Kiša koja pada ukoso i prkosno

Najstariji kafe Brasilero

Koš, gde shvatamo da su Urugvajci niski ljudi

Ali obećavam, neću zaboraviti:

Trenutak u kojem posmatram svoje nokte, naslonjen na vrata metroa u Buenos Airesu. Vreme mi je bilo da kupim grickalicu. Muškarac od nepunih četrdeset godina trči da stigne pre nego što se vrata zatvore, noga mu proklizava i upada u procep između vagona i betonske površine. Vrata se zatvaraju i metro je spreman za polazak. Prestravljeno gledam u zaglavljenog čoveka, udaram u vrata da se otvore, znam da, ukoliko metro krene, čovek je, najkraće, smrskan. Bespomoćan sam, ne znam na kom jeziku da vičem, tako da urlam neartikulisano i bez jezika. Vrata se otvaraju, čovek se diže, leva noga mu je sasvim crna, ali on mirno seda pored mene. Grlim ga i pitam da li je dobro, a on ne deluje kao da se previše potresao. Smeška se, nejasno. Više ga je sramota što je upao u rupu, nego što ga je strah da je mogao zauvek da ostane smrskan na stanici Avenida de Mayo. Tek kad je izašao iz metroa, počeo je da šepa i otišao je nekud, ko zna gde. Što se mene tiče, zauvek je ostao na tom trgu, praveći bolnu grimasu dok čeka da se upali zeleno. Ne pamtim mu lice, ne pamtim mu boju glasa. Samo crnu mrlju na tek opranim farmerkama. 

Jednu prozračnu devojku koja mi je na izlasku iz taksija u ulici Esmeralda 740, rekla – nema ništa lepše od ovakvog rastanka, gde ne krivimo jedno drugo, već isključivo razdaljinu – i popela se uz stepenice, bam-bam. Korak, po korak. Sve dok nije zašla sasvim iza ugla i tu, što se mene tiče, ostala. Što se nje tiče, ja sam ostao zauvek ispred taksija, čekajući je da bezbedno uđe u zgradu.

Boje Buenos Airesa i turizam kao takav

Devojke i momci sa Ipaneme u Rio de Ženeiru

Utakmicu Boce Juniorsa na čuvenoj Bombonjeri i navijače u žuto-plavim dresovima kako peku kobasice na raskršću ulica Olavarria i Martin Rodriguez, dok se dvojica tuku ispred marketa, a nedaleko od njih mladić čuči i povraća žuč. Kroz pišaćku i proliveno pivo, stiže se do stadiona, gde zatičemo Čebu kako sedi na stepenicama, drži se za glavu i sluša huk sa tribina.

– Plakaću – kaže mi.

A onda, kreće pesma i mi otvaramo usta, pokušavajući makar da uhvatimo melodiju.

Boca es nuestro grito de amor
Boca nunca teme luchar…

I dok gledamo avione kako preleću stadion, igrače kako izlaze na teren, travu Bombonjere tačno ispod naših nogu, primećujem dečaka od deset godina na vrhu stadiona kako ležerno sedi na ivici ograde, na visini od preko trideset metara, ne razmišljajući da bi već sledećeg trenutka mogao da završi dole, na toj travnatoj površini, zbog koje je i došao na stadion. Neki ljudi u svemu vide smrt, drugi u svemu vide život. Deca, najčešće, ne vide ništa. Osim trenutka u kojem se nalaze. Okrećem se, već počinje drugo poluvreme i ovog puta sigurnije pevam pesmu. Što se mene tiče, dečak je zauvek ostao tamo, sa nogama koje se klate, napred-nazad.

La boca hood pre nego što su se tukli i povraćali navijači

La bombonera i navijači na ogradi

Komarce, zujave i brundave komarce Rio de Ženeira, koji taman tu negde oko zemljinog opasača umeju da nose u sebi već skoro sasvim istrebljenu žutu groznicu, na šta su nas brazilske vlasti u brošuri upozorile. Preporuka je bila da se vakcinišemo, što nismo uradili, ukoliko dolazimo u Brazil. Nije obavezno, ali je preporučeno. Dovoljno da, makar na kratko, uvuče sumnju. Nedovoljno, ipak, da prve noći zatvorimo prozor u ulici Rua Cupertino Durao. Probudio sam se kad mi je jedan sleteo na uvo, a drugi me ugrizao, najmanje tri puta oko lakta. U početku sam se samo počešao, ali kroz dva minuta sam se setio – žuta groznica. Pogledao sam u Čebu kako spava u krevetu pored i primetio da se i on češe. To je kraj, pomislio sam, i guglao šta se desi ukoliko zapatiš žutu groznicu. Ne mnogo toga dobrog, ispalo je. Ali, kažu, zaista je retkost. Ipak, to me nije smirilo. Guglao sam statistiku i broj zaraženih od 2017. godine do sada. Nije mi bilo dosta. Guglao sam – Srbin umro od žute groznice. Ispostavilo se da nema nijednog, makar ne u novinama, a bilo mi je neverovatno da baš nas dvojica budemo prvi Srbi koji su tako stradali. Probudio sam Čebu i izložio mu svoju bojazan. U prvi mah, nije se mnogo potresao, ali kad sam mu ispričao da 15% ljudi umre od ujeda zaraženog komarca, probudio se.

– Šta ćemo sad? – pitao sam ga.

Zatvorili smo prozore, upalili ventilator i uzeli knjigu u ruke – Mario Benedeti „Predah”. Ispostavilo se da ja imam bolji vid, a Čeba bolji udarac, tako da sam ga ja usmeravao, a on ih je nokautirao. Jednog po jednog. Kad smo ih, tako uspaničeni, sve poubijali, shvatili smo da je prošlo već dva sata u našoj jurnjavi po sobi.

– Sad čekamo šest dana – rekao sam mu – Ako se ne pojave simptomi, preživeli smo.

Nisu prošla ni tri dana, a mi smo zaboravili čega se uopšte bojimo. Jedino, kad smo se pakovali, videli smo Benedetija u uglu sobe, kako stoji krvav i raspolućen. Gledali smo u knjigu, nesigurni da li treba da je spakujemo.

– Neka ostane ovde – rekao mi je – Šta ćemo sa krvavom knjigom?

