Album sadrži šest numera, Hell, Wetlshmerz, Purgatory, Melancholy, Heaven i Hope, koje su u velikoj meri zavisne i konceptualno proiziliaze jedna iz druge, te je album zaista najbolje slušati u celini i doživeti ga kao jedno putovanje. Osim vokalno-instrumentalnog dela, neodvojivi deo celog ovog ambijentalnog iskustva su i crno-beli video spotovi, koje je režirala mlada rediteljka Sara Radulović i koji doprinose još jačem doživljaju celog projekta. Album je, najpre, prikazan u galeriji Kula u Cetinjskoj, gde su pored muzike i videa, posetioci imali prilike da vide i propratne instalacije u prostoru, kao i fotografije sa snimanja ovog izdanja.

O inspiraciji za ovaj multimedijalni projekat, njegovom konceptu i svemu što je njemu kao autoru donelo ovo izdanje, razgovarali smo sa Nemanjom.

Zašto i po čemu je ovo Nova crkva u kojoj se molimo i zašto ti je religija bila motiv za ovaj album?

Nemanja Ćirić: Što se tiče naziva New Chruch, samo mi je palo na pamet i rekao sam to na par strana drugarima i svi su reagovali da je baš zvučno i da im se dopada. Ceo pristup ovom projektu vezujem sa duhovnošću, više nego religijom, ali bih rekao da se duhovno provlači kroz religiju u smislu da se manifestuje kroz, na primer, bodljikavu žicu koja asocira na Isusa, krst na hrišćansto… Mislim da je tako, jer smo tako naučeni i kod nas je duhovnost plasirana kroz takve simbole i samo sam ih iskoristio. Ceo projekat mi je duhovno i spiritualno putovanje, pogotovo što je sve krenulo da se dešava 2020. godine kada je krenuo karantin i pandemija. Meni je to bio jako produktivan period i krenuo sam da učim programe za muziku, pa je počela da se rađa ideja za solo projekat. Taj period mi je bio izazovan, kao i verovatno svima, jer sam se tada suočavao sa samim sobom, odnosima sa ljudima, porodicom, partnerom (u tom momentu sam bio u vezi koja je bila na daljinu, pa je i to bilo nešto što me pogodilo). Sve u svemu, krenulo je preispitavanje i to sam plasirao kroz muziku, koju sam krenuo da doživljavam kao ambijent i atmosferu.

Rekao si da je projekat oformljen 1995. Kako to?

To mi je bilo zanimljivo kao igra, a ovaj projekat vidim kao svoje životno delo, u smislu da je katalizator moje ličnosti i onoga što jesam. Sebe kao osobu i ličnost moram da uzmem od momenta svog rođenja, pa sve do sada. Taj rezervoar će se puniti sve dok ne umrem. Ne znam koliko ću redovno raditi i izbacivati stvari na ovom projektu, ali ovo sam ja i to traje od kada sam se rodio, pa sve do momenta dok ne umrem.

Kako je generalno tekao proces stvaranja ovog albuma?

Prvo je nastala muzika, pa slika. Kada sam krenuo da radim, imao sam neke teme i skice koje su uključivale gitarske i bas deonice i igrom slučaja sam se povezao sa momcima iz benda Turisti – Boškom i Nikolom. Krenula je saradnja i sa njima, pa su mi i oni dosta pomogli i spakovali smo sve to u jedan muzički projekat od desetak minuta. Volim fluidnost u muzici – uđeš, usisa te, izađeš, ispljune te. Za mene je ovo putovanje i takav je koncept i tematika pesama – celina je jako bitna. Kada sam sve to spakovao, krenula su vizuelna rešenja.  

Koji su ti muzički uticaji tokom rada na ovom albumu? Mene je muzički malo podsetilo na King Krula u nekim delovima.

Definitvno mi je bio on (smeh). Čak i jedan njegov spot mi je bio inspiracija za tematiku svega što se dešava u ovom albumu. Inspirisali su me i svi ti ambijentalci koje sam otkrivao i slušao – Brajan Ino, Vilijam Basinski, Žoana Brouk, Majk Niman. Svako od njih radi na svoj način i drugačije. Teško mi je da definišem i žanr u kom pliva projekat, kada me to ljudi pitaju, ne znam šta da im kažem (smeh). To je neki ambijentalni trip hop rep.

A što se tiče vizuelnog dela?

