ali i ostala dva lika u toj maloj sviti koja funkcioniše čas kao politička pratnja, čas kao disfunkcionalna porodica. Đuko predstavlja život koji je posvećen drugome, ali mene je zanimalo šta se dešava izvan toga. U toj lojalnosti ima i dosade, i depresije, i neke duboke izneverenosti i zasićenosti slikom koja se neprestano mora održavati, a koja se uvek izmiče, rastače se.

Kako ste razvijali odnos između Morlaka i Đuke? Zašto je (vam je bilo) važno sagledati Đukin ugao priče?

Dok sam pisao scenario, oslanjao sam se na Njegoševa pisma i Nenadovićev putopis, jer film upravo taj poslednji deo Njegoševog života koristi kao narativni okvir. U Nenadovićevim zapisima iz Italije postoji jedan trenutak kada je u poseti Njegošu. Tu on u nekoliko reči opisuje perjanika, čuvara koji se dosađuje na balkonu gledajući prolaznike Napuljske ulice. Taj mali detalj mi je otvorio čitav prostor da vidim priču iz ugla tog čoveka. Od tog momenta nadalje sve je dolazilo iz onoga što je neizgovoreno.

U kontekstu moći i mita, Morlak deluje zarobljen između sopstvene poezije, očekivanja koje nosi njegovo nasleđe i lične želje za mirom i isceljenjem. Kako ste tumačili tu unutrašnju raspolućenost i na koji način ste želeli da publika oseti taj konflikt?

Morlak je predstavljen kao plemeniti divljak, ali on je svestan tog koncepta, uloge koju igra i očekivanja koje mu društvo pripisuje. Zanimao me odnos kulture u njenom centru i onome što stoji na margini. Kultura kao instrument moći, kao prostor gde se ljudi oblikuju prema projekciji drugoga.

Jezik u filmu kombinuje arhaično i savremeno. Koliko je on bio ključan za prikaz neravnoteže moći i unutrašnjih borbi likova?

Jezik je jedan od ključnih slojeva filma. Arhaični ton predstavlja tu težinu mita, nasleđa i jednog sveta koji se zapravo raspada. Savremenost ili jednostavnost govora uvode pukotinu, vraćaju nas na imaginaciiu i podrivaju konstrukciju istorijskog viđenja. Taj odnos stvara neravnotežu koja prati likove između epoha.

Kako je rad s Markom Pogačarem, pesnikom u ulozi Morlaka, uticao na psihološku dubinu i poetičnost lika?

Rad s Markom je bio dragocen jer on dolazi iz sveta poezije, a Morlak jeste lik koji nosi poeziju u sebi kao unutrašnju strukturu. Marko je doneo savremenost kao kontratezu mitskom i istorijskom. On nije glumio pesnika nego je prirodno otelotvorio to jedno unutrašnje lutanjе i savremenost.

Italija u filmu simbolizuje „izgubljeno utočište“, ali i egzil. Kako vidite psihološki značaj tog geografskog udaljavanja – kao bekstvo, isceljenje (iskupljenje) ili novu egzistenciju (novi odnos prema “drugima”)?

Za mene Italija predstavlja nešto što je obećanje doma, ali je zapravo prostor privremene iluzije. Egzil ovde nije samo geografski, on je unutrašnje stanje lika. Likovi se udaljavaju od svog sveta u nadi da će se izlečiti, ali zapravo ulaze u prostor gde se suočavaju sa sobom.

Za mlađu publiku koja možda nije upoznata s Njegošem ili crnogorskom istorijom – kako biste objasnili univerzalni značaj priče i njen odjek u savremenom svetu, gde su nostalgija i egzil i dalje prisutni motivi? 

I da ne znamo ništa o istoriji, ostaje priča o čoveku koji se suočava s vlastitim nasleđem, sa ulogom koja mu je nametnuta i s pitanjem gde pripada. To su teme koje su i danas prisutne. I nostalgija, i egzil, i osećaj da živimo između mogućnosti i želje da budemo negde drugo ili nešto drugo.

Da li se i vaš odnos prema ovoj jakoj figuri vladara godinama menjao?

Menjao se svakako. Što sam stariji, sve više vidim slojevitost tih figura, koliko su i sami zarobljeni u predstavi o sebi. Možda je jedina trajna nit to pitanje odgovornosti, odnosno kome čovek odgovara, sebi ili ulozi?

Kakve reakcije očekujete od publike na FAF-u, koja i danas živi okružena mitovima naših prostora? Šta biste želeli da publika ponese iz filma?

Ne očekujem jednoznačne reakcije, niti mi je to cilj. Film je otvoren i traži od gledalaca da se angažuje. U krajnjoj liniji, voleo bih da publika ponese osećaj da se mit može rastvoriti, da postoji prostor između slike koju imamo o istoriji i onoga što osećamo kao pojedinci. Da film otvori pitanja o slikama moći, o identitetu, o načinu na koji zamišljamo…

Članak Otapanje vladara – intimno putovanje o slikama moći, nasleđu i identitetu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U svom novom filmu „Sorella di Clausura“ koji će biti prikazan u okviru takmičarskog programa 31. Festivala autorskog filma Ivana Mladenović istražuje granice identiteta, pripadanja i žudnje. Tridesetšestogodišnja Stela je visoko obrazovana, ali ne uspeva da zadrži posao. Zaljubljuje se u balkanskog muzičara nakon što ga je videla na televiziji i uz pomoć starlete-muzičarke Vere seli se u Bukurešt u želji da ga upozna i pobegne od siromaštva.

Satnice prikazivanja filma možete pogledati na sajtu festivala: https://faf.rs/film/sorella-di-clausura-sorella-di-clausura/

Povod za naš razgovor je vaš najnoviji film „Sorella di Clausura“ koji je ujedno i treći igrani dugometražni film u vašoj karijeri. Kako ste došli na ideju da ekranizujete priču inspirisanu memoarima Liliane Pelici i kako ste razvili njen filmski koncept? Objasnite nam ko je bila Liliana Pelici?