Gde smo mogli da završimo kao prvi Srbi sa žutom groznicom

Na kraju, kad smo pregledali sobu, sa celog puta po Južnoj Americi, ostalo je iza nas svega nekoliko stvari: krvavi Benedeti, džepni kišobran, prazne flaše, isceđena pasta za zube i sprej protiv komaraca.

Nama je, ipak, ostalo mnogo više.

Od silnog straha da sve zapamtim, tokom turbulencije iznad Atlantika, kad je ostalo svega još tri sata do Evrope, a ja se uhvatio za glavu i ponavljao „jao mene”, pokušavao sam da se smirim prisećajući se šta sam sve video i doživeo na putu i došao sam do idiotskog zaključka: ono što ne bih zaboravio u Srbiji, neću zaboraviti ni iz Južne Amerike. Rastanke, strah, nadu, iščekivanje.

Moj džepni kišobran i Montevideo

Čebo, da li veruješ da smo u Montevideu?

Ali, pre svega, neću zaboraviti kišu prvog dana u Montevideu kako pada ukoso, a ja, sa džepnim kišobranom od kojeg me bilo sramota, gledam u plažu i pitam Čebu: da li veruješ da smo ovde?

A on puši cigaretu i odmahuje glavom. 

– Verujem, ne verujem – odgovora mi.

Članak Deset hiljada koraka: Južna Amerika – Verujem, ne verujem se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako navodi, „ovo nije samo knjiga o mjestima koja se tamo mogu vidjeti. Ovo je knjiga o ljudima. O uzavrelom asfaltu i tropskim džunglama”. Sama promocija koncipirana je ne kao priča o samoj knjizi, koliko kao priča o putovanjima, deljenje iskustava i stalna komunikacija sa prisutnima.

Tako je ovaj mladić koji se bavi digitalnim marketingom, obišao je 47 zemazalja, a bio je i teniski sudija u mečevima Federera i Nadala, pre početka priče o svojim putovanjima, pitao publiku koje su njihove destinacije iz snova i zbog čega, kao i da li smatraju da ljudi s ovih prostora imaju prilike da putuju. Tako se u samom startu otvorila diskusija, koja je trajala tokom cele promocije.

„Trebalo bi više da cenimo to što živimo u državama u kojima imamo mogućnost da bez vize putujemo u veliki broj zemalja. Malo ljudi može da putuje u tako veliki broj zemalja. Ono što su mene putovanja naučila jeste da budem malo zahvalniji na životu koji imam kod kuće, da više cenim stvari koje inače imam”, istakao je ovaj autor.

Robert Dacešin je, iako tvrdi da mu je putovanje u Južnu Ameriku omiljeno do sada i da sumnja da će ga neko drugo ikada nadmašiti, prikazu ovih zemalja pristupio realno, te su prisutni mogli da saznaju kako prednosti, tako i mane ovih zemalja, koje umeju da budu opasne.

Ono što je ostavilo najveći utisak na njega jesu ljudi u ovom delu sveta, njihova otvorenost i toplina, a zahvaljujući tome što je smeštaj tražio preko Couch Surfing-a, te na taj način imao mnogo kontakta sa lokalcima, sa pouzdanjem je pričao o tome kakvi su.

„Iako smo mi Balkanci poznati po tome da smo gostoprimljivi, moje iskustvo govori da u Južnoj Americi imaju više toplote i bolji su domaćini nego u Banjaluci. Tamo je kao kad odeš kod bake u goste, oni će ti dati sve što imaju, jer se gosti veoma cene. Energija je odlična, a takvu ljubaznost nećete osetiti nigde na svetu”, rekao je Robert.

U okviru ove promocije otkriveno je na koji način možete da putujete sa malim budžetom, ali su u isto vreme razbijene zablude o tome da možete da obiđete ovaj kontinent sa vrlo malo novca. Kao onu koju je najlakše priuštiti, a kao najlepšu opciju izdvojio je Boliviju, koja je daleko jeftinija u odnosu na Čile ili Brazil.

Ceo događaj imao je atmosferu kafe sa prijateljima, u okviru koje je svako delio o svoja iskustva, a svako je otišao bogatiji za priču o jednoj kulturi i novim saznanjima o tome kako da isplanira putovanje na ovaj kontinent.

Autorka teksta: Jelena Ostojić

Članak Iskren razgovor o putovanjima — Promocija putopisne knjige Pisma iz Južne Amerike se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Iste sekunde kako sam prešao granicu, postalo mi je lakše. Pao mi je gadan kamen sa srca. Sve je izgledalo zelenije, a sunce je kupalo ceo horizont. U toj sigurnosti sam odlučio da utonem u san. Probudio sam se u ponoć kad smo već stigli u najveći argentinski grad na jugu – Calafate. Sve što je trebalo da uradim bilo je rutinski: otvori mapu i hodaj do hostela koji je obeležen na mapi. Rekli su da je blizu autobuske stanice. Pogledao sam mapu na kojoj je pisalo da treba da pešačim sat vremena. Ošamućen i zbunjen, hodao sam pravo, levo, desno. Preterano oduševljen, prolazio sam pored kuća i uživao u egzibicijama kao što je pravljenje roštilja u ponoć (sad već 1 ujutru).

Kako sam hodao, grad je jenjavao. Kuće su postajale veoma niske i male, a psi sve besniji. Pogledao sam opet mapu i odlučio da je refrešujem (osvežim na srpskom) i na njoj je pisalo da je hostel ipak blizu autobuske, a da sam ja hodao sat vremena uzalud. Sa prtljagom od 19 kilograma na leđima, bio sam smrvljen. Nije bilo automobila na ulicama, te sam odlučio da hvatam poslednji voz. Video sam jednu kuću sa velikim prozorom u prizemlju koji gleda na ulicu i ljude unutra. Mahnuo sam i pozvao ih da izađu, što je zbunjena žena i uradila. Na svom razumljivom, ali i dalje uličnom španskom, zamolio sam je da pozove taxi, a ona me je pitala da uđem i popijem pivo.

