Poslednjih nedelja nisam mogla da se oduprem osećanju koje me je s vremena na vreme obuzimalo. Osećala sam se prilično usamljeno. Za razliku od mog uobičajenog druženja vikendom, ovaj sam provela sama. Pročitala sam dve knjige i radila sve one stvari koje se preporučuju kako bismo sebi upotpunili vreme i osećali se dobro. Znate one motivacione momente – spremi sebi nešto lepo za ručak, slušaj muziku, provedi bar sat vremena u prirodi, pogledaj omiljeni film…
Sve je to bilo dobro, ali me je i dalje na momente obuzimao osećaj usamljenosti. Zapravo, nisam sigurna da li je to ona usamljenost kako bi je psiholozi zaista okarakterisali ili su ovo više bili naleti dosade. Međutim, sve ovo navelo me je da razmislim i istražim kako se zapravo osećaju drugi ljudi mojih godina.
Da li je ovo moja faza ili ima neke veze i sa trenutnom situacijom u društvu i u svetu generalno? Takođe, da li je možda ovo karakteristično za drugu polovinu dvadesetih godina, onaj period za koji će bumeri reći da su to najlepše godine. Ali zašto nisu i za mene?
Još jedna stvar koja me je podstakla na ovo je (hvala algoritmu koji zna šta treba da mi servira) i podkast Dva i po psihijatra upravo na temu usamljenosti. Psihijatar je u toj epizodi govorio o tome kako se današnje generacije mozda više nego ikada ranije osećaju usamljeno, naročito u eri hiper povezanosti.
Posebno zanimljiv ugao je upravo ta prividna konekcija koju svi danas osećamo. Ipak, život u takvom društvu doveo je do povećanog osećanja usamljenosti. Algoritam je do mene takođe poslao i podatak da je prema izveštaju World Happiness Report-a za 2024. godinu, Gen Z proglašena za „najnesrećniju” generaciju.
Zvuči prilično čudno okarakterisati čitavu generaciju nesrećnom, posebno Gen Z koja se često smatra progresivnom u odnosu na pređašnje generacije, ali eto meni razloga da ovu temu dodatno istražim.
Kako bih ovo saznala, bilo je važno da mlade ljude pitam kako se oni osećaju, da li je i šta to u poslednje vreme uzrokovalo njihovu usamljenost? I dobila sam širok spektar odgovora – od svakodnevnih prepreka do duboko ličnih unutrašnjih borbi.
Jedan od najčešćih razloga bilo je nerazumevanje, kako od strane porodice i prijatelja, tako i od društva uopšte.
„Osećaj da me niko ne razume“ i „to što shvatam da nemam sa kim da razgovaram o nekim temama koje ja pratim“ ponavljali su se u anketi.
Posebno se istakao odgovor da se više ne osećaju povezano sa starim društvom, što se često dešava u dvadesetim godinama, kada se interesovanja, kao i stavovi, dosta menjaju.
Ipak, vrlo često nas ta spoznaja dovodi u nova preispitivanja, a dugo građene odnose nije tako jednostavno prekinuti, pa se neretko nađemo u vrtlogu koji samo traje, a zapravo nikome ne prija.
„Najviše to što osećam da se moj glas ne čuje. Razlog je ono što ja jesam. Teško se uklapam u ideale i grupe. Nikada nisam osetila da me neko istinski razume“, glasio je jedan od odgovora u anketi.
Zabrinjava i koliko često usamljenost dolazi u paru sa izostankom energije i motivacije.
„Poslednjih meseci osećam duboku tugu i nemogućnost da se pokrenem. Sve to me je odaljilo od bliskih ljudi.“
Za druge, konkretni životni događaji, poput preseljenja u novi grad, pokrenuli su osećaj izolovanosti. Jedna ispitanica je to ovako objasnila:
„Nemam društvo u gradu u koji sam se preselila zbog studiranja. Moje drugarice su se promenile i okreću se materijalnim stvarima. Osećam da ljudi stalno imaju neke maske, predstavljaju svoje živote drugačije od onoga što jeste.“
Neki su ukazali na rutinu, PMS, porodične probleme, ili jednostavno odsustvo partnera, odnosno partnerke kao faktore.
„Dugoročni nedostatak partnera“, „odsustvo partnerke“, ili „rutina u koju sam upao“ – sve to ukazuje na to koliko su svakodnevni, mali okidači često ti koji nas uvode u tihe krize identiteta i emotivne praznine.
Zajednička nit među svim odgovorima jeste osećaj nepovezanosti – sa sobom, sa drugima, sa svetom oko sebe. I dok se razlozi razlikuju, jasno je da je usamljenost mnogo više od puke samoće – to je dubok i često nevidljiv problem koji sve više mladih ljudi oseća, ali o kojem retko glasno govore.
Još jedna od komponenti koja je karakteristična za Gen Z je takođe odrastanje uz društvene mreže. Više nego pređašnje generacije, zumeri su konstantno na svojim telefonima i većini je ovaj vid komunikacije postao glavni, a život bez interneta gotovo nezamisliv. Kažem to jer i sama mogu da posvedočim tome. Iako sam jedna od onih osoba koja ipak vrednuje druženje uživo, život u online svetu mi takođe nije stran.