Ivana: Do neverovatne Lilijane Pelici i njenog autobiografskog rukopisa došla sam preko naše zajedničke prijateljice, rumunske pevačice Anke Pop. Anku sam upoznala 2016. godine i vrlo brzo smo se zbližile; kasnije je glumila i u Ivani groznoj, mom drugom igranom filmu. U to vreme bila je duboko posvećena pokušaju da objavi autobiografski rukopis Lilijane Pelici – veoma siromašne mlade žene iz Temišvara, koja je bila gotovo opsesivno zaljubljena u jednog pevača–kantautora. Pratila je njegove koncerte, stalkovala ga na internetu, a ceo njen emotivni svet se vrtio oko te iluzije. Već dan nakon što smo se upoznale, Anka me je zamolila da pročitam Lilianinu knjigu. Rekla mi je da možda jednog dana mogu snimiti film koji bi omogućio da se njena priča čuje. Ono što me je odmah privuklo bio je neverovatno snažan narativni glas — taj punk ton, oštar humor, nemilosrdna autoironija i zapanjujuća hrabrost da piše o sebi bez ikakve zadrške. Ipak, rukopis sam privremeno odložila, jer sam bila pred sam kraj rada na Ivani groznoj. A onda se pred završetak snimanja, dogodila tragedija: Anka je poginula u teškoj saobraćajnoj nesreći. Šok njenog gubitka vratio me je Lilianinom tekstu i naterao da ponovo razmišljam o tom neobičnom odnosu dve, naizgled potpuno različite žene – Anke, lepe, otvorene, pomalo uspešne, koja se za žensku emancipaciju borila unutar sistema, kroz svoje teorije i hipi ideje; i Lilijane, povučene, neprimetne, emotivno krhke. Stalno sam se pitala šta je to što je tako snažno povezalo dve žene iz toliko različitih svetova. Moj pokušaj da razumem tu vezu doveo je i do koncepta filma i do ideje o dva potpuno različita oblika ženske borbe.

Glavna junakinja, Stela, deluje kao sanjarka, ali istovremeno je vrlo svesna realnosti u kojoj živi. Ona je lik koji istovremeno deluje i blizak i enigmatičan — čas kao neko koga poznajemo, čas kao neko ko nam izmiče. Kako ste gradili tu slojevitost njenog karaktera?

Kad praviš film zasnovan na stvarnim ljudima, najčešći savet koji dobiješ je da se udaljiš od realnosti — da napraviš svoju strukturu i likove koji neće biti isti kao u stvarnosti. Ali ja to nisam želela. Htela sam da kroz Stelu Lilijani dam šansu da se čuje i bilo mi je važno da ne izneverim njen glas. U njenom rukopisu me je najviše privukao sudar dva tipa otpora. Vera se predstavlja kao ikona seksualne revolucije, ali takav bunt sistem vrlo lako upije. Stela, s druge strane, nudi potpuno drugačiji, radikalniji otpor: ona odbija i tradicionalni i liberalni narativ. Stela se ne uklapa ni u jedan model-  nije „emancipovana žena“, ali nije ni figura koja sanja muža i decu. Upravo ta njena neuhvatljivost postala je ključ za Stelin lik. Njena odluka da ne pristane ni na jednu ponuđenu ulogu za mene je najčistiji oblik pobune i baš iz toga raste slojevitost njenog karaktera.

Radnja filma je smeštena u Rumuniju 2008. godine, u period ekonomske ekspanzije, ali i krize. Kako vas je taj istorijski i društveni kontekst inspirisao i zašto je bio važan za priču?

Lilijanina autobiografija vremenski se poklopila sa jednim vrlo specifičnim istorijskim trenutkom – kratkim periodom prividnog blagostanja koji je prethodio svetskoj ekonomskoj krizi 2008. Rumunija je tada tek ušla u Evropsku uniju, svuda je vladala euforija, krediti su se dobijali „samo uz ličnu kartu“ i delovalo je kao da prosperitet napokon stiže. Ali sve je to stajalo na vrlo tankoj, krhkoj iluziji. Kad je kriza 2008. probila taj balon, postalo je jasno koliko je to blagostanje bilo nestabilno i prolazno. Stelinina priča je zapravo parabola, priča koja govori o jednom globalnom iskustvu, duboko bliskom celom našem regionu. U filmu njena opsesija prema muzičaru polako jenjava, jer shvata da mora da se vrati u realnost. I tu se otvara pitanje: koliko dugo možeš da živiš u iluziji u društvu koje nema nikakvu socijalnu zaštitu i u kojem novac postaje stvarniji od svega ostalog? Ako je tada kriza došla kao iznenadni zemljotres, danas deluje kao spora, tiha, ali uporno razarajuća erozija. Film pokušava da uhvati baš taj osećaj – produženo, neprimetno propadanje u pejzažu želja, nestabilnosti i razočaranja.

Često pominjete balkanski humor (to se itekako vidi u vašem ostvarenju) i odnos između seksa i kapitala u filmu – kako se ti motivi odražavaju u ovom ostvarenju i šta je za vas suština tog komičnog ali i kritičkog tona?   

U svim mojim prethodnim filmovima likovi se sa svojim teškim životnim okolnostima bore humorom, pa tako i Lilijana u njenom manuskrisu. Mislim da sam taj pristup dobrim delom nasledila iz jugoslovenskog Crnog talasa. Možda sam ranije tim pristupom bila vođena nesvesno, ali u ovom filmu, zahvaljujući dugogodišnjem radu sa piscem Adrianom Šiopom, uspela sam da ga u potpunosti osvestim. Godinama smo u našim ranijim projektima istraživali živote ljudi na margini i ono što se u Rumuniji često nazivau  „umor de autobază“ –  humor koji je sirov, direktan, ponekad grub, ali duboko autentičan i ukorenjen u svakodnevicu ljudi koji žive izvan centara moći. U Sorelli taj humor ima vrlo jasnu funkciju: da prizove gledaoca, da ga približi priči. Razumem da bi neko, suočen sa ekscentričnošću likova, situacija ili jednostavno težinom života na margini, mogao lako da odustane, a ovaj humor služi kao most koji otvara vrata empatiji. Iako se ponekad može pogrešno protumačiti kao vulgaran, ja se sa tim nikako ne slažem. Taj humor nije izraz primitivizma, već je nesavršen, topao, živ, oblik solidarnosti, način borbe protiv usamljenosti.