Unutra je bilo prijatno, ali čudno. U 1 posle ponoći bio je pušten neki crtani film, jedno dete je spavalo stojeći, sa glavom na kauču, dok se drugo smejalo i “bacalo mi kosku”. Žena mi je sipala pivo, zamolila me da sačekam i popela se na sprat. Ne znam čime sam zaslužio ovu naklonost, ali posle 5 minuta je sišao najstariji sin sanjivih očiju i krenuo nešto da organizuje sa mamom. Pitao me je gde je hostel i pozvao me da sednem u njihov auto. Ispostavilo se da su oni neka opuštena porodica policijskih oficira iz tog mesta i mali je odlučio da me pre hotela provoza kroz grad. Pokazao mi je gde je univerzitet, gde mogu da jedem i gde da kupim jeftinu hranu. Ostavio me je ispred hostela, zagrlio me, zahvalio se na priči i otišao u mrak. Hvala mu. Sada sam ja dužan Univerzumu da pomognem prvoj osobi koja mi zakuca na vrata. Nadam se da ću to uraditi lako i nesebično kao on i njegova porodica.

Probudio sam se ujutro oko 9. Soba u kojoj sam prenoćio već je bila prazna, a ja sam se popeo na doručak. Prepunio sam tanjir jer je hrana bila gratis (tj. uračunata u cenu od 10 američkih dolara) i shvatio da je pogled kroz prozor kao pejzaž na omotu Milke, onda kada sam bio mali i kada je isti bio u boji. Veliko jezero se prostiralo na ivici grada, okruženo glečerima i ledenim planinskim vrhovima. Odlučio sam da taj dan provedem ne izlazeći iz grada, prošetam malo i vidim kako se to živi u Argentini.

Nije bilo mnogo drugačije, ljudi su i dalje hodali na dve noge, čvrsto zalepljeni za tle, samo što su svi bili nasmejani. Hodali su ulicom i pili čaj. Tačnije, pili su mate. To je čaj od sušene biljke koja se zove Yerba. Sama biljka je realno nebitna, u pitanju je običan čaj sa malo više teina i pije se tako što se četiri petine posude napuni tim čajem, preko koga se doliva voda. Svaki put kada se otpije tečnost kroz srebrnu slamčicu, domaćin ili osoba koja drži termos dodaje još malo vode i daje drugoj osobi iz društva da pije. Kažu da je nekulturno ne deliti mate i ne popiti bar jedan sa ljudima, što meni nije teško palo. S druge strane, shvatio sam da ovaj osećaj deljenja predstavlja jedan od jačih uticaja na njihovu svakodnevicu, pogotovo što kad uđeš u radnju ljudi sporo kucaju artikle, ali te uvek uz ćao pitaju i kako si. Nadao sam se da ovakva opuštenost vlada celom Argentinom, ali sam onda shvatio da je ipak do mesta, jer tamo lavanda raste između ivičnjaka i betona kao korov. Samo što ovaj korov miriše. Lepo. I opušta.

Sutradan sam sačekao ludog Amerikanca kog sam upoznao u Puerto Natales-u. Mnogo čudan lik, stalno iznajmljuje kola i putuje, manje-više već  3 godine uzastopce. Kada je stigao, u kolima je bila devojka koja mu je najbolja drugarica u Americi i neki momak koga je pokupio usput kao autostopera, a koji je naknadno odlučio da se priključi celokupnoj avanturi. Čini mi se da je tajna Amerikanca, osim što je odličan lik, to što non-stop pije, tačnije vino drži u teglici kikirikija pored volana, a 50 dolara blizu pasoša. “Dobri, stari dolari”, kako voli da kaže. Ušli smo u radnju da kupimo namirnice za izlet i sve se pretvorilo u avanturu kada smo odlučili da kupimo 7 litara argentinskog vina.

Ja sam kupio litar u staklu, a litar u tetrapaku. Svi su se smejali, ali sam znao da radim pravu stvar, jer ovi što sipaju vino u tetrapak ne troše pare na staklo i nemaju para za hemiju. Pobedio sam u opkladi, ali sa tim je išlo i poduže pijanstvo. Amerikanac je odlučio da vozi do jednog od retkih glečera koji i dalje raste – Perito Moreno. Mislio sam da je glečer dobio ime po nekom psu Morenu, jer tako zvuči, ali se ispostavilo da je to ime. Veliko ime, sudeći po glečeru. Bio je magičan, glomazan i plav. Rastao je svake godine jer ga je hladan vetar iz Čilea utiskivao u Argentinu. Podsetio me je na ledeni tron iz Warcraft-a i očekivao sam i Lich Kinga koji se, hvala Bogu, nije pojavio. Glečer se prostirao celim horizontom. Mogao si da čuješ glasne zvukove pucanja kako prekidaju tišinu kojom ga je poštovalo okruženje.

Ugledali smo na ivici glečera jedan veliki procep i komad koji samo što nije otpao. Sedeli smo i, sa oduševljenjem koje je trajalo preko sat vremena, čekali da se to desi. Ljudi su genijalna bića. Sede i gledaju planetu Zemlju kako umire, nadaju se da će umreti pred njima i na to će ispustiti jedan glasan urlik: WOW! Mi smo carevi carski. Promenom ugla sunca, glečer je krenuo da sija ledeno plavom bojom, a pukotine su bile sve jasnije. U jednom trenutku, parče koje smo čekali da padne se prosto odlomilo. Bilo je veličine kuće i samo je nonšalantno skliznulo u vodu. Tišinu nakon praska je nakon nekoliko sekundi propratio zvuk velikih talasa, a mi smo, kao i svi ljudi, uskliknuli od sreće kao da smo upravo pogledali neku dobru predstavu.

Bilo je vreme da krenemo nazad. Amerikanac je počeo da leluja za volanom, te je bilo dobro što smo naišli na krdo konja koji su mirno pasli, a iza kojih su izvirivali hladni planinski visovi i sve je izgledalo kao da je sastavljeno od strane nekog mnogo opuštenog dizajnera desktopa za Widows XP. Bili smo tihi i trudili se da konjima ne ugrozimo mir, mada smo to svojim prisustvom činili. Ipak, dopustili su nam da ih malo pomazimo.

