Osećam kako mi košulja postaje mokra od znoja dok čekam u podužem redu za kupovinu karata. Do Majdanpeka sam mogao da stignem i vozom, ali trebalo bi mi barem trinaest sati neprekidnog putovanja. Uz pauze za promenu voza u Nišu i Zaječaru i kašnjenja, bio bi to celi dan putovanja. Mene već sutra drug očekuje na stanici u Boru, zato se odlučujem da deo putovanja odradim autobusom. Negde u podsvesti mi stoji informacija da je moj bivši cimer iz studentskog doma putovao znatno brže od Beograda do Majdanpeka, ali prugom između Požarevca i Majdanpeka sada idu samo teretni vozovi, bez perspektive da se putnički saobraćaj vrati u ove krajeve.
U Majdanpek stižem kasno, pa kroz prozor autobusa vidim samo svetla kamiona koji završavaju smenu u rudniku. Ubrzo ulazimo u grad, i na stanici koja se nalazi gotovo na ivici rudarskog kopa iz autobusa izlazi tek par ljudi. Mrak nije doneo zahlađenje, pa opijen vrućinom jedva koračam do hotela, unapred se radujem tuširanju hladnom vodom. U hotelu me zatiče neprijatno iznenađenje – zbog vrućina i mesec dana bez padavina, u Majdanpeku su na snazi restrikcije vode, tako da će moje tuširanje morati da sačeka. Zauzvrat, na recepciji dobijam flašu vode. Dobro, barem je soba dosta udobna.
Ustajem ranije kako bih pre putovanja malo prošetao kroz grad. Grad smešten u uskoj dolini, grad koji postoji zbog rudnika, ali izgleda da je u nekom trenutku taj rudnik prerastao sve i počeo da izjeda i sam grad. Dva minuta šetnje vodi me na granicu rudnog kopa koji se prostire u nedogled, sa druge strane su socio-modernističke zgrade i urbano naselje. Još dva minuta šetnje i već sam nadomak šume koja sa druge strane okružuje grad i sa planinom Staricom ga čuva od rudnika. Sve mi deluje jako zavodljivo, ali i strašno, tako da sa pomešanim osećanjima napuštam Majdanpek.
Železnička stanica nalazi se izvan grada, pa na putu do nje taksijem idemo pored rudarskog kopa. Pored nas prolazi ogromni kamion, naspram kog taksi izgleda ko igračka. Taksista je začuđen da neko upošte ide na železničku stanicu i kaže mi kako jako dugo nikoga tamo nije vozio. Usput mi priča kako se poslednji put vozio vozom početkom dvehiljaditih, kada je služio vojni rok u Leskovcu.
Na stanici ima svega par ljudi koji čekaju da već postavljeni voz krene. Koristim vreme pre polaska za šetnju i fotografisanje. Dobronamerni otpravnik me u nekom trenutku zaustavlja i traži odobrenje za fotografisanje. Moje objašnjenje da sam novinar i da pišem o vozovima mu nije dovoljno. Izbegavam svađu pošto znam da je u pravu, iako je taj propis pomalo besmislen, koji špijun bi danas fotografisao železničke stanice. Uz obećanje da neću više fotografisati stanicu, ulazim u voz.
Voz podseća na šinobus po svojoj veličini i po tome što nema zasebnih vagona. Moguće je gotovo sve putnike videti u tako malom prostoru. Mada, čini se da je broj mesta i više nego dovoljan, pošto ima tek par putnika. Od konduktera saznajem da je to DMV 710 dizel voz. Kaže mi da ove vozove zovu Šveđanka, valjda zato što su pre dvadesetak godina polovni nabavljeni iz Švedske. Sada par remontovanih vozova funkcioniše na relacijama povezanim sa Zaječarom. Iako imaju više od pedeset godina, naizgled deluje da se dobro drže i da ih čeka još putovanja po šumovitim krajevima istočne Srbije. Samo, mogli bi da ugrade u njih neko hlađenje, možda Šveđanima to nije bilo potrebno, ali na teperaturama od preko 35 stepeni to je apsolutna neophodnost.
Ove godine toliko je vruće da se to primećuje i na šumama kroz koje putujemo. Iako je sredina avgusta, pojedino drveće je već krenulo da žuti i odbacuje lišće. Trava je u potpunosti spržena, a tek poneko drvo još uvek je zadržalo jaku zelenu boju. Naizgled deluje da je jesen došla, na osećaj deluje kao da smo u Sahari. Nadam se da će kiša uskoro pasti i doneti preko potrebno rashlađenje i ljudima i prirodi.
A priroda u ovom delu Srbije je prelepa. Prolazimo kroz šume, preko pašnjaka i tek kroz poneko selo. Sela su mala, a železničke stanice u njima su sve odreda zapuštene i, čini se, van funkcije. Na jednoj je okačen roze plišani zeka, na drugoj nema ni stolarije, ni krova, kao da su se svi odselili i poneli sve što može da se ponese sa sobom.
Iz zelenila često uranjamo u tamu tunela. Deluje da na svakih par minuta vožnje dođe po jedan tunel. Pitam se koliki li je poduhvat bio napraviti prugu koja ide kroz ove krajeve, koliko li je ona bila značajna za lokalno stanovništvo, a tek koliko za industriju. Danas, kada se renoviranje par desetina kilometara pruge kroz ravnicu predstavlja kao izvaredan uspeh, šta li je onda predstavljala pruga poput ove?
Jedan od tunela deluje jako dugo, čini mi se da se kroz njega vozimo desetak minuta. Dobro, jeste da voz ide jako sporo, ali i tako je ovo jedan od dužih tunela kroz koje sam prolazio. A ima to nešto u tunelima, kada vas čulo vida odjednom izda i morate se osloniti na osećaj i sluh kako biste imali bilo kakvu orijentaciju o kretanju i brzini voza.
Iako idemo nevelikom brzinom, tačno po redu vožnje približavamo se Boru, a to postaje jasno i bez gledanja u sat i mapu. Dovoljno je samo pogledati kroz prozor. Već se vide stari delovi rudnika na kojima je vegetacija retka. I taman kad je trebalo da prođemo kroz deo rudnika, ulazimo u tunel koji se završava neposredno ispred železničke stanice.
Železnička stanica Bor komotno bi mogla da postane nova atrakcija za snimanje horor filmova, mada možda bi čak i zombiji bili zgroženi njenim izgledom. Nakon godina zapuštenosti, na stanici je prošle godine izbio veliki požar koji je spalio drvenu krovnu konstrukciju perona i zahvatio ostatak zgrade i okolno rastinje. Ostatak posla su odradili ljudi koji su uspeli da porazbijalu sva stakla. Godinu dana kasnije, nema ni najave mogućeg renoviranja, stanica se koristi na ličnu odgovornost i deluje kao da se samo traži način da se sa nje proteraju vozovi, a zemljiše iskoristi za nešto mnogo profitabilnije.
Bor, kao i Majdanpek, okružen je rudnikom koji polako jede čak i njegove ulice. Sve u ovim gradovima posvećeno je hrabrim rudarima na čijem radu su izgrađeni ovi, ali i mnogi drugi gradovi. Drug me čeka u centru grada i polako odlazimo na jezero da se barem tamo malo osvežimo, ako je uopšte zbog suše ostalo nešto vode. U retrovizoru ponovo vidim veliki rudarski kamion i zeleno-crnu rudarsku zastavu.
0 Comments