„Tokom proputovanja kroz Srbiju imala sam prilike da se bolje upoznam sa raskošnim prirodnim lepotama ove zemlje, ali, s obzirom da su me uvek više interesovala ona ne tako turistički privlačna i upečatljiva, već mesta poput razrušenih objekata, napuštenih predela i sela odbačenih od ljudi i od vremena. Oduvek me je zanimao taj biološko-nagonski aspekt konzumerističkog društva, gde se ljudi prvo okoriste o određene duhovne i materijalne stvari, te ih zatim napuštaju kao staru odbačenu stvar ne okrećući se, poput alata, kuća, njiva, porodica…
Projekat sam radila instinktivno, apsolutno otvorenog uma, dokumentaristički, bukvalno rečeno – otvorenih očiju sam čekala da se stvari naprosto dese. Ovo je priča o umirućim mestima, o prolaznosti, o retkim ljudima koje sam sretala na tom putu…”
Zorana Mandić je rođena 1993. u Herceg Novom, a živi i studira u Beogradu na Akademiji umetnosti na odseku za kameru i fotografiju. Prve fotografske korake je napravila kao dete igrajući se dedinim analognim fotoaparatom. Smatra da u analognoj fotografiji ima više izazova nego u digitalnoj – sam film je stvaran, možete ga osetiti, a proces razvijanja za nju predstavlja magiju i čist adrenalin. Fotoaparat kao instrument je postao deo nje i za nju predstavlja, na neki način, produžetak uma, srca i tela, a fotografija apsolutnu slobodu, pomešana osećanja, poput radosti, tuge, ushićenosti, teskobe… Ona u njoj izaziva nagon na razmišljanje i preispitivanje prvenstveno sebe, a onda i okoline u kojoj obitava.
Prilicno sirovo, svaka cast.