Sunce je zašlo i maltene smo stigli u grad kada me je Amerikanac zamolio da preuzmem volan jer on više ne može da vozi, te je parkirao kola na sred trake. Nisam neki vozač, ali sam uvek bio dovoljno naivan da budem hrabar. Polako smo stigli do hostela i legli da spavamo. Sutradan je trebalo nastaviti dalje. Ustali smo u 8 ujutru. Amerikanac je zahtevao flašu vina, a ja sam se zgranuo od oduševljenja. Bilo je veselo, svi su se smejali i niko nije bio nervozan ili ljut zbog nečega. Krenuli smo polako prema severu, uglavnom zato jer se dalje južno ne može. Ostavili su me na sred puta jer sam išao u gradić El Chalten, a oni nazad ka Čileu. Imao sam sreću da naiđem na auto koji je već iskrcavao neke turiste, a ja sam na pitanje da li mogu da nastavim sa njima dobio jedno debelo DA. Sreća se vratila pod moje okrilje. Živela Argentina!

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Zemlja čaja, a nije Kina se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Agresivna Romina mi je objasnila da mogu da otvorim šator gde god ima mesta u njenom zapuštenom dvorištu namenjenom za kamping. Tako je sve i izgledalo – razbacani šatori, postavljeni svuda okolo… kao da nikog nije briga za taj haos. Gosti blago šokirani.

Hvala Bogu, nisam jedini.

Seo sam da se organizujem. Postojale su dve ture: Tura na Antarktik i šetnja sa pingvinima i Ruta Zemlje vatre. Obe skupe kao zlato. Morao sam da sakupim informacije od ostalih turista. Rekli su mi da u okolini nema apsolutno ničega zanimljivog i da treba da odem što pre u Porto Natales.

Otvorio sam mapu grada da vidim kako izgleda i ništa mi se na njoj nije učinilo posebnim, osim jedne stvari: ceo kvart se zvao Kvart Hrvatske, a jedna od većih ulica nosila je naziv Hrvatska.

Park koji se nalazio između dve staze bio je pun ljudi koji su pili, duvali, skakutali, dobacivali se loptom i slušali muziku na izuzetno velikim prenosivim zvučnicima. Kad se zađe u neku od sporednih ulica, pojave se zgrade sa velikim natpisima. Nijednog hrvatskog prezimena. Samo veliki saloni automobila sa zvučnim imenom, tipa Opel. Popričao sam sa par lokalaca da čujem šta se dešava sa ovim mestom. Rekli su mi da inače nije tako lepo i opušteno, ali da je taj dan bio jedan od njihovih najlepših u poslednjih godinu – dve. Kako su mi rekli da su namirnice u mestima koja tek treba da obiđem nerealno skupe (kilogram paradajza je koštao oko 10 dolara), kupio sam sve što mi treba za narednih nedelju dana i uputio sa ka kampu.

Čuo sam ženski uzvik: Hola! Okrenuo sam se i video 8 prilično starijih gospođa koje sede, roštiljaju i piju. Pozvale su me na ručak, a ja sam to oberučke prihvatio. Bilo je vina, mesa, kao i neizostavnog peruanskog piska. Ljubazno sam odgovarao na sva pitanja o sebi, ko sam i odakle dolazim, te su se i one opustile i krenule da forsiraju razgovor sa jednom od gospođa koja je imala zlatnu ogrlicu sa hrvatskim grbom na njemu. Rekla mi je da je Hrvatica, da sam dobrodošao i da mogu sa Hrvatima u gradu da sednem ili da im se obratim za bilo kakvu pomoć.

Pričali smo još par sati, bila je to prijateljska i otvorena komunikacija. Iskreno je želela da mi pomogne i bilo mi je drago zbog toga, ali sam se sve vreme pitao jedno: Da li bismo i mi (odnosno ja) bili toliko ponosni Srbi u sred nedođije? Ona je bila preponosna zbog svog porekla, treća generacija koja je tu živela i nikada nije bila u Hrvatskoj, a nije govorila ni jezik. Bilo mi je izuzetno drago što je neko uspeo da održi svoj identitet toliko daleko i toliko dugo, ali bilo mi je takođe i žao što ja to najverovatnije ne bih mogao.

Sutradan sam naišao na neku kuću sa mnogo parkiranih čopera ispred i zavirio u garažu. Tu su prodavali sve i svašta za motore. Popričao sa gospođom koja je tu sedela. I ona je imala ogrlicu sa zlatnim grbom Hrvatske. Priča je bila ista. To je izazvalo u meni neki čudan osećaj. Ako i izuzmemo to mesto, nisam se osećao previše prijatno u Čileu. Poslednja stanica u toj ukletoj zemlji, zbog koje sam navodno i došao čak ovamo, bila je Porto Natales, gradić iz koga se kreće ka osmom svetskom čudu prirode, Torres del Paine-u.

“Samo” 4 sata vožnje kasnije (tamo kao da ne vole da se voze pola sata-sat), pojavio sam se u jednom depresivnom mestu gde ništa nije radilo. Bilo je malo i videlo se da postoji samo i isključivo zbog te planine, ali da još ni sami stanovnici nisu svesni šta im ona daje, te su je posmatrali sa određenom dozom prezira, ali i strahopoštovanja. Hodao sam ulicama ka bespotrebno skupom hostelu koji je nudio sobu za 15 dolara koju bih delio sa sedmoro ljudi. Srećom, naišao je neki momak na biciklu i pitao me da li bih kampovao za 5 dolara. DA! Toliko veliko da, da bih želeo otprilike takvo da čujem od neke devojke koju zaporsim, ako ikad ikoga budem zaprosio. Momak je bio kreativan, te je kampu dao naziv  “Kamping Natales”. Pogled je bio prelep – jezero kojim su upravljali jaki vetrovi i pogled na planinski masiv koji su kupali istovremeno i kiša i sunce. Kamp je bio najveće đubre u koje sam ušao. Cela kuća se raspadala, okolo su bili stari zarđali autobusi, a u kampu je bilo još 7 šatora, ali mi se svideo. Kamp je imao dušu. Ljudi su sve delili, a gazda je uvek bio tu da pomogne šta god da treba. Kada sam ga video, testerisao je nešto. Bila je to prva godina otkako je otvorio kamp, a očigledno je to uradio kako bi mogao da izdržava svoju ćerku od 3 godine. Bio je premlad za istu, ako mene pitaš, ali to su druge teme koje se odnose na problematiku cele Južne Amerike. Kamp je iskreno čak i imao potencijala, internet je bio začuđujuće dobar, a kupatilo je bilo prvo (nebitno da li sam spavao u kući ili hostelu sve proteklo vreme po celoj Južnoj Americi) koje, u stvari, ima toplu vodu koja nema tendenciju da u sred tuširanja naglo promeni temperaturu na hladno ili ekstremno vruće. Moglo je da se uživa.