Ritam vašeg filma je izuzetno dinamičan, gotovo kao da se svaki kadar menja iz minuta u minut. Šta vas je navelo na takvu montažnu strukturu i kakav efekat ste želeli da postignete?

Ritam filma je vrlo dinamičan, nervozan. On opisuje Stelu u sistemu u kojem sve stalno ubrzava: inflacija, očekivanja, pritisci, promene. Iako pokušava da preuzme kontrolu nad sopstvenim životom, svaki njen korak je navikavanje na novonastalu situaciju apsurda. Dinamika nije tu da stvara spektakl, već da reflektuje Stelin unutrašnji tempo, njen pokušaj da ostane prisutna i živa u okolnostima koje joj se neprestano otimaju.

Kako vaš ‘dvoslojni’ identitet — ukorenjen u srpskoj, a profesionalno oblikovan u rumunskoj kinematografiji — utiče na vaš režiserski glas u smislu estetike, humora, ritma rada…? 

Na izgradnju Stelinog lika snažno je uticalo moje interesovanje za jugoslovenski Crni talas. Makavejev me je inspirisao svojim umećem da spoji grotesku, politički esej i seksualnost, ali danas seksualnost više nije prostor oslobađanja kao nekada – često je prostor otuđenja, komerca ili nekog neuspeha. Zato su i seksualne scene u filmu namerno mehanične, nespretne, gotovo komične; one ne oslobađaju Stelu i ne donose joj nikakvu jasnoću ili isceljenje. Pored Žilnika i Makavejeva, koje često pominjem, moram da izdvojim i Aleksandra Sašu Petrovića. Njegov rad sa naturščicima i interesovanje za ljude na društvenoj margini ostavili su na mene dubok trag. Ne mogu da kažem da sam to ikada svesno ‘preuzela’, ali kada ste mladi i vidite nešto što vas snažno inspiriše, ta iskustva vas oblikuju i na neki nacin pomognu da kasnije jasnije shvatite ulogu u drustvu i umetnosti. Kasnije sam rad sa naturščicima posmatrala i kod rumunskih reditelja, naročito radeći sa Florinom Šerbanom na filmu Kad mi se zvuzdi, zvizdim (2012) na radionicama u maloletnickim zatvorima. Tada sam zaista „na terenu“ videla kako se gradi poverenje i autentičnost iz ljudi koji nikada nisu stali pred kameru. To iskustvo me je naučilo da se ne plašim rada sa neprofesionalnim glumcima i da verujem njihovoj energiji. Ipak, specifičan humor koji postoji u dosadašnjim filmovima na kojima sam radila nešto je što najviše delim sa Adrianom Šiopom, poznatim rumunskim piscem. Naša zajednička „istraga“ društva u kojem živimo – kroz rad koji traje već najmanje trinaest godina – utemeljena je u spontanosti i jednoj vrsti energije koja se stalno trudi da razori formu. Upravo u tom sudaru autentičnosti, humora i društvene analize formirao se i Stelin slojeviti karakter.

Pre filmske režije, vaš put je vodio kroz studije prava. Kada ste spoznali da taj svet nije za vas i da želite da se izrazite kroz film?

Tri godine sam studirala pravo u Beogradu. Nikada zapravo nisam želela time da se bavim. Želela sam da upišem filmsku školu u Beogradu, ali ni posle tri pokušaja nisam uspela da prođem prijemni. Onda sam odlučila da odem u Rumuniju – najpre samo da okušam sreću, na deset dana. Na kraju sam ostala… ove godine biće dvadeset godina.

Fotografija: Andrei Runcanu

Šta očekujete od publike ovogodišnjeg FAF-a i na koji način mislite da će reagovati na ovu priču?

Projekcija filma na 31. Festivalu autorskog filma za mene je važna upravo zato što je to susret sa publikom „kod kuće“ – publikom festivala na kome sam odrasla, koja deli sličan kulturni, društveni i emotivni kontekst. Naravno, ne očekujem jednodušnu reakciju, niti bih to želela. Film koji se bavi marginalnošću, neprilagođenošću i tihim oblicima otpora uvek izaziva različite emocije, upravo zato što dotiče nešto što je često potisnuto ili neizgovoreno. Volela bih da publika priđe filmu otvoreno, bez potrebe da odmah pronađe jasnu poruku ili moral. Stelina i Verina priča nije konstruisana da pruži utehu, već da se približi osećanju ranjivosti i nesklada koje mnogi prepoznaju u sebi, ali ga retko artikulišu. Mislim da će deo publike reagovati vrlo intimno – prepoznaće taj osećaj nepripadanja, taj pokušaj da se opstane u svetu koji stalno traži da budete nešto drugo. Drugi će možda film doživeti kroz humor, kroz njegovu grubost i nesavršenosti, i to je jednako legitimno. Ono čemu se nadam jeste da će publika osetiti iskrenost. Da će razumeti da je film nastao iz potrebe da se ispriča jedna mala, tiha priča koja se odvija na marginama – i da upravo te margine imaju mnogo toga da kažu o društvu u celini. Ako publika iz sale izađe sa osećanjem da su makar nakratko bili u nečijoj koži, da su videli svet iz ugla likova koji se obično ne vide, to bi za mene bio najveći mogući uspeh.

