Krajem marta, tačnije 25. dana u trećem mesecu 2004. godine, održana je premijera pomenutog filma Kad porastem biću Kengur, možda i najboljeg domaćeg filma u 21. veku. Da, ove prethodne 23 i kusur godine nisu podarile neka velika obožavana imena domaće kinematografije. Bilo je uspeha, bilo je arty filmova koje je volela probrana ekipa i koja je bila ograničena na festivalsko voljenje (Moj jutarnji smeh, Otac, Vlažnost, Rekvijem za gospođu J.), i bili su veliki bioskopski hitovi kojima su probali da nas ubede u svoju veličinu skupim reklamama i pesmama iz filmova koje su ulazile u kafanu (gotovo sve iz Bjeline kuhinje).

I onda je bio tu Kengur, presek stanja prosečnog urbanog stanovnika Srbije, za potrebe filma sa Voždovca, koji usled nepostojanja organizovane države, razvijenog društva i sistema koji funkcioniše, svoj svakodnevni život svodi na cimanje, muvanje, završavanje i blejanje.

Film reditelja Raše Andrića i scenariste Miroslava Momčilovića je vrlo tačno i precizno preneo svakodnevicu ulice na platno. Ali to nije kriminalna ulica, iako mnogi rade mimo zakona, već komšiluk. Gledamo jedan nervni slom usled dejtovanja, jednu utakmicu u kladionici, i dramu Semjuela Beketa na beogradskom krovu. Od onih najzastupljenijih do onih koji prostatiraju u par scena, svaki lik je zaokružen i svakog od tih likova dovoljno poznaješ da skidaš autorima kapu zbog verodostojnosti, ali i dovoljne misterioznosti da želiš da pogledaš šta će sve biti s njima do kraja.

Mislim da stvarno ne moram da prepričavam ovaj film, jer svi smo ga gledali. Oni koji nisu, nisu ni kliknuli na ovaj link, jer su vešto dvadeset godina, iz samo njima poznatog razloga, izbegavali da to urade. Danas, kontam da se Kengur više i ne gleda. Više ide u pozadini sa nekog ekrana dok vi deklamujete rečenice koje znate napamet. Ovaj film je verovatno jedini u ovom veku koji može da izađe na crtu po citiranju svim onim teškašima kinematograifije iz sedamdesetih i osamdesetih, od Maratonaca do Ko to tamo peva. U stvari, možda se najveća vrednost ovog filma tu negde i krije. Ne u citatima, ali i oni pomažu, da. Andrićev film, iako je pravljen pod jasnim uticajem brze indie američke komedije devedesetih sa mnogo dijaloga, zbog svog komičnog tona kojim rešava i kojim se suočava sa ozbiljnim problemima društva i ljudi zaglavljenih u određenom prostor-vremenu, poprilično je lokalan. I kao takvog, mogli su mnogi da ga prepoznaju i zavole. I mi, koji smo ga zvali Kad porastem biću Kengur, ali i oni koji su ga preveli kao Kad narastem biću Klokan. (No zezofon, ovo je bio zvanični prevod za hrvatske bioskope, da ne kažem kina). 

Slušao sam u jednom podkastu (Mislim da je bila Kultur Kajgana) da su na nekom koledžu mladi Amerikanci bili frapirani Kengurom, jer kako je neko uspeo da napravi film bez ijednog pozitivnog lika? Mi bismo rekli da ovde niko nije zaista loš, osim Cileta i Gangule, što samo potvrđuje priču o dubokoj vezi sa lokalnim miljeom.

Tri priče su, na ovaj ili onaj način, povezane, ako ništa – sve su vozdignute voždovačkom okolinom ali, ipak i pre svega, onim jednim ortakom koji je uspeo – Kengurom. Golmanom izmišljenog premijerligaša Istviča, koji se verovatno bori za opstanak, i koji sve vreme igra sa Mančesterom i dobro se bori, a naš junoša pomaže i odmaže, ima uspone i padove, kao i svi ostali likovi u filmu. Kengur je, inače, omaž dvojici stvarnih fudbalera. Saši Iliću, golmanu Čarltona, koji je imao nadimak Kengur, ali ipak malo više Petru Boroti, jednom od najboljih golmana Čelzija svih vremena. Njega je krasila šašavost – kao, na primer, ona situacija da, kad odbrani penal, uđe u gol po kapu. To se zaista desilo njemu u stvarnom životu.