Ujutru nisam gubio vreme i otišao sam na izlet u Cueva del milodon, preveliku pećinu gde su prvi ljudi koji su se iskrcali na teritoriju Patagonije napravili uporište. To je za njih bila zemlja snova, sa velikim životinjama od nekoliko tona koje nisu imale ozbiljne prirodne neprijatelje, pa su samim tim i mogle da se brane samo svojom masom. Hladna klima i iste, ali i duplo veće životinje nego na ostalim mestima koje su prethodno zatekli, činile su život lakim, ali ne i dugačkim. Klima je bila surova; i dalje duvaju prejaki vetrovi koji prelaze preko tankong dela kontinenta iz jednog okeana na drugi i preko planinskog masiva, što čini ovo mesto nepodnošljivim. Ubrzo su ljudi istrebili sve životinje, a samim tim i sebe. “Kad si gladan, nisi sav svoj” je slogan koji je očigledno došao sa ovog područja.

Sutradan sam prošao kroz grad, sopstvenim očima potvrdio da je kilogram paradajza 10 dolara i da je to najjeftinije povrće. Grad je bio melanholičan, a agencije su čekale tu jednu osobu da je opelješe za pecanje brodom u iznosu od 300 dolara. Pojavio sam se ja i samo tražio ulaznicu za nacionalni park Torres del Paine. Ulaznicu sam našao, ali ne i kamping mesto tamo. Bio sam baksuzan i došao u godini kada oni prvi put imaju duplo više ljudi nego mesta za kamping, što mi iskreno nije bilo jasno, jer kako može da se desi da nemaš gde da otvoriš šator u tolikom nacionalnom parku? Postojale su dve opcije, odnosno rute hodanja. Jedna je ruta “O” koja traje 11 dana, a druga ruta “W” koja traje 4 dana. Prvobitno sam krenuo na “O”, ali me je vreme podsetilo da je jače od mene, tako što sam se smrzao već prve večeri u šatoru. Hteo sam na “W” rutu, ali nije bilo mesta, a nijedna od mojih “molim te, vidi me sirotog” faca nije upalila. Razočaran sam se vratio u kamp i pitao vlasnika šta da radim, na šta mi je on dao najrealniji odgovor: “Za sve što ne možeš da uradiš legalno, uradi to ilegalno”. Logika je bila prosta – stigni tamo rano ujutru dok rendžeri spavaju i dođi u kamp kasno uveče kada moraju da ti dozvole da otvoriš šator jer je tvoja druga opcija da spavaš u sred šume, što je zabranjeno, a možda ti se i nešto loše dogodi, što je realno loše za biznis.

Pogledao sam vremensku prognozu i video da će biti kiše narednih mesec dana. Nisam imao izbora, spakovao sam se i pripremio za polazak rano ujutru. Na ulazu sam pogledao informativni, obavezni, edukativni video na kome se upozoravamo da ne palimo šumu (jer su to očigledno ovi ostali radili), ali mi se generalni ton nije svideo jer je prenosio jednosmernu poruku: da je vlada prvo dozvolila svima da tamo kampuju i uživaju kako god žele, što je na kraju donelo mnogo požara i uništenja prirode, pa sad ima da bude po njihovom, a oni su zle čike i uživaju u tome. Brod nas je čekao na ulazu u park, a ja sam išao obrnutnom “W” turom, jer ništa svakako nikad i nisam znao da radim kao normalni ljudi. Bio sam dosta namrgođen jer je sam ulaz i jedna legalna noć već bila preskupa, a o brodu i da ne pričam, ali se sve složilo čim sam kročio na tlo parka Torres del Paine. “Kamp Grey” je smešten između velikog jezera i planine. Sa leve strane se nalazila drvena koliba, a na livadi ispred su bili uredno poređani žuti šatori. Sunce je uspelo da probije oblake, a između šatora je trčkarala mala lisica (jeste filmski, ali je realno). Otvorio sam šator koji je, igrom slučaja, takođe bio žut i otišao na krajnju ivicu ture “W” do glečera Grey. Da nisam znao da je tolika gužva na papiru i da stvarno 400 ljudi dnevno uđe u park, pomislio bih da je priroda netaknuta i da ljudi tamo nikada nisu kročili.

Mešavina uzvišica i nizbrdica, proplanaka i planina, uskih prolaza i prostranih pogleda na jezero je bilo sve što sam mogao da poželim. Tog dana sam planirao da pređem 25 kilometara, do kampa iza glečera i nazad kako bih se sutradan pomerio ka drugom kampu i nastavio sa svojom rutom. Posle nekoliko sati hodanja, glečer se prvi put osmehnuo u daljini. Bio je mali, ali je to bio prvi put da vidim glečer. Nije izgledalo ništa posebno, u prvi mah: nešto veliko belo i voda. Kako sam prilazio, glečer je bio sve veći i sve očiglednije je pokazivao svoju moć. Stigao sam do vidikovca i primetio da je ogroman. Vetar je donosio zvukove pucanja leda. Uz to je i odnosio mene jer je bio toliko jak da je prvim udarom pocepao obod moje kabanice i osećao sam se kao supermen koji leti u oblacima. Hodanje mi je delovalo kao borba sa Golijatom da prođem dalje, ali za razliku od Davida, ja nisam uspeo. Uspeo sam da napravim nekoliko fotografija, ismejao sam se i poigrao sa vetrom tako što sam skakao i gledao koliko će da me pomeri (oko pola metra) i vratio se nazad u kamp. Malo je reći da mi je šator bio krš i da je pokisao prve večeri jer je padala kiša. Imao sam neku alternativu stavljanja celofana preko, ali, nažalost, taj celofan nije dozvoljavao toploti i vazduhu da izađe, tako da je šator tehnički pokisnuo iznutra.

Uništen od lošeg i retkog sna, spakovao sam šator po instrukcijama u 7 ujutru i nastavio dalje. Put je bio lagan ali dugačak, petnaestak kilometara sa desetak kilograma na leđima je evidentno uticalo na moja stopala koja su se raspadala u cipelama koje sam pre par dana kupio u second hand shop-u, jer je to zvučalo kao dobra ideja. Samo u trenutku kupovine. Pejzaž se menjao, kao i do glečera, samo što su se ovde pojavljivali i mostići koji su bili postavljeni iznad plitkih kanjona.

