Umetničkog karaktera, 2Hot4Stage FEST podrazumeva muzičke nastupe, različita takmičenja, performanse, edukativne radionice sa internacionalno afirmisanim umetnicima, kao i koncerte koje će obeležiti neki od najprepoznatljivijih regionalnih muzičkih izvođača. Posetioci će imati priliku da uživaju u urbanim i uličnim veštinama: od novih olimpijskih sportskih disciplina – skateboardinga i breakinga, do grafiti izložbe, kolekcije i bazara retkih modela patika, takmičenja u komponovanju muzičkih beatova, VR i gejming instalacijama, barber i tattoo mini konvenciji, kvizovima znanja…

Program festivala traje 3 dana, a tokom tih dana najraznovrsnijeg sadržaja, festival okuplja preko 9000 posetilaca, oko 700 plesnih takmičara i više od 20 muzičkih izvođača i internacionalnih predavača iz zemalja širom sveta.

2HOT4STAGE dovodi renomirane plesače i predavače koji dolaze iz Švedske, Ukrajine, Rusije, Kine, Grčke, Belgije, Austrije, Nemačke i Italije, te time Srbiju dovodi na svetsku mapu festivalskog turizma. Organizatori najavljuju najveći festival do sada, a poznata su imena i muzičkih izvođača među kojima su pre svega legendarni Edo Maajka i Who See, neizostavni master ceremonije Bege Fank, zatim talentovana kantautorka Tam, duhovita Instagram zvezda muzičkih obrada Only Fejmz kao i mlade zvezde trap muzike X, Rouzi, Jowam.  Kada su u pitanju DJ-evi, Rokam, Bko, Kostur, Spale, Shine, Luna, Vukashi, Basic će biti prisutni na danima festivala, a očekuju se i mnoga druga poznata imena domaćih i regionalnih izvođača.

„rEVOLUCIJA“ kao ovogodišnji lajt motiv, podstaćiće pozitivne promene u formatu festivala i pozvati na sve dobre strane savremenog modernog društva. Pored toga, „Evolucija ne Revolucija“  ukazaće, između ostalog, na važnost lične promene svakog pojedinca za opšti boljitak i polazne tačke svakog napretka društva i pokreta.

Prvi dan festivala, startuje 31. marta od 14:00h sa konferencijom za medije, a zatim nastavljamo sa panel tribinom pod nazivom „Do brenda na mreži“, gde će poznati domaći i regionalni influenseri iz sveta ulične kulture govoriti o građenju sopstvenog koncepta, proizvoda, ili samopromocije na društvenim mrežama. Početak festivala će obeležiti i dodela priznanja „Beogard“ – za najistaknutijeg ambasadora Hip Hop supkulture, koja se dodeljuje u čast pokojnog repera Gru-a.

Organizatori i učesnici festivala pozivaju sve ljubitelje ulične kulture i urbanih veština da se pridruže, oprobaju, ili samo uživaju na celokupnom nezaboravnom trodnevnom muzičkom i plesnom spektaklu, te da zajedno proslavimo i 50. rođendan Hip Hop-a, koji se obeležava ove godine!

Ulaznice za festival su u prodaji na veb sajtu tickets.rs, kao i na sledećim lokacijama: ZlaZla shop, Kobazz skate shop i u grafiti shop-u Beowallz.

Članak Najveći festival ulične kulture u regionu – 2Hot4Stage FEST se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Članak Klopka je postavljena se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Opčinjenost sprejevima i grafiti kulturom navela je Andreja da napravi svoj prvi trag na zidu, nakon čega počinju da se nižu brojna dela širom Evrope, pa sve do Brazila i Indije. Kroz svoje autentične murale, koji pretežno sadrže ljudske motive, trudi se da uspostavi dijalog sa posmatračima u želji da stvori vanvremeske radove.

Artez nam otkriva gde je naslikao svoj prvi mural, kakva je budućnost ulične umetnosti, kako izgleda proces rada i da li se i koliko naša država zalaže za ovaj vid umetnosti.

Kako je izgledao tvoj prvi dodir sa zidnim slikarstvom?

