Dženet Koko šira javnost je upoznala nakon njenih dokumentarnih filmova „Ja jesam – Me sem“ i „Moj put – Moro drom“, ali Dženet još od svoje devetnaeste godine aktivno učestvuje u projektima koji se bave romskim pitanjima, edukacijom i prevencijom nasilja. Zbog svega toga je i jedna od dobitnica nagrade za doprinos vidljivosti Romkinja pod nazivom Bring The Noize za ovu godinu koju dodeljuje BeFem.
Osim kao autorka filmova, Dženet je prepoznata i kao aktivistkinja, videografkinja, novinarka, a sada se našla i u ulozi voditeljke podkasta „Putokaz” – prostora za duboke i iskrene razgovore koji osvetljavaju živote i izazove mladih Romkinja.
Gošće koje je Dženet u „Putokazu” ugostila su Milana Radu, Silvija Nešić, Marina Simeunović, Monika Ajvazović i Maja Simić koje su kroz 5 epizoda, osvrćući se na svoje životne priče, pokazale sopstvenim primerom koliko su edukacija i obrazovanje, ali i želja da se pomogne svojoj zajednici važni.
Kako je došlo do ideje za podkast Putokaz, sa kojim problemima se Romkinje suočavaju i koliku ulogu mediji imaju kada izveštavaju o pravima Roma i Romkinja – samo su neka od pitanja na koje nam je Dženet dala odgovor.
Kako je došlo do ideje za podkast Putokaz?
Dženet Koko: Iako sam oduvek imala želju da pokrenem nešto slično, ovog puta sam bila pozvana od strane divnih mladih devojaka: Une Milić, Danice Đorđević i Tijane Kostandinović koje su došle na ideju da se snime razgovori sa mladim, uspešnim Romkinjama kako bi se javnost bliže upoznala sa pozitivnim primerima iz romske zajednice. Već od prvog našeg razgovora smo se uklopile i krenule u konkretne korake ka Putokazu.
Zbog čega podkast nosi taj naziv?
Htele smo da bude nešto kratko i upečatljivo, bilo je ideja da bude na romskom, ali smo se ipak odlučile za Putokaz jer je jednostavniji i dovoljno jasan, a opet dvosmislen. Putokaz mogu biti sve one smernice koje smo htele kroz razgovore sa našim gošćama da prikažemo.
Koje si teme želela da približiš gledaocima/slušaocima?
Tema koja je uvek glavna kod Romkinja i naše borbe svakako jeste diskriminacija kroz odrastanje, odnosno kako se nositi sa njom kroz školovanje, pa kasnije na radnom mestu, važnost obrazovanja devojčica, problem ranih brakova, važnost romskog ženskog aktivizma, kao i koja su to sve rešenja za većinu problema u romskoj zajednici.
Na koji način si birala gošće i teme?
Gošće sam imala na umu već na početku jer su to moje koleginice/poznanice za koje već mnogi (uglavnom u romskoj zajednici) znaju, a za neke ne znaju, pa sam smatrala da takve mlade inspirativne osobe moraju svi da upoznaju i da makar malo razbijemo neke od glavnih predrasuda prema Romkinjama. Ono što sve njih vezuje, sem što su obrazovane, vredne i borbene jeste aktivizam koji je kod nekih dugo već tu, a nekome je svež i sve jači.
U svim epizodama si gošćama postavila pitanje šta njima znači putikaz – šta ova reč znači tebi?
Za mene putokaz znači unutrašnji kompas koji mi pomaže da pokažem i pomažem drugima da se i oni pronađu i ne dozvole drugima da ih unazađuju svojim ograničenjima, već da pronađu i okruže se samo ljudima koji će im osvetljavati put i pokazati im kako se njihov potencijal može i te kako ostvariti.
Koje podteme u kontekstu prava Roma i Romkinja, o kojima govorite, ti je bilo posebno važno da istakneš?
Prava da budemo jednaki u svemu, i kada ih zaslužujemo kao građani, odnosno građanke ove zemlje ili kada se krši neki zakon, da budemo ravnopravno i pravedno tretirani, tim putem, recimo, devojčice ostvaruju svoja prava u slučaju dečjih prinudnih brakova, ili žene u partnerskom nasilju.
