Luka Radovanović za sebe kaže da je jedan sasvim prosečan mlad čovek iz Srema koji se odlučio da (nada se) pokrene dijalog na teme koje nas apsolutno sve tangiraju, samo zato što voli da vodi kvalitetne diskusije. Samo neke od tih tema su evolucija lepote 21. veka, filtrirana realnost, Masc4masc i druge maske, kao i telesna neutralnost (objedinjene tekstove možete pronaći ovde).
Kroz čitav život su ga privlačili umetnost i mediji, što ga je na kraju i motivisalo da diplomira Produkciju za audiovizuelne medije na novosadskoj Akademiji umetnosti. I dan-danas živi i radi u Novom Sadu, ali shvativši da ne želi da bude dostupan 24/7 i hrani se stresom, produkciju je odlučio da ostavi iza sebe, pa tako svoje kreativne napore i interesovanja trenutno ulaže u oblasti marketinga.
„Imam 27 godina, ali i utisak da komplekse gradim makar dvadeset, što je bila glavna motivacija za to da body image (ili slika o telu) bude, makar na kratko, fokus mog istraživanja. Pored istraživanja, posmatranje i razgovor su moja tri omiljena oblika interakcije sa ljudima i sadržajem, a sasvim slučajno sam došao u priliku da budem deo projekta Fondacije Ana i Vlade Divac tokom perioda života u kom sam radio u civilnom sektoru”, počinje Luka razgovor o ovoj važnoj temi.
Da li si tekstovima o body image-u želeo da informišeš, podigneš svest o ovoj temi, inspirišeš… Šta si imao na umu i da li su tvoji vršnjaci grupa kojoj se obraćaš u svojim tekstovima (mislim da većina milenijalaca može da se poistoveti sa dnevnikom kompleksa 21. veka kroz primere iz pop kulture koje si navodio u tekstu)?
Veoma mi je zabavno kad naletim na neki nostalgičan sadržaj na TikTok-u jer najpopularniji komentari govore da smo svi živeli isto detinjstvo. Ipak, ono što je problem društvenih mreža danas jeste površnost sa kojom pristupamo skoro svim vrstama sadržaja. Da, super je kad shvatiš da nisi sam/a u kontekstu uticaja sredine ili medijskog sadržaja na tebe, ali bilo bi još bolje kada bismo malo više pričali o tome kako i zašto su nas ti uticaji oblikovali. Srećom, danas postoje ljudi koji prave odličan sadržaj na Jutjubu, pa tako možemo pronaći sve više video eseja koji obrađuju ovakve teme.
Iako sam u suštini pripadnik generacije Z, odrastao sam sa starijom sestrom i uvek sam bio u društvu ljudi koji su stariji od mene. Prirodno, takvo okruženje i različiti konzumeristički trendovi imali su ogroman uticaj na to kako posmatram sebe. Mislim da bi se moji vršnjaci i svi oni pre nas složili sa time da smo imali veliku sreću da u ranom detinjstvu nismo bili opterećeni ovolikom količinom sadržaja i uticaja koji mlađe generacije imaju na dohvat ruke danas. Ranih dvehiljaditih smo bili ograničeni na onoliko TV kanala koliko antena na krovu kuće uspe da nahvata i nekoliko časopisa koji su se bavili pop kulturom. U našoj kući je to bio BRAVO koji je moja sestra tada religiozno kupovala, tako da sam dosta rano bio svestan najrazličitijih trendova u svetu.
U nekom momentu smo dobili i satelitsku TV, pa se u kući dosta često vrteo nemački kanal VIVA, zbog čega su muzika i spotovi postali (i ostali) moji omiljeni oblici zabave. Vrlo brzo su se pojavili brza internet konekcija, pa zatim Fejsbuk, Tamblr, Instagram, prve reklame koje iskaču iz svih ćoškova interneta, prvo anonimno zlostavljanje i trolovanje na (srećom pokojnom) ask.fm-u, ali i svi drugi oblici uglavnom nemilosrdne interakcije sa vršnjacima. A s obzirom na to da kao klinac nikada nisam vodio dnevnik, bilo je zabavno istražiti i prisetiti se tih nekih univerzalnih medijskih uticaja koje delim sa svojom generacijom. Još zabavnije je postalo kada je tekst otišao onlajn i kada su ljudi počeli da dodaju svoje teze i medijske sadržaje koji su uticali na njihovu sliku o lepoti.