Artez: Prvi trag na zidu sam ostavio zahvaljujući opčinjenosti sprejevima i grafiti kulturom. Ne mogu da kažem da je sam rad bio remek -delo, ali sam uživao u svakom trenutku stvaralačkog procesa.

Kada i gde si naslikao svoj prvi mural?

Prvi zid većeg formata koji sam oslikao samostalno nalazi se u okviru Fakulteta Arhitekture u Bukureštu. Na muralu je prikazan džinovski petao koji je poleteo uz pomoć malenog cepelina, a sam rad nosi naziv „Find your way to fly“.

Kako izgleda proces od ideje do realizacije jednog murala?

Prvi korak je svakako susret sa zidom i od toga sve počinje. Sam format zida dosta utiče na kompoziciju, a ambijentalne karakteristike prostora mi pomažu kod definisanja palete boja koja će biti prisutna na muralu. Do koncepta dolazim na različite načine – skiciranjem, žvrljanjem, fotografisanjem i kolažiranjem, a sa crtanjem počinjem uglavnom kada sam isprobao sve moguće kombinacije i izabrao onu koja mi se najviše sviđa.

Najčešći motivi su ti ljudi, zbog čega?

Oduvek sam želeo da uspostavim dijalog sa posmatračem – nekada mi je to lakše polazilo za rukom, nekada teže. Vremenom sam shvatio da ljudi više pažnje posvećuju slikama koje su im na neki način poznate i sa kojima lakše mogu da se poistovete. Ljudske figure su zgodan element ako želite da ispričate priču, pogotovo ukoliko priču pričate nekome koga ne poznajete.

Nedavno si naslikao mural u saradnji sa Convers All Stars, korišćene su fotokataličke boje koje čestice zagađenog vazduha pretvaraju u bezopasne, reci nam nešto više o toj tehnologiji?

Iskren da budem, ne bih znao da vam kažem nista više o tehnologiji od ovoga što ste naveli u samom pitanju. Ono što sada iz iskustva znam je da se farbe ne razlikuju preterano od akrilnih boja koje inače koristim, tako da je proces oslikavanja bio isti kao i uvek. Naravno, super je znati da pored toga što ulepšavate grad, oslikavanjem murala doprinosite poboljšanju životne sredine.

Ovo je novi vid umetnosti koji pospešuje očuvanje životne sredine, da li je to budućnost ulične umetnosti?

Budućnost ulične umetnosti leži u digitalizaciji i njenom povezivanju sa virtuelnim svetom na najrazličitije načine. Već sada je evidentno postojanje ovog tipa umetnosti u dva paralelna sveta. U realnom svetu ulična umetnost predstavlja piksel u ambijentu koji je statičan, nepromenljiv i dostupan relativno malom broju posmatrača. Sa druge strane, u digitalnom svetu isti ti pikseli u prostoru žive na nebrojano mnogo različitih načina – od fotografija koje skupljaju stotine i hiljade lajkova, preko animacija koje oživljavaju inače statičnu sliku, do radova koji postoje samo u virtuelnom prostoru kom možete pristupiti uz pomoć smartphone-a. Očuvanje životne sredine je lep motiv i tema za inspiraciju, ali mislim da su mogućnosti koje proističu iz uvezivanja sa digitalnim svetom budućnost ulične umetnosti.

Oslikati devetospratnicu predstavlja veliki izazov za jednog umetnika, koliko je ovaj proces bio zahtevan?

Rekao bih da je vremensko ograničenje bilo veći izazov od samih dimenzija zida jer smo Wuper i ja imali samo 5 dana za oslikavanje i jednu mašinu za rad na visini koju smo morali da delimo. Takođe, saradnja sa drugim umetnikom je izazov svoje vrste, pogotovo ukoliko želite da za sobom ostavite dobar rad. Osmišljavanje idejnog rešenja sa kojim smo obojica zadovoljni, a koje je odgovaralo tematskom okviru zadatom od strane klijenta, je možda bilo i najteži korak.

Jesi li nekada naišao na nerazumevanje građana/publike za ovaj vid umetnosti?