Vizuelno su me dosta inspirsali ruski reper Haski i kazahstanski reper Maslo černogo tmina (prevod: ulje crnog kima). Oni rade crno-bele spotove i kolaže koji su me inspirsali da i mi to provučemo, tako da je inspiracija u velikoj meri povučena odatle. Za spotove sam imao neke teze šta bih voleo da bude, pa sam sa rediteljkom Sarom Radulović to prolazio – dao sam inpute, ona je pisala scenario.

Počinješ numerom Hell, a završavaš sa Hope, dok se između njih nalaze preostale četiri pesme – zašto si odabrao takav redosled?

Kada smo zaokružili projekat i sve je bilo spremno, bio sam u fazonu: kako sad da nazovem pesme? Jako mi je bilo sebično da sužavam tekst, pesmu i emociju na jednu reč. Hteo sam i konceptualno da dam nazive. Kad si već spomenula King Krula, on je imao solo projekat kao Arči Maršal i objavio je album A New Place 2 Drown, što sam uzeo kao inspiraciju i za moj naziv – A New Place to Pray. Kada sam sa Sarom prolazio ceo koncept, bilo mi je bitno da vidimo i šta celu ekipu prožima dok slušaju ove pesme i šta oni osećaju. Prva pesma Hell je jako teška, Purgatory već kroz samu sliku ima neko čišćenje, Heaven je isto sumorna, i Hope je jedina pozitivna i ona je poslednja – prošao si ceo krug od pakla i dolaziš do nekog iskupljenja. Nekako uvek ostaje nada da će nešto opet izaći na bolje i da će taj krug da se zatvori i da ćeš da isplivaš. Sad to možemo filozofski na različite načine posmatrati (smeh). Kliše su nazivi, ali mislim da u celom ovom pakovanju, nije naivno i nije tako kliše.

Volim fluidnost u muzici – uđeš, usisa te, izađeš, ispljune te. Za mene je ovo putovanje i takav je koncept i tematika pesama – celina je jako bitna.

Prednjače instrumentali, ali postoje i vokalni delovi i to na srpskom, ruskom i engleskom, zašto baš ta tri jezika?

Rođen sam i odrastao u Rusiji, završio rusku školu ovde u Beogradu i završio filološki fakultet za ruski jezik i književnost. I u bendovima kada sam pisao pesme, uvek mi je bilo krindž da pišem na srpskom i onda je engleski uvek imao primat, a kada sam krenuo na faks, počeo sam da pišem na ruskom. Najpre sam pisao poeziju na ruskom i i dalje imam neke pesme koje bih nekada voleo da izdam. Onda sam u nekom momentu shvatio koliko mi je lep srpski jezik – tvrd je, ali ako ga spakuješ u odabir i redosled reči, ume da jako lepo zvuči.

I tvoj prijatelj iz benda sveta pseta Aleksandar Obućina je objavio album koji je instrumentalan, da li vam sada prija i da radite na nečemu što je samo vaše i ličnije?

Jako je predivno kada u bendu, na primer, sviramo sva trojica, Sale, Miloš i ja, i samo se desi klik, to je rad u kolektivu i svako donosi deo sebe. To je isto jako lično, jer svako donosi nešto svoje, ne možeš ti da daš lični pečat svemu, jer je jako bitno da svi budete tu i da bude kompromis. Imaš bendove gde jedan lik radi sve, ali kod nas to nije stvar, već da svi nađemo zajednički jezik. Na solo projektu imao sam potpunu  kontrolu, ali sam isto tako primao inpute ljudi sa strane. Imao sam viziju u kom smeru to ide i saslušao bih primedbe i komentare, ali nisam imao nekog ko je morao da se usaglasi sa tim i ipak je sve bilo najviše na meni.

Projekat si predstavio kroz audio-vizuelnu formu u Kuli i ti si bio kustos te izložbe, zašto si odabrao takav koncept?