Polako sam stigao na prvo odmaralište – “Camp Frances” i osećao sam se kao da ulazim u grad vilenjaka u jednoj od scena u “Gospodaru prstenova”. Ispred su stajali rendžeri i proveravali da li imaš papir za njihov kamp i pomogali u nastavku i odabiru puta. Uputili su me ka vidikovcu Britanico do koga je trebalo da se hoda još desetak kilometara. Probio sam se nekako do vrha, iako su me noge bolele, tešeći se tako što sam sebi pričao da će tek sutra da me bole. Okolo su bili veliki glečerski vodopadi koji su me podsetili na vodopade u Tarapotu , a vidikovac je, pretpostavljam, bio lep. Pretpostavljam, zato što je bilo oblačno uz sitnu kišu i ništa nisam video. Vratio sam se i otišao u kamp “Cuernos” gde sam glumio žrtvu koja nema gde jer je kasno i mora da ostane kod njih. Nije bilo besplatno, ali su me lako pustili da otvorim šator. Kako je kamp inače bio dosta skup, bilo je puno stranaca koji su ispijali pivo i vino kao da su u pabu. Bilo je prijatno i pomalo čudno. Uveče sam uspeo da zaspim jer smo bili sakriveni ispod drveća. Padao je sneg, te je samo bilo hladno.

Vojnički sam ustao u 7 i brzo pojeo konzervu tunjevine i pasulja. Nemoj u vojsku nikad. Neću ni ja. Nema potrebe toliki mazohizam nametati sebi, a posle kukaš, pa bude teško i drugima, kao i tebi sad. Treći dan mi je bio najteži. Najavili su mi da tamo ne postoje kampovi u kojima mogu da pregovaram, a morao sam da pređem 35 kilometara, od kojih je 7 bilo na kosoj uzbrdici. Bez obzira na loše vreme, uređenost puta i netaknuta priroda su me oduševljavali. Ljudi na koje sam nailazio su bili druželjubivi. Svi smo otišli da obiđemo prirodu koja je evidentno jača od svih nas i svako je imao svoj problem, ali su svi želeli da bodre osobu na koju naiđu. Olakšavajuća okolnost koja je definitivno pomogla svima na putu je to što ti voda nije bila potrebna. Svaki potok je bio glečerski, od sveže otopljenog leda i voda je bila okrepljujuća, a sam osećaj da možeš da popiješ sve što vidiš, kao kad si u kafani, je opuštao. Stigao sam do cilja ispred kog sam se toliko zacenio od smeha da mi nije bilo dobro. Toliko je padao sneg da se apsolutno ništa nije videlo. Prešao sam sav taj put i 70 kilometra za 3 dana kako bih video ništa. E, to je bila magija! Čak sam i napravio sliku očekivanja protiv realnosti koliko sam bio oduševljen neoduševljenjem. Šta ću?! Klecavo sam se vratio srećan jer sam donekle pobedio ovaj izazov. Iako je pobeda bila Pirova, osećaj je bio dobar, a znao sam da će stvarna slika te vrednosti doći tek kad sednem kući u Zemun gde mi majka donosi toplu supicu.

Očekivanja

Vratio sam se u melanholični Puerto Natales gde su me svi zapitkivali kako da uđu ilegalno i da li to stvarno može. Naravno da može, samo je cena drugačija i možda je lakše platiti kešom. Svakako, sa Čileom sam završio. Seo sam na autobusku stanicu i 5 sati čekao autobus koji će da me odveze u dugo očekivanu Argentinu, zemlju mesa.

Članak Razglednice iz Latinske Amerike – Ivica sveta se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ušao sam u kamp koji nosi naziv tipa kamp kod Marije. Gospođa je sedela na stolici i mirno gledala vulkan. Predstavio sam se, iako moje ime nije ni malo važno, a ona se predstavila iako njeno ime nikad nisam zapamtio, ali ako budete išli tamo znaćete da ste videli baš nju. Pitala me da sednem pored nje i pogledam vulkan. Njen položaj je pokazivao da je ona sedela tu svaki dan, a njene oči su sijale kao da vidi vulkan po prvi put. Bio je moćan što sam i prokomentarisao sa čim se složila dodavši da je taj vulkan ceo njen život. On je dovodio turiste i slao ih kući. On je grejao region a njegov snežni pokrivač ga je hladio. Njegova lava je omogućila flori i fauni da bude bujna, jaka i šarolika. Taj vulkan joj je 2015. godine, kad se poslednji put izlio, zamalo uzeo sve što ima, jer je lava krenula da se spušta ka gradu baš prema njenoj kući na šta je njen muž spakovao sve stvari u kombi i čekao da krenu, a ona je sedela i gledala iz ove stolice baš u istom položaju. Vulkan je bio njen život, a ona nije bila luda, znala je tačno gde je i šta radi. Poštovala ga je.

U jednom momentu se samo okrenula prema meni i rekla: „Dobrodošao, možeš da otvoriš šator gde god želiš, kuhinja je ovde, a za sva ostala pitanja sam tu.” Tu su bili i ostali gosti, koji su mi izgledali kao iz drugog sveta, ali na koje sam se vremenom navikao – ,,Mochileros“ odnosno bekpekeri, srpske reči nema, a ako ima javi mi molim te. Jedan od njih je pekao hlebove, njih troje je prodavalo. Jedan od njih je uveče igrao na raskrsnicama maskiran u Majkl Džeksona a jedan agresivno pio, jer je išao u vojnu službu za nedelju dana. Bila je to solidna familija i svi su uživali da pričaju i slušaju jedni o drugima. Nespretno sam otvorio šator po prvi put i izvinio se što moram da idem da pogledam grad. Opet Zlatibor, samo dosta pažljivije uređeno i sa većim brojem radnji. Sve je bilo skupo, a prodavci te ubeđuju da kupiš, kao da prodaju suvo zlato, iako je to samo običan par patika za šetnju. Nemoćan sam zakazao najskuplji izlet (računajući po danu) – uspon na vulkan Pukon, koji je bio visok, sad već za mene samo, 2860m, a posle toga pao na foru, kao najzeleniji turista, za vožnju jezerom Piratskim brodom. Bilo je simpatično i nisam mogao da odolim. Glumci obučeni u pirate i čist i sjajan brod u potpunosti ukrašen u piratskom fazonu. Glavni glumac je bio sjajan, ništa ga nisam razumeo, ali je bio veoma energičan i tužan, jer publika nije reagovala. Usledila je borba vodenim pištoljima sa drugim piratskim brodom koji je naišao. Koliko bespotrebno, ali neophodno. Izašao sam mokar i još malo prošetao.

