Beloruski post-pank trio, poznat po tome što hladne, brutalističke zvučne pejzaže pretvara u globalni kultni fenomen, nastupiće u Luci Beograd Open Air Corner 7. jula 2026. godine. Spajajući sintove sovjetske ere sa pokretnim bas linijama i udaljenim, eho vokalima, Molchat Doma su izgradili zvučni svet koji istovremeno deluje retro i izrazito savremen. Od viralnog uspeha pesme „Sudno“ do albuma Etazhi, Monument i Belaya Polosa, njihov uspon bio je jednako atmosferičan kao i njihova muzika – spor, imerzivan i prepoznatljiv.
Uoči povratka u Srbiju, razgovarali smo sa bendom o inspiraciji, razvoju zvuka, nastupima uživo i tome šta za njih znači ponovni dolazak u Beograd nakon prethodnih koncerata.
Vaša muzika se često povezuje sa arhitekturom i gradskim pejzažima. Postoje li danas mesta koja vas inspirišu na sličan način kao Minsk nekada?
Molchat Doma: Naša muzika se često povezuje sa arhitekturom i urbanim pejzažima, posebno brutalizmom, što se odražava i u omotima albuma. Danas nas više inspirišu emocije i iskustva povezana sa različitim životnim događajima – i pozitivnim i negativnim – nego konkretna mesta. Ipak, arhitektura i urbani prostori su ranije igrali veoma važnu ulogu za nas.
Među gradovima koji su nas inspirisali možemo pomenuti Beograd sa svojom brutalističkom arhitekturom, Berlin, Tbilisi, Kijev, Minsk, Sao Paulo i Njujork. Svaki od njih ima svoj karakter, atmosferu i vizuelni jezik koji je, na ovaj ili onaj način, uticao na naš rad.
Nakon godina međunarodnih turneja, šta vas i dalje iznenađuje na nastupima pred novom publikom?
Putujemo u mnogo gradova i uvek je zanimljivo posmatrati reakcije nove publike. Za njih je to prvi susret sa našom muzikom, a za nas svaki put deluje kao nešto novo – u drugačijem kontekstu i prostoru.
Postoji osećaj sveže energije: različiti ljudi, različiti prostori i potpuno različite reakcije. Najvredniji deo je upravo ta raznolikost. Reakcije se nikada ne ponavljaju i gotovo uvek se razlikuju od onoga što smo doživeli u drugim gradovima.
Da li je postojao trenutak kada ste shvatili da je bend postao veći nego što ste očekivali?
Taj trenutak se desio prilično davno, oko 2019. godine, kada smo mogli da napustimo prethodne poslove i u potpunosti se posvetimo muzici. Tada je postalo jasno da je projekat dostigao novi nivo i da zahteva punu posvećenost i pažnju.
Da li postoji pesma čiji vas je prijem iznenadio?
Pesme „Toska“ i „Kletka“ su neočekivano postale veoma popularne za nas. Nismo očekivali da će te numere izazvati toliku reakciju i tako snažnu vezu sa publikom.
Kada se osvrnete na diskografiju, da li vidite jasnu evoluciju?
Kada gledamo našu diskografiju, vidimo prilično jasnu priču i razvoj od albuma do albuma u različitim aspektima, uključujući i evoluciju zvuka. Istovremeno, to je i dalje kolekcija različitih životnih faza i ideja, od kojih je svaka bila važna na svoj način.
Koja emocija je, po vašem mišljenju, često zanemarena u vašoj muzici?
Naša muzika nije u potpunosti melanholična – tu su i energične, pa čak i plesne numere. Uopšteno, najbolje je doživeti je uživo, gde se prolazi kroz ceo spektar emocija.
Kako biste opisali Molchat Doma bez muzike?
Rekli bismo da sviramo elektro-rok.
Kako znate kada je pesma završena?
Postoji intuitivan osećaj završetka – jednostavno osetite kada više ništa ne treba dodati. Naravno, to dolazi sa iskustvom: i iz sopstvenog rada i iz slušanja i analiziranja tuđe muzike.
Kako doživljavate to što se vaša muzika tumači kroz post-sovjetsku estetiku?
U redu nam je da se naša muzika tumači kroz prizmu istočnoevropske ili post-sovjetske estetike. Post-sovjetski brutalizam je oduvek bio snažna inspiracija za nas i to je nešto sa čim smo odrasli.
Mi smo iz Minska i taj grad je u velikoj meri oblikovao našu percepciju i vizuelni jezik, koji se kasnije odrazio i u našoj muzici.
Kako se osećate povodom povratka u Srbiju nakon nekoliko godina?
Veoma smo srećni što se vraćamo u Srbiju i radujemo se kako onima koji su već bili na našim koncertima, tako i novoj publici. Nadamo se da ćemo ih ponovo iznenaditi. Zaista nam je nedostajala Srbija.
Fotografije: Alina Pasok i Karim Belkasemi.
0 Comments