Reakcije koje dobijam su uglavnom pozitivne. Naravno, uvek postoje pojedinci koji imaju potrebu da na neki (ili na bilo koji) način budu uključeni u promenu, pa makar to značilo da joj se protive. Susret sa različitim ljudskim reakcijama je sastavni deo rada u javnom prostoru – ako isključite emocije i sagledate ih objektivno, primetićete da u velikom broju slučajeva one nemaju veze sa samim radom, već sa odnosom koje pojedinci imaju prema svom okruženju i zajednici u kojoj žive. Meni je to sve jako zanimljivo, iako ponekad nije najprijatnije.

Kako bi okarakterisao uličnu umetnost u Srbiji?

Deluje mi da se u Srbiji u poslednjih nekoliko godina interesovanje samih umetnika pomerilo sa grafiti kulture na oslikavanje murala. Sa jedne strane mi je drago da je tako, jer smatram da murali daleko lakše uspostavljaju dijalog sa posmatračem, što vremenom dovodi do boljeg prihvatanja ulične umetnosti kao pokreta. U isto vreme mi je žao što grafiti kultura zbog toga trpi, pre svega zbog smanjenog broja manifestacija čiji je fokus isključivo na crtanju grafita. Umetnička sloboda koja dolazi sa crtanjem grafita je magnet za mlade umetnike i najbolji način da se mladi zainteresuju za intervenisanje u javnom prostoru, pre svega zato što prepreke u vidu dozvola i produkcijskih troškova neophodnih za oslikavanje murala kao da i ne postoje. Sa samo nekoliko sprejeva i par sati slobodnog vremena, spremni ste i crtanje može da počne!

Koliko se ona razlikuje u odnosu na ostale države u kojima si imao prilike da radiš?

Svaka zemlja je priča za sebe, tako da ću, u cilju podizanja kriterijuma na lokalnom nivou, poređenje napraviti sa zemljama u kojima je ulična umetnost na daleko višoj lestvici.

Prva primetna razlika je nepostojanje inicijative od strane državnih institucija (gradova, opština, kulturnih institucija) za organizovanje i promovisanje događaja u sferi ulične umetnosti. Kada bismo zamislili da nevladine organizacije i pojedinci koji samoinicijativno organizuju ovu vrstu događaja ne postoje, u celoj zemlji bismo imali ukupno nula projekata iz sfere ulične umetnosti u protekle 3-4 godine, verovatno i duže, da nije bilo grada Požarevca kao jedinog pozitivnog primera kog mogu da se setim. Za razliku od situacije u Srbiji, veliki broj projekata u inostranstvu je iniciran i finansiran od strane gradova i opština, dok su nevladine organizacije tu da njihovu zamisao sprovedu u delo, a da pritom ne dođe do pada kvaliteta u odnosu na aktuelne svetske trendove.

Druga bitna stavka je odsustvo galerija specijalizovanih za uličnu umetnost. To nam jasno govori o nedostatku potražnje na tržistu kada je u pitanju ova vrsta umetnosti, pa samim tim i o poziciji samih umetnika koji su neretko prinuđeni da prave kompromise kako im egzistencija ne bi bila ugrožena.

Mislim da je samo pitanje vremena kada će ulična umetnost dobiti mesto u društvu kakvo zaslužuje – mi umetnici vredno radimo na tome!

Kada bi morao da izdvojiš jedan projekat koji ti je bio najdraži, koji bi izdvojio i zbog čega?

Pre nekoliko meseci sam uspeo da zbrišem na more i da odmorim glavu od pandemije, izolacije i ostalih bauka koji su nas sve pritiskali tokom aprila i maja. Tada mi se ukazala prilika da oslikam zid u Rijeci i da svojim muralom koji nosi naziv „Sail Away” doprinesem ulepšavanju panorame grada. To mi je definitivno jedan od omiljenih radova ove godine!

Kažu da radovi govore umesto umetnika, na koji način se ti izražavaš putem svojih radova?

Umetnici do posmatrača dopiru na različite načine – ja se trudim da se ne vezujem za aktuelne teme, već da stvaram radove koji su, koliko je to moguće, vanvremenski. Potraga za univerzalnim izrazom koji će komunicirati sa posmatračem bez obzira na aktuelna dešavanja je nešto što me fascinira i što dosta utiše na izbor tema na mojim radovima.