Pored Voždovca, blejanje je jedan od glavnih likova ili radnji ovog filma. I ona dvojica čekača Godoa na krovu, i ljudi u kladionici, pa i Braca koji dovlači manekenku u kraj na dejt da bi joj pokazao ono jedino što zna, a to je blejanje po štekićima i gledanje filmova u lokalnom bioskopu.

Dvojica likova koji sve vide jer se ne pomeraju, nemaju prihode, ali ni rashode – Avaks i Hibrid, donose na veliko platno tu ogromnu želju svakog mladog Srbina da bleji na krovu i tamo provodi dane. Dobro, da, videćemo posle da po raznim Bruklinima mladi hipsteri rade isto slaveći rođendane, ali ovde kod nas je oduvek delovalo da je šarenija ponuda. Mogao si da blejiš, kriješ se dok upražnjavaš nezakonite radnje, mokriš iz bunta ili iz dosade na prolaznike, uzvikuješ imena devojaka koje nikad nisi imao petlje da startuješ. Međutim, ako ćemo da budemo poetični, krovovi su možda najbliže što će ovakvi likovi ikad biti blizu vrha ili zvezda, i bukvalno i preneseno. Otud ta stalna težnja ka njima.

Težnja postoji i ka lakoj zaradi, bez mnogo fizičkog rada i truda, i ogleda se u kladionici. I samu je posećuju shady likovi i šaneri, ali i klinci koji, ako spoje tri prelaza neke strane lige, mogu da zarade dovoljno kinte da preguraju narednih mesec dana. Naravno, nema ‘leba bez motike, a nad jednim muljatorom uvek ima neko veći, iznad koga ima neko još veći i jači, kako nam to ovaj film pokaže, pa se sve na kraju uvek vrati na početak.

Postoji i težnja ka ljubavi. U prvoj priči Braca pokušava da smuva kako zna i ume Iris, manekenku iz centra, ali kompleksi, nastali kroz odrastanje, dovešće do toga da, umesto devojke, dobije nervni slom. Ipak, u poslednjoj poetskoj sceni, u kojoj padavičari uzvikuju ženska imena, vidimo da svako od njih želi više nego bilo šta da bude voljen i shvaćen, iako možda zbog svakog njihovog poteza do tog trenutka filma deluje kao da to nisu zaslužili. Ili je možda i ljubav ovde tretirana kao neka vrsta čuda koju svi oni čekaju i traže da se desi. A i kad se čudo desi, u vidu letećeg tanjira, niko ga ne primeti, osim Avaksa i Sretena Žujkića, što će naduvani Sumpor pokušati neuspešno da proda.

Dobro, ako želimo da tražimo zamerke, ženski likovi u ovom filmu gotovo da ne postoje, odnosno i kad postoje, one su ili majka ili nedostižni simboli koje ova gomila dripaca može samo da sanja. Mada, kapiram da su autori to hteli, i da je možda tako i bolje, nego da su probali da nam daju odgovor iz ženskog ugla. Nisam siguran koliko bi to bilo uspešno.

Ostaje nam brda citata, koji se danas koriste u svakodnevnom govoru. Od Bracinog mogli bismo da ja nisam klošar i ja imam nervni slom, preko Dujetovog Šta si uvadio i vi ste mene ladno popišali, do Sretena Žujkića koji je izmislio Balkan info pre Balkan infa i zapitao se šta ćemo sa neprijavljenim Kinezima koji samo kopaju rupe. Jezik ovog filma vremenom je postao ne toliko skriveno rukovanje obožavatelja filma i sjajan conversation i friendship starter.

Neću da pričam o glumcima, vremenom su mi svi postali sjajni i onakvi kakvi treba da budu i ne bih mogao da zamislim nikog drugog u tim ulogama. Raša Andrić je napravio svoj najbolji film (da, bolji od Munja), a Momčilović je potpisao svoj najbolji scenario. Prikazali su sve te ljude onakvima kakvi jesu, ali i dali im ipak novo svitanje na kraju filma i novu šansu da je iskoriste, da ne budu klošari (njihove reči, ne moje). Za 20. rođendan ovog filma, popijte nešto u tu čast, popnite se na krov zgrade, uzviknite Slađana, ili pogledajte neki film u nekom malom bioskopu. Američki, ne rumunski, naravno.

