Ako ste nedavno šetali Dorćolom, sigurno ste primetili zanimljiv mural koji krasi zid beogradske devetospratnice. Ovo umetničko delo oslikao je jedan od naših najpoznatijih uličnih umetnika Andrej Žikić, poznatiji kao Artez. Pored toga što ulepšava grad,ovaj mural doprinosi očuvanju životne sredine. Naime, pri izradi su korišćene fotokataličke boje koje čestice zagađenog vazduha pretvaraju u bezopasne.
Opčinjenost sprejevima i grafiti kulturom navela je Andreja da napravi svoj prvi trag na zidu, nakon čega počinju da se nižu brojna dela širom Evrope, pa sve do Brazila i Indije. Kroz svoje autentične murale, koji pretežno sadrže ljudske motive, trudi se da uspostavi dijalog sa posmatračima u želji da stvori vanvremeske radove.
Artez nam otkriva gde je naslikao svoj prvi mural, kakva je budućnost ulične umetnosti, kako izgleda proces rada i da li se i koliko naša država zalaže za ovaj vid umetnosti.
Kako je izgledao tvoj prvi dodir sa zidnim slikarstvom?
Artez: Prvi trag na zidu sam ostavio zahvaljujući opčinjenosti sprejevima i grafiti kulturom. Ne mogu da kažem da je sam rad bio remek -delo, ali sam uživao u svakom trenutku stvaralačkog procesa.
Kada i gde si naslikao svoj prvi mural?
Prvi zid većeg formata koji sam oslikao samostalno nalazi se u okviru Fakulteta Arhitekture u Bukureštu. Na muralu je prikazan džinovski petao koji je poleteo uz pomoć malenog cepelina, a sam rad nosi naziv „Find your way to fly“.
Kako izgleda proces od ideje do realizacije jednog murala?
Prvi korak je svakako susret sa zidom i od toga sve počinje. Sam format zida dosta utiče na kompoziciju, a ambijentalne karakteristike prostora mi pomažu kod definisanja palete boja koja će biti prisutna na muralu. Do koncepta dolazim na različite načine – skiciranjem, žvrljanjem, fotografisanjem i kolažiranjem, a sa crtanjem počinjem uglavnom kada sam isprobao sve moguće kombinacije i izabrao onu koja mi se najviše sviđa.
Najčešći motivi su ti ljudi, zbog čega?
Oduvek sam želeo da uspostavim dijalog sa posmatračem – nekada mi je to lakše polazilo za rukom, nekada teže. Vremenom sam shvatio da ljudi više pažnje posvećuju slikama koje su im na neki način poznate i sa kojima lakše mogu da se poistovete. Ljudske figure su zgodan element ako želite da ispričate priču, pogotovo ukoliko priču pričate nekome koga ne poznajete.
Nedavno si naslikao mural u saradnji sa Convers All Stars, korišćene su fotokataličke boje koje čestice zagađenog vazduha pretvaraju u bezopasne, reci nam nešto više o toj tehnologiji?
Iskren da budem, ne bih znao da vam kažem nista više o tehnologiji od ovoga što ste naveli u samom pitanju. Ono što sada iz iskustva znam je da se farbe ne razlikuju preterano od akrilnih boja koje inače koristim, tako da je proces oslikavanja bio isti kao i uvek. Naravno, super je znati da pored toga što ulepšavate grad, oslikavanjem murala doprinosite poboljšanju životne sredine.
Ovo je novi vid umetnosti koji pospešuje očuvanje životne sredine, da li je to budućnost ulične umetnosti?
Budućnost ulične umetnosti leži u digitalizaciji i njenom povezivanju sa virtuelnim svetom na najrazličitije načine. Već sada je evidentno postojanje ovog tipa umetnosti u dva paralelna sveta. U realnom svetu ulična umetnost predstavlja piksel u ambijentu koji je statičan, nepromenljiv i dostupan relativno malom broju posmatrača. Sa druge strane, u digitalnom svetu isti ti pikseli u prostoru žive na nebrojano mnogo različitih načina – od fotografija koje skupljaju stotine i hiljade lajkova, preko animacija koje oživljavaju inače statičnu sliku, do radova koji postoje samo u virtuelnom prostoru kom možete pristupiti uz pomoć smartphone-a. Očuvanje životne sredine je lep motiv i tema za inspiraciju, ali mislim da su mogućnosti koje proističu iz uvezivanja sa digitalnim svetom budućnost ulične umetnosti.
Oslikati devetospratnicu predstavlja veliki izazov za jednog umetnika, koliko je ovaj proces bio zahtevan?
Rekao bih da je vremensko ograničenje bilo veći izazov od samih dimenzija zida jer smo Wuper i ja imali samo 5 dana za oslikavanje i jednu mašinu za rad na visini koju smo morali da delimo. Takođe, saradnja sa drugim umetnikom je izazov svoje vrste, pogotovo ukoliko želite da za sobom ostavite dobar rad. Osmišljavanje idejnog rešenja sa kojim smo obojica zadovoljni, a koje je odgovaralo tematskom okviru zadatom od strane klijenta, je možda bilo i najteži korak.