Šta za tebe predstavlja prazan zid?

Prazan zid je piksel u postojećem ambijentu i predstavlja mogućnost!

Autorka fotografija: Milena Arsenić

Članak Artez: Prazan zid je piksel u postojećem ambijentu i predstavlja mogućnost se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Marija Zarić je web dizajnerka, predavačica i velika entuzijastkinja. Fotografiše za web platformu Unsplash  od 2017.  godine i njen moto je da umetnost pripada svima, a ne galerijama i institucijama. Njen omiljeni tip fotografije je ulična umetnost, jer smatra da ona budi uspavano društvo, motiviše ga i inspiriše. Pored toga  voli da fotografiše arhitekturu, mačke i voli crno-belu fotografiju. Za Mariju je fotografija sloboda izražavanja i jednom kada uđe u vas krvotok postaje zaraza. Svakog dana krećete u novo putovanje i gledate svet svojim očima. Na početku je koristila mobilni telefon Samsung J5, a sada koristi Nikon D5300.

Njene fotografije objavljivane su u mnogim internacionalnim magazinima onlajn:  Forbes, BBC News, Wall Street International, 20minutos.es, the Seattle Star, El País, the Columbian, Kulturmonitor, Democracy forum – Melbourne Knowledge Week, Rtl Today Luxembourg, Altreconomia, univerziteti: Canadian Mennonite, Friedrich Schiller, the London School of Economics and Political Science (LSE impact blog), websajtovi: Chicago Mixtape,  Archers of Raunds, Stride & Saunter, PET-Recycling Schweiz, Erie MetroParks, Eventbrite.
Svoju izložbu fotografija imala je na festivalu „Rekonstrukcija” u Beogradu.

Članak Ulična umetnost Marije Zarić se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Doživljaj grada prilikom čina vandalizma razlikuje se od obične šetnje, pretpostavlja da su zidovi tu zbog jedne konkretne svrhe – da postanu žrtve terora paste-up plakata i stensila, squeezer markera i Montana spreja. Traženje adekvatnih čistih zidova sa glatkim teksturama i odgovarajućom bojom još jedan je od izazova; nekada prođe čitava noć a da ne uspem da nađem dobar zid. Poraz, i parče iskustva.

Naredni susret sa ulicom predstavljen je kroz moj pokušaj da se odvažim na nešto što me je godinama privlačilo – ulična fotografija – tačnije jedan od njenih podžanrova: nepozirana (candid) portretna fotografija na ulicama. Ovo je stil koji su revolucionarno sprovodili fotografi poput Brusa Gildena, Marka Koena i Gerija Vinogranda, često sa Leica kamerom, širokougaonim objektivom, eventualno sa upotrebom blica. Kada se na ulici nađete ispred nepoznate osobe za koju ne znate kako će reagovati na vaš upad u njihov prostor, najgore što možete da uradite je da im povrh svega gurnete blic u oči.

Oprema korišćena za ove fotografije:
Canon 80D
50MM f1.8 STM
35mm f2.0 IS USM

Ali moji pokušaji imitiranja njihovog stila postali su bezuspešni, fotografije koje sam napravio odišu pokušajem izbegavanja direktnog susreta sa subjektima. Dok sam čin vandalizma primenjivao na ulicama Beograda, za ovakve portrete mi je Beč bio mnogo bolji, lakše je uhvatiti punctum (Rolan Bart, „Camera Lucida“), taj detalj koji emotivno bolje rezonuje s posmatračem u odnosu na studium, niz pravila koji određuju da li kadar poštuje unapred određene obrasce na osnovu kojih prosuđujemo kvalitet fotografije.

Etnički i kulturalni diverzitet grada doprineo je potrazi za tom tačkom, bilo da se ona našla u nekom odevnom predmetu, pokretu, izrazu. Ne kažem da je nemoguće to naći i u rodnom gradu, ali previše smo se navikli na određene scene, i potreban je izvestan napor da se već poznat krajolik posmatra tim turističkim okom koji opaža sve detalje. Naime, punctum se u ovakvoj vrsti ulične fotografije uvek nalazi u nekom detalju koji ocrtava efemernost ljudskog stanja, jer hvata jednu situaciju/osobu/izraz/trenutak, i vakuumira taj kadar u večnost. Onemogućeno da se ponovi u istom obliku.