Članak Kad porastem biću Kengur, najbolji domaći film 21. veka? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Nagrade će biti dodeljene za: najbolji film u celini (Zlatna imaginacija), najbolju mušku i žensku ulogu (Zlatna interpretacija). Žiri ima pravo da dodeli i dve specijalne nagrade, kao i da neku od nagrada podeli ili ne dodeli.

Na trećem Bašta festu uspostavljena je regionalna nagrada za najbolju kameru (Zlatna vizualizacija), koja se dodeljuje uz podršku rentala «Cineplanet». Žiri desetog Bašta Festa za ovu nagradu biće Miloš Jaćimović, direktor fotografije iz Srbije.

Žiri mladih sačinjen od srednjoškolaca iz Bajine Bašte takođe dodeljuje svoju nagradu za najbolji film, a njihovo učešće u samom programu podstiče kritički stav lokalne omladine. Ovogodišnji Žiri mladih činiće: Đorđe Petrović, Andrija Žuža, Sonja Jovanović, Dubravka Stefanović i Anika Petrović.

Raša Andrić, reditelj, RAS foto Zoran Ilić

Lana Barić je 2011. primljena u angažman u Dramu Hrvatskoga narodnog kazališta u Zagrebu. Glumila je u više od 40 predstava i još toliko filmskih i televizijskih ostvarenja za koje je višestruko nagrađivana. Napisala je nekoliko scenarija za kratke filmove i scenarij za dugometražni film Tereza37 za koji je dobila Zlatnu arenu za najbolji scenarij na Filmskom festivalu u Puli. Režirala je, napisala i odglumila glavnu ulogu u kratkometražnom igranom filmu Snjeguljica koji je prikazan na 50 svjetskih filmskih festivala te je također napisala i režirala novi kratki igrani film Sola koji je u fazi postprodukcije. Suosnivačica je produkcijske kuće Cobra Chicks Zagreb zajedno s producenticom Injom Korać.

Radivoje Raša Andrić je reditelj kultnih filmova „Tri palme za dve bitange i ribicu”, „Munje”, „Kad porastem biću kengur”, kao i dečijeg filma koji je nedavno doživeo veliki bioskopski i festivalski uspeh “Leto kada sam naučila da letim”. Režirao je i dokumentarne filmove, tv formate, reklamne kampanje i namenske filmove.

Rikard Balada je odrastao uz različite uloge u filmovima i serijama poput „Oh Mi Goig” (2017/22) – serija od pet sezona o seksualnom obrazovanju – „Com si fos ahir” (2017) TVC/TV3, „Legado en los huesos” (2019), „Moros a la costa!” (2019) ili ulozi mladog slikara u „El caso Angelus. La fascinacion de Dali” (2023). Danas širi svoju karijeru na međunarodnom nivou učestvujući u „Putevima“ (2019) – sa Fionom Vajthedom u glavnoj ulozi i u režiji Sebastijana Šipera („Viktorija“) – i upravo je završio novu Lionsgateovu komediju „Nepodnošljiva težina blistavog talenta“ (2022) sa Nikolasom Kejdžom, Pedrom Paskalom i Nilom Patrikom Harisom u glavnim ulogama. Ove godine je bio jedini španski glumac izabran na Berlinale Talents 2023.

Miloš Jaćimović je srpski filmski snimatelj. Diplomirao je na katedri za kameru na Fakultetu Dramskih Umetnosti u Beogradu. 2011. godine njegov debitantski film „Tilva Roš” (r. N. Ležaić) je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Sarajevu, gde je osvojio nagradu za najbolji film. Nakon Sarajeva, „Tilva Roš” je igrao na mnogim svetskim festivalima, gde je osvojio više od 15 internacionalnih nagrada, ukljkučujući i nominaciju za najbolji debitantski film Evropske Filmske Akademije. 2014. godine Milošev drugi igrani film „Varvari” (r. I. Ikić) je premijerno prikazan na filmskom festivalu u Karlovim Varima. Nakon toga je prikazan na više od 30 festivala širom sveta. „Varvari” su osvojili više od 10 internacionalnih nagrada, i zabeležioli dosta veliki press (Guardian, Vice, Hollywood Reporter, Variety). Poslednji celovečernji film je „Stric” (Kapac-Mardešić) koji je 2022 imao premijeru. Od 2013. godine, Milos živi i radi u Njujorku.