Članak Marginalnost, neprilagođenost i tihi oblici otpora na filmu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

U svom najnovijem ostvarenju Linije želje, koje će domaća publika gledati u takmičarskom programu 31. Festivala autorskog filma (21-28.11), Komljen nas vodi kroz Beograd i potom duboko u šume regiona prateći Branka – usamljenu figuru na rubovima društva, čoveka koji neumorno hoda, juri i izmiče. Opsesivno prateći svog brata, nad njim se nadvija strašno saznanje – nije njegov brat taj koji je čudan, nego on sam. U filmu igraju: Ivan Čuić, Branka Katić, Petja Golec Horvat, Rok Juričić…

U razgovoru sa Danetom Komljenom otkrivamo kako se rađao Brankov identitet i kako je nastao film.

Satnice filmova možete pogledati na: https://faf.rs/film/linije-zelje-desire-lines/

Branko je centralni lik vašeg filma, čovek koji se kreće po marginama društva, u neprekidnom hodu. Šta vas je inspirisalo da ispričate upravo takvu priču o nemiru, traženju i transformaciji?

Branka sam vidio kao nekog ko je na samom kraju dvadesetih. Čini mi se da je sredina dvadesetih preloman period za mnoge, trenutak u kome se oseća ogroman pritisak da se odraste, ali i izabere određeni životni put za sebe, da svom životu daš određeni oblik. Branka sam zamislio kao nekog ko prosto odluči da krene dalje, da ne prestane sa menjanjem.

U jednom od intervjua ste rekli da je Branko „neposlušna“ strana ljudskog iskustva koja se odbija da bude „upakovana“. Kako ste razvijali tu ideju otpora i unutrašnje slobode kroz njegov lik? 

On je neko ko sve vreme izmiče, dalje i dalje, iz grada, iz zajednice, iz društva, iz same priče i iz samog tela. Početak je bio negde u osećaju nepripadanja, nelagodnosti, nemira, i pokušaju da se nađe dom, mesto gde se može pripadati, ma koliko privremeno. 

Naslov filma — Desire Lines — potiče od urbanističkog termina koji opisuje neoficijelne puteve koje ljudi prave kad ne žele da slede zadate staze. Koliko je ta simbolika važna za vaš narativ? 

Linije želje nisam video kao simbol, više kao konkretan trag ljudskog kretanja i lutanja i traganja u prostoru, u pejzažu. One su ono što ustaje iza našeg pokreta. Ono što te staze zahtevaju je mnoštvo, mnoštvo tela koja se kreću određenim putem. Ovaj film nudi trag samo jednog kretanja, samo jednog lutanja koji bi drugačije ostao nevidljiv.

U vašem filmu prostor grada i prostor prirode imaju različit značaj — grad je „noć“, sa oštrim granicama, dok priroda predstavlja mekšu, fluidniju realnost. Kako ste zamislili tu dinamiku i zašto je bila bitna za priču?

Za mene je to bio sam još jedan izraz promene kroz koju Branko prolazi. Branka na kraju ostavljamo na pragu još jedne smene pronalaženja i gubljenja, na početku nečega što više nije ni šuma, ni grad.

Fotografija: Ivan Marković

Na kojim lokacijama je film sniman?

Grad je Beograd, uglavnom Novi, ali sami početak je sniman ispod Vuka i u Banjičkoj šumi. Šuma je snimana svuda po Bosni, uglavnom na Grmeču, ali i u Banja Luci, Drvaru, Tjentištu, na Dabru. Sam kraj je sniman na Vrbasu.

Da li bi mogli da objasnite odnos Branka sa njegovim bratom? U jednom trenutku otkriva da „čudno on nije brat, već on sam“ — šta vam znači taj emocionalni i simbolički odnos?

Branko je posmatrač, kao da između njega i onoga što vidi postoji distanca. I ta distanca je nešto što je podložno promeni. On na početku više vidi brata, manje sebe samog, i tako u njemu vidi to da nešto nije u redu.

U drugom delu filma uvodite performativne, telesne scene, čak sa momentima koji podsećaju na horor/fantastično. Šta vam je dao taj estetski izbor i koji je njegov emocionalni / filozofski smisao?

Htio sam da film prelzi iz žanra u žanra, da se i on sam menja, poput Branka. Pogotovo horor je žanr u kome se granice tela probijaju, tope, pretapaju.

Izjavli ste da je projekat nastajao dugo, uz saradnju sa dramaturškinjom Tanjom Šljivar. Kako je ta saradnja izgledala i šta je njeno prisustvo donelo u sam scenario?

Finansiranje je nažalost trajalo jako dugo. Tanja se pridružila radu na filmu kada je scenario u određenom obliku već bio tu, ali se tada, naravno, jako mnogo promenio. Pogotovo u delu u šumi, Tanjin rad je otvorio film ka novim perspektivama. Stvari koje su bile neme su progovorile.

Film je prikazan na nekoliko međunarodnih festivala, kakve su bile reakcije publike i kritike? Film gledamo uskoro u takmičarskom program FAF-a. Šta očekujete od publike na “domaćem terenu”?

Svako prikazivanje na Autorskom je poseban događaj za mene. To je festival na kome sam odrastao i na kome sam otkrio toliko toga i na kome sam onda prikazao sva svoja tri dugometražna filma. Mogu samo da priželjkujem da nekome ovaj film znači kao što su meni značili filmovi koje sam tu video. Takođe, ovo je i film o Beogradu. Prvo prikazivanje u gradu je zbog toga jedinstveno.

Fotografije: Skrineri iz filma

Članak Film Linije želje na Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Reprezentativnu i raskošnu monografiju „Goranka“ sa tekstovima i skoro hiljadu fotografija priredili su Nebojša Grujičić i Una Popović, grafički ju je oblikovao Borut Vild, a u zajedničkom koizdavačkom poduhvatu objavili je Izdavaštvo Radio-televizije Srbije, Službeni glasnik, Društvo ljubitelja popularne kulture Popbooks, Galerija Novembar i Muzej savremene umetnosti. Ova monografija je na nedavnom Sajmu knjiga u Beogradu dobila priznanje ULUPUDS-a za izdavački poduhvat godine.