Međutim, usput me je zaintrigiralo nešto drugo, nešto što sam smatrao ispraznim, i što se ne može uopšte svrstati u kategoriju ulične fotografije, a to je fotografija arhitekture. Ovo bi pre spadalo u domen urbanih pejzaža, neko nepisano pravilo kazuje da se ulična fotografija sagledava uvek kroz ljudski faktor i uticaj, njegovo neminovno prisustvo.

Dok su nepozirani ulični portreti često odsečeni od priče i događajnosti koje klasična ulična fotografija pokušava da uhvati, oni ipak hvataju jednu fiktivnu priču pejzaža ljudskih lica, izraza, ili staračkih bora. Ta lica nam dozvoljavaju da u njih upišemo naš narativ o njihovim životima, gotovo da se javlja jedna interaktivna igra. S druge strane, hladna arhitektura očišćena od ljudskog faktora ipak ne govori ništa, ali njeno ništa je svrsishodno.

Minimalistički pristup arhitekturalnoj fotografiji nije nov, štaviše, taj pristup je i najlakši – korišćenjem negativnog prostora i donjeg rakursa postiže se efekat začudnosti. Usputno praćenje klasičnih pravila kompozicije i simetrije je jednostavno postići jer obično i sama arhitektura podleže istim pravilima. Takođe, ja sam koristio gorepomenute objektive koji na crop-sensor telu hvataju više detalj i isečak nego celinu. Sa tehničke strane dakle, ove fotografije ne donose novitet, ali sama namera njihovog nastanka jeste taj punctum koji možda jedino sam autor može uočiti (a potom, eventualno i čitaoci ovog teksta).

Beč, višemilionski multi-kulturalni grad koji odiše životom. Prošle godine proglašen kao grad sa najboljim životnim standardima. Uzimajući ove stavke u obzir, onda jedino osećaj potpune otuđenosti može da dovede do potrebe za stvaranjem fotografija koje prikazuju odsustvo života. Međutim, čini mi se kao da bi lajtmotiv koji odjekuje ovim kadrovima mogao da bude stih Branka Miljkovića:

Granice u kojima živimo nisu granice u kojima umiremo

Taj stih mi se uvek javljao kao vrlo upečatljiva slika koja može da posluži kao simbol nade bilo kojem stanovniku zemlje trećeg sveta. Granice, u ovom kontekstu, shvaćene i kao metaforička, ali i kao vrlo konkretna, fizička slika. Granica kao uobličena struktura tih država od koji smo odsečeni, država koje sve jače stežu obruč pristupa… granice koje poništavaju snove kosmopolita o čitavom svetu kao svom domu. Uvek nam ostaje taj konkretan strah da budemo osuđeni na mesto u koje smo, hegelovski rečeno, bačeni pri rođenju (Geworfenheit).

Pođimo sada,
Vi i ja
Kroz raskopane bulevare prljavog grada

Osećaj otuđenosti proizlazi iz tog straha, a iz njega izvire odbojnost prema bilo kakvom vidu socijalizacije, što u neku ruku ulična fotografija zahteva. Čak i fotografisanje ljudi krišom jeste jedan vid međuljudske interakcije. Otud okretanje prema arhitekturi kao jednom vidu utehe u osami. Ali odlazak u ove vode ipak ima dublje razloge, ukorenjene u samom ne-življenju, ne-obitavanju u tim prostorima. Prisetih se Hajdegerovih pitanja o vezi između stanovanja i bivstvovanja:

“Šta znači ich bin? Stara reč bauen, kojoj pripada bin, odgovara da ich bin, du bist znači: ja stanujem, ti stanuješ. Način na koji ti jesi i na koji ja jesam (du bist und ich bin), način, na koji mi – ljudi – jesmo na zemlji, jeste buan, stanovanje. Čovek biti – to znači: kao smrtnik biti na zemlji, znači: stanovati. Stara reč bauen, koja kaže da čovek jeste ukoliko stanuje.“
– Hajdeger, Mišljenje i Pevanje