U tekstovima koristiš i lične primere i o pojedinim stvarima pišeš iz prvog lica, da li ti je bilo izazovno da se na taj način „ogoliš” pred čitaocima, pogotovo ako uzmemo teme tekstova u obzir?
Na spektru introvertnost-ekstrovertnost sam uvek bio negde između i češće ćete me videti kako posmatram i slušam nego što zapravo pričam. Razlog toga može biti neki nedostatak samopouzdanja koji je usko povezan sa slikom o telu, sa kojom sam se i sam dugo borio. Vremenom (ili na terapiji) shvatiš da je „dovoljno dobro“ bolje od „odličnog“, te skupiš petlju pa odlučiš da se baviš temama koje su ti interesantne jer imaš pravo da iskažeš argumentovane stavove kad im je vreme i mesto. Da se razumemo, siguran sam da postoji veliki broj aktivista i aktivistkinja koji će se ovim temama baviti na dublji i teorijski potkovaniji način, zbog čega smo Teodora i ja i odlučili da razgovaramo sa nekima od njih. Divim se svim našim sagovornicima koji se aktivno bave temama koje smo odabrali, a kojih se često plašimo jer nam deluju kao tabu.
Sve teme koje obrađujemo u kampanji su dosta univerzalne i ne smatram da sam se na bilo koji način „ogolio“. Samo sam odlučio da im pristupim iskreno i bez pritajene prodaje na osnovu sopstvenih i iskustava meni dragih ljudi, što dugo nije bio slučaj kada govorimo o sadržaju na internetu. A ako nekome takav pristup smeta – buraz, nađi hobi i počni malo da uživaš u životu jer ti trolovanje to sigurno ne donosi.
Kako si, kao mlađi, gledao na stvari o kojima pišeš? U kom trenutku možeš da kažeš da je došlo do neke vrste, hajmo reći, osvešćivanja?
Dobro pitanje je da li je uopšte došlo do osvešćivanja? U jednom od tekstova i sam kažem kako sam svoje telo počeo da preispitujem na pijaci kada me je tata kao klinca vodio da sebi kupim donji veš. Konzumerizam je vezivno tkivo i uzrok svih tema kojima smo se bavili kroz kampanju i ja sam njegova žrtva, hteo to da prihvatim ili ne. Svi smo mi kao mlađi hteli da izgledamo kao neko drugi, pa onda posle shvatiš da u životu želiš sve ono što na sebi već nemaš. Razlika u stanju uma deteta/tinejdžera i zrelije osobe jeste svest o tome koliko će te to što želiš učiniti zadovoljnim i srećnim. Spoiler alert: najčešće neće. Važnije je pronaći balans između želja i realnih potreba, pa potom razumeti šta je ono što ti je u životu zaista važno.
Za mene je to danas zdravlje – i fizičko i mentalno. A situacija sa marketingom donjeg veša je i dalje ista (iako moram pohvaliti inkluzivnost kampanja pojedinih brendova), jedino što sam sada svestan da ne moram da izgledam kao tip na etiketi za gaće.
Koje su najveće zablude ili mitovi za koje smatraš da su i dalje zastupljeni kada govorimo o body image-u?
Po meni, najveća zabluda oko slike o telu jeste da se sva „rešenja“ mogu kupiti i da deluju brzo. Ipak, to je poenta kapitalizma, a dobar marketing nam može prodati i najgušću maglu.
U intervjuu sa Hristinom Cvetinčanin Knežević dotakao si se teme body positivity-ja I body neutrality-ja, kako ti gledaš na ova dva fenomena?
Hristina je sjajna osoba i bilo mi je izuzetno zadovoljstvo upoznati je i razmeniti misli sa njom. Ukoliko niste upoznati sa njenim radom, toplo preporučujem da zapratite Instagram profil Feminizam iz teretane i poslušate njena različita medijska gostovanja jer ima izuzetno zdrave i inspirativne stavove.