Na promociji monografije pozdravnim govorom će se obratiti Marijana Kolarić, direktorka MSUB, a o monografiji će govoriti Nebojša Grujičić (RTS), Una Popović (MSU), Predrag Popović (Popbooks), Srđan Šaper (Galerija Novembar) i Boris Miljković (autor filma).

Nakon predstavljanja knjige uslediće specijalna pretpremijerna projekcija celovečernjeg dokumentarnog filma „Goranka“, urađenog u produkciji RTS-a. Film „Goranka“ reditelja Borisa Miljkovića daje intimni prikaz života i rada Goranke Matić, otkrivajući kroz razgovore s njom lične priče koje stoje iza njenih kultnih fotografija.

Goranka Matić je na umetničkoj i fotografskoj sceni bila prisutna više od četiri decenije. Ne postoji fotograf sa tematski širim opusom od njenog – od ikoničnih slika Novog talasa i rokenrol scene bivše Jugoslavije, preko portreta protagonista beogradskog likovnog, književnog, filmskog, pozorišnog i političkog života poslednjih decenija XX i prve decenije XXI veka, do prizora političkih i uličnih događaja devedesetih godina, a  uz sve to i autorskih ciklusa. Otud je knjiga „Goranka“ koja sumira njen rad više od foto-monografije – ona je istovremeno i artefakt i svedočanstvo o jednoj epohi i ljudima koji su je stvarali.

Goranka Matić je preminula u januaru ove godine, ne dočekavši nažalost monografiju čijem se objavljivanju radovala i na kojoj je prošle godine započela rad zajedno s priređivačima. Muzej savremene umetnosti u Beogradu je 2021. organizovao veliku retrospektivu Goranke Matić Iskustvo u gužvi (kustos Una Popović),najobuhvatniju dotadašnju interpretaciju njene umetničke prakse, kako one intimne, umetničke tako i one javne, društvene, informativne. Pored učešća u izdavanju monografije „Goranka“, Muzej savremene umentosti će i nadalje nastaviti da promoviše stvaralaštvo Goranke Matić.   

Fotografije: Goranka Matić

Članak Promocija monografije i pretpremijerno prikazivanje dokumentarnog filma – Goranka se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Selekcija Stefana Ivančića, jednog od selektora festivala, donosi raznovrstan program sa pobednicima svetskih festivala, novim ostvarenjima autora sa različitim poetikama i temama, kao i filmovima koji otkrivaju nove tokove u autorskom filmu.

Satnice prikazivanja možete pogledati na sajtu festivala: https://faf.rs/

Sirat (Oliver Laxe)

„Sirat“ je film godine, pa ako će neko izabrati da gleda samo jedan film na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, to svakako treba biti ovaj. Produciran od strane braće Almodovar, ovogodišnji je dobitnik Nagrade žirija u Kanu i španski kandidat za Oskara, „Sirat“ je film kakvih danas nema – ambiciozan, bigger than life pristup kakav su imali filmovi sedamdesetih godina prošlog veka, film u kom se ukrštaju post apokaliptička atmosfera „Pobesnelog Maksa“, kamioni iz Spilbergovog „Duela“, modernost Monti Helmanovog „Dva sloja asfalta“ i porodična potraga koja vuče korene koliko iz Fordovih „Tragača“, toliko iz Antičke tragedije.

Svi domaći filmovi

Ovogodišnji Festival autorskog filma je u ključu domaćih filmova. U godini kada se nisu održali ni FEST ni Martovski festival, naši filmovi uskraćeni su za dve velike platforme na kojima mogu da se predstave publici. Ovo je takođe godina u kojoj nisu raspisani konkursi Filmskog centra Srbije za sufinansiranje filmova, čime je država de facto ukinula produkciju domaćih filmova. Ni festivali nisu uskraćeni u tom pogledu, jer uobičajne podrške Ministarstva kulture u 2025. nije bilo. Samim tim, važno je da svi zajedno dignemo glas protiv beskrupuloznog i protivzakonitog urušavanja srpske kulture, te pozivam publiku da pogleda domaće filmove „Kako je ovde tako zeleno?“ Nikole Ležaića, „Linije želje“ Daneta Komljena, „Mačji krik“ Sanje Živković, „Sorella di clausura“ Ivane Mladenović, „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića, kratke filmove „Histerični napad smeha“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića, „Bazen rupa“ Ane Vučićević, „Tarik“ Adema Tutića, „Slet 1988“ Marte Popivode, „Egzistencija je koincidencija“ Veljka Petrovića, „Podeljeni grad Kosovska Mitrovica“ Marka Grbe Singh, te srpske manjinske ko-produkcije „DJ Ahmet“ Georgia M. Unkovskog, „Otapanje vladara“ Ivana Salatića i „Nestašne devojke“ Urške Đukić…

Ljubav koja preostaje (The Love That Remains, Hlynur Pálmason)

Islandski reditelj Palmason trenutno je jedan od najzanimljivijih svetskih autora, stvaralac koji neprestano donosi nešto novo i sveže, ali ostajući veran svom prepoznatljivom stilu. Poznat publici Festivala autorskog filma po filmu „Beli, beli dan“, koji je prikazanom u takmičarskom programu 2019. godine, njegovo ime se često pominje kao da je jedan od autora koji su najnepravednije potisnuti iz glavnog programa Kana – prema mišljenju međunarodne kritike, njegova poslednja dva filma, „Godland“ i „Ljubav koja preostaje“, trebalo je da se nađu u konkurenciji francuskog festivala. Njegov najnoviji film je duboko lično ostvarenje u kojem Palmason okreće kameru ka sopstvenoj porodici, ka priči o bračnom paru u krizi i životu njihovo troje dece – pri čemu uloge blizanaca i njihove sestre tumače Palmasonova deca u stvarnom životu, a pas Panda je zaista njihov pas. Panda je za svoju ulogu u ovom filmu dobio prestižnu nagradu „Palm Dog“ u Kanu. Ovaj film je podjednako nežan, koliko i gorak.