Poslednjih meseci uhvatila sam sebe, što do tada nisam radila, da često poredim sebe sa svim tim ljudima online. U stilu, kako neko to može, kako tako savršeno izgledaju i žive… ovaj par se tako voli, gde ja grešim, pa se meni takve stvari ne dešavaju.
Ipak, istina je obično negde između. Međutim, neminovno je da me takve stvari poljuljaju, iako bi isti oni bumeri rekli: pa, ti si sad već formirana ličnost. E, tu moju formiranu ličnost razne stvari na mrežama često pomere iz balansa.
Srećom, internet ne mora uvek da bude naš neprijatelj. Tako sam ja, istražujući za ovaj tekst, naišla i na podatak da stručnjaci sumnjaju da je prekomerno korišćenje društvenih mreža jedan od ključnih faktora visoke stope nezadovoljstva među mladima. Konkretno, smatra se da društvene mreže narušavaju samopouzdanje mladih.
Ali društvene mreže nisu jedini krivac. Stručnjaci iz oblasti psihologije i neurologije smatraju da nesreću izazivaju i brige oko novca i sopstvene budućnosti, što je u našoj državi jedna posebna tema, rekla bih prekompleksna za pokretanje u okviru ovog teksta.
Dobrotvorna organizacija Intergenerational Foundation, komentarišući izveštaj World Happiness Report-a za The Guardian, izjavila je:
„Mladi odrasli trpe pritisak sa svih strana zbog toksične kombinacije državne politike, krize priuštivosti stanovanja, stagnacije plata i visokih troškova života. Nije ni čudo što njihova generacija doživljava nezapamćene nivoe mentalnih problema kada njihova budućnost izgleda tako sumorno”, navodi se u tekstu.
Usamljenost je osećaj koji se teško priznaje, a živeti sa tim osećajem je još teže. Ipak, ono što ume da nas pokrene kada zapadnemo u ovo stanje jesu upravo drugi ljudi i osećaj povezanosti koji stvaramo sa njima, te je neminovno da se zapitamo kada smo se poslednji put osetili zaista povezano sa nekim i zašto?
Da li je zaista dovoljno da nas neko stvarno vidi i čuje?
Najčešćese osećaj povezanosti, kako navode u anketi, ispitanici osete uz porodicu i prijatelje, koji su ih podsetili da nisu sami, bez obzira na sve. Mnogima od njih povezivanje je stiglo kroz dublje razgovore u trenutku kada je neko razumeo njihovu tugu i pogledao ispod površine, a nekima je romantika bila razlog da se osete povezano.
„Video je ono što ja zaista jesam”, napisala je jedna osoba u anketi. I dok su neki tu povezanost našli u vezi, u prijateljstvu ili čak u zajedničkom aktivizmu i podršci protestima, bilo je i onih koji su rekli da nikada nisu osetili istinsku povezanost – što je samo još jedan podsetnik koliko usamljenost može biti tiha i sveprisutna.
Vrlo često dovoljan je samo jedan iskren razgovor uz kafu, dok je za neke, pak, važan i fizički kontakt – „zagrljaj može sve”.
Posebno su bili dirljivi odgovori onih koji su podršku pronašli u svakodnevici – studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu podelila je da profesori na Slavistici redovno razgovaraju sa njima o emocijama i da su je takvi trenuci mnogo puta spasili.
Na pitanje kako bi voleli da izgleda podrška za ljude koji se osećaju usamljeno – bilo u svojoj okolini ili generalno u Srbiji – odgovori su pokazali koliko su male stvari zapravo važne. Ljudi žele više empatije, spontanih poziva na druženje, iskrenih razgovora bez osećaja krivice. Jedna osoba je napisala da bi volela da postoji neko koga možeš pozvati kad ti je teško, bez objašnjavanja i straha da ćeš biti naporan/a. Zvuči kao nešto što bi svima dobro došlo, makar s vremena na vreme.
Drugi su istakli da bi bilo korisno imati siguran prostor za deljenje osećanja, kao i da bi više edukacije o mentalnom zdravlju i osećanjima, ne samo među mladima, već i među starijima bilo od izuzetne važnosti.
Bitno je napomenuti i da je ponekad dovoljno da neko primeti da nismo dobro i pita kako smo, bez žurbe da nas popravi.
Možda je od svega najvažnije da priznamo sebi da usamljenost nije slabost, već stanje koje dolazi i prolazi – i da se svi sa vremena na vreme tako osećamo, bez obzira na to koliko ljudi imamo oko sebe, koliko se smejemo na internetu ili koliko stvari radimo da „popravimo” sebe.
Iako razlozi zbog kojih se osećamo usamljeno mogu biti različiti – rutina, manjak razumevanja, promena sredine, poređenja na mrežama ili osećaj da nas niko ne vidi onakvima kakvi zaista jesmo – ono što nam je svima zajedničko jeste potreba za bliskošću. Za istinskim razgovorom, za nekim ko nas ne preskače u brzini svakodnevice, ko se ne trudi da nas popravi, već nas jednostavno čuje.
Nekim danima dovoljan je samo jedan zagrljaj, rečenica „tu sam”, neko ko nas pogleda i vidi dalje od fasade. I nije to nikakva velika filozofija – već osnovna ljudska potreba da budemo povezani, viđeni i voljeni. Da ne budemo samo prisutni, već istinski prisni. I možda je baš u tome rešenje – ne u tome da budemo manje usamljeni, već da budemo više povezani.
0 Comments