Prošlo je gotovo godinu dana od prve vožnje vozom o kojoj sam pisao. Godinu dana kasnije ostale su mi svega još tri linije, pa da mogu pohvalno da kažem kako sam obišao svaku funkcionalnu putničku železničku liniju u Srbiji. Umesto da se iscimam još malo i završim zadatak koji sam sam sebi postavio i na kojem radim već neko vreme, odlučio sam da odustanem i da umesto toga u svesci crtam minijaturne ikonice železnice. Čini mi se da jurenje za putovanjima postaje ganjanje neke zamišljene katarze koja nikada neće doći, ma koliko se vozio.
Umesto da jurim za vozom koji ide iz Zaječara do Negotina ili onim od Kraljeva do Lapova, odlučio sam se da stanem, udahnem i usporim. Na ove vozove možda i stignem nekada, ali to će biti kada mi stvarno budu potrebni, a ne samo da bi bili deo priče koja ionako ne može do kraja da se ispriča, nebitno kojim se sve linijama vozili.
Nikada nisam bio perfekcionista, a često nisam ni završavao svari do kraja. Zato imam toliko nikada do kraja pročitanih knjiga, nezavršenih doktorata, nepopunjenih albuma sa sličicama i svih ostalih stvari koje nisam do kraja završio. Za sve krivim moju nekonzistentnost i radoznalost koja me uvek usput odvuče i skrene pažnju sa cilja ka kome sam krenuo. Ali to skretanje od neke predviđene putanje često mi je donelo dosta uzbuđenja, a tek retko sam zbog toga zažalio.
I nije mi žao što se za sada neću provozati preostalim linijama. Bilo bi to siljenje putovanja i sebe samoga. Putovanje bez cilja besmislenije je nego sedenje u mestu, cilj ne mora uvek da bude fizički i geografski, ali čini mi se da bez njega se gubi svaki smisao putovanja i postaje svejedno da li ću sedeti u mestu, ići ukrug tramvajem ili transsibirskom železnicom. Ako uđete u voz bez cilja gde idete, sve će stanice sigurno biti pogrešne.
Mada pogrešne stanice nekada umeju da budu i zabavne. Sećam se da dok sam jednom u Sremskim Karlovcima čekao drugaricu iz Turske i bio prestravljen što ne izlazi iz voza, dok je ona na pogrešnoj stanici sa ugašenim telefonom ispijala rakije sa likovima kojima je ta stanica početak i kraj putovanja.
Čak i kada ste na pravoj stanici, uvek postoji mogućnost da voz bude pogrešan, kao u jednoj od priča iz crne hronike koju sam pročitao pre više desetina godina. Neka devojka krenula je vozom ka Užicu, ali je zabunom ušla u voz za Niš. Kada je shvatila da je u pogrešnom vozu, jako se uplašila, pa je nesvesno pokušala da izađe iz voza koji se već kretao i tako je završila nesrećno.
Osim nesrećnih slučajeva, vozovi su česta meta i nesrećnih ljudi koji samo žele da prekrate svoju patnju. Čuo sam neku statistiku da prosečno svaki mašinovođa zgazi po dve osobe. Mogu da zamislim koliki je to stres kada vidš da neko stoji na pruzi, a ne možeš da uradiš ništa da zaustaviš mašinu koja se kreće. Jednom smo zbog takvog slučaja putovali više od osam sati od Jagodine do Beograda. Pošto ne može putovanje tek tako da se nastavi, već hitna pomoć, policija i druge službe moraju da izađu na teren, a verovatno moraju i mašinovođu da promene, pa tek onda da se krene.
Slična situacija zadesila je i moju drugaricu koja se retko vozi vozom. I taman se odvažila da putuje sama, tokom putovanja je krenula snežna oluja, drveće je popadalo preko pruge i putovanje koje treba da traje tek nešto više od dva sata pretvorilo se u desetosatno čekanje. A najgore je dok ste u vozu, a samo čekate (a često se čeka da se upali signal, da se vozovi mimoiđu, a neretko deluje da se čeka bez ikakvog razloga). Stajanje i čekanje ubijaju, kretanje barem daje neki smisao.
Mada i kretanje može nekada biti u pogrešnom smeru. Uvek me je plašilo da ću uhvatiti pravi voz, ali u pogrešnom smeru. Jednom mi se to i desilo, i to baš u trenutku kada sam kasnio na avion. Srećom i zahvaljujući finom kondukteru, uspeo sam da shvatim šta se dešava i da na narednoj stanici promenim voz i stignem tačno pred polazak leta za Beograd.
Ponekad sanjam neke vozove kojima sam nekada davno putovao, a često sanjam i one vozove kojima nikada nisam putovao. Sanjam da idem vozom do Splita, istim onim kojim je moj deda – mediciski tehničar vodio decu iz Leskovca na more. Maštam o vozu do Moskve, pa onda sve do Vladivostoka. Zamišljam sebe kako idem na klimatsku konferenciju u Pariz, direktnim noćnim vozom iz Beograda. Zadovoljio bih se za sada i vozom do Zagreba, Sofije, Skoplja, Budimpešte i Sarajeva.
Imao sam želju da završim ovu seriju kolumni u velikom stilu, ali izgleda da mi to ne ide. Uvek su mi problem bili završeci jer se od njih očekuje neki zaključak, neka mudrost ili poziv na akciju. Barem da voz koji se pojavljuje u prvom činu donese neku veliku promenu u poslednjem činu. A meni ništa od ovog ne ide, pošto mi se čini da i posle vožnje svim tim linijama nisam mudriji, nego kad sam krenuo, barem je povremeno bilo zabavno i zbog kretanja sam imao osećaj da nešto radim. Da parafraziram Rozu Luksemburg za kraj: „Oni koji se ne kreću, ne primećuju svoje lance.”
0 Comments