Fotografija: Samir Cerić Kovacević

Članak Radivoje Raša Andrić, Lana Barić i Rikard Balada u glavnom žiriju 10. Bašta Fest-a se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Leto kada sam naučila da letim”, adaptacija istoimenog romana Jasminke Petrović, trenutno se sa velikim uspehom prikazuje u bioskopima širom Srbije. Ova duhovita, vesela priča, obojena emocijama, u režiji Radivoja Raše Andrića, u bioskope je do sada privukla više od 180.000 gledalaca u Srbiji i regionu. Radnja filma prati morske avanture dvanaestogodišnje Sofije (glumi je Klara Hrvanović) na jednom od najsunčanijih mesta na Jadranu. Film je nedavno u Malemeu osvojio Nagradu Evropske asocijacije filma za decu koja se dodeljuje najboljem evropskom filmu.

Film „Leto kada sam naučila da letim’’ realizovan je u srpsko-hrvatsko-slovačkoj koprodukciji, uz podršku Filmskog centra Srbije i panevropskih fondova Kreativna Evropa i Eurimaž. Scenario je napisala Ljubica Luković, producenti filma su Maja Popović Milojević i Milan Stojanović (Sense Production), direktor fotografije je Dušan Joksimović, montažer filma Dejan Urošević, kompozitor Vasil Hadžimanov, dizajner zvuka Vladan Korać, kostimografkinja Momirka Bailović, a scenografkinja Tajana Čanić Stanković. Glumačku ekipu prevodi talentovana mlada glumica Klara Hrvanović, a podršku su pružaju iskusne kolege Olga Odanović, Žarko Laušević i Snježana Sinovčić. U filmu se u ulozi Sofijinih rođaka pojavljuju i mladi hrvatski glumci Luka Bajto i Ema Kereta Rogić.

Podsećamo…Dom omladine Beograda je u februaru 2020. godine pokrenuo ciklus filmskih tribina koji vode filmski kritičari Zoran Janković i Đorđe Bajić, dugogodišnji hroničari srpskog filma. Treći ciklus „Gnevnih filmova“ će tokom 2022. godine predstaviti osam tribina u čijem će fokusu biti najnovija filmska i serijska ostvarenja srpskih autora, kao i na probleme i fenomene savremenog društva koje oni problematizuju i koji se u njima oslikavaju. Kako živimo u turbulentna vremena puna buke i besa, taj sveprožimajući gnev je neretko pokretačka snaga filmskih autora. Ovaj ciklus tribina i u novoj sezoni predstavlja svojevrsnu hronologiju aktuelnih filmskih dešavanja u Srbiji i svetu, a istovremeno će, sagledavano kroz vizure naših stvaralaca, biti i svedočanstvo vremena u kome živimo.

Bajić i Janković duže od dve decenije pasionirano i kontinuirano prate srpski i svetski film. Već četiri godine uređuju portal Filmskog centra Srbije, a zajedno sa Ivanom Velisavljevićem autori su nagrađivanih knjiga „Kritički vodič kroz srpski film“ i „Najbolji srpski filmovi XX veka“. O filmu i popularnoj kulturi pišu za „City Magazine“, „Vreme“, „Film New Europe“ i „Optimist“; a njihovi tekstovi objavljivani su na „Popboksu“, u „NIN-u“, „Filažu“, „Presingu“… Zoran Janković je stalni saradnik RTS-ove „Velike iluzije“, dok je Bajić autor četiri romana. Janković i Bajić su svoje prve filmske tribine počeli da osmišljavaju i moderiraju još 2010. godine, upravo u Domu omladine Beograda.

Članak Tribina o filmu Leto kada sam naučila da letim se pojavljuje prvo na Oblakoder.