Mirotvorac (Ivan Ramljak)

„Mirotvorac“ je dokumentarni film od Josipu Rajlu – Kiru, načelniku osiječke policije koji je početkom devedesetih godina pokušavao da pomiri uzavrele društvene tenzije koje su vladale Osijekom, odnosno da se izbegne tragičan rat koji je razorio područje bivše Jugoslavije. Zbog toga je on 1991. godine tragično ubijen, a to ubistvo je i dan danas nerazjašnjeno. Koristeći postojeći arhivski materijal, hrvatski reditelj Ivan Ramljak (poznat po filmovima kao što su „El Shatt – nacrt za utopiju“, „O jednoj mladosti“, „Dom boraca“ i „Kino otok“) vrši filmsko istraživanje ovog zločina, i suočava hrvatsko, ali i srpsko društvo, sa duhovima prošlosti koja možda više nije vremenski bliska, ali jeste nažalost i dalje veoma aktuelna. Jako važan film u vremenu u kom živimo uspon kolektivnih nacionalističkih histerija.

Posetilac (The Visitor, Vytautas Katkus)

„Posetilac“ je dugometražni debi Vitautasa Katkusa, koji je inače priznat i poznat po svojim kratkim filmovima „Trešnje“ (Kan 2022), „Mesta“ (Venecija 2020) i „Kolektivne bašte“ (Kan 2019), ali i svom radu kao direktor fotografije. Autor je slike filma „Toksično“ Saule Bluvajte, koji je bio jedan od prošlogodišnjih otkrića, osvojivši Zlatnog leoparda u Lokarnu, a „Posetilac“ je dobio nagradu za najbolju režiju u Karlovim Varima. Ovo je jedan nežan i melanholičan film koji prati Danieliusa, čoveka koji se vraća u svoj mali rodni grad, prisećajući se svog odrastanja, svoje prošlosti, i koji pokušava da uspostavi vezu sa starim poznanicima i prijateljima. „Posetilac“ je film o usamljenosti, o prolasku vremena i sećanjima, emocijama koje odjednom pokreće slika, reč, predmet, osećanje ili misao.

Barrio triste (Stillz)

„Barrio triste“ je rediteljski debi kolumbijsko-američkog umetnika koji stvara pod pseudonimom Stillz, jednog od najzapaženijih autora muzičkih spotova današnjice. Poznat po svojom saradnjom sa reperom Bad Bunny i Rosalijom, svoj prvi film, čiji bi naslov na srpskom glasio „Tužna četvrt“, realizovao je u produkciji kolektiva EDGLRD koji je pokrenuo slavni Harmony Korine. „Barrio triste“ donosi reinterpretaciju found footage filma u nasilnom i sirovom ambijentu kolumbijskog grada Medeljin krajem osamdesetih godina. Ako sve ovo ne zvuči kao dovoljan stimulans da se pogleda film, treba dodati da je za muziku filma zadužena ARCA, i da gledaoce očekuje neverovatan obrt.

Putovanja i dani (Two Seasons, Two Strangers, Sho Miyake)

„Putovanja i dani“ je ovogodišnji dobitnik Zlatnog Leoparda, najvišeg priznanja filmskog festivala u Lokarnu. Film je inspirisan delima „Pogled na morsku obalu“ i „Gospodin Ben i njegov iglu“ kultnog manga strip crtača Jošiharu Cugea – i radi se o jednom čulnom, emotivnom i intelektualnom putovanju iz dva dela, koje postavlja pitanje suštine samog (umetničkog) stvaralačkog čina. Ovaj film je sjajan primer najboljih kvaliteta japanske kinematografije, koja se na poetski i nenametljiv način bavi duboko filozofskim pitanjima. „Putovanja i dani“ promišlja smisao ljudskog života, prateći puteve kojima u životu kročimo gotovo slučajno, o tome kako svaki novi susret postaje deo našeg postojanja. Uz veliku suptilnost, film dotiče nešto suštinsko, duboko ljudsko.

Članak Šta gledati na 31. FAF-u? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ovogodišnje izdanje festivala održava se od 4. do 7. decembra u Kulturnom centru Beograda i od 11. do 14. decembra u Kulturnom centru Novog Sada i sali 5 bioskopa Cineplexx Niš, u saradnji sa Niškim kulturnim centrom.

Festival otvara „Keln ’75.“  reditelja Ida Fluka, uzbudljiva muzička drama o Veri Brandes – tinejdžerki koja je slučajno ušetala u svet koncertnog biznisa, i potom učestovala u organizaciji legendarnog koncerta i albuma džez genija Kita Džereta. „Pobednice“ Solin Jusef donose emotivnu priču o berlinskom ženskom fudbalskom timu i Moni, kurdskoj Sirijki koja kroz mobing, kulturološke sudare i male lične pobede otkriva šta uopšte znači – pobediti. U „Nestrpljivom srcu“reditelja Laura Kresa, drama između mlade invalidkinje Edit i nesigurnog oficira Isaka pretvara se u precizno seciranje krivice, nemoći i nemogućnosti da budemo iskreno bliski. „Noćna smena“ rediteljke Petre Volpe nas ubacuje direktno u puls švajcarske bolnice, gde Leoni Beneš vodi kroz najintenzivnijih 90 minuta Berlinala – emocionalni triler u realnom vremenu. U potresnom filmu „Karla“ Kristine Turnaces, priča o zlostavljanju ispričana iz dečje perspektive posleratne Nemačke pretvara se u moćni šapat. A u duhovitoj, žanrovski razigranoj komediji „Dve za jednu “Natje Brunkhorst, otkriće skrivenog DDR novca otvara pitanje: kome zapravo pripadamo – i da li je kapitalizam nova bajka ili novi mit koji treba srušiti? Festival zatvara „Fantomi jula“, Radlmajerova politička fantazija o konobarici Ursuli i iranskoj YouTuberki Nedi, nežna i ironična priča o žudnji, pobuni i traženju smisla u svetu koji se raspada – uz dozu magije, humora i neobične lepote.