Prema Hajdegeru, „stanovanje je osnovna crta bića, shodno kojoj smrtnici postoje“. Takođe, suština stanovanja jeste ostajanje, a potom i – dolazak do stanja spokoja. Ovom logikom onda, nijedan boravak na mestu koje nije naš trajni dom, u zemlji za koju moramo da pažljivo unosimo brojke u Šengen kalkulator, ne može se smatrati postojanjem. U tom trenu, kao turisti, mi nismo, jer ne stanujemo, mi ne živimo već životarimo. Ali taj osećaj ne-bivanja može istovremeno da bude životodavan i razarajuć, o čemu svedoči melanholija koja prati svaki povratak domu.

Za seriju ovih radova najčešće sam birao ili modernu staklenu arhitekturu, ili stare katedrale i spomenike kulture, ne kao dijametralno suprotne motive, već više kao komplementarne prikaze sadašnjosti.  Lamentacija nad postojanjem „bezukusne i sterilne“ staklene arhitekture jeste samo još jedan vapaj nad prošlošću, jer moderno ustrojstvo življenja i potreba za prostorom ipak uslovljavaju postojanje ovakvih građevina.

Staklo jeste jedina legitimna opcija za izgradnju oblakodera, sa sobom donosi korist u vidu smanjenja troškova za osvetljenje, donosi više prostora, stabilnije je, lakše je i brže za izgradnju i potrebno je manje održavanja. Ali isto tako postoje i negativne strane po eko-sistem, zbog čega se u nekim gradovima teži ka zabrani izgradnje oblakodera, makar u ovom dosadašnjem obliku.

Gradonačelnik Njujorka, Bil de Blazio, izrazio je težnju ka donošenju zakona koji bi zabranio izgradnju novih oblakodera. Ovaj pomak svakako ne garantuje skoru smrt gordih staklenih građevina, ali se možemo zapitati da li će i oni onda postati u jednom trenutku jedan spomenik prošlosti; otuda mi je bilo lako i smisleno da ukombinujem građevine prošlosti sa oblakoderima… i pored toga i jedni i drugi ulivaju sličan vid strahopoštovanja.

No ne bih da budem potpuno pristrasan i da posmatram staklenu arhitekturu kao izuzetnu i osobenu; činjenica je da smo prihvatili mediokritet, dok same arhitekte praktikuju svoju delatnost na neophodnom minimumu što može da se smatra kao ne-zlo, kako bi rekao Alen Badju – dakle radeći dovoljno da se ishod ne smatra lošim, ali isto tako i da ne postoji pomak ka napretku.

Mediokritet ipak je ono što nas okružuje, i ono što jesmo, mediokritet odvaja radnike visokog profila kojima se granice otvaraju i daju mogućnost da budu, od onih koji te mogućnosti i sposobnosti nemaju.  Pitanje je samo: da li će uopšte biti važno šta izgleda mediokritetno, kada građevine budu nadživele svoje graditelje?

Ne postoji nijedna osoba na odabranim fotografijama iz ove serije. Ni na jednom prozoru se ne pojavljuje ljudski obris. Jedini tračak života vidi se na poslednjoj fotografiji, sa pticama koje su upale u kadar, ali odlučio sam da je zadržim, i ostavim kao poslednju, kao tračak nade ili prikaz nekog života iznad zemlje, iznad svih tih gordih građevina koje stoje kao jedan monument minulog života na samom tlu. Vratimo se ponovo Hajdegeru koji je rekao da „smrtnici stanuju ukoliko nebo primaju kako nebo.“

U trenutku kada grafiti budu iščezli pod suncem i vetrom, a fotografije ne budu imale nijedno znatiželjno oko, jedino će opstati sve ove građevine, profane ili sakralne, kao veličanstveni hramovi za rastinje i životinje.

“This is the way the world ends
This is the way the world ends
This is the way the world ends
Not with the bang but a whimper.”
T.S. Elliot, The Hollow Men

Fotografije: Stefan Gašić, Aleksandar Đorđević

Članak Beživotni grad – Fotografije i razmišljanja se pojavljuje prvo na Oblakoder.