Bio sam veoma samopouzdan da će sutra uspon biti lagan, jer sam ipak baš mnogo prošao i sad sam pro-planinar tako da sam nastavio šetnju do relativno kasno uveče zavlačivši se u svaki kutak grada. Grad me opuštao dok nisam naišao na ulicu koja vodi ka šumi, koja se nalazi u sred grada, okružena je jezerom ima rampu na ulazu. Prijateljski sam rekao „hola”, a oni su me pitali ,,de ćeš rođače“ (približno, naravno). Rekao sam da idem da prošetam na šta su mi rekli da je privatan posed. Mislio sam da sam pametan tako što ću reći ,,ne vidim nikakav natpis hotela“ na šta su oni rekli da je vlasništvo jedne porodice i privatan smeštaj. Ako ikada budeš seo sa mnom nećeš čuti previše dobrih reči o Čileu i ovo je jedna od njih. Moj mozak je trokirao činjenicom postojanja tolike segregacije, koje nikog nije sramota. To je kao kad bi neko u Beogradu kupio Trg Kneza Mihaila (a ne kažem da je pod sadašnjom vlašću nemoguće) sa sve čuvenim semaforom koji nikad nisam dočekao da pozeleni. Ubrzo sam saznao da su takođe kupili i najbliže i najlepše jezero u okolini. Nije to toliko iznenađujuće, s obzirom da živimo u vremenu kapitalzma. Čak mi i nije bilo bitno da li su to zaslužili ili ne, samo nije bilo potrebe da to učine u sred šetališta, ili bar ne toliko blizu. Otišao sam u svoj udobni i hladni žuti šator, koji je kao stari bus u Beogradu koji leti greje, a zimi hladi, i zaspao.

Ustao sam u pet što znači da nisam spavao više od par sati i otišao u agenciju. Jedan od agenata se zvao Serbo, a nije Srbin. Mislio je za sebe da je Čileanac, ali je znao za Srbe i rekao mi da su mu rekli da je skoro Srbin – ima bradu, glasan je i nasmejan. Složio bih se. Dobio sam najpričljivijeg vodiča čije ime ne znam, ali svi ostali su znali – bilo u naša grupoj grupi il među drugim vodičima. Sa mnom su bili mladi brazilski par i mladi brazilski profesor matematike. Obožavam Brazilce, iako ovi nisu bili toliko zanimljivi. Sunce je jako ugrejalo, dok smo stigli do podnožja vulkana, a ja nisam mogao da verujem koliko opreme su mi dali. I to dobre opreme, ne kao u Boliviji. Ovde su kramponi bili oštri, pantalone neiscepane, snežne sekire oštre i imao sam i rezervne delove. Sve je bilo toliko sigurno da sam izgubio osećaj neke velike avanture. Vodič je bio iskustan (a ne vozač kamiona) i sve je ispalo 3 puta skuplje. Bio sam razočaran. Nikad mi neće biti jasno što uvek moramo da platimo više da bismo se manje proveli?!

Ali sam se svakako proveo predobro. Prvo smo se peli po suvoj prašini i kamenju dok je sa leve strane bio trag od ohlađene i suve lave. Iskreno, bilo je teže nego uspon na Huayna pikču ( RAZGLEDNICE IZ LATINSKE AMERIKE – 1 DO 1000 ). Kosina uspona je bila znatno oštrija i tempo jači, ali je doduše bilo vazduha, koji kad ga ima i ne čini ništa posebno. Kad smo prešli na snežni prekrivač naišli smo na betonsku kupolu koja je predstavljala vrh skijališta koji je uništen u nekoj od prethodnih erupcija. Mogao sam da dohodam do ivice i da skočim na jakom vetru. Adrenalin je ušao u svaku moju poru. Dobro jutro. Ubrzo su stvari krenule ekponencijalno da se razvijaju, jer je usporena Brazilka krenula da posustaje, a njen dečko da paniči da će umreti (iako nije imao gde da padne, gravitacija bi ga odmah zagrlila). Bio sam staložen Srbin, Srbenda, i rekao mu da mora da bude jak i donese devojci kamen od bar 3 kile sa vrha kao simbol ljubavi. Mali je seo pored nje i rekao da ne idu dalje. Jadan dečko, ostaće bez devojke čim se pojavi neki pouzdaniji lik. Svakako, nisu bili prve osobe koje sam morao da ostavim na sredini puta te smo pričljivi vodič, brazilski profesor i ja nastavili dalje.

Bilo je mnogo ljudi ispred nas što je značilo ništa drugo osim gužve i buke kad se popnemo. Vodič nas je pitao da li ipak želimo da stignemo prvi. Složili smo se jednoglasno za jedno da. Napokon tim koji sam oduvek tražio. Nastavili smo oštro kroz neugaženi sneg drugom ,,stazom“ i u potpunosti se odvojili od ljudi. Bila je tišina. Bili smo međusobno vezani sigurnosnim kanapom. Čulo se mekano krckanje snega kao kad ustaneš prvi i izađeš napolje da uprljaš, tačnije, očistiš cipele prvim snegom. Bilo je teško i bolele su mi noge, ali sam se smejao za sebe. Imali smo sreće sa vremenom i nije se video ni jedan oblak. Posle 2 sata usamljenog hodanja i nekoliko preskočenih provalija, koje su nastale otapanjem snega i već ohlađenom lavom, duboko ispod naišli smo na jednu malu izbočinu od litice. Popeli smo se na vrh te litice gde nam je vodič rekao da možemo da odmorimo i srećno pokazao na ostale grupe, koje tek prilaze. Imali smo onu mačo Old Spice razmenu bacanja koske i nastavili dosta naloženi zbog ovog ishoda. Međutim (kao i uvek tu je međutim) sve je ubrzo stalo, jer su meni oči od jednom krenule da gore i suze. Stavili smo maske, ali se ništa nije promenilo. Vodič mi je objasnio da sam okej i da je to od isparenja vulkana, jer se u pari nalaze male vlaknaste čestice, koje nisu strašne osim što su kao mali žileti zbog kojih će uskoro i nos krenuti da mi gori. To se i desilo. Posle samo minut stigli smo na vrh vulkana, a ja sam stajao na prstima kako bih preneo bol na suprotnu stranu tela. Pogled je svakako bio magičan i težak za slikanje. Stao sam na ivicu vulkana i video samo paru kako izlazi i liniju gde se topi sneg, a iskreno očekivao sam lavu u koju mogu da bacim prsten za kojim će da skoči Golum. Ali nije. Brže bolje smo se spustili i ja sam neuko potrošio svu vodu na pranje očiju ne ostavivši ništa za podmirivanje ostalih, osnovnih životnih potreba.

