Projekat sam radila instinktivno, apsolutno otvorenog uma, dokumentaristički, bukvalno rečeno – otvorenih očiju sam čekala da se stvari naprosto dese. Ovo je priča o umirućim mestima, o prolaznosti, o retkim ljudima koje sam sretala na tom putu…”

Zorana Mandić je rođena 1993. u Herceg Novom, a živi i studira u Beogradu na Akademiji umetnosti na odseku za kameru i fotografiju. Prve fotografske korake je napravila kao dete igrajući se dedinim analognim fotoaparatom. Smatra da u analognoj fotografiji ima više izazova nego u digitalnoj – sam film je stvaran, možete ga osetiti, a proces razvijanja za nju predstavlja magiju i čist adrenalin. Fotoaparat kao instrument je postao deo nje i za nju predstavlja, na neki način, produžetak uma, srca i  tela, a fotografija apsolutnu slobodu, pomešana osećanja, poput radosti, tuge, ushićenosti, teskobe… Ona u njoj izaziva nagon na razmišljanje i preispitivanje prvenstveno sebe, a onda i okoline u kojoj obitava. 

Članak Kaži zašto me ostavi se pojavljuje prvo na Oblakoder.