Selektorka festivalskog programa Sunčica Šido o ovogodišnjem konceptu i selekciji je rekla: “Pitali smo se šta znači „buka“ u vremenu u kome živimo? Ona spoljna – u političkim tenzijama, društvenim podelama, represiji, manipulacijama, svakodnevnoj jurnjavi – ili unutrašnja, sa dilemama, željom za pravednijim društvom i nemirima? GoetheFEST kroz sedam savremenih filmova istražuje tenzije između unutrašnjih impulsa i spoljašnjih poruka. Filmovi ovogodišnjeg programa osvetljavaju lične borbe, društvene konflikte i tihe pobune koje odzvanjaju u savremenom svetu”

Nestrpljivo srce, foto Jan David Gunther

GoetheFEST održava se od 2012. godine i predstavlja presek savremene nemačke kinematografije. Program je tradicionalno okrenut nagrađivanim i najboljim ostvarenjima sa međunarodnih festivala koji prikazuju nemački autorski film.

Više informacija o festivalskom programu pročitajte na festivalskom sajtu: https://www.goethe.de/ins/cs/sr/kul/kue/gf5.html

Fotografije: Kadrovi iz filma

Članak Mladi i pobunjeni u središtu 14. GoetheFEST-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„U početku je ovo bio samo eksperiment. Postojala je ideja da se stvori prostor u kojem će talentovani DJ-evi imati priliku da rastu kroz stvarno iskustvo, uz podršku mentora i klupsku praksu. Danas, u drugoj sezoni, imamo preko 180 učesnika iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Makedonije i jasno definisanu strukturu koja povezuje edukaciju, mentorstvo i realno klupsko okruženje“, objašnjava Petar Bažalac, jedan od pokretača projekta.

Program koji je u početku bio vođen ljubavlju prema muzici, te željom da se podstiče zajedništvo i razvoj lokalne scene, danas je prerastao u prepoznatljivu platformu za edukaciju i afirmaciju novih izvođača. Prva sezona, sprovedena volonterski i potpuno besplatno, postavila je temelje projektu i pokazala koliko zajednica može da postigne kada se znanje i iskustvo nesebično dele.

U drugoj sezoni, Kult Talents ima jasniju strukturu, nove mentore i partnerske organizacije, ali zadržava istu misiju; da kroz znanje, praksu i podršku poveže sledeću generaciju izvođača sa profesionalnim svetom elektronske muzike.

EDUKACIJA U REALNIM USLOVIMA: KLUB KULT

Nova, druga sezona traje od oktobra 2025. do maja 2026. i podeljena je u dva semestra od po četiri meseca. Program je osmišljen kao kontinuiran proces učenja koji obuhvata sve ključne aspekte DJ profesije.

„Od samog početka želeli smo da polaznici ne uče iz tutorijala ili video materijala, već kroz neposredan kontakt s publikom, rad u stvarnim uslovima i individualan pristup svakom učesniku,“ objašnjava Ivan Vukajlović, koordinator i jedan od mentora.

„Svaki polaznik je drugačiji, po godinama, iskustvu, senzibilitetu i muzičkom izrazu. Zato program prilagođavamo svakome pojedinačno, vodeći detaljnu evidenciju i prateći sve faze razvoja, kako bi svako imao svoj tempo, smernice i prostor da napreduje na način koji mu najviše odgovara“, ističe on.

STRUKTURA PROGRAMA: TEORIJA, PRAKSA I PRODUKCIJA

„Naš program je zamišljen tako da polaznici rastu kroz sve aspekte DJ profesije i muzičke industrije,“ objašnjava Nemanja Miljaković, takođe jedan od osnivača.

„Prvi segment fokusiran je na miksovanje i tehničku preciznost. Nakon toga slede vinyl radionice za one koji žele da savladaju analogni pristup DJ-ingu. Treći deo posvećen je produkciji; radu u Abletonu, sound designu, mixu i masteringu. Ali ne stajemo samo na muzici. Dodali smo i radionice o mentalnom zdravlju, upravljanju društvenim mrežama, brendiranju i osnovama profesionalnog menadžmenta karijere. Želimo da naši polaznici ne budu samo tehnički spremni, već da razviju svest o sebi kao umetnicima i profesionalcima na sceni.“

„Kroz sve faze rada jednako vrednujemo trud, disciplinu, odgovornost i kolegijalnost. Cilj programa nije samo da se stvore tehnički spremni DJ-evi, već samosvesni umetnici koji razumeju scenu, publiku i sopstvenu ulogu u razvoju muzičke kulture.“

MASTERCLASS PREDAVANJA, MENTORI I MEĐUNARODNI GOSTI

Ove jeseni serijal nastavljaju domaći mentori: Commissar Lag 22. oktobra, Dejan Milićević 29. oktobra, Filip Xavi 5. novembra i Mancha 12. novembra. Takođe, biće organizovana i dva vanredna masterclass-a; 7. novembra predavanje će održati Andrew Meller i Vedrana, a 14. novembra Sepp i Nu Zau. Tokom godine, program će ugostiti i mlade producente nove generacije, uz goste iz regiona i Evrope.

Masterclass predavanja održavaju se svake srede u klubu Kult od 18:30 do 21 čas i predstavljaju spoj teorije, iskustva i razmene sa profesionalcima. Prvi međunarodni masterclass otvorili su Pavel Petrov i Nikolay Kirov (Vorick) iz bugarske EXE Group-e, temom “Industry Insights”, gde su govorili o globalnoj muzičkoj industriji, strukturi lejblova i modernom pristupu produkciji.

Ove jeseni serijal nastavljaju domaći mentori: Commissar Lag 22. oktobra, Dejan Milićević 29. oktobra, Filip Xavi 5. novembra i Mancha 12. novembra. Takođe, biće organizovana i dva vanredna masterclass-a; 7. novembra predavanje će održati Andrew Meller i Vedrana, a 14. novembra Sepp i Nu Zau. Tokom godine, program će ugostiti i mlade producente nove generacije, uz goste iz regiona i Evrope.