Koliku ulogu i odgovornost bi mediji trebalo da imaju kada izveštavaju o pravima Roma i Romkinja?
Mediji su ti koji pogoršavaju ili (sve više) poboljšavaju sliku o Romima načinom izveštavanja, korišćenjem određenih fotografija kao pokrivalica. Unazad godinama najviralniji su bili oni videi koje i danas pamtimo, gde su Romi i Romkinje ismevani na sve moguće načine i zloupotrebljavani zbog njihove nepismenosti. Pojedini mediji to svesno rade zarad većeg tiraža ili brojnosti pregleda.
Vizuelno je ono što ljudima mnogo dugo ostaje u svesti i ako dete od početka svog života gleda, sluša ili čita uvek na isti način u lošem kontekstu o Romima, kasnije se ta slika teško menja, posebno ako na ulici naiđe na dečji rad (prošnju) koji je posebno problematičan. Uz sve to, ako ima potvrdu od roditelja i okoline da je sve to diskriminatorno ponašanje kako na TV-u ili novinama, tako i u školskim udžbenicima, ophođenju učitelja/ca, učenika/ca prema romskoj deci, utoliko je u to dete duboko usađen paket teško razgradivih predrasuda prema romskoj zajednici.
Pored problema ranog stupanja u brakove, koji se pogrešno smatra romskom tradicijom, koje stereotipe misliš da je važno „razbiti”?
Važno je razbiti stereotipe vezane za potencijal romske dece, da svako od njih uz malo podrške može biti veliki doprinos ovom društvu, a ne samo problem. Da je tradicija sve ono što je zdravorazumsko, a ne preneseno, dotrajalo i loše, posebno usled siromaštva koje još traje i ne vidi mu se izlaz baš zbog svih tih predrasuda i tradicija koje stavljaju u okove decu koja prave decu koja nisu svesna boljeg života izvan romskog naselja, kuće, dece i nisko plaćenih (neplaćenih) fizičkih poslova.
Romska zajednica mora shvatiti da je ulaganje u svoju decu i njihovo obrazovanje jedini izlaz iz siromaštva, pa i svih drugih stereotipa jer će onda i širem društvu biti makar malo lakše da prihvate da postoje obrazovani Romi i Romkinje koji i te kako doprinose društvu, nisu nikome pretnja, već prijatelji i ravnopravni građani celog sveta. Stereotipa je mnogo među ljudima, moramo se baviti rešavanjem uzorka odakle sve oni potiču i zašto istrajavaju.
Koju poruku kroz Putokaz želiš da preneseš?
Da devojčice moramo izbaviti iz tog nekog moranja, da dopremo do njih, ali pre svega do njihovih roditelja, koliko je bitno da se potrude da ih obrazuju, a ne udaju pre 18. godine. Da se većinsko stanovništvo osvesti koliko ima i mladih, obrazovanih, perspektivnih devojaka koje se bore za bolji položaj svog naroda, a sve što tražimo jesu solidarnost i podrška da nas takvih bude sve više.
Komentari na jednom već objavljenom reels-u su nažalost zastrašujući, ali isto tako ima ljudi koji žele da poslušaju ceo podkast i shvataju našu muku i vide rešenje, kao i mi. Njima hvala, a svim onima koji se ne potrude ni toliko da pročitaju opis reels-a (izvučenog mini delića razgovora) želim da se što pre osveste, makar toliko da ne šire mržnju samo iz bezobzirnosti, bahatosti i neznanja, ali isto tako i njima hvala jer su nam digli broj pregleda, kako bismo, nadam se, došli do većeg broja onih, iole osvešćenih i željnih da čuju šta to ima jedna mlada Romkinja da kaže i poruči.
Zbog čega bi neko trebalo da pogleda/posluša podkast?
Pre svega, ovaj podkast nije predugačak, čućete zanimljive životne priče, kao i možda neke nove načine razmišljanja i perspektivu iz koje niste još slušali nekoga. Da bolje upoznate vaše sugrađanke koje doprinose boljem društvu. Da se suočite sa realnošću, ali i sa nama da sanjate o solidarnijem, zdravijem društvu.
Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.
0 Comments