Kada smo zaokružili projekat, hteli smo da uradimo promociju, ali sam želeo da ne bude klasična i standardna. Kada sam sažeo ideju, shvatio sam da su tri celine koje ima Kula jako lepe i da odgovaraju tematskim blokovima na albumu – prvi sprat je bio Hell i Weltshmercz, drugi Purgatory i Melancholy i treći Heaven i Hope, tako da smo se popeli na vrh Kule i završili u oblacima (smeh). Brinulo me je što ljudi onda ne bi gledali sve u komadu, već pogledaš blok, pa praviš pauzu i ideš dalje. Na kraju, bilo je dobro jer sam rešio da budem na promociji i da ja vodim ljude kroz proces, pa sam bio veznik između svih tih celina i samim svojim prisustvom sam držao tu emociju kod ljudi i nisam puštao da ode. Sve vreme sam imao interakciju sa njima, pa su sve vreme i bili u fokusu na to.

Je li ti plan još negde da prikažeš/izvedeš album?

Ovaj projekat putuje za Rusiju, kustoskinja iz Samare koja je bila u Kuli se oduševila. Ovo je postao, na neki način, rad bez neke intencije da to bude, jer ima sad i tu instalaciju u prostoru, zvuk, video, kao i fotografije sa behind the scenes koje su takođe bile predstavljene – kao neki multimedijalni projekat. Trebalo je i ja da idem u Samaru, ali zbog cele situacije to je finansijski nemoguće, jer su avionske karte preskupe, tako da sad iz Beograda produciram izložbu i promociju. Plan je i da se uradi fanzin od snimljenog i fotkanog materijala koji je radila Tina Dragović, jer je zaista dobar. Možda bih uradio i regionalnu turneju sa ovim, jako bih voleo da prikažem u Zagrebu i Ljubljani. Voleo bih i negde po Srbiji i gde god u regionu, tako da, ako neko ko čita ovo ima želju da to uradimo, ja sam raspoložen (smeh).

Fotografije: Tina Dragović

Članak New Church – uronite u novo duhovno ambijentalno putovanje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kombinujući elektro nojz sa uplivima melanholičnih jednorifnih gitarskih deonica i pokličnim pojanjem, New Church jeste hodočašće, donoseći poruku iz neznanih mesta, najavljujući svoje postojanje kroz šapute i tihe korake u mraku, igra senki izbušena hipnotišućim, repetativnim mantrama.

Njegova Sveta Misa doprinosi istapanju nadrealizma u crno-belom formatu, gde je granica izuzetno tanka između spokoja i nemira, između muzike stvorene za ples pod neonskim svetlima i za osamljeno upijanje tonova u miru sopstvenog doma, gde molitve zvuče kao kletve, dok se pesme sirena uzdižu iza najcrnjih talasa.

Pridružite se New Church-u, utočištu u kojem ne postoje jezičke barijere, gde su sve forme izgubljene u novom imaretu za molitve.

Članak Novi spot i EP solo projekta Nemanje Ćirića se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ture se odvijaju u terminima u periodu od 17h do 22h na svakih pola sata. Maksimalan broj ljudi po turi je 20 i za termin koji vam odgovara možete da se prijavite na mail kula@kisobran.org, posaljite vaše ime i satnicu koja vam odgovara. Ako je taj termin pun, ponudiće vam sledeći slobodan. 

Oni koji ne stignu da budu deo ekspedicije i za one koji slučajno primete komešanje u Kuli, moći će da posete njene spratove od 22h do 23h. 

NEW CHURCH IS WAITING FOR YOU 

Ulaz je slobodan 

New Church predstavlja singl projekat (člana bendova sveta pseta, eaglehaslanded, radost-stradanje) oformljen 1995, koji seže za svojim pratiocima iz distorziranih dubina Beogradskog predgrađa.

Kombinujući elektro nojz sa uplivima melanholičnih jednorifnih gitarskih deonica i pokličnim pojanjem, New Church jeste hodočašće, donoseći poruku iz neznanih mesta, najavljujući svoje postojanje kroz šapute i tihe korake u mraku, igra senki izbušena hipnotišućim, repetativnim mantrama.

Njegova Sveta Misa doprinosi istapanju nadrealizma u crno-belom formatu, gde je granica izuzetno tanka između spokoja i nemira, između muzike stvorene za ples pod neonskim svetlima i za osamljeno upijanje tonova u miru sopstvenog doma, gde molitve zvuče kao kletve, dok se pesme sirena uzdižu iza najcrnjih talasa.

Pridružite se New Church-u, utočištu u kojem ne postoje jezičke barijere, gde su sve forme izgubljene u novom imaretu za molitve.

Članak NEW CHURCH – audio vizuelni projekat premijerno u Kuli 13. decembra se pojavljuje prvo na Oblakoder.