Aleksandar Obućina, nekima poznatiji kao Ulična džukela, a nekima kao jedan od članova benda Sveta Pseta, nedavno je izbacio svoj solo album Crveni tepih nije za mene. Ovo instrumentalno ostvarenje broji 22 numere nastale u prethodne dve godine. Iako pesme nemaju vokal, niti tekst, sami nazivi pesama su poprilično kreativni, a jedna od glavnih poruka koje nosi ovaj album je da su greške uvek dobrodošle. Šta ga je sve inspirisalo dok je stvarao, zašto crveni tepih nije za njega i kada je najbolje slušati ovaj album, pitali smo Aleksandra Obućinu, aka Uličnu džukelu.
Za početak, zašto crveni tepih nije za tebe?
Ulična džukela: A i šta će mi. Ovaj samostalni projekat mi je dugo bio na čekanju. Trebalo mi je dosta motivacije, nazovimo to hrabrosti, gde je na kraju presudno bilo „moranje”. Naziv je nastao još 2018. godine, i to je naziv jednog mog rada koji je bio izložen u Domu omladine, delovao mi je adekvatno. Uzevši u obzir da su ovo ipak nedovršeni zapisi snimljeni telefonom, a ne stududijski snimljene pesme, spremne za radio emitovanje. Jednostavno, dosta pesama se nakupilo kroz godine.
Aleksandar Obućina
U kom periodu su nastajale pesme?
U rasponu od dve godine. U januaru sam preslušavao snimke sa rekordera i odvajao što za sebe, šta mi je zapalo za uho, tako i za св. Псета, neke zaboravljene pesme/ideje sa probi. Primarno je to bio pokretač preslušavanja, ali već na pola sam video da imam dosta pesama koje su bile u skladištu, pa sam nastavio selektivno da odbacujem, do ove celine sa albuma.
Sve su instrumentali, zašto si odlučio da bude tako?
Zato što ne znam da pevam. Bilo je pojedinih pesama koje su imale tekst i vokal, ali smatram da, kod ovog mog albuma, kad imaš pevanje, ograničavaš pesmu, obeležavaš je i ne ostavljaš prostora za maštu. Vokalima širiš slušanost u broju, jer daješ ljudima mogućnost da pevaju, ali, po mom mišljenju, gubiš jačinu instrumenta i melodije. Voleo bih da nekoga inspirišem muzikom da napiše tekst, snimi film, naslika sliku…da ne bude to-to, nego da nastavi da se razvija.
S druge strane, nazivi pesama su poprilično kreativni, kako su oni nastajali i šta te je najviše inspirisalo?
Imam jedan mali crveni blok u kome beležim i zapisujem misli, izgovorene reči ljudi kojima sam okružen. Čak i u gradskom prevozu može svašta da se čuje. Volim razgovor i tišinu, tu pauzu između reči. Nedovršene misli, očekivanja da treba da bude tu još nešto. Da si ubačen u već ustanovljenu situaciju bez predznanja o kontekstu.
Koji drugi autori su te inspirisali dok si stvarao ovaj album?
Nisam imao direktnu ispiraciju za album, ali veliki uticaj na moj svirački pristup imaju Nick Drake, Robbie Basho, John Fahey, Graham Coxon, John Frusciante i, naravno, delta bluzeri Ledbelly, Son House…ima ih!
Koju poruku nosi cover albuma? Kome se obraćaš i šta poručuješ?
Fotografija kavera je nastala u Narodnom muzeju u Zaječaru, gde najznačajniji eksponati nisu bili prisutni, već negde po Evropi, a njihova prazna mesta su ostala nepromenjena, tako da, ako želite da vidite dobro osvetljene postamente, ima šta da se vidi, ili nema… Neka poruka bi bila da ne mora da se prati današnji standard, da pesme moraju da budu perfektno snimljene sa kvalitetnom opremom, da moraju da sadrže vokale, dodatne instrumente, ni da imaju bogzna kakve aranžmane. Greške su dobrodošle.
Takođe, sve je na ćirilici, zašto si se odlučio za to?
Преузео сам приступ од св.Псета. Мислим да је греота што не користимо ћирилично писмо чешће.
Počinješ pesmom ,,Увек је црно…”, a završavaš sa ,,УВЕК.” – da li to znači da je sve što se dešava između samo potvrda tom zaključku?
Hteo sam da zaokružim celinu, da počne iz mraka i da se u njemu i završi.
Pretposlednje dve posvećuješ psima – svom i lutalicama, da li si ih namerno stavio pred kraj?
Koincidencija je što su jedna za drugom, ali njihovo mesto jeste namerom tu smešteno.
Kada je najbolje slušati ,,Црвени тепих није за мене.”?
U pet do četiri.
Šta je ono što ti slušaš u poslednje vreme i što bi preporučio?
Otkrio sam skoro Lola radio stanicu 106.3, pa mi je to favorit trenutno za slušanje. Isto, skoro sam otkrio da Matt Berry svira, malo sam ljut na sebe što to nisam znao ranije, s obzirom na to da sam celu njegovu glumačku karijeru ispratio. Mogao bih da preporučim Laretita Sadier – The Trip album, ShitKid – Fish, Helvetia – Nothing In Rambling, Madison Cunningham – For The Sake Of The Rhyme, Jessica Pratt oba albuma i jedva čekam da izbaci nov materijal, King Gizzardov album Made in Timeland.
0 Comments