Za sve polaznike Kult Talents programa koji nisu iz Beograda, predavanja će biti dostupna i putem YouTube linka.

POVEZIVANJE SA INDUSTRIJOM

Kult Talents sarađuje sa više od pedeset partnera, uključujući festivale, klubove, organizacije i lejblove širom regiona.

„Ideja je da se napravi most između edukacije i profesionalne scene,“ ističe Petar. „Zato najuspešniji učesnici imaju priliku da nastupaju na festivalima, gostuju u inostranstvu i predstavljaju se na zajedničkim showcase događajima. Kult Talents ne završava edukacijom, on stvara prilike.“

ZAJEDNICA KOJA RASTE

„Kult Talents nije samo škola, to je zajednica koja raste,“ zaključuje Nemanja. „Prošlogodišnji polaznici danas aktivno nastupaju, sarađuju i vraćaju se kao mentori, što je najbolji dokaz da ova priča ima smisla. To je suština; gradimo scenu zajedno, kroz znanje, podršku i zajedničku energiju.“

Fotografije: Benny Gaši

Članak KULT Talents sezona 02 se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ove godine FAF osebnu pažnju posvećuje domaćim ostvarenjima, ističući snagu, raznovrsnost i autentičnost savremenog autorskog izraza na domaćoj sceni. 

Domaći autori i autorke poslednjih godina sve snažnije osvajaju svetske festivalske selekcije i privlače međunarodnu pažnju, a ovogodišnji program FAF-a donosi filmove koji u fokus stavljaju lične priče, preispitivanje identiteta, složene porodične odnose i društvene okolnosti koje oblikuju život na ovim prostorima.

Festival se u petak, 21. novembra u 19 časova u Velikoj sali mts Dvorane otvara premijerom filma „Kako je ovde tako zeleno?“ reditelja Nikole Ležaića, koji se posle skoro 15 godina vraća na filmsku scenu, nakon kultnog ostvarenja „Tilva Roš”. Ležaićevo novo ostvarenje već je prepoznato u regionu, ostvarivši značajna priznanja na festivalima u Puli i Herceg Novom.

Osvajač nagrade „Srce Sarajeva“ za najbolji film na ovogodišnjem Sarajevskom filmskom festivalu, kao i dobitnik brojnih međunarodnih priznanja, film „Vetre, pričaj sa mnom“ Stefana Đorđevića premijerno stiže na FAF u sredu, 26. novembra, u 19 časova u sali 1 mts Dvorane. U pitanju je lična priča Stefana koji se ponovo okuplja sa porodicom kako bi proslavio rođendan svoje bake prvi put nakon nedavne smrti svoje majke. Ovaj povratak kući, vođen željom da završi film o svojoj majci i pokušajem da se iskupi spasavanjem psa lutalice, pokrenuće introspektivno putovanje za Stefana.

Jedan od najiščekivanijih domaćih naslova godine „Yugo Florida“ reditelja Vladimira Tagića, imaće čast da zatvori 31. Festival autorskog filma – u petak, 28. novembra, u 19 časova u sali 1 mts Dvorane. Zoran noći provodi pred monitorima u režiji rijaliti programa, gledajući učesnike kako spavaju. Ovu “uzbudljivu” svakodnevnicu prekinu iznenadne okolnosti, koje ga ponovo povežu sa otudjenim ocem i povedu na emotivno, poslednje zajedničko putovanje. Andrija Kuzmanović, glavni glumac filma, nagrađen je nagradama za najbolju mušku ulogu na Sarajevo Film Festivalu i Filmskom festivalu u Herceg Novom.

Dane Komljen, dobro poznat publici FAF-a, na festival dolazi sa svojim novim ostvarenjem „Linije želje“. Radnja filma prati Branka koji živi na marginama Beograda, izolovan i neispavan, opsednut svojim mlađim bratom čije ga čudno ponašanje uznemirava. Kako paranoja raste, Branko shvata da čudnovatost nije u njegovom bratu, već u njemu samom. Film će biti prikazan u subotu, 22. novembra u 16.30 časova u sali 6 mts Dvorane.

Film „Mačiji krik“, rađen po poslednjem scenariju Gorana Paskaljevića, u režiji Sanje Živković, biće prikazan u subotu, 22. novembra, u 19 časova u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Nakon što mu nestane ćerka, Stamen, penzionisani radnik iz nekada industrijskog gradića u Srbiji, mora da se izbori sa nefunkcionalnim sistemom kako bi dobio starateljstvo nad unukom koja boluje od oboljenja poznatog kao „Sindrom mačjeg plača“.

Novo ostvarenje rediteljke Ivane Mladenović, film „Sorella di Clausura“, biće prikazano u utorak, 25. novembra, u 19 časova u sali 6 mts Dvorane. Tridesetšestogodišnja Stela je visoko obrazovana, ali ne uspeva da se zaposli. Zaljubljuje se u srpskog muzičara Bobana nakon što ga vidi na televiziji i uz pomoć starlete-muzičarke Vere seli se u Bukurešt u želji da ga upozna i pobegne od siromaštva.

Festival će uskoro otkriti još domaćih naslova, uključujući filmove iz selekcije „Hrabri Balkan“ koji dodatno osvetljavaju raznolikost regionalne filmske scene.

31. FAF su podržali: Potprogram MEDIA programa Kreativne Evrope, Mreža festivala Jadranske regije, Erste Banka, Ambasada Francuske i Francuski institut u Srbiji.

Ulaznice za filmove mogu se nabaviti na blagajnama bioskopa, i preko sajta mts Dvorane: https://www.mtsdvorana.rs/filmovi/31-faf

Više informacija o programu biće uskoro dostupno na sajtu i društvenim mrežama festivala.

Fotografije: FAF Promo

Članak Premijere domaćih filmova na 31. Festivalu autorskog filma se pojavljuje prvo na Oblakoder.