Vodič nam je rekao da se presvučemo, tačnije navučemo još jedan sloj tkanine preko pantalona i izvadimo klisko?! KLISKO! Iskezio sam se kao dečak, koji dobija priliku da potencijalno prvi put zaviri kroz bravu u žensku sobu (izvinjavam se post 90-tim generacijama koje nisu naišle na ovu čar). Pomerili smo se nekoliko metara i naišli na kanal, koji sam video već nekoliko puta. Bio je sumnjivo utaban, a sad sam znao da je od kliska. Klisko smo zavezali za pojas i vodič nam je pokazao kako se koči sekirom za sneg. Naravno da ga nisam gledao, jer nisam planirao da zakočim i sebe sam video kako se do kraja života spuštam beskrajnim kanalom. Seli smo na klisko i po onoj kosini razvili dobru brzinu. Kanal je prestao i zakočio sam delom sekirom, a delom iskakanjem mog tela na neutaban sneg u kom sam se skršio. Pitao sam je li to to, a na šta je vodić odgovorio: „Ne, naravno, nismo ni počeli.” Onaj mali sa snimka Pičiguz je znao priču. Više to nije bio klisko, već pičiguz jer smo spičili distancu kojom smo se peli ceo dan za samo 30 minuta spuštanja. Osećao sam se kao dete i borio sa mozgom da izbaci malo adrenalina kako bi dozvolio sebi da zapamti nešto. Sad dok pišem skakuće mi se u mestu. A to možda to i radim, pridruži mi se.

Ustao sam četvrti put sa kliska i više nije bilo gde. Bili smo opet na prašini. Spustili smo se lagano, jer se po prašini preterano lako spušta dole i otišli u agenciju, gde su nas dočekali sa picom i pivom. Najs. Pričao sam sa likom imena Serbo i otišao sa pivom da pojedem još nešto. A onda sam se setio zašto je Čile najgora zemlja na svetu. Čileanci toliko ne znaju da se ponašaju dok piju da su svi zakoni zabranjivali pijenje na bilo kojoj ulici, a u radnji su me pogledali kao probisveta na šta kasirka nije htela da me usluži, već je pozvala gazdu, koji me je zgroženo pogledao i rekao da mogu da dobijem šta sam hteo, ali da ne smem da pijem pivo tamo. Mrtvi Čile.

Vratio sam se u kamp i odspavao. Kad sam ustao sačekala me je ekipa iz kampa, gde smo razmenili priče gde je ko bio, gde treba ići i zašto. Sutra sam planirao da idem u park. Posle sam naučio (a sad prepisujem) ime parka koje glasi Huerquehue. Ha! Sutradan sam otišao u taj park, koji je bio sjajan. Planine i šume presečene jezerima i savršeno utabani putevi po kojima si mogao da ideš bos, ali nisi, jer nema potrebe. Na ulasku u park se nalazila mapa koja je označavala različite rute sve sa njihovim težinama. Rekli su mi da izaberem najtežu, jer je najlepša. Tu mi nije bilo teško da im poverujem. Bilo je 20km uspona sa pejzažima, koji su se menjali iz šume u proplanak i tako u krug. Svaki put kad sam se pojavio na proplanku video sam sve više jezera i sve više vulkana koji se nalaze okolo. Od ptica su najaktivniji bili crni detlići sa crvenom glavom, a flora je bila nekako kao kod kuće – mešavina listopadnog i zimzelenog drveća, ali naravno malo drugačijeg. Bilo je neko drvo, koje me je najviše iznenadilo. Stablo je bilo veoma elastično i mogao si da ga pomeraš iako je bilo debelo, a lišće tj. iglice tj. šta god da su je bilo debelo kao manji trougaoni list, a smola je bila bela. Na vrhu sam stao zapanjen pogledom od 360 stepeni, a ljudi koji su stajali oko mene su mi rekli da bolji pogledi slede tek kad odem u Patagoniju. A bilo je vreme da odem.

Huerqueue

Na žalost morao sam da odem sutradan umesto za dva dana, jer nije postojao noćni prevoz, a put je trajao 8 sati. Navikao sam se na osećaj blizine Južne Amerike, ali nisam na pakovanje šatora. Bilo je toliko neuspešno da je jedan lik iz sažaljenja (nakon što me je gledao 10 minuta i ismejao se) ustao i pomogao da spakujem šator. Hvala mu. Busom sam otišao u Puerto Mont najgori grad u koji sam kročio ikada. Oko stanice je vrvelo dilerima i narkomanima. Preko puta su se nalazili hosteli koji su radili tek od 9 uveče, jer su bili hoteli za parove u delu koji je pun striptiz barova. Pitao sam za pomoć prvog stranca na kog sam naišao (prosto nisam verovao lokalcima) i naišao na Amerikanca koji će se posle dve tri nedelje opet pojaviti u priči. Bio je car, sa cvikerima, putovao je i radio i bio projekat stvaranja jednog dobrostojećeg alkoholičara sa mladim duhom i širokim osmehom. Seli smo odmah na pivo i zgotivili se. Zatim sam otišao u najneudobniji, ali prijatan hostel gde sam imao neviđeno malo prostora tačnije samo površinu kreveta. Jedva sam čekao samo da zaspim probudim se i odletim, što sam i uradio. Patagonijo pazi se, evo me!

Autor teksta i fotografija: Miloš Milosavljević

Članak Pukon – najaktivniji vulkan Južne Amerike se pojavljuje prvo na Oblakoder.