Jesi li nekada naišao na nerazumevanje građana/publike za ovaj vid umetnosti?
Reakcije koje dobijam su uglavnom pozitivne. Naravno, uvek postoje pojedinci koji imaju potrebu da na neki (ili na bilo koji) način budu uključeni u promenu, pa makar to značilo da joj se protive. Susret sa različitim ljudskim reakcijama je sastavni deo rada u javnom prostoru – ako isključite emocije i sagledate ih objektivno, primetićete da u velikom broju slučajeva one nemaju veze sa samim radom, već sa odnosom koje pojedinci imaju prema svom okruženju i zajednici u kojoj žive. Meni je to sve jako zanimljivo, iako ponekad nije najprijatnije.
Kako bi okarakterisao uličnu umetnost u Srbiji?
Deluje mi da se u Srbiji u poslednjih nekoliko godina interesovanje samih umetnika pomerilo sa grafiti kulture na oslikavanje murala. Sa jedne strane mi je drago da je tako, jer smatram da murali daleko lakše uspostavljaju dijalog sa posmatračem, što vremenom dovodi do boljeg prihvatanja ulične umetnosti kao pokreta. U isto vreme mi je žao što grafiti kultura zbog toga trpi, pre svega zbog smanjenog broja manifestacija čiji je fokus isključivo na crtanju grafita. Umetnička sloboda koja dolazi sa crtanjem grafita je magnet za mlade umetnike i najbolji način da se mladi zainteresuju za intervenisanje u javnom prostoru, pre svega zato što prepreke u vidu dozvola i produkcijskih troškova neophodnih za oslikavanje murala kao da i ne postoje. Sa samo nekoliko sprejeva i par sati slobodnog vremena, spremni ste i crtanje može da počne!
Koliko se ona razlikuje u odnosu na ostale države u kojima si imao prilike da radiš?
Svaka zemlja je priča za sebe, tako da ću, u cilju podizanja kriterijuma na lokalnom nivou, poređenje napraviti sa zemljama u kojima je ulična umetnost na daleko višoj lestvici.
Prva primetna razlika je nepostojanje inicijative od strane državnih institucija (gradova, opština, kulturnih institucija) za organizovanje i promovisanje događaja u sferi ulične umetnosti. Kada bismo zamislili da nevladine organizacije i pojedinci koji samoinicijativno organizuju ovu vrstu događaja ne postoje, u celoj zemlji bismo imali ukupno nula projekata iz sfere ulične umetnosti u protekle 3-4 godine, verovatno i duže, da nije bilo grada Požarevca kao jedinog pozitivnog primera kog mogu da se setim. Za razliku od situacije u Srbiji, veliki broj projekata u inostranstvu je iniciran i finansiran od strane gradova i opština, dok su nevladine organizacije tu da njihovu zamisao sprovedu u delo, a da pritom ne dođe do pada kvaliteta u odnosu na aktuelne svetske trendove.
Druga bitna stavka je odsustvo galerija specijalizovanih za uličnu umetnost. To nam jasno govori o nedostatku potražnje na tržistu kada je u pitanju ova vrsta umetnosti, pa samim tim i o poziciji samih umetnika koji su neretko prinuđeni da prave kompromise kako im egzistencija ne bi bila ugrožena.
Mislim da je samo pitanje vremena kada će ulična umetnost dobiti mesto u društvu kakvo zaslužuje – mi umetnici vredno radimo na tome!
Kada bi morao da izdvojiš jedan projekat koji ti je bio najdraži, koji bi izdvojio i zbog čega?
Pre nekoliko meseci sam uspeo da zbrišem na more i da odmorim glavu od pandemije, izolacije i ostalih bauka koji su nas sve pritiskali tokom aprila i maja. Tada mi se ukazala prilika da oslikam zid u Rijeci i da svojim muralom koji nosi naziv „Sail Away” doprinesem ulepšavanju panorame grada. To mi je definitivno jedan od omiljenih radova ove godine!
Kažu da radovi govore umesto umetnika, na koji način se ti izražavaš putem svojih radova?
Umetnici do posmatrača dopiru na različite načine – ja se trudim da se ne vezujem za aktuelne teme, već da stvaram radove koji su, koliko je to moguće, vanvremenski. Potraga za univerzalnim izrazom koji će komunicirati sa posmatračem bez obzira na aktuelna dešavanja je nešto što me fascinira i što dosta utiše na izbor tema na mojim radovima.
Šta za tebe predstavlja prazan zid?
Prazan zid je piksel u postojećem ambijentu i predstavlja mogućnost!
Autorka fotografija: Milena Arsenić
0 Comments