Možda najzdraviji od svih njih jeste zagovaranje fenomena telesne neutralnosti koji je došao kao reakcija na telesnu pozitivnost, a koja nas je lepo lagala. U marketingu te silne pozitivnosti niste mogli sresti ožiljke, specifična dermatološka stanja ili tela koja su preživela povrede, fizički stres, porođaj ili su ne daj bože prosto stara i naborana. I naravno sve to upakovano tako da deluje seksi.
Meni najvažnija misao i prednost fenomena telesne neutralnosti koju Hristina navodi jeste da je on „briga o svakom aspektu sopstvenog bića, jer smo mi mnogo više od sopstvenog izgleda.“
U jednom tekstu se baviš upotrebom filtera – da li ih ti koristiš i kakve su tvoje navike u obradi fotografija pre kačenja na mreže?
U mom telefonu ćete zapravo pronaći mali broj selfija jer sebe ne smatram mnogo fotogeničnom osobom i prosto nemam naviku da se često fotkam. Da ne pričam o tome da sam na svom Instagramu tek nedavno počeo da kačim selfije. Opet se tu možemo vratiti na nedostatak samopouzdanja, samo što je u ovom slučaju ono prouzrokovano lažnim predstavljanjem drugih ljudi na društvenim mrežama.
Manje-više smo svi krivi za filtriranje svojih fotki – neki manje, neki mnogo više. Ipak, drago mi je što se sve češće susrećem sa sadržajem koji govori o tome da nisu svi mišići koje vidimo stalno takvi kakvi su na fotkama već su usnimljeni na dobrom svetlu, da nisu svi nosevi savršeni, već ljudi pažljivo biraju profil koji fotkaju i slično.
Ali, glavne ideje teksta Filtrirana realnost izlaze iz okvira digitalne manipulacije fotografija i bave se više „analognim“ filtriranjem. Pod njima smatram svesno biranje uglova u kojima se fotografišemo, način na koji fizika sočiva kamere utiče na to kako izgledamo, ali i razlike u tome kako šminka u kontrastu sa digitalnim filterima utiče na naše samopouzdanje. Jedno je kada uklonite bubuljicu sa nosa, drugo je kada konstantno sužavate sopstvene kukove, pa od sebe pravite i delite nešto što apsolutno niste. Mada, čak i kada sve to raslojimo, najteža pilula za progutati jeste činjenica da društvene mreže gde delimo svoje fotografije sve više služe prodaji, a najprodavaniji proizvod smo mi sami.
Pisao si i o dejtovanju na Grajnderu, koje paradokse si uspeo da možda bolje objasniš u razgovoru sa Aleksom Savićem?
Ova tema je izuzetno slojevita i tekst Masc4masc i druge maske se najviše dotiče paradoksa između muško-muških odnosa i neprihvatanja ženske, odnosno „fem“ strane koju svaki muškarac u sebi ima. Kapiram da je to filozofski koncept za koji je potrebno vreme da se svari, ali situacija u kojoj se gej momci često pronalaze je takva da, ako do momenta „izlaska na tržište“ nisu razvili neki vid telesne dismorfije, na Grajnderu verovatno hoće.
Ipak, to je samo grebanje po površini ledenog brega drugih problema kao što su autohomofobija, toksični maskulinitet, bigoreksija, strah od autovanja i mnogi drugi. Uzročnik većine tih problema je patrijarhat, a od njega nisu spaseni ni strejt muškarci, a nažalost ni žene.
Koje su poruke koje si kroz sve ove tekstove o body image-u želeo da preneseš?
Ako primetiš da imaš problem sa time kako se osećaš u sopstvenom telu, pokušaj da ga osmotriš objektivno i van sopstvenih predrasuda. U najvećem broju slučajeva, problem nije u tebi – on je rezultat dugogodišnje ljudske potrebe da na tvom problemu zarađuje. I nisi ti kriv/a za to kako se osećaš u svom telu, ali u procesu prihvatanja sopstvenog ja ne zaboravi jedno: rešenje se krije u zdravom balansu. Na nama je bilo da te inspirišemo da taj balans pronađeš, na tebi je da ga prihvatiš i zavoliš